Књижевне новине

"са њима, да би их

· на, постојала би мо

ЕСЕЈ

МЕТАФИЗИЧКИ РЕАЛИЗАМ

ИВЕ АНАРИЋА

У ИМАГИН говору : : Андрић Ел Пн Мама који! Је Њу Бордоа, са Гојом а у предира= рекао „да је узалудно и по ретино те и ти смисао у безначајним ЈЕ ПИ важним догађајима кој и привидно тако нас“ Добро упознав на се дешавају око ност свога времена а ћ , могао равнодушно: ИМ ду : „Све то знам и тешко познати и пре О - 4 разумети“ Г извори Гојин. перу ул“ ри 1ојине уметности, сваке уметностиг Гоја нам показује тачку у с М а ју треба. да упремо поглед: „Али оно пред чим се мора зауставити и пред чим се остаје У светом неразумевању и немом пет втава је то је свет мисли. Јер свет мисли, то је једина стварност у овом ковитлању причи на и авети које се зове стварни свет“ На тај начин, уметност је отргнута испод власти спољних, објективних сила и видЉљивих појава и издигнута изнад равни баналне свакидашњице доступне свачијим чулима и свачијем разумевању. Она се усредсређује па субјективно, на људску мисао, она се поистовећује са свешћу као са јединим чврстим упориштем одакле се може сагледати свет у перспективи која ће омогућити узбуђеном посматрачу да наслути сву његову дубину и његове тајне. Уметност је превратничка, стваралачка активност јер мења уобичајени смисао и изглед ствари. Она спољњем свету, такозваној објективној реалности одузима управо материјалност, разара њен привидни склад и претвара је у хаос. С друге стране, људска свест, најмање одредива и научно мерљива категорија, устоличена је као извор и поприште стварања; само њој је признат статус истинскот постојања, док је све оно што је окружује представљено као ковитлац привиђења. Окренута ономе што је опште, трајно и најдубље, уметност изражава суштину бића 0стављајући псеудоуметности да брбља о свакидашњим појединостима у њеном узалудном напору да преслика стварност. Први услов да свака уметност буде велика састоји се у томе да буде неверна стварности, да поклони поверење људском духу, да што више размакне његове границе и распламса његову творачку моћ: М разговору са Гојом није постављено питање о стварности света' онако како то чини традиционална метафизика. Гојине мисли ин слике којима се служи да би боље објаснио своју концепцију уметности, имају не строго филозофски карактер, већ симболично, метафорично значење. Гоја од стварности не може да побегне: он само може да јој се наметне, да је уобличи на нов; свој начин. Оно што тражи (и што ему припада), то је управо право људског

"духа да ствара нове светове. Свако умет-.

ничко дело је потврда те слободе и те опредељености за стварање непознатих облика. Али у непознатим облицима, маколико они били друкчији од свега онога што запажамо око нас и у нама, препознајемо материјал узет из стварности. овом сударању творачке воље и свести грозничаве од рада и стварности, отпорне на сваки покушај промене открива се трагична природа уметности. Уметник зна да не може говорити ни о чему, да речи које пише упућују на нешто, да нешто управо значе. Област значења и садржина, дефи нисаних појаве уметника, прити та. Он у ритина да их се ослободи кроз стваралачки акт. Ово рвање са стварним о коме је речено У „Разговору са Гојом неколико кратких али н значајних опаски, ми можемо ја у самом Андрићевом приповедачком делу. АвАРИВЕВе приповетке садрже НЕ неког догађаја, неке средине или је чности. Стилска техника у њима прим: њена у основи је реалистичка, тр 58 нална. Приповедачки тон Је јако нат. шен, и аутор нам ставља до знања да је стало да течно исприча причу · са необичном и занимљивом догађају. Мало робно, поступно и свестрано образло. 5 приповедање чини утисак уверљивос " Ан животности, који читалац добија А Сри дрићевих приповедака, још зе у току самог приповедања дешава Сб Ми бражај, а да та ми у ку 705 свесни. Причање напушта реалистичк 5 кове, прелива се преко оквира живо Ба лостој ничености; оно с веродостојности и огра! ам а. јер да стреми метафизичким со таи тајну жели да дочара, макар и ПИ не света живота, сложеност и прос ма евоје воље У коме се човек наптао Ме тајна баца и без јасног циља: Та велик о ерећу 1 торе у колима своју сенку на прос Пратећи збавења, Андрићеве дичносте. Пе мвотокнеа знамо да увек пост то та АЉИВО, суджније у позадини, не ко се бинско, тајанствено и мо што осећа но т НИ јанствена мо 6 АнАрИВеВИХ Мр. д» пениемо. Она прокоју бисмо могли А име истовећујући се жима и прелеле и а МИ разишла, ни~ · Она је, у ствари, кад до краја ухватљива. бар а ју Ед Ка остатак ланчаног па нј а сац описује ца, чијих неколико а оведачког та У границама једног остатак за разумеали, нагласимо, битан куби но. АЕ ПА · Пошто се он У р вање повести о 00 нисмо сигурни да чини, У тајни, ми ни чтвек се напуно разумели. смо повест пе енот где се налази позпре облак недореч 70 ељаст висмо у следњи одТОВОРр, ас: ка ситаоти “ни сам стању да О Ј “ ми ла коступтворац приче. јер гућност да тајна буде . | се може само одгонетнута: Па но одредити" Не СКУ ИТ а АСкОМ постојању, па се ни Она припада »удск СЕ БА АНДА“ А, 17 4е доживљава не м онај ко 166 се ни човек не може војити, као што баке. отргнути Фа своје

Овако, тајна

Андрићева визија света је трагична. То

значи да су човекове шансе у једном бес-.

крајном и равнодушном свемиру мале, да је он ношен матицом историје слично сламци на узбурканим таласима. Иако је сав у власти сновиђења и нагона, усамљен, изгубљен у времену и простору, човек поседује стваралачку свест која му омогућује да бар унеколико осветли хаос збивања. Својом свешћу издваја се из стихије, превазилази апсурд и у производима стваралаштва даје пуну меру своје слободе п надмоћности. Тако се, с једне стране, човек осећа сићушним и беспомоћним, 6удући зароњен у мрак несвесног, у пролазност и необјашњиви бескрај; али, с друге стране, он надокнађује свој пораз у уметности, филозофији, науци, градитељству“ Андрићеве личности не напушта ни за тренутак осећање бачености, изгубљености Оне се сукобљавају са средином, пате ОА неразумевања и доживљавају слом. Оне су странци у свету: жуде за срећом али је не достижу.

Оно што је осетио Мустафа Маџар У последњим тренуцима живота — „мрак и тврдо“ — представља општи утисак и заједничко запажање Андрићевих јунака. Андрић је говорио приликом додељивања. Нобелове награде о трагичном положају човека у свемиру. Људско биће мора да поднесе притисак постојања и да савлада у себи очајање проузроковано сазнањем своје несрећне судбине. У Андрићевим делима говори се о патњи, бризи и стрепњи бића стављеног у њему неразумљиве ОДносе и везе лишене сваког смисла. Чим помисли да је схватило збивања око себе уверава се да ништа, у ствари, није разумело. Сваки догађај, сваки поступак добија изглед кошмара. Сан се стапа са јавом и образује нову стварност испуњену ужасом. Човек се налази у клопци или ћорсокаку, у најбољем случају пред неким изазовом на који није у стању да одговори: Свет у коме живи је ирационалан и У њему преовлађује зло: „Све страшни неразумљиви гријеси, све само зло без нужде и смисла“, каже фра Марко у „Исповиједи“, а у „Мари милосници“ читамо ове редове: „Толико зло и толика патња и још се све, на сваком кораку, множи и расплођује“ Андрићева дела нуде безброј примера биолошког, социјалног и метафизичког зла.

У средишту андрићевског света постоји свест опседнута визијом пропадања и људске усамљености, осетљива, рањива, несрећна, свест која стоји као први принцип из кога се рађа дело, као совно који

" омогућује стваралачки чин и даје смисао

свему што постоји Андрићевски совно осећа се на свакој страници његових дела; својом заинтересованошћу за универзално обасјава сваки појединачни случај. Он није ништа друго до јединство доживљаја људске судбине и мисли која следи тратове првобитних слутњи и утисака, Тај стваралачки сочно се оваплоћује у речи чија је ватра пригушена. Формална строгост, смиреност и непристрасност, као и потреба за причањем (једна, дакле, битно епска особина) чине мање видљивим извор андрићевске уметности, али та не затрпавају. Површан читалац може помислити да АНА рићевим делима управо недостаје конститутивно начело, јединствена и исконска доживљајно — мисаона сила дубља ФОА сваког идеолошког потледа на свет, коју смо назвали уметниковим совнотп. АнАрић не објашњава тај свој основни принцип; он га, као сваки велики уметник, посредно исказује.

Критичари који су говорили о Андрићевој трагичној визији, истицали су утицај Кјеркегора и богумила. Не треба заборавити, осим тота, чињеницу да је АнАрићева младост протекла у времену којим владају Дис и Пандуровић, као ни то да је био припадник Младе Босне, која је на књижевном плану усвајала песимистичке идеје великих српских песника са почетка века, Постоји и једна дубља сличност; која се испољила касније, када је Иво Андрић превазишао фазу младалачког елопичног певања, када је његова мисао, формирана на доживљају трагичности живота, дефинитивно сазрела. Реч је о сличности са Његошем: (Под сличношћу треба подразумевати само сродство два велика духа, а не блискост проистеклу из угледања:) У есеју о Његошу Андрић је цитирао неколико стихова из једне познате Његошеве песме који се исто толико односе на положај његошевскот колико и на поло-

жај андрићевског јунака:

Нагоне ме напријед пливат, Но како ћу водом ходит Кад у руке весла немам, Већ сам дужан стојат тужан У смртноме чамцу малом.

и Андрићев јунак се осећа као „човјек бачен под облачну сферу“, као неко ко је обузет сном „у ком види страшна привиБења / и једва се опредјелит може, / да му биће у њима не спада.“ Многе Андрићеве аичности живе у кошмарном свету навредИх мена, подсвесних жеља и халушинација, одвојене од стварности, немоћне да се ослободе опсесивних слика: УМсамљене, траже заборав у сећањима и привиђењима, сећањима која се намећу као трајне истине живота. Одсечене су од узрока и циља, бачене у амбис садашњости

могућности да сагледају прошлост и наслуте будућност, Оне живе у унезверености једног јединог тренутка. Али, за разлику од Његоша који је због пролазности живота лечио религијом, Андрић се не окреће натприродном: Он види једини

ИВО АНДРИЋ

излаз у стварању великих дела која, као ћуприја на Дрини, на пример, чувају за сва времена напоре и вештину многих генерација- - _ Андрићева филозофија живота, сва У знаку паничног осећања субјекта суоченог са стварношћу, није апстрактна. теорија унапред разрађена и потом примењена на различите видове искуства, Мада долази из средишта које смо назвали стваралачким созноп она се, захваљујући величини креативног чина, поистовећује са смислом животних садржаја тако да ми у одломцима препознајемо средину. Андрићев подвиг који га води ка универзалном утолико је већи кад знамо да он примењује реалистички метод који самом својом природом упућује на конкретно. Он прихвата двосмислен изазов реализма, који најчешће значи спуштање на ниво пуког описивања детаља, а врло ретко — нарочито данас — узлет до свеобухватних значења; слика реалност у разним његовим димензијама, али је при том чини кошмарном. Језа која извире из мисаоног средишта разлива се по пејзажима тог рељефно приказаног света и превлачи преко њега измаглицу; захваљујући њој, стварност туби чврстину и представља се у свести читаоца као лелујави, нестварни призор. АнАрић је, попут неколицине највећих реалиста, савладао фрагментарност животног градива на које је нужно упућен: Његове

апчности поседују довољну меру животне,

убедљивости. Збивања у која су уплетена исто тако делују реално. Али, с друге стране, и личности и збивања су обасјани зрацима опот луциднот, неспокојнот сетнот и несрећног соса који свему створеном у границама Андрићевог универзума даје свој духовни печат. Андрић интимно познаје противречну природу реализма који омамљује чарима чистог приповедања и који тако ретко омогућује успон на саме врхове одакле се сагледава целокупно постојање. Он успева да здружи причање (које подразумева детаљисање) и дубину визије (која подразумева задржавање само на битним стварима). Валеријева опаска о бесмислености писања романа о маркизи која је изашла у пет сати поподне, свакако је оправдана кад су у питању многа данашња реалистичка дела. Зашто су нам она потребна ако немају ништа друго да кажу до то да је маркиза заиста изашла у пет сати2 Овај приговор, чија је озбиљност мното већа но што би се дало закључити на први поглед из једне усмене Валеријеве примедбе, не погађа само највреднија реалистичка дела, у која убрајамо и Андрићеве приповетке и романе. Јер Андрићево причање тежи циљевима чији значај превазилази оквире тренутка и смисао појединости. Андрић проширује границе реализма, а понекад нам изгледа, нарочито у неким приповеткама, да га изнутра и разара. Када бисмо били више склони _ парадоксалним _ формулацијама него што јесмо, рекли бисмо поводом Андрића да је у питању мет и реализам. Иза свих испричаних догађаја осећам присуство писца који је мање посматрач а више стваралац

Критичари који су говорили о Андрићевом привидном реализму савршено су у праву. Он не репродукује стварност онакву какву је запажа просечно и опште сазнање, Он схвата пштезј на аристотеловски начин, као стваралачки однос према стварности. Само ти критичари су грешили када су, утврдивши привидни карактер његовог реализма, изрицали на основу тога веома критичке судове о вредности дела- Јер баш зато што није описивао историјску реалност онакву „каква она јесте“ (то јест онакву какву је види критичар који своје виђење, без икаквог убедЉивог разлога, проглашава за једино меродавно) Андрић је могао да крене правим путем. Андрић је прожео традиционални епски реализам метафизичким немирима и изградио оригиналну форму проистеклу, и у структури и по смислу, из његовог стваралачког бића. Реализам Андрићеве литературе је динамичан, па и противречан појам који афирмише традиционалне вредности, али их и превазилази Потврђивањем духовног начела као при-

· марног, Андрићевски реализам се не задо-

вољава „објективном истином“. Он хоће да изрази несталне и губјективне истине Људске душе и да тек преко њих продре у таму историје. =

Павле Зорић

Милан Милишић

АВИЈЕ СЕСТРЕ

Разбудила ме пољупцем свјежим, ниско Одигла мало главу —

И очију небо-плавих загледала ме: „Што ћемо данас“»

Кроз прозор, видјех, пољем

Њена тамнокоса сестра

Са којом заноћих синоћ, сретан · Плаштом отрнута, ивици шуме хитала је

Док спавах — тако то оне раде —

У древном дому њихове. мајке

Извршена је примопредаја мог тијела; тихо

У најистинскијој љубави сестринској.

Из НЕКЕ ДРУГЕ КЊИГЕ

Узимаш књигу, листаш странице: оне прхну На час кроз простор, вјечит, и тућ. Свака је од њих, као обећање нове љубави Отрпјела срси на додир јастучића твојих : прстију

А ти — једва си и зауставио поглед на њима Понегдје одломак, понегдје ријеч, негдје ни то Такао би их, крзмао, преносио поглед на улицу Којом вјетар води ковитлав лист истргнут ... Из неке друге књиге.

ТВОЈЕ ОБРВЕ СУ...

Твоје обрве су

На два мјеста

Подвукле неразвидљиви рукопис Чела

У осами —

Да ли су то моји стихови»

НА ОДМОРИШТИМА СТРМОГ СТЕПЕНИШТА

На одмориштима стрмог степеништа Дах се кида

И, на измаку снага, ти гледаш Ужаснут —

Твој пут хрли окомито На горе!

ФЛЕРТ СРЧАНОГ БОЛЕСНИХА

Изазивајући

Твоје срце

Затеже ороз ж Хладно Као метал пиштоља НаљБи С пригушивачем

Значајно

Она те гледа. И смјеши се Зна то.

ПОВРШИНСКИ КОПОВИ

Загреб на кожи, изрази повријећености Засјеци у стијењу, преслојавањем, водом Гнојно клобучање сумпорне мочваре

Ране од ножа — површински копови!

То жаришта су гдје ерупција плане Ончас ширећи пламен, дубље, к наслагама Нетицаним; зараза дуби ране, туба тиња На изглед пролазним гњевом оршНАИР | рво -·.

Али, низ корјење спушта се зденац | . отрован Неувјерљиви материјали биједно се тале Образи ватре на вјетру Жаре стидом, колебају Али овдје, дјелају стрпљиво и темељито.

ПОСЉЕДЊИ ПРЕГОВОРИ

уз •

ОДРЖАНИ СУ НА КРСТАРИЦИ ЊЕНОГ ВИСОЧАНСТВА ...“

Питања неба, мора и обале : Расправљана су бурно, ноћ васцијелу Уз присуство представника свих заинтересираних страна По засљепљујућом свјетлошћу, уз громот аргумената...

И ето, пред саму зору, све ријешено је Све појашњено одједном, заглађено; 1 преговарачи се буде, загледају Пучина — питома драга. И, мирна у својој ведрини

Горја блудећи обзором...

На бридовима и на прамцу Дан је свјетао, блистав Морнари се њишу на конопцима, високо

Или почивају, непомично, У храстовој у штиви.

ГЛАС2

Излазећи

Из доби мучне Предјела

Груди

Огрлио си Огрљен

Небом.

КЊИНТВНЕНОВИНЕ 5