Књижевне новине

| |

ПРИЗНАЊЕ књизи

Наставак са |. стране

оналне културе

јима су та дјела _ усвоје-

на. Посматран у тој свјетлости.

Травнички скуп сада је један део посла, покушај да се у склопу општих друштвених и културних настојања појача“ интересо“

вање за међусобно познавање, 0с-

тваре нови подстицаји и на тај начин помогне ширењу правих културних вредности, на основу објективних мерила, како бисмо се и даље заједнички укључивали у светске токове културних збивања.

Свесни смо да дијалог о књи“ зи, ни овом ни многим другим манифестацијама не може бити дефинитивно окончан, свесни да се само декларативним изјашња“ вањем не могу побољшати услови за настанак и опстанак књиге, и интересовање које јој приролно припада, и да суштинска борба за остваривање многобројних функција књиге иде путем дуго трајне пи осмишљене акције, Утврђивањем правих вредности чува се достојанство стваралачког чина и књиге.

Прихваћено гесло Међунаролне године књиге — Књига за све — схватамо као метафору за ог: ште друштвену свест о неопхолпости књите, свест која се понекад недовољно ортанизовано пспољава, али и свест која не мо ра увек бити везана за крупне поводе п крупна остварења да би (била исказивана, Тер се дух трајне активности осећа и у агцијама мањег обима и досега.

Изражавам, на крају велико задовољство што ће овогодишња светковина књиге отпочети у Андрићевом п нашем Травнику.

Радомир Ивановић

ВИШЕ ПЛАНСКОГ РАДА У МЕБУСОБНОМ ПРЕВОБЕЊУ

Наставак са 1. стране

Разумије се, преводна литература не би смјела да спутава домаћу књигу и литерарну продукцију једне средине. Међутим, чиил ма се, ако желимо да унапре: димо односе у овој области, да је неопходно успостављање чвршће међусобне сарадње и до говора, _ сагледавање _ заједнич: ких интереса наших култура и, наравно, изналажење _ материјалних извора за обезбеђивање нормалног развоја међусобног превоБења, како би се избјегла случај-

ност и како би,се у овом послу успоставили _ трајнији, – чвршћи плански оквири.

Ситуација у издавачким кућама, која пије наклоњена преводној ллтератури са језика народа и народности у нашој земљи, из разлога које сам навео, упућује преводиоце да се оријентишу више на часописе и ревије, која опет нису материјално стамулисани да у већем броју објављују преводе. У дискусијама вођеним у БиХ о унапређивању међурепубличке ч међунационалне културне сарадње, предложено је и ус војено, поред осталог, да се књижевним часопасима један дио дотација даје намјенски за стамулацију превођења са језика народа и народности Југославаје. Треба са задовољством констатовати да су босанскохерцеговачки књижевни часописа и до сада, захваљујући спремности уредника, поклањали велику пажњу превођсњу са језика народа и народнос ти у нашој земљи и организовали такву сарадњу.

Имајући у виду друштвени зна. чај и културну мисију међусобног превођења и посредовања међу нашим културама, као и садашњу релативну стихијност и импровизације у овом послу, преалажем да се при Заједници Културно-просветних организација Југтославије формира нека врста ко ординационог тијела у које би ушалт делегирани представници из републичких друштава и удружења књижевних преводилаца, удружења књижевника, Заједнице из дакача Југославије, редакција часописа итд, итд. Ово тијело би по. времено анализирало, пратило п предлагало рјешења за унапређивање међусобног превођења са је зика народа и народности Југославије. Један од основних задата. ка овога координационог тијела бло би да се обезбиједи превођсње највреднијих дијела поједини“ култура, како би постали својина свих наших народа. Тиме би се, поред осталог, обезбиједила већа критичност и систематичност у области међусобног превођења, обезбиједило би се неопходно планирање. |

2. Када је ријеч о стварању преводилачког кадра, и то је пре

КЊИНЕВНЕНОВИНЕ = 9

народа у ко.

пуштено случају, мако је сваком јасно да заобилажењем овога пи тања не може бити ни говора о унапређивању ове области рада. Свака наша средина, и сви зајелно, морамо више него до сада на томе порадити. Прије свега, требало би се азборити да се на факултетима. и м школама бар факултативно изучава један језика народа и народности Југославије (словеначки, македонски, албански, мађарски...), зависно од средине гдје су факултети А0цирани. Преводиоцима са Ових језика требало би омогућити сту дијске боравке. Нелогично је да, на прамјер преводилац са неког страног језика има предност.

Предлажем да се у закључци |

ма овога савјетовања формулише став о неопходности изучавања на факултетима и вишим школама једног од језика народа и наролности Југоглавије. |

3. У књажарама у БиХ не могу се набавити књиге и часописи на словеначком, македонском и албанском језику. Док су наши киосци преплављени разним странам часописима и ревијама (што је добро), апсурдно је да се не

поклања нимало пажње размјени

и продаји књига и публицистике у властитој земљи, Јасно је да то није само ствар босанскохерцеговачких књажара. Сматрам да 61 се издавачи и књижари им у овој ствари могли договорити и обезбиједита бар 5 — 10 примјерака сваког дјела, односно часописа У свакој продавници књига, која су штампана на језицима народа и пародности Југославије.

Лазар Амиџић

ПРВИ КОРАК У УЗАЈАМНОМ УПОЗНАВАЊУ

Наставак са 1, стране

Треба истаћи да су неколико специјализованих кућа за издавање књига за децу својим остваре“ пим издавачким програмима дало велики допринос квалитету и броју преведених књижевних дела за децу парочито словеначких и мо. кедонских: „Веселин _ Маслеша" својом _ антологијском библиотеком „Ластавица"; „Свјетлост“ би: блиотека „Млади Дани" и „Бам би"; „Младо поколење" низом би. блиотека; _ „Просвета“ п сада БИГЗ издавањем „Златне књиге": „Младост "= изврсном“ | „Вјевери“ цом"; а уз твих и неки други. Ус пехује лим-већи што књига.за де“ цу пема код нас никаквих олакшавајућих околности за излажсње, које имају и дају све земље света било са развијенијом или неразвијенијом културом од на ше.

Мало је часописа који бп пол стицали _ узајамну _ сарадњу из свих наших књижевних центара и језичких подручја. На томе су највише учинили часопис „Змај" у Београду, „Малс новине" у Са рајеву, „Радост“ у Загребу и ре вија „Кекец".

Једна једина југословенска на: града књиге за децу „Младо поколење" ове тодине није додељена, са неуверљивим изговором. Она је била путоказ за међусобно пре. вођење награђених дела, мада нису преведена нека дела која су добила ову награду.

Слободан Ж. Марковић

Од

„лЕТОПИС Девети __ Октобарски | сусрет писаца

И ове тодине је, поводом Дана ослобођења главног града Југославије, у Београду одржан меЂународни Октобарски сусрет пи саца, девети по реду. Овога пута, поред многих писаца из земље и иностранства, Удружење књижевника Србије позвало је многе преводиоце из иностранства са жељом да се на сусрету боље упознају са садашњом ситуацијом југословенских књижевности. Тако се поред низа истакнутих писаца (као што су секретар Савеза књижевника СССР-а Алберт Јансон, · Леон Гомолицки из Пољске, Робер Брешон из Француске, председник Удружења валонских белтијских писаца академик Адријан Јанс, Памл Винс из Демократске Републи-, ке Немачке, итд) нашли врсни преводиоци и југослависти, као што су Золтан Чука, који је пре-

вео „читаву „библиотеку југосло- |

венских писаца, Стојан Вујичић и Предраг Степанов из Мађарске, Татјана Вирта из СССР-а, Едвард Червински из САД, Бернард Џонсон из Велике Британије, Ганчо Савов из Бугарске, Антел Думбравеану из Румуније, Данута Бир. лић-Страшињска и Магдалена Петрињска из Пољске, Барбара Антковјак из Демократске Републике Немачке, Петер Урбан, Јоханес Вајденхајм и Фред Вагнер из Савезне Републике Немачке ита.

Тема разговора је била „Савремени тренутак југословенских књижевности“, а саопштења о књижевним појавама у последњој деценији поднели су о српској књижевности Света Лукић (0 критици), Марко Недић (о прози), Милан Жомненић (о поезији) и Борђе Лебовић (о драми), а 0 осталим књижевностима Тарас Кермаунер (о словенач“ој књижевности), Бруно Поповић (о хрватској), Влада Урошевић (о македонској) и Милорад Стојовић (0 црногорској), док је о књижевном стваралаштву писаца мађарске народности у Југославији говорио Иван Бањан, (На жалост, нису се појавили најављени референти о књижевности у Босни и Херцеговини и о албанској књижевности У Југославији). |

На темељу прочитаних 'реферата водила се прилично жива дис-

кусија. Многи говорници допуни.

ли су лична становишта и погледе референата на савремено стваралаштво Југославије, Тако је Вла димир Гајшек говорио о неким по: јавама у савременој словеначкој књижевности, а Георги Старделов употпунио слику о најновијој македонској књижевности, док је Иван Цековић'! истакао стваралаштво за децу и омладину, Миле Станковић вредност савремене хумористичко-сатиричке литературе, а Драгиша Витошевић значај стваралаштва на сеоске теме у савременој српској књижевности, Највише допуна и критика било је, међутим, у вези са рефератом Свете Лукића, који је прилично

једнострано _ говорио о односу књижевне критике и марксизма у разним периодима најновије

српске књижевности.

Од гостију у разговору су учествовали вођа совјетске делегације Алберт Јансон, пољски књижевник

Болеслав Фац и источнонемачки

књижевник Манфред Јенихен. Говори прве двојице били су, углавном, манифестационог карактера, док је Јенихен известио о томе која су дела југословенских књижевности у најновије време преведена у Немачкој Демократској Републици. Преводиоци и страни писци нису могли да се равно“ правно укључе у разговор о са временим југословенским књижев ностима, осећајући да су на том пољу њихове југословенске колеге миого боље обавештене, али су С пажњом пратили ток разговора, изражавајући задовољство што мишљења нису била сасвим усаглашена, већ су постојале и из

· весне разлике.

За преводиоце југословенских књижевности Девети међународни Октобарски сусрет је сигурно био врло корисна прилика да се'60ље упознају с новијим књижевним стваралаштвом у Југославији, и то не само на званичним сеансама (одржаним 18. и 19. октобра), већ и у непосредним контактима, и у том циљу био је организован један њихов сусрет са представницима Југословенске ауторске агенције, као и са представницима Матице српске у Но вом Саду.

Са Деветог Октобарског сусрета упућени су и протестни телеграми поводом испада против Корушких Словенаца и продужења рата у Вијетнаму...

Ричард Браутитан – нови идол америчке омладине

После Селинџера, Голдинга, Хесеа и Вонегата на америчким универзитетским „кампусима“ ушло је у моду читати Ричарда Браутигана. Браутиган је песник и прозни писац, аутор књига „У шећеру лубенице“, „Пецање пастрмки у Америци“, „Абортус — историјска романса 1966" м других. Сматра се „гласом Ере Водолије у Америци“. Нови идол америчких студената је 36 година стар пи живи у Сан Франциску. Писање му је кратко и сажето као телеграм или порука пријатељу остављена на вратима. Његов приступ животу чини се чудесно једноставан, готово наиван, али се иза тога крију жаоке ироније. Браутиганове књиге се не разликују битно међу собом. Свуд је присутно врло деликатно и еротско истраживање света, Необичне околности, чудне дОТОДОВштине равне. најбољим страница: ма књижевне фантастике, духови: ти обрти испричани најједноставнијим, готово дечјим језиком добијају тиме у ненаметљивости и свежини. Браутиган као да је заљубљен у сваку реч и знак интерпункције који стави на папир. Кратке, познате до отрцаности, свакодневне реченице добијају неку нову боју песничког или апсурдног. Браутиганове књиге у прози не би се могле сврстати ни у романе, ни у збирке приповедака. Сачињене су од цртице, понекад фантастичне, понекад само фотографије неког неважног предмета или лирске песме у прози или пак кратке приповетке. Све су повезане у целини тананим везама пишчевог тока свести, слободом ње-' тових асоцијација и тренутних утисака. Требало би их назвати „браутигане“.

У „Пецању пастрмки у Амери. ци“, у књизи која је у том смислу

У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА

МИ

уђе фран

„ства. Негде у самој

РИЧАРДА БРАУТИГАН

пајизразитија, постоји само приповедачев лик, његово — ја. Све остало је назначено, намерно тек наговештено. Нема ниједне тачке на коју би се могло ослонити у трагању за „почетком и „крајем“. Нема приче водиље, ни кљу. ча. Можда је скривен у приповедачевим успоменама. из детињ] фотографији на омоту књиге којој се он често враћа. Могла (би се ова књига схватити и као роман о пишчевим путовањима са женом и кћерком. Пецање пастрмки у Америци је једна од нити која се протеже кроз целу књигу. Оно је „хоби“ приповедачев, али и име чудног лика коме су те исте рибе појеле обе ноге и који се сећа догађаја џи из 1805. године; „Пецање пастрмки у Америци“ је и име хотела, и дечја игра и сања. Оно је јунаково детињство, трагање за лепотом и миром, његов сексуални доживљај, политичка сатира, знанап, прошлост и садашњост Америке. Књига измиче шаблонским и једностраним решењима. Од прве странице Браутиган нам намеће законе свога света. Немогуће п невероватно нас вреба тамо где му се и не. надамо. Оп има чудни таленат да једноставно каже ствари које сви знамо, али их не примећујемо“' или не смемо да укажемо-тласно- да их примећујемо. Браутиган није код нас познат, а доскора као такозваног „андерграунд“ писца није га могао читати ни шири круг читалаца његове земље. Сада познате излавачке куће издају његове књиге које плене својом свежином и новошћу и не претендују да су нешто друго.

Маја Херман

Слике у Тресињу чекају галерију

Требиње нема сликарску талерију, али судећи по свему ономе што се дешава у вези са отварањем меморијалне галерије слика Атанасија Поповића, могло бн се закључити да град на Требишњици, једну такву културну установу п не жели да има. Јер, како да се протумачи све оно што се дотађа око слика овог талентованог требињског сликара. Чекају ли слике Атанасија Поповића милост „градских отаца“, или су по среди велике објективне тешкоће2

Брат покојног сликара Урош Поповић, који као пензионер живи у Сарајеву, одлучио је да известан број уметничких радова п личних ствари свога брата поклони Требињу. Једини услов и накнада: да се у овом граду отвори меморијална галерија. Рок за отварање ове установе је био 31. ХП 1971. године. Међутим, рок је давно прошао, а галерија још није отворена. Сликарев брат је још једном показао да има „велико срце“ и рок је померен за 31. де цембар ове тодине. Година је при крају, а о галерији се још не расправља. Поставља се питање: заштог У питању су прикладне просторије у родном граду уметника. Згра да у центру града, која је 19ш 1959. године додељена требињском Завичајном музеју, никако да се ослободи „подстанара“. Због тота многи вредни експонати сликара Поповића „умиру“ у сандуцима у поткровљу зграде. У просторијама које су биле намењене за галерију, сада се налазе канцеларије трговачког предузећа „Травунија“. Хоће ли се „успавано“ разумевање за ову културну установу пробудити, или ће Требињци 06 тати осиромашени и слике се настанити у неки други градг

М. Бараковић