Књижевне новине
САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ
ТЕЛЕВИЗИЈА Н РАДНИК
ДОСАДАШЊЕ | ИНТЕРЕСОВАЊЕ телевизије за радника прерасло је, очигледно, у једну вишу фазу — коју бисмо могли назвати „необично _ појачаним — интересовањем". Телевизија интервјуише радника у фабричкој хали, доводи га свакодневно у своје емисије, тражи његово мишљење о многобројним проблемима политике, економике, културе. Ако се рачуна у процентима, радник вероватно још никад није „добијао“ толико времена у телевизијском програму — колико му је посвећено у претходних шест месеци. И то је, наравно, добро. Проблематичан је само начин на
· који телевизија представља радника и дискутабилна је корист коју радник има од таквог представљања. Једна од недавних емисија из циклуса „Култура данас" може, у неку руку, да нам послужи као образац телевизијског настојања да по сваку цену говори са рад: ником и о раднику и њене крајње невештине да то настојање обликује у било какав одговарајући оквир. Тема емисије била је, ако се не варамо, једнаковредност радног а духовног стваралаштва у модерном друштву то јест, приближавање тих вредности једној будућој изједначавајућој тачки. Као повод и илустрација послужила је посета ученика основне школе фабрици часовника у Земуну, где су ученици провели неколико часова радећи барабар са радницима.
Неспретно и неразумно било је товорити о стваралаштву показујући непрекидно једну те исту механичку операцију намештања велике и мале сказаљке на будилнике! Одговори деце посетилаца били су искрени и лотични: ниједно дете није изразило жељу да постане радник у том одељењу фабрике. Још бесмисленија показала се следећа „сторија" о високоаутоматигованој производњи у панчевачкој „азотари": инжењери су документовано 06-
јашњавали потребу даље аутома-о
тизације и смањења броја радника, потребних за контролу електронских команди; у перспективи је да сав посао обавља шест радника, па касније само један док би, негде крајем овог столећа, и тај један. долазио у фабрику једанпут зедељно, тек да провери податке на командним таблама! Цела емисија, без обзира на њене почетне побуде, деловала је као анти-пропаганда и рада и стваралаштва. А открила је, узгредно, и неразумевање својих аутора за онај део живота савременог човека, који се зове „рад“ и који је телевизија тако нападно пригрлила.
Велико је питање, исто тако, колика је реална корист од других телевизијских сеанси под именом „Мала школа самоуправљања", у којима нови и стари екс-катедра. експерти поново причају, причају, причају...
Причање је спорт којем пада цена — али јасно је да би оваква школа имала много већи успех код самоуправљача, кад би се те. левизија присетила огромне популарности Кике Бибић и појединачне „лекције“ претворила У мале драмске ситуације, колико памтљиве толико и поучне...
Једна од таквих, могућих ситуација одиграла се пре неколико вечери: непосредно госле доношења одлуке о стабилизационом зајму Београда, телевизијска екипа потрчала је у најближу фабрику и снимила изјаве тројице вкв — радника — заборавивши да, о истом питању, презентује изјаве радника Иве Андрића, радника Бранка Жежеља и рад ника Душана Варагића, рекордера у гајењу кромпира. Можда неко сумња да су и то висококвалификовани радници 7 струци2
Трагикомични климакс тог честог неразумевања одиграо се у новогодишњој емисији са. Бердапа. По нечијој ординарној идеји, међу џиновским машинама, преводницама, на брани и око ње — мотају се певачи, преобучени у некакве велепоседничке костиме са много крзна и луксузне коже; поред њих, повремено, про. макне и понеки радник са за штитним шлемом и гуменим чиз мама. Ако Бердап, машине и љу. ди, у овакрој телевизијској поде. ли значе рад — онда су том раду била директно супротставље; на певачка „високоблагородства и њихов арсенал старих град. ских песама. На чију штетуг Имају ли смисла такве конфрон-
Наставак на 2. страни
| Берислав Косиер _ - |
својој
ЈУБИЛЕЈ _ БИБАНОТЕКЕ САНУ
Крајем децембра прошле тодине рпска Академија наука и уметности прославила је један свој значајан јубилеј — 130-тодишњицу постојања и рада своје библиотеке. Тај јубилеј обележен је отварањем _ изложбе — посвећене стотридесетогодишњем животу и раду библиотеке и научним симпозијумом. Изложба у Галерији Српске Академије наука и уметности представила је на својеврстан начин историјат рада библиотеке, а научни симпозијум је осветлио неке врло занимљиве и важне теме из области проучавања српске књиге уопште. Изложба је, тако, пружила увиду посетилаца _ материјале, књиге и документа од првих празних аката везаних за устројство Друштва српске словесности, првих поклона библиотеци, првих издања Друштва и прве куповине књига, преко докумената који илуструју рад Српског ученог друштва (ново име Друштва српске словесности које је уследило 1864, после друштвенополитичких померања у.тадањој Србији и са измењеном _ концепцијом _— рала Друштва), богатство и значај који је библиотека постигла захваљујући, добрим делом, заоставштинама великана наше културе (довољно је као илустрацију овсга споменути заоставштину Вука Ст. Караџића) па све до издања Српске Академије наука и'уметности, од периодичних публикација и издања из 1847. до наших дана.
Маставак. на 12. страни
1; ОВОМ ПРИЛИКОМ, реч је о „масовној култури“. Доиста, данас се много и премного говори о тој
врсти културе, а да се при том јасно не зна шта је култура уопште, Очигледно, такав говор није ништа друго до неко набујало празнословље у које можемо потонути, ако се не ухватимо за једну одређену и садржајну мисао о култури.
У својој најсажетијој формулацији, ова мисао јавља се као једначина културе и хуманости. Човек се утолико култивише, уколико очовечује природу ван себе
„м у себи самом. Ово очовечивање
вршило се, углавном, посредством производне технике коју неки савремени мислиоци и писци називају анти-природом. Али, почев од индустријске револуције, та техничка антиприрода супротставља се кодико спољној природи, толи> ко и људском бићу. Помоћу машинске технике, човек је загосподарио природним стихијама, али се зато морао потчинити самој машини и њеном нељудском рит-
товао да капитализам претвара радника у прост додатак и живи део машине. Отуда, у својој нај-
ти не само очовечивање природе, — хуманизацију технике. Отац ки-
је да ће се техника очовечити, ако се машине буду минијатуризовале, тако да се њихове димензије прилагоде мери појединачног човека. Он је држао да ту минијатуризацију омогућује нуклеарна енергија и електроника. :
Друштвена стварност, међутим, наругала се Винеровој племенитој идеји. Уместо очовечивања технике, она је наметнула технизацију
рати саобразе људском бићу, ово биће се преображава у неку врсту
техничког апарата, тачније — 'у
живог робота. Још 1934. године, енглески историчар Арнолд Тоинби назрео је долазак оваквог робота; он га је означио као Ното Осегдеттаћх Месћатеси5љ Меођатћа“ тиз; као што показује наведена ознака, историчар је управо у том технизираном човеку видео „неоварварина“, дакле — представника модерне антикултуре. После три и по деценије, Тоинбијева интунтивна саутња конкретизовала се у виду једне научне прогнозе коју је Гордон Ретри Тајлор изложио
му: Маркс је већ одавно констановијој фази, култура мора значи-_
већ исто тако — и првенствено чак
бернетике Норберт Винер мислио.
човека. Уместо да се технички апа-
БЕОГРАД, 16. ЈАНУАР 1973.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
|
ЗГРАДА СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ — НОВЕ ИНИЦИЈАТИВЕ У СТАРОЈ УСТАНОВИ
на страницама своје књиге „Биолошка темпирана бомба“ (изд. „Јутославије“, Београд, 1970. године). Сходно тој прогнози, биотехника ће већ до 2000. године усавршити вештачку постељицу и фабрику деце, док ће на почетку трећег миленијума успети да одржава мозгове ван тела и да производи мреудско-машинске химере“ (то јест створења која ће бити пола Људски организам, а пола механизам). Ако сирова и неукроћена природа представља исконску некултуру, онда се отуђена техника мо. же сматрати савременом антикултуром. Самим тим што изопачава и разграђује људско биће, таква техника је данас главни облик У коме култура разједа саму себе. Она би се дала симболизовати прастарим ликом змије која гризе рођени реп, да би себе саму појела. ПИ ;
2
Та „змија“ антикултуре прождире, такође, поезију и умет-
_ност; у змијском загрљају измет-
нуте и одметнуте технике, уметност се може одржати једино под условом да се укључи у ту исту
· технику. Рекло би се да је фран· цуски истраживач Пјер Франкастел алудирао баш на тај услов, '
кад је тврдио „да је и: сама уметност, у извесној мери, техника на двоструком плану оперативних и фигуративних _ активности“ Франкастел: „Уметност и техни-
· ка“, Београд, 1964. године). По свој
прилици, уметнички чин и рад машине могу се најлакше поистове-
тити у ритму. Претпостављајући | да ритам игра пресудну улогу У
кретању механизованог друштва, Жорж Фридман га оцењује као
човекову моћ, али и као једну Од _ најозбиљнијих опасности за љул
ско биће. И заиста, отуђена техника роботизује човека на тај начин "што га присиљава да се повинује ритму машине. С обзиром на то, Франкастел је закључио да „про блем ритма господари целокупним развитком савремене уметности“. По њему, овај проблем је још 1912. тодине завладао Делонеовим сли: карством, а онда и читавом апе трактном уметношћу. У ствари,
проблем се састоји у сукобу ма-
шинског = оргахског ритма.
Осетивши конфликт о коме је реч, амерички истраживач Луис Мамфорд установио је да се више не ради о томе да се машини наБе одговарајуће место у људским
(0. ,
ГОДИНА ХХУ БРОЈ 431
,
сезија и „масовна култура“
делатностима; сасвим обратно, сада је неопходно да се самом човеку обезбеди простор у машинском свету. За овај неопходни простор војују поезија и уметност, садејствујући у друштвено-културном напретку. На удар технократске антикултуре, уметност и култура узвраћају извесним противударом. Наиме, док отуђена техника' обезвређује и нагриза уметност, литература жигоше такву технику; одређеније речено, уметност потврђује саму технику као културну тековину, али негира њено «отуђење које људску културу посувраћа у роботизовану антикултуру. Та критичка негација нашла је један од првих и највиших уметничких израза у Чаплиновом филму „Модерна времена“. На први поглед, овај класични филм оваплотио је Бергсонову мисао да механички покрети човеч-
' јег бића изазивају комичан ути-
сак. У ствари, Чаплин је битно продубио и надвисио – Бергсона. Дејство његовог филма не испрпЉује се обичном комиком; оно је потенцирано до праве сатире која значи осуду човековог механизовања. ;
Та хуманистичка осуда је олдучно појачана у савременој књи:
· жевности, углавном — у научној
фантастици. Јер, ако је Чаплин
· био суочен са механизацијом људ-
ског бића, аутори ове фантастике
_ сукобљавају се са човековом ро-
ботизацијом, то ће рећи — са екстремним обликом данашње антикултуре. У свом научно-фантастич-
· ном роману „Више него људски“,
Теодор Стерџен наговештава да
· би се будући људски робот могао
· појавити као неко колективно су-
штаство. По њему, један орган овога суштаства била би извесна Беба која несвесно обавља функдцију електронског рачунара.
Па ни то није све. Горка чаша роботизма још није испијена до дна. Тренутно, роботизација извитоперује функцију човека, пошто га приморава да се понаша као аутомат; већ сутра, међутим, она би могла да преиначи сам човеков организам, замењујући његове природне органе вештачким деловима или протезама. Како тврди Џошуа Ледеберг, професор Калифорнијског института за технологију, иста замена могла би се развити 40 производње. некаквих хибрида који би били стварани на тај начин што би се човеколиким мајНаставак на 2. страни
Радојица Таутовић “_
ЦЕНА 1,50 ДИНАР _
У ОВОМ БРОЈУ ——
ИШЧЕКИВАЊЕ — стихови Благојевића
ПОЕЗИЈА И „МАСОВНА КУЛТУРА“ есеј Радојице Таутовића
СТО ПЕДЕСЕТ ГОДИНА од РОБЕЊА ШАНДОРА ПЕТЕФИЈА есеј Јаноша Бањаија
и препеви Ивана В. Лалића „ТАТКО“ — проза Ива-
на Ивановића
Драган М. Јеремић: ПИСАП И ЊЕГОВ ЈУНАК ПОЛЕМИКА: Радован 30 говић и Вук Крњевић
ИНТЕРВЈУ са сликаром Борђем Илићем
Синиша Џауновић: ИН МЕМОРИАМ | ИВАНУ КАРАЈЛИЧЕВУ
НОВИМ | КЊИГАМА
Данила Киша, Милице Николић ин Душана Недељковића пишу "Чедомир Мирковић, Миливоје Јовановић и Слободан Џетровић
КЊИЖЕВНЕ ТЕМЕ
(0 НАСТАНКУ „ЈАМЕ“
ИВАНА ГОРАНА КОВАЧИЋА
Шездесет година од рођења великог хрватског песника
У ШКОЛАМА и на књижевним вечерима и скуповима често се чују речи: како настаје песма2 Ово питање, сигурно, највећим својим делом улази у језгро психологије песничког стварања. Због тога је оно и веома старо и вео“ ма ново. Песницима, одиста, ни је лако одговорити како је настала њихова песма, јер је она како каже Рилке — цело једно животно искуство. Штавише, ако су искрени, песници морају по Ћи од објективне реалности и историјске условљености, које су, у крајњој инстанцији, увек прави, дубоки основ поезије.
Друштвеној служби једног песничког дела ништа не одузима објашњење о његовом настанку. Објашњење како је настала не ка песма, самој песми ништа не одузима; напротив, помаже читаоцу да открије из чега је све и на како чудесан начин песник саздао своје дело. Љубитељи поезије цене јасноћу и истинитост, а не маглу и мистификацију.
Кад је у питању настанак дела, критички текстови су као лепе приче, али мало или готово Нимало не говоре о суштинском на том плану. То, уосталом, и није најважније у раду једног критичара. Зато исповести самога песника као и његових блиских са временика имају битно значење за тумачење настанка песама. А идући за тим уверењем, настојаћемо да се овим сведочењима послужимо како бисмо открили како је настала једна од највећих и најзначајнијих поема у југословенским књижевностима — „Јама“ Ивана Горана Ковачића. '
Ж
" Горан Ковачић написао је неколико добрих пјесама. Он још живи у неком пјесничком трансу. Упознао сам га добро и вјерујем, да Ће дати великих ствари нашој литератури. Па ипак, да није дошао међу партизане.и да није имао прилике да проживи оно, што сада проживљава, сигурно би брзо угаснула његова звијезда. Тек ту се њему отварају очи, До сада је он био загребачко „мамино дијете“, интелектуалац, »егатзећ Ђејазјек«, и живот за њега није био ништа друго до литература. Ова ће га тешка, ужасна и величанствена стварност ријешити постепено и сигурно јеАног наслијећа малограђанског литерата. У њега има и одушев. љења и поштења и талента.
(Др Младен Ивековић)
=
У старинској кули бихаћкој, У којој су до прије кратког време на усташе клали, мучили и уби. Јали, Горан је у самоћи писао стихове за своју поему „Јама“.
Наставак на 2. страни
Милорад Р. Блечић