Књижевне новине
а ша пат
ИНТЕРЕЈУ
САВРЕМЕНИ УМЕТНИК ТРАЖИ |---—-.-=
пут У БУДУЋНОСТ
Разговор са сликаром Борђем Илићем |
ОВИХ ДАНА затворена је у Салону Музеја савремене уметности у Београду изложба слика Борђа Илића, сликара и ванредног професора Архитектонског факултета. Борђе Илић је рођен 1920. године. Академију ликовних уметности завршио је у Београду, У класи Недељка Гвозденовића, а био је сарадник у Мајсторској радионици Мила Милуновића. Поред сликарства бави се фреском и мозанком. Био је члан групе „Самостални“ и „Групе 57“, боравио је у Паризу 1953/54. године и имао више самосталних изложби у земљи и иностранству, а из латао је редовно и на групним изложбама. Године 1964. награђен је УЛУС-овом наградом за сликарство на тему „Човек и рад“ и наградом за сликарство на П тријеналу ликовних уметности Југославије у Београду. .
— Оно што на Вашим сликама. најпре пада у очи свакоме јесу теме Ваших слика. Ви скоро ис“ кључиво сликате људе из, да тако кажем, најнижих слојева — ђубретаре, носаче, корпаре, млекаџије. Зато ћу овај разговор и 38: почети тиме што ћу Вас замолити да кажете шта Вас је при“ вукло овим темама, и то тако да у њима налазите непресушни из вор.
ИЛИ: — То је питање које ми се често поставља. Спонтани пут којим сам дошао до тема и који је произишао из мојих људ ских убеђења и животног става чини да се ја стално налазим У тој теми, да је она непрекидно у мени као људски извор инспирације. Ја тему не тражим, не бирам, већ само налазим визуелни израз који следи из мојих ликовних преокупација и људских убеђења. Можда ћу, баш зато што је тако, сутра имати други извор одушевљења и друге ликовне преокупације; ја то не знам, јер моје извориште није У теми већ дубље, испод теме...
— Иако се у основи Ваше слике налази тема — по чему „би Ваше _ сликарство могло да се сматра · социјалним сликарством — оно што је на Вашим сликама доминантно јесте ипак визуелни израз. Због тота би, можда, било интересантно да кажете нешто 09 томе како градите слику.
ИЛИБ: У одговору на претходно питање споменуо сам спонта> ност у тражењу теме, што значи да се она мени не намеће у суш-, тини градње слике. Моја прва мисао у структурирању слике је композипиони однос облика и боје према идеји и расположењу које та слика треба да носи, Када почињем да обликујем слику, готово да бих могао рећи да у методи користим доста апстрактног. Почињем од површине слике и распореда ритмова на њој. Најпре стварам велике целине, а потом детаље. Не одбацујући локалне вредности идем ка општем, ка вредностима универзалнијег значаја. Каткад полазим од си метрије да бих је потом разбио асиметријама, тражећи да у ДУХУ успоставим однос вечитог и пролазног, а у томе ми помажу од носи маса и детаља. Дуго се итрам супротностима током рада да бих при крају све смирио и подобним акцентима дао коначан облик, У току свега тога спонтано се гради материјални изглед слике — паста и фактура, која се у слојевитим намазима ниже не покривајући _ потпуно — основне слојеве.
Јединство и равнотежа облика духа и предметности слике је оно чему тежим и што се провлачи кроз структуру слике. То је оно о чему водим рачуна током читавог рада на њој. Када осетим да је то довољно постигнуто и да више немам шта да кажем, да нисам у стању ништа ни да додам ни да одузмем барем у том тренутку — престајем с радом и слика је за мене завршена.
— На Вашим сликама запажа
се да имају сличности али и да се разликују како од савременог тако и од класичног. изгледа слике, За Ваше сликарство, односно за Ваш сликарски израз, најпре и најрадије се употребљава реч „аутентично“. Мислите ли: да је то битна одлика једног сликарства или се, по Вашем мишљењу, у једном захукталом времену, као што је наше, слика може и другачије третирати2
ИЛИЋ: Тачно је да не опонашам и не тражим директно са-
времени односно. „модерни“ из
раз, нити се држим одређеног традиционалног израза. Мислим да се права слика не може градити без правог.односа савременог и традипионалног, Ја тражим сопствени израз — и у томе ме
али
БОРБЕ ИЛИЋ
традиционално сликарство не о мета нити ме савремени, „модерни“ изрази збуњују. Све што ми је блиско и што водим користим у формирању слике, али увек тежим томе да она буде израз моје личности и мојих убеђења. Настојим да визуелно изразим своју мисао — јер то је за мене једна од битних одлика која даје смисао и печат сликарском стварању. Наравно, слика се може и другачије третирати, што зависи од става који заузимамо и онога што носимо у себи, испољавамо или желимо да саопштимо. Путева има безброј...
— Ваше слике на изложби У Салону Музеја савремене уметности рађене су у последње четири године. Како гледате на своје сликарство у овом тренутку У односу на свој ранији сликарски. развој2
Илић: Очигледан је континуитет у мом развоју. Нисам остао на ономе од чега сам кренуо. Моја развојна линија прати једну основну људску мисао и став према слици. Постоје фазе и ме не, па и кризе кроз које сам пролазио. Мислим да је сада моја слика кондензованија, колористички усклађенија и композиционо чвршћа — јер је и сама идеја зрелија. Уосталом, о томе треба више да говоре други, они који прате мој рад и развој.
— Да ли Вам је додир одру. гих људи с Вашим делом од помоћи у стварању и како се 0односите према мишљењу критике»
ИЛИ: Волим да чујем мишљење и коментаре обичних људи о мојим сликама. Често разговарам и са колегама које особито ценим о резултатима до којих долазим, а пратим и мишљења стручне критике. Све то може да користи једном ствараоцу.
Међутим, рекао бих нешто с тим у вези. Према критици треба. имати отворен али одређен став — поготову ако критика долази са сасвим различите „таласне дужине“, ако са сасвим другог становишта ствара мишљење и СУА о вама као сликару. Тада крити-
чар, ако не покуша да вам се приближи или у томе не – успе,
више говори о себи, о свом свету него што вас тумачи читалачкој публици. Она и не слути да, у ствари, сутерише став о довршености појма сликарског-уметничкогт, који је данас неприхватљив и, као таква, она не користи много ни ствараоцима ни љубитељима, којима се такође упућује. Кад сам рекао да став о до вршености појма сликарског-уметничког није данас прихватљив, мислио сам да није прихватљив за данашњег уметника. Преимућство које нам доноси савремена уметност јесте да сваки стваралац може следити себе и, одређујући своје становиште, тражити и: налазити израз своје личности. Савремена уметност не обавезује ни на прихватање „модернизма“ нити на одбијање „традиционали-
„зма“. Можете се слободно кретати кроз историју и тражити "излаз У
у будућност, нудећи своју визију света. ;
Разговор водио
| Александар А. Миљковић ·
ЈУБИЛЕЈ БИБЛИОТЕКЕ "САНУ
А на научном скупу у част јубилеја библиотеке и САНУ уопште било је речи о темама као што
су: улога и значај библиотеке САНУ у нашем данашњем научном, техничком и друштвеном
'развоју (академик Радомир 2Лу'кић), стара српска рукописна књига и проблем реконструкције "њених фондова (др Димитрије Богдановић), старе српске штампарије у Црној Гори и Венецији (др Мирослав Пантић), старе српске штампарије у Турској и Аустрији (Лазар Чурчић), повезивање књига у средњовековној Србији (Загорка Јанц), рукописи српских књижевника ХУШ, ХТХ и ХХ века у Архиву САНУ (ар Владан Нелић), рукописна српска књига у Угарској у ХУШ веку (Иванка Веселинов), библиотека Вука Караџића (др Голуб Добраплиновић), порекло илустрација у штампаним књигама Божилара Вуковића (др Сретен Петковић) и проучавање српске црквене музпке и музичка издања у току последњих тридесет година (др Ди. митрије Стефановић).
Да би се, сасвим поједностављено и штуро, бар унеколико указало на значај и природу пута који је библиотека САНУ у протеклих 130 година прешла довољно је навести само један податак. који је у свом Прегледу развоја библиотеке навео њен данашњи управник, књижевник Буза Радовић. Наиме, у историјским и културним околностима у којима је настало Друштво српске словесности па и његова библиотека, оснивачи Друштва (Јован Ст. Поповић, Атанасије Николић и други из прве генерације чланова) поставили су библиотеку и све оно што је у датим околностима. могло бити обухваћено тим појмом као прву потребу Друштва. Од мах се поставља проблем подиза-
ња зграде за библиотеку.У запис-
нику са трећег редовног засела-
ња Друштва од 11 јуна(2) 1842. ,
год. питање зграде постављено је не само изричито, него им са прсецизним планом каква то библиотека треба да буде. „Поводом тим — каже се у том записнику што би се Друштво за подизање своје библиотеке постарати морало, без које би иначе тешко напредовати могло одлучено је: 1 да се високославном правитељству то предложеније учини да се једна народна библиотека установи која ће тод вједомством овога друштва стајати... П да се она при Попечитељству просвештенија налазећа се библиотека са овом саједини, Ш да се библиотекар са систематическом“ платом наименује који ће Библиотеку у поретку држати, ЈУ да се за бислиотеку особито зданије подигне, М да се позову сви љубитељи народног образовања на дароданија како у новцу, тако и у књигама, МТ да се уреди да је овдашња типографија од сваког печатаног дела по два егземплара овој народној библиотеци дават дужна“.
Да би слика о том времену била бар унеколико потпуна треба имати у виду да је то време, време доношења грађанског закони. ка у исти мах, у коме су међу председницима судова тројица бнла неписмена, десеторица су могла само да се потпишу, тројица су имали нешто више од основне школе, а међу свим председницима судова био је један једини правник (а међу судијама двадесет и један је био неписмен)... Од тог времена, па до данас, када је ова национална установа прерасла у једну модерну културну пнституцију која врши размену књига у Европи са 183 институције у 26 европских држава, у Азији са 26 институција у 10 држава, у Африци са 10 институција у 9 држава, на америчком континенту са 85 институција у 14 држава и са још 6 институција у Аустралији и на Новом Зеланду, када публикације САНУ и друге наше књиге иду у 310 градова и размењују се са преко 820 страних ака-
демија,. универзитета, – библиотека и других научних установа и, када, укратко, _ра-
ди на принципима других сличних установа, прошло је свега 130 тодина. Очевидно, да је речо неким културним европским земљама чије библиотеке нису имале полазиште слично нашем то би био веома дуг период. У нашим околностима то је, могли бисма скоро рећи, период скоковитог развоја, развоја са убрзањем тотово већим од природног. (Б. А. П.)
а
ИСПРАВКА
Поводом интервјуа с Божидаром Ковачевићем „Потребна су нам многа сабрана дела писаца, објављеног у „Књижевним нови-
1
нама“ број 429 од 16. децембра.
1972. тодине, Милош Црњански нас је замолио да донесемо једну истравку. У поменутом интервјуу наводи се да је Црњански похађао Трећу мушку гимназију, а он је, у ствари, био ученик Четврте мушке гимназије У еограду. Редакција
за титан титл анти ве ипенитеааит ил иивеиитаиит епталоипстамлмиииис љнст пииаи и ти и итт пупиеиливеви вани
ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ
АНГЕЛА КАРАЈАШЧЕВ
Поводом смрти највећег бугарског дечјег писца
АВАДЕСЕТ ОСМОГ децембра 1972. тодине, после дуже срчане боле-
'сти, која га је годинама везивала
за постељу и онемогућавала му
тотово сваки значајнији стварала- _
чки рад, завршио је, У Софији, живот Ангел Карајличев, најпопуларнији савремени бугарски писац за децу и омладину и један од најчитанијих дечјих писаца у свету. Његова су — дела, преведена на многе језике још пре рата, послужила као узор и стваралачка инспирација мнотим домаћим и страним писцима. У балканским земљама тај утицај је био на нивоу онога који је извршио Бранислав Нушић на пољу хумора и сатире у тим књижевностима. У књижевност Ангел Карајличев улази пбезијом. Поезију негује у листовима и часописима хумористичког смера, у којима сарађује од првих дана доласка из родног села Стражица (у околини Трнова) у Софији. Истина, већином под псеудонимом | Мношко Гладнев, Наум Светогорски, Кент и другим. Али „истинско стваралаштво Карајличева је, међутим, по чело мало касније, у часопису „Нови пут“ у којем је, у исто време, објављивао; поезију у прози и поезију у стиховима“ — каже његов, досад најбољи домаћи тумач и биограф, Симеон Султанов у предговору књизи „Изабрани списи Антела Карајличева“ (издање Издавачког предузећа „Бу тарски писци“, Софија, 1956. И на истом месту наставља: „Једне своје списе потписивао је псеудонимом Илија Чернев, друге правим својим именом. И како то понекад често бива у животу, је-
АНГЕЛ КАРАЈЛИЧЕВ
дна наоко ситница натерала је писца да напусти стихове и оку. ша перо у прози, и да тамо нађе свој истински позив“.
Реч је о једном случајном разговору који је Карајличев имао у редакцији „Новог пута“ са Ге-
орги Бакаловим, познатим — старијим бугарским писцем им револуционаром _ тога доба. Бака-
лов је волео да проналази и подржава младе таленте, па је тако једног дана показао Карајличеву и осталим члановима редакције приповетке неког новог младог
писца из унутрашњости, које су.
се њему лично биле свиделе. Али, Карајличеву се нису свиделе. Чак је рекао да „не вреде ништа“! Бакалов се наљутио на _ свога младог сарадника и рекао му: „Ддако је критиковати, али је те“ шко да напишеш и тако нешто, ако немаш талента“. Те његове речи подстакле су младог поету да и сам окуша срећу на истом пољу. И за време првог предавања на универзитету, написао је своју прву већу лирску причу „Пролеће“, однео је у „Нови пут“ и она се свима свидела, па је У првом идућем броју била и објављена. После тога написао је, једну за другом, низ сличних приповедака: „Бурђевданске ватре“, „Гроб га зове“, „Змај“ и друге, које је нешто касније сабрао у своју прву књигу приповедака „Раж“, преведену иначе врло рано на многе стране језике, па и на. наш.
На сличан начин почео је да пише и приче за децу. Велики дечји писац Ран Босилек и дечја песникиња Дора Габе поручили суму да напише нешто у прози за децу и о деци. Није радо прихватио позив, али је ипак покушао. ИМ, већ са првом причом, „Меца“, више него успео и код читалаца и код критичара. Прича је привукла општу пажњу. А за њом, у истом часопису, „Дечја радост“, и ње товом сабрату, „Свитац“, појављивала се прича за причом —
нова његова остварења и на том пољу, док ускоро није освојио све дечје листове и читанке. Убрзо је сличне успехе почео пости“ зати и преко границе. Многе ОА тих прича превођене су још из часописа у разним земљама, и готово на свим континентима,
Иако је своју књижевну дедатност професионалног писца почињао у прогресивним листовима, па временом био постао и стални члан редакција најистакнутијих, као што су „Црвени смех, „Нови пут“ и други, догађаји после неуспелог устанка септембра 1923. тодине и они који су се низали после 1925, како каже Карајличев у једној својој изјави (као одтовор на питање зашто је престао да сарађује у тим листовима) утицали су да се „многи пред: ставници наше младе прогресивне књижевности повуку из ње... И ја сам био један од ЊИХ...“
Само, Карајличев и даље пи: ше и штампа. Истина, нешто другачије и у другим листовима и часописима, „Златорогу“ и АРУгим, али вазда са пуно хуманизма и мнесмањеном ангажованошћу и правдољубивошћу. У времену од двадесет година — (до 9. септембра 1944. године) до слома монархије и проглашења нове бутарске државе, социјалистичке народне републике, Карајличев је избио, на свим пољима свога даљег стваралаштва, у прве редове бугарске савремене књижевности уопште. Он је у свим антологијама, у свим читанкама и уџбеницима, у свим енциклопедијама. У току тих година завршава, уместо хемије, дипломатски одсек Слободног софијског универзитета, бави се неко време на студијама француског језика и књижевности у Паризу и много се усавршава. Више од петнаест тодина уређује часопис „Кооперативна просвета“. Путује много по Бугарској и другим балканским земљама и пише надахнуте путописе и репортаже. И објављује неколико десетина књита, за децу и омладину. („Свет бајки“, „Фантастичан свел“, „Крај огњишта“, „Дедова бројаница“, „Божји слуга“, „Соколова њива“ и друге), које бивају такође превођене широм света, доживљавајући међународни успех.
После 9. септембра 1944. године, Ангел Карајличев се својевољно, одмах, активно укључује У нови поредак. И неколико година ради као уредник издавачког предузећа „Народна младеж“, као члан — уредник листа „Литерарни фронт“, а затим, све док није пао сасвим у постељу, као уред ник Издавачког предузећа Савеза бугарских писаца — „Бугарски писци“, одсек за дечју књижевност. М свету и код нас, дело овог заиста необичног и аутохтоног бугарског писца (у социјалистичким земљама цењено и, као антажована стваралачка реч) доживљавало је и доживљава највеће похвале, пре свега, на чисто естетско-поетском, књижевном плану... Тим критичарима и читаоцима највише се свиђа топлина којом овај писац прилази људима и догађајима, живи народни језик и стил, заснивани на народ ној причи, песми, пословици, легенди, бајци, гатки и пошалици,
И ту, вероватно, уистини и лежи његова највећа моћ и изворност. Синиша Пауновић
АЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
Уређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Илић, др Драган М. Јеремић (главни и одговорни уредник) мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић (замеБик главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, Бранимир Шћепановић. 'Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић.
Књижевни савет: Ар Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, Ар Милош Млић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Арашко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко МЏумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме Богдан Кршић,
Лист излази сваке друге суботе. Нена
1,50 дин. Годишња претплата 30, полугоАмшња 15 динара, а за иностранство двоструко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне _ новине" Београд, Француска 7. Директор Војислав Вујовић. Телефони: 627-286 (редакција) и 626-020 (ко. мерцијално одељење и администрација). Текући рачун: 60801-601-2089. Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас", Београд, Влајковићева 8.