Књижевне новине
ар Вељи одавање
"кстове
шта вам, — припитаће,
Наставак са 10. стране
. 5. Предочено ми је да се у мојој биљешци из КН од 16. новембра, и у чланцима из КН од 1. и 16. новембра, потписаним са Вук Крњевић, „не говори о калуђери. цама већ о проблемима марксистичког тумачења умјетности“, Ја, међутим, поред све блатодарности за овакву оцјену моје биљешке, морам записнички изјавити да У њој проблем марксизма у текстовима мога опонента нијесам ни додирнуо. Остаје, дакле, да се „о проблемима марксистичког тумачења умјетности" говори у два поменута његова текста, Ја 10 и признајем и ја сам узорне примјере тога марксизма и тота тумачења већ на више мјеста цитирао. На више, али не онолико колико та тумачења заслужују. И ја ћу да поправим овај свој невољни пропуст барем још једним значајним примјером,
У одговору на моје — у суштини дрско а на изглед наивно показивање да је у тексту „О Марку Ристићу поводом иступа Радована Зоговића" моја реченица у којој се М. Ристић помиње фалсификована, писац тога текста, прекорачивпти, речено, моје ситне замке, потргао је из велике даљине већ помињаног М. Богданова. Чак је, у сопственом преводу, цитирао и подужи фрагменат из његове, такоЂе већ помињане расправе. А цпитирање је најавио овим, гносеолошки толико плодоносним 'уводом, У коме „он" значи М. Ботданов: Е
„Он ће Крлежи и Ристићу, оном истом Марку Ристићу о ко јем има потребе да говори и Радован Зоговић у својој првој (У претходном чланку била је „вјероватно прва"! — Р. 3) јавној књижевној ријечи послије 1948. тодине, рећи слиједеће..."
А онда су дошле реченице М. Богданова о „филозофској основи... естетских концепција Мирослава Крлеже и Марка Ристића" тридесетих тодина, о „јасно израженом субјективизму, антитрадиционализму, биолотизму ианархоиндивидџуализму“ у тим концепцијама, ита.
Цитиран је, дакле, текст који се тиче „проблема марксистичког тумачења умјетности". И шта је друг тужитељ, пошто га је цитирао, рекао о њему у чланку који „не говори о калуђерицама"2 Рекао је и изрекао — ја то записнички изјављујем — кратку али сажету и дубоку анализу и карактеризацију цитираних поставки, како слиједи:
„Ето, дакле, шта мисли о Марку Ристићу М. Богланов који 'има увида у посвећене" интерне теи материјале Радована Зоговића".
И даље:
„Ето, дакле, метода којим — се служим ја, метода који је базиран на јавности објављеног текста, а и метода којим се служи Радован Зоговић, дозвољавајући себи и такав „мајсторлук' да се његовим конспиративним и унутарњим' текстовима служе писци који дају 'марксистичке' лекције и Мирославу Крлежи и Марку Ристићу, и другим нашим књижевницима“". Атомјесте савиаутентич ни марксистички метод, исцрг љујућа марксистичка _ анализа, марксистички закључци и докази закључака! Марксизам како га само друг тужитељ Крњевић зна и стваралачки примјењује.
Истина, онај Богданов, као онај Кочићев „онај иза каце" (иза велике каце, доиста!)у може да убаци кишу подмуклих и субверзивних "питања. „Па и ви, — може он да каже, — правите неке замјерке М. Ристићу, па да ли то значи да само ви и.они којима ви одобрите могу да споре с и. Ристићем, и да ли то није моноПО, чак застрашивање ради очувања монопола А шта вам —
'може, како је пакостан, даље да
каже, — значи оно „модерно мишљење"»2 Јели то стноним за марксизам Али и егзистенцијааизам је модерно мишљење, а он је антипод марксизму! А сигуран сам, — значи она апстрактна, некласно схваћена „јоти већа слобода", оно .универзалније тумачење културе"2 Алт то би, разумије се, биле логматско — политикантске
само | ујдурме, „превазиђени критерију ми" „критеријуми прошлости",
„нерелевантни приступи". А друт књижевни исљелник ће се потрудити да тачно дозна „ко је ствар но М. Богланов, и то ће бити синтеза марксистичког рјешења свих потргнутих питања, марксистичка тачка на све А ја по Ева онај дијак Добре, и не пијући вина, 7 постскриптуму записнику да допишем нешто, макар било и: цитат:
] а мудри закон, ина је имала
ак кпие се за нелоказано потказивање бикофАН Ва а кад 4 вала имовина. 6 деру друга Пузиса пријетила ова ква опасност. он би у својим ис.
падима био много обазривији“.
Радован Зоговић
како је већ.
Р. Зоговић или: камен спотицања за еамоевјест о отуђењу није одређени карактер предмета него
његов предметни
У НАПОМЕНИ 73 гореобјављено Зоговићево писмо морам указати на двије врсте појмова који му стварају потешкоће, Прва врста тих појмова је гносеолошко-аксиолошке природе, а друга литерарио-морадне природе.
Што се првих тиче, надам се да ће му овај Марксов цитат који ћу навести помоћи у расвјетљавању, а можда и отклањању, тих потешкоћа у тумачењу ОдНОса свијести и знања:
„Човјек је непосредно природно биће. Као поиродно биће и као живо природно биће он је снабдјевен дјеломично приролдним, животним снагама, он је дјелатно природно биће; те снаге егзистирају у њему као склоности и способности, као наго ни; он је дјеломично природно, тјелесно, осјетилно, предметно биће, које трпи, које је увјетовано и ограничено, као што су то биљка и животиња, Т. ј. пред мети његових нагона постоје изван њега, као од њега независни предмети, али ти предмети су предмети његове потребе, суштински предмети, који су неопходни за манифестирање и потврђивање његових суштинских снага. Да је човјек тјелесно, природно, живо, стварно, осјетилно, предметно биће, значи да за предмет свога бића, свог животног испољавања има стварне, осјетилне предмете, или, да свој живот може испољавати само на стварним, осјетилним предметима. Бити предметан, природан, осјетилан, или имати изван себе предмет, природу, осјетило, или за нешто треће сам бити предмет, природа, осјетило, то је идентично. Глад је природна потреба; да би се задовољила, да би се утажила, она треба даклеприроду изван себе, предмет из ван себе. Глад је предметна потреба тијела за предметом, који се налази изван њега, који је неопходан његовој интеграцији и испољавању бића. Сунце је прелмет биљке, предмет, који јој је неопходан, који потврђује њен живот, као што је биљка предмет сунца, испољавање сунчане снаге, која буди живот, испољава“ њепредметне суштинске снаге
сунца. |
“Биће које своју природу нема |
изван себе, није природно биће, не учествује у бићу природе. Би ће, које нема никакав предмет изван себе, није предметно биће. Биће, које само није предмет за треће биће, нема биће за свој предмет, т. ј. не односи се предметно, његов битак није предметан. Непредметно биће је небиће.
Поставите, биће, које ни само није предмет нити има предмет. Тако биће било би прво, једино биће, изван њега не би егзистира ло никакво биће, оно би егзистираћло усамљено и само. Јер чим постоје предмети изван мене, чим ја нисам сам, ја сам други, друга стварност од предмета изван мене. За тај трећи предмет ја сам, дакле, другастварност него он т. ј. његов пре дмет. Биће, које није предмет друтог бића, претпоставља дакле, да не постоји никакво предметно биће. Чим имам један предмет, тај предмет има мене за предмет. Али непредметно биће је нестварно, неосјетилно, само мишљено, т. ј. само имагинарно биће, биће апстракције. Бити осјети лан, т. ј. бити стваран значи бити предмет осјетила, осјетилни предмет, значи дакле имати осјетилне предмете изван себе, имати предмете своје осјетилности. Бити осјетилан значи трпјети.
Стога је човјек као предметно осјетилно биће трпно биће, а будући да је биће које осјећа своје патње, он је страстве
но биће. Страст, разачоп је човјекова суштинска снага, која енергично тежи према свом предмету Али човјек није само природ но биће, него је људско природно биће, т. ј. биће, које постоји само за себе, стога генери чко биће, које се као такво мора потврдити и манифестирати како у свом битку, тако и у свом знању. Нити су, дакле, људски предмети природни предмети, како су непосредно дати, нити је љ»УдАСКО осјетило, какво оно непосредно јест, предметно, љул ска осјетилност, људска предме. тност, Природа нити — објекти-
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 1!
том емислу,'
карактер
вно — нити субјективно није непосредно адекватно дата људ ском бићу. А како све природно мора настати, тако и човјек има свој акт настајања, хисторију, која је њему, међутим, зната и која је с тога акт настајања, који се као акт настајања свесно укида. Хисторија је права природна хисторија човека. (На то се треба навратити).
Треће, будући да је то постављање саме . предметности само привид, акт који противуријечи суштини чисте дјелатности, оно се мора опет укинути, предметност мора бити негирана.
ад 3, 4, 5, 6, 3) То оспољење свијести нема само негативно, него и позитивно значење и 4) то позитивно значење не постоји само за нас или по себи, нето за њу, за саму свијест. 5) на тај начин негативан елеменат пред мета или његово укидање самог себе има за њу позитивно значење, или она зна да је он ништаван на тај начин, да се са ма оспољује, јер у том оспољењу она зна себе као пред мет или предмет као себе саму због нераздвојног јединства битка за себе. 6) с друге стране, овдје се истовремено налази тај други моменат, да је то оспољење и предметност исто тако и укинула и вратила у себе, да постоји дакле код себе у свом другобитку као таквом.
Већ смо видјели присвајање отуђеног предметног бића или укидање предметности под одре Ђењем отуђења — које мора ићи од равнодушне туђости до стварног непријатељског отуђења — има за Хегела истовремено, или чак углавном, значење укидања предметности, јер камен спотицања за самосвијест о отуђењу није одређени карактер предмета, него његов пред: метни карактер. Стога је предмет негативно, нешто што укида сама себе, ништавност. Та његова ништавност нема за свијест само негативно, него и позитивно значење, јер је управо та ништавност предмета самопотврђбивање непредметности, апстракције, њега самога. Стога за, саму свијест ништавност пре„има. доз о значење, у то свијест зна да је та ништавност, предметно биће, њено самбоспољење; што зна, да ништавност постоји само помоћу њеног самооспољења ...
Начин, на који свијест постоји и како нешто за њу постоји, јест знање, Знање је њен једини акт. Стога нешто за њу постаје, уколи-
„ко она за нешто знаде. Знање
је једино њено предметно одношење. — Она сада зна за ништавног предмета, т. ј. да пред мет није од ње различит, небитак предмета — на тај начин, што знаде да је предмет њено саме оспољење, т. ј. зна за себе саму — знање као предмет — јер зна, да је предмет самопривид пред: места, обмана, али да према својој суштини није ништа друго до само знање, које се себи самом супротставља те је стога себи су проставило ништавност, не што, што нема никакву пред метност изван знања; или знање знаде да оно зато што се односи према неком предмету, постоји само изван себе, да се оспољује; да се оно само себи показује само као предмет или да оно, што се њему показује као предмет, да је то оно само...“
Што се, међутим, других Зоговићевих потешкоћа тиче, потешкоћа које су и моралне и литерарне нарави, ваљано ће му, надам се, доћи обимом невелик али врло поучан, баш за њега који се гради зналцем и правовјерним тумачем _ „Горског вијенца“, овај Његошев цитат:
„•.. Страх животу каља образ често;
слабостима смо земљи привезани,
ништава је, него тврда веза.
Али тице те су најслабије
лови свјетлост лисичијех очих,
него орла кријући гледају.
За врснијем братом али сином
пусти гласи милост утроструче;
нађено је драже негубљена;
иза туче ведрије је небо,
иза туге бистрија је душа,
иза плача веселије појеш..-“
Вук Крњевић
"
РЕДАКЦИЈА „КЊИЖЕВНИХ НОВИ. МА“ СМАТРА ДА ПРИЛОЗИМА РАДОВА НА | ЗОГОВИБА И ВУКА КРЊЕВИЋА
. ШТАМПАНИМ У ОВОМ БРОЈУ ТРЕБА
ЗАКЉУЧИТИ ЊИХОВУ ПОЛЕМИКУ,
ЕРИХ МРИЈА РЕМАРК
ЛЕТОПИС
Последњи Ремарков роман
Већ првом књигом, „На Западу ништа ново“, показао је Ерих Марија Ремарк (1898 — 1970) да својим занатом влада мајсторски. Сви његови остали романи, укључујући и „Сени у рају“, објавље не постхумно, то су само потвЂивали. Популарност, какву је стекао мало који немачка писац 20. века, није изостала. Када су га неколико година пред смрт упитали о тиражу његовог првог романа, одговорио је: ,20—30 милиона на 45—50 језика“. Али тај роман, који су нацисти забрани
ли већ 1933. године, донео је Ре.
марку, поред светске славе, и губитак немачког држављанства, јер књига која није хтела да буде „ни оптужба ни исповест“ постала је једна од најтежих оптужби против рата и милитаризма. Страхоте убијања и бескрајне патње појединаца, описане језиком једнот од милиона очевидаца, нису се уклапале у планове режима који се спремао да гурне свет у
нечувену катастрофу.
Оно што је карактерисало Ремарков први роман, остаће типично и за његове остале романе. И за њих ће он бирати неку од важних и потресних тема нашег времена: инфлацију („Три ратна друга“, „Џрни обелиск"), живот немачких политичких емиграната у време Аругог светског рата („Љуби ближњег свога“, „Тријумфална, капија", „Ноћ у Лисабону“, „Сени у рају“), концентрационе логоре („Искра живота“). И увек ће у средишту збивања бити по јединац у борби за голи живот. Па и поред свега: ништа погрешније не би било него тражити у овим књитама озбиљну критику, свест и савест времена у коме су настале. И зато не изненађује да немачки писци у емиграцији нису у Ремарку никада видели саговорника и једномишљеника. И поред све озбиљности тема, Ре маркови романи не задиру у суштину и не покушавају да открију корене зла које је владало. Таквих амбиција Ремарк није ни имао. Он романе није ни писао са погледом у вечност, већ са циљем да забави читаоца, Да је
МИЛО ДИМИТРИЈЕВИЋ: „ПЛАН“
умео оно што је хтео, показују милионска издања широм света.
Ни роман „Сени у рају“ не представља изузетак. Све оно што је Ремарка учинило познатим, среће се и у овој причи о судбини емиграната који су,-умакавши из ужаса концентрационих 2 а, доспели у Америку, и ту, У ној земљи, наставили борбу за егзистенцију. И овде устају То-
мас Рос, Наташа ЛПетровна, Кан.
и друге трагично обојене лично сти против насиља, безакоња, мржње, и верују, као и увек код Ремарка, у љубав, правду, другарство, самопожртвовање. Према гим назорима они и делају, сједињујући у себи чврстину и сетност, вољу за животом и страх од смрти. О врлинама и пороцима, о богу, људима и уметности, о етзистенцијалним питањема _— те личности воде дуге _ разговоре. Али сва та размишљања, и то је оно што их широм света чини тако популарним, добро су позната. Она су заокупљала · читаоца још у најранијој младости, са њима се он не мора носити, она не наилазе на отпор. Па ипак, Ремарку и у овом роману полази за руком да те своје омиљене шаблоне презентира на изванредан начин. Он зна како се води дијалог, како се компонује сцена, како се постиже ефекат. То би морала да му призна и озбиљна критика, она која за њега није имала ни лепу ни тачну з
И још нешто: роман И | рају“ (БИГЗ, Београд, 1972; превод Божане Николић) појављује се код нас годину дана после обЈављивања на немачком језику, и то у лепом и течном преводу. Колико је различитих напора сјелињено у оваквом посау, не треба подсећати. Све је овде уравено брзо, но — ништа на брзину.
Мирко Кривокапић
Зоорник радова о Црњанском
Као четврта књига _ Посебних издања Института за књижевност и уметност у Београду недавно је штампан зборник радова о Прњанском под насловом „Милош Црњански — књижевно дело Милоша Црњанског“ (БИГЗ, Београд, 1972; уредници др Предраг Палавестра и Светлана Радуловић). Иако доста јединствен, компонован тако да текстови о овом нашем великом писцу колико. је то више могућно осветле "њетово
дело са свих страна, овај се збор-
ник може поделити у два дела: У првом су текстови о његовом стваралаштву, а у другом је ис црпна библиографија (саставиле Станка Костић, Ружица Стојковић и Марија Шевковић) која садржи попис Прњанскових оригиналних дела (посебна издања и прилози у периодичној штампи), превода. (посебна издања и прилози у периодичној штампи), попис пароДија на песме Црњанског, литературу о њему и регистре (абецед-
ни регистар и предметни регистар).
У свом првом делу овај зборник доноси шеснаест есеја који јединствено посматрани (колико је то већ могућно кад се има на уму да су их писали аутори са различитим конџепцијским и ме тодолошкиМ становиштем) дело Милоша Шрњанског посматрају у готово свим његовим димензијама. О послератној авангарди и Црњанском, тако, пише Драгиша Витошевић, о драмском његовом стваралаштву Мирјана Миочиновић, о нихилизму као упозорењу У „Аневнику о Чарнојевићу“ Дратољуб С. Игњатовић, Црњансков
.„суматраизам посматра Мате Лон-
чар, Слободан Ракитић објављује есеј „Од Итаке до привиђења“ а Хатиџа Крњевић „Поеме Милоша _ Црњанског“, музичке структуре у Црњансковом песништву анализира Светозар Бркић а визуелне перцепције у његовој Амрици Милосав Шутић, Миодраг Матицки разматра граничарску епику Прњанског у „Сеобама“ а Павле Зорић структуру његових поетских проза, Берислав Николић говори о језику у „Сеобама“ а Љубиша Јеремић открива пра» ву природу „Код Хиперборејаца“, о проблему самоће у „Роману о Лондону“ пише Душан Пувачић, о путописној Прњансковој прози Марко Недић, књижевну вреХност његових мемоара утврђује Предраг Протић и о његовим есејима говори Иванка Удовички.
Овај зборник радова о Црњанском има несумњиву вредност и као целовито дело, упркос разликама међу текстовима који га чи не, а и као грађа, као низ' могућ
них, занимљивих и значајних те
ма које подстичу на даље тумачење и осветљавање једног од највећих и највреднијих опуса у нашој литератури. Он је, у исти мах, још једна потврда разложности целог низа акција у области књижевности и науке о књижевности које овај Институт У новије време предузима.
| | |