Књижевне новине
нија", писан као одговор на члан-
'
·_ ПИСМА УРЕДНИШТВУ
В. КРЊЕВЋ КАО „ОСВЕТА. ТРОЈИЦА“
Друже уредниче,
Пошто се, због његове дужине, нијесте могли одлучити да штампате мој текст „Књижевна суда-
ке ВБ. Крњевића из „Књижевних новина" од 1. и 16. новембра ове године, ја Вас лијепо молим да објавите барем ово „скраћено и прерађено издање" тога текста, који ћу ја покушати да гдје друго штампам.
У својој краткој реплици (106 новинских редака) на двоструко дужи (238 редака) многоповодни чланак В. Крњевића „О Марку Ристићу поводом иступа Радована Зоговића", ја сам, истина, рекао да је немогућ и недопустив сваки опширнији и директни разговор с писцима који се служе средствима и теже циљевима као што су средства и циљеви У именованом чланку. Али у ОАГОвору високоистог аутора на моју реплику, такође двосруко дужем, ја сам стављен у положај човје
"ка на саслушању. А то ће рећи: човјека који мора да одто. вара. Тим прије што су и онај ко га потказује, и онај ко га тужи, и онај ко му суди — једно те исто лице, „освета тројица“, како оно каже пупер Коста из Кочићеве „Суданије“, из које је овдје позајмљена и ријеч високоис ти.
И тако, окривљени предстаје саслушању и изјављује:
Предочене су ми и разумио сам све моје „логматскополитикантске ујдурме“, дедикти моји многи, толико тешки да им доказа и не треба. Предочено ми је да је књига полемичких и непоаемичких чланака „На попришту“, издана 1947. године, „језива жњита“, „незграпан и ванестетичан“ спор „с идејама и људима у нашој (2) култури и литератури“; да су њени судови „љепљење етикета које имају идеолошко-прагматичко-политички смисао", а њен писац „догматичар раг ехеПепсе“.
Оптужитељ се није дао сапети ситним питањем је ди и из којих је разлога он фалсификовао моју
реченицу у којој сам, у реплици на овотодишњем Октобарском сусрету писаца, поменуо М. Ристића, него је смјело прескочио моје ситне замке и изишао на сасвим
ољарути, шири и за саслушање плодоноснији простор. И онда је, најприје, потргао и мени, као доказ да ни у реплици на Октобарском сусрету нијесам био у праву, предочио једну моју — 1936. написа· ну и објављену — рђаву пјесму, у којој се, као у закључцима не. ких од учесника тадашње јав: » не дискусије у републиканској : Шпанији о питању да ли Дон · Кихот као симбол ратује на страни републиканаца или Франка, несрећни Дон Кихот нашао чак на франкистичком бомбардеру. Послије тога предочене су ми и ра зумио сам многоотежавне доставе, унакрсна питања и окривљавање посредним путем. Ја има да „објасним ко је стварно М. Богданов", пошто је он из зборника „Стварање _ марксистичке књи“ жевне критике у иноземним (3) словенским _ земљама“ (Издање Академије наука СССР, Москва, 1972), у којем је објавио распргву „Развој марксистичке естетске и Амптерарне-критичке мисли У Србији 30-тих година“, „на жа дост познат само као М. Богданов“. Ја има да признам и објасним „гаје су све похрањени“ моји „рукописни текстови који нису приступачни и познати јутословенској јавности и шта се све у њима налази". Ја 'сам допустио „себи и такав 'мајсторлук' да 665 мојим „конспиративним и гпосвећеним“ текстовима служе писти који дају "марксистичке лекције и Мирославу Крлежи и Марку Ристићу, и друтим нашим књи жевницима". . Све то п још штошта друго ] мени предочено, све сам добро разумио, и ја ћу објаснити све што се од мене тражи да 06јасним, признати све што се тражи да признам Одговараћу, дакле, и одговараћу, како се то на саслушањима им чини, — по ' тачкама. 1. Признајем да је језива "књига „На попришту" моја књига, и да је састављена од 43 тек ста, претходно објављеча у догматичарској лијевој и комунистичкој штампи прије рата, за вријеме рата и одмах иза рата. Приз најем да је 30 од тих текстова посвећено „идејама и људима у нашој култури п литератури“, а да су остало чак политички чланци и маргиналије, војни осврти, некролози двојици револуционара. Признајем да књига почиње дрским чланком „Књижев-
КЊИЖЕВНЕКОВИНЕ. 10
ни исљедници и њихови адвокати", а завршава још дрскијим, догматскопратматичним _ огледом „Његошева поема о борби и слободи"; први текст написан је и
објављен 1935, а други у ЈУНУ.
1947. Четвртина књиге написана је и — уз ујаурмашке подвале цензури, уз свакојаке езоповско-политикантске ујдурме — први пут штампана прије рата; 20 чланака написано је и објављено у врије-
"ме распојасања ратних страс-
ти, а 13 је написано и штампано у прве двије послијератне тодине, када се — како је то бритко и бриљантно рекао С. Лукић — „постулирала директно ангажована уметност (читај; уметност у служби)". Признајем да сам у полемичким маргиналијама, репликама и чланцима, скупљеним у књизи „На попришту“, на груб и „ванестетичан начин“ напао београдски недељник „Идеје“, особито се и језиво окомивши на Драгишу Васића у њима; бавио се „идеолошко-пратматичко-политичким“ дИСквалификовањем таквих „идеја и људи у нашој култури и литератури", какви су били, на примјер, Светислав Стефановић, Момчило Настасијевић, Бранко Поповић, Момир Вељковић, Тодор Манојловаћ, Митар Букић, Драг. Илић-Јејо, Драгиша Боричић и њихове идеје, осорно замјерајући некима другима што се с њима понечем мијешају. Признајем да сам у реплици „Сима Пандуровић и напредна поезија" (претходно у „Нашој стварности" бр. 7—8, 1937), ако пи с много обзира и претходних комплимената, ипак критиковао Симу Пандауровића за њетово порицање сопијалне поезије, за његово гесло да оно што поезији даје „несумњиву естетичку, па, према томе, и исту сопијалну вредност, то је одсуство сваког антиципираног ста ва према друштву, животу, сваке догме, 'идеологије, тенденције“, да су „те етикете пи формуле“ не само уперене „против слободе уметничког стварања“, него „и по себи празне и без вредности", критике вас, дакле, претечу данашње ве лике борбе за дезидеологизацију и „спонтани марксизам“, претходника и предводника који је још прије 35 година наоружао „нашу културу и литературу“ убојитим ријечима догма и гтикета! Признајем да сам чак критиковао „Ралничке новине" Живка Топаловића, предстојника Радничке коморе, високе државне централе за радничка питања; девалвирао њихова, установљењем саме. Коморе у задатак стављена и призната, настојања да буду марксистички арбитар у питањима умјетности. Признајем све ове и све друге, изричито непоменуте кривице, и ни на памет ми не пада да се позивам на некакву „провјеру праксом“, на то да су „Илеје" биле фашистички лист, да је А. Васић погинуо као члан Дражиног штаба, да. је Св. Стефановић био окупаторов комесар У скз и члан Хитлерове комисије за „утврђивање бољшевичких злочина у Украјини", да је Ж. Топаловић био Дражин политички савјетник и учесник четничког „конгреса" у селу Ба, а Т. Манојловић сауредник предратних фаштистичких ревија и ратни сукомесар у СКЗ, да су Б. Поповић и М. Вељковић стрељани као окупаторови сарадници, а М, Букић и А. Боричић погинули, као четници, у борби на страни окупатора, да је С. Пандуровић, који је онако бритко иступао против сваке идеологије и тенденције, писао поетски и очински предговор алманаху „Тврђава“, чији су „књижевни прилози" недићевско-љотићевска _ „идеологија“, _ четничка тенденција у прози и „стиху“, да зе М. Настасијевић у годинама пред сам рат био један од организатора и руководилаца гимназијских „црних тројки“ за провоцирање, потказивање средњошколаца-антифашиста, итд. итд, Истина, и високоисти друг тужитељ инсистира на критеријуму „ко је у ствари" тај и тај књижевник, али ја разумијем и то да он тај критеријум за-
држава искључиво за себе и своје.
једномишљенике, искључиво према другој врсти људи.
Али, да ствар буде још гора, књига „На попришту“, осим текстова о већ набројаним људима наше културе и литературе“
(ти текстови чине гото
во трећину књиге!) садржи још неколико дужих и краћих чланака које такође, записнички признајући да сам их написао и записнички се кајући што сам их написао, морам поменути. Ја сам — да испрескачем поздравни приказ прве књиге пјесама О. Давича послије његова повратка с робије, патетичне огледе „Вук Мандушић", „Поздрав Људмилу Сто-
|
'и слободи, као некакву
јанову", „Сестре Батрићеве" и „Војислав Вучковић, ујетник и ч0вјек, затим ратну „бесједу“ на свечаном отварању дома културе у Јајцу, у октобру 1943. године, „поучна поређења" о поставкама, РКНА драма у партизанском
озоришту народног ослобођења, и у београдском Народном позоришту, „Поговор Маслешиној расправи о Светозару Марковићу", „Маргиналију о Лази Костићу и његовој Прељубници", притодни чланак о десетогодишњици смрти М. Горког, „Биљешку о Мајаковском и о дјечјој књижевности“ итд. — у полемичком напису „Осуде без призива" („Наша
стварност“ бр. 15—16, 1938), који | + књизи „На попришту“ заузима
страница, дакле готово дванаести њен дио, критиковао, чак исмијавао као вулгарни социологизам и вулгарни „политицизам“ храбре и бескомпромисне обрачуне јелног лијевог публициста с Иваном Цанкаром и са српским и хрватским критичким реалистима за њихово патрицијско или буржоаско поријекло, за неидентичност политичких погледа и умјетничких свједочанстава — ти писци, писао је публицист, „ништа нису предузели" да рђаво друштвено уређење измијене, па „не би имали право ни да та критикују!" Ја сам, повевши се. слијепо за Лењиновом поставком да у свакој савременој култури постоје двије културе: буржоаска („већином чак црностотинашка и клерикална") кул тура, и култура демократска и социјалистичка, порицао, Пандуровићевој поруци толико сличну, теорију анонимног писца у предратном загребачком „Студентском листу“ да „умјетности десне или Хијеве нема и никад је није билог; да пјесник | „инспириран
ЗОРАН РУБИЊОНИ: ЈАТО
стварношћу једног прољетног цвијета или мјесечеве зраке", манифестирајући „своју сензацију талентирано", „даје нови субјек-
тивни одраз те стварности и ти ме несумњиво врши своју социјал-
ну дужност на свом сектору У,
корист · напредних _ друштвених струјања". Ја сам у уводнику „За мач и за перо!" (претходно у „Барби“ од 1. ХП 1944), ударајући у добош да би се чуло до самог фронта, који је био у Сријему, наметљиво истицао примјер оних културних радника који су „сво ју оданост слободи и култури потврдили својом крвљу“, а „љепљењем етикета које имају идеолошко-прагматичкололитички смисао" дисквалификовао десетак београдских литерата и новинара само зато што су служили окупатору п његовим слугама. њиховом радију и њиховој штампи, па сам у реферату на првом конгресу писаца Југославије овај „списак“ чак проширио именима из осталих градова! Ја сам чак покугнао да сурово девалвирам јасновидство ДА. Баранина, који је сав други свјетски рат, све снаге које су у њему учествовале, при-
' казао као „лудницу џунгле". тдје
се „звјерови у луђачким му кама међусобно прождиру и ко. љу". Најзад, да се и ту потврди изрека о концу који дјело краси, ја сам у говору на прослави стогодишњице „Корског вијенца" (тај текст заузима пуне 24 страни. це књите „На, попришту“!) „социолошки еквивалентирао", „ес тетски анализовао“ „Горски вије: наш“ као тобожњу поему о борби химну револуционарном прегнућу за уништење насиља, па сам се чак гру“ бо супротставио потхвату нашет Филозофа _Б. Петронијевића да Његошев песимизам представи, како се то данас лијепо чини и с Андрићевим. дјелом, не као не
какав тамо „конкретно-историјски песимизам“, негацију „конкретних историјских стања и Од носа у друштву“, нето као егзистенцијалистичко и нихилистичко (дакле перспективно и врхунско!) схватање да је Њетош „песимист коме је ништавило и беда живота нешто што је везано са самим унутрашњим бићем живота"; грубо се и сектантско-догматски супротставио чак и књизи „Религи- | ја Његошева" нашег пророка, филозофа, _ бесједника, касније канлидата обавјештајне службе "Трећег рајха на високу и почасну дужност насљедника Милана Недића — епископа Николаја Ведимировића! Све сам ја то учинио, и једини мој излаз је да пред својим књижевним исљедником све искрено признам и да се покајем — да се покајем чак и за чланке о подвизима и жртвама наше војске, о побједама. Црвене армије, ослободилачким напорима сусједних народа ита, јер и ти чланци, тих пуних 80 страница, спадају у оно што књигу „На попришту“ чини „језивом књитом". Ја сам нека, на осуде сличне праведним осудама друга високоистог олговарао потржући три ствари. Рат је, говорио сам, рат, а у рату се, како је то учинио и друт високоисти у овом свом окр-, | шају с мојим прекршајима, примјењују најубонтија, сурова сред. ства, па смо их, као „зараћена страна", примјењивали и ми сва осим звјерстава и подлости! Рат је. додавао сам, наставак политике другим средствима, али и мир је, барем у првим послијератним годинама, особито ако је рат имао и компоненту грађанске бор бе, у извјесном смислу наставак
рата другим средствима. Најзад | сам, за људе какав је мој исље- | Ђивач, напомињао, као њима Олижу и 'убједљивију, ону забашуривану чињеницу да Бора Станковић,
| због објављивања фељтона у окупа | |
торовим новинама у Београду, н ије. пуних 9 година по завршетку
првог свјетског рата, који у Ср |
бији није имао никаквих значајних компонената грађанске борбе, био унесен у „Народну енциклопедију" Ст. Станојевића. Тако сам ја то некад одговарао, али сада, уразумљен од друга исљед- | ника Крњевића и осталих Ласи- | ћа, и не помишљам да такво шта одговарам. Нето се само кајем за све своје логматске и прагматичке мисли, и не само за оне ко- | је сам објавио, него по за оне ко- | је су у предратним чланцима биле, па их је лалековида Коротчева. цензура избапила. Чак и за оне које никал нијесам написао и као „наљепнице" налијепио, али сам их | имао или могасоимати у тлави! | На завршетку тачке 1. а у вези с ријечима којима ме је друг високоисти (ејтикетирао као „догматичара раг ехеПепсе“, треба да | признам још нешто, Људи мога по- | кољења, наиме читали су само мле- | галне и полуилегалне марксистич- | ке књиге написане 1908. или 1900. чак 1848. („Комунистички манифест") или 1847. („Бијела филозофије"). Читали смо само то п само у
то вјеровали, не покушавајући ни да паслутимо пут у данашњи опитомљени, хуманизовани, фројлизовани, фихтеизовани, егзистенцијализовани, хришћанизовани марксизам, марксизам без обала, споњ | тани марксизам, који се тако лако | усваја, да се уопште не мора читати. Чак смо, заведени догматичарском пропагандом, априори одбацивали и оно мало опитомљеног и кантизованог Бернштај-
~
њета марксизму
новог марксизма. Да све буде још горе и најгоре, нијесмо се, из тако баналног разлога да Крњевић тада просто није постојао, ни у учили, А ова отежавајућа околност требало би да се, чак и мени, узме и као олакшавајућа, 2. Предсчено ми је и призна јем да сам, говорећи о тужитељевој похвали М. Ристићу, употрије: био израз љубостињски. Тај поступак учинио сам јер сам олако претпоставио како ће другу ТУ житељу бити познато да је Јефимија своју похвалу кнезу Лазару везла у Љубостињи, Епитет љубостињски није био речен с намјером да буде дисквалификапиона „идеолошко-прагтматичко-политичка" етикета. Ја Јефимијину похвалу као поетски текст веома цијеним, па сам похвалу, М. Ристићу назвао љубостињском зато што су ме њено умиљавајуће се умиление, аполотетика њена и високи стил подсјетили на Похвалџ кнезу Лазару. Епитет је, записнички понављам, _ употријебљен само као покушај литерарне карактеризације. Али ја сам, разумије се, и овдје погријешио, неодговорно се подавши једној обичној школској претпоставци. А погријешио сам и тиме што нијесам, како су ме упу. ћивале неке компоненте похвале М. Ристићу, употријебио придјев врднички (ћивотскм покров с Јефимијином похвалом чува се у Врднику, зар не2). Тај епитет би писац нове Похвале лакше схватио, и онда не би дошло до неспоразума. Овако, до неспоразума је дошло, писац је помислио да сам га уврстио „малтене међу ка-
луђерице“. Ето моје тешке са грјехе: љубостињске калуђерице су часне сестре а високоисти
Крњевић, то бар сви знају, није ни сестра ни часна!
3. На предочене ми доставе 0 мојим интерним, тајним, конспиративним _ рукописним текстовима н материја лима „који нису приступачни и познати југословенској јавности“, записнички изјављујем да су сви ти рукописи и материјали — једанруко. пис. А о том једном једином рукопису, написаном на тражење славистичког института АН СССР, могу да кажем тачно онолико, колико је друг оптужитељ казао, наиме: „М. Богданов цитира Радована Зоговића, позивају ћи се, у фусноти под бр. 54, на текст „Постајање и постојање“, за који се, у тој истој фусноти, каже да је аутобиографски оглед и да се, као рукопис чува У Институту за славистику и балканистику Аакадемије наука СССР-а (Курзив: мој. —- Р.3.). Све, -дакде, што је о мом рукописном „биографском огледу“ било неопходно да се као публицистичка информација каже, овдје је казано,. А
може ли се један овако јавно цитирани рукопис назвати тајним и конспиратинвним2
И то још рукопис који је писац потовора књизи превода — мојих стихова на руски језик („Упрјамуе строфу“, „Прогрес“, Москва, 1968). Ида Радволина, цитирала или препричавала на преко 6 страница! И могу ли сви рукописи свих југословенских писаца, још нештампани или још недорађени за штампу, бити „приступачни и познати југословенској јавности“ > Испада да морају, да их, у најмању руку, њихови астори морају пријавити и дати Крњевићу на преглед, поготову прије но што побу на пошту да их пошаљу институту АН СССР. И моја је тешка погрешка што то нијесам учинио. И да ту погрешку исправим. ја сам спреман да копију рукописног текста „Постајање и постајање“, коју у свом писаћем столу (заиста неприступачном, баремјавности!) чувам већ 10 година, Крњевићу одмах пошаљем, како би је, као замјеник уредника КН, у КАН објавио. 7
4. Предочен ми је наговјештај друга исљебивача да ћемо, можда, ,јиматиприлику да нам Радован Зоговић објасни ко је стварно М. Богланов“. Схвативши то и као оправлану пријетњу и као знак особитог повјерења друг исељештк хоће да ме учини својим обавјештајцем!), ја изјављујем: а) М Богданов је сарадник Института за славистику и балканистику АН СССР; 6) М. Богда нова познајем као писца низа расправа у руској и украјинској периодици — расправу коју високоисти друг помиње нијесам, за разлику ол њега, имао у рукама; в) М. Богланов је сарадник то познат као аутор књиге „Сербскала сатирическаја проза конца ХТХ — начала ХХ века...“ (Из дате ство АН СССР, Москва 1962), особито по њеном приступном, теоријском дијелу, И то је, и порел најбоље моје воље да друта високолстог ниучемуне разочарам, светшто му о овоме могу рећи. А ако он благообнађе да је то мало, ако би хтио нешто друго, онда га ја молим да се обрати на неки Аруги, бољи извор информација.
Наставак на 11. страни
Радован Зоговић
|