Књижевне новине

| | |

ва Арапе

ТЕЛЕВИЗИЈА —. И РАДНИК

Маставак са 1. стране

тације, навлаче ли нас оне поно: во на опсенарску причицу о цврч ку и мравима — иако су закони тржишта давно 'УТБРАИЛИ: понекад конјунктурна цврчкова песма доноси већи друштвени дохголак Од. нерентабилног мрављег пословања2 Још смешније је кала певачка „звезда“ дође пол рефлекторе у елегантној варијанти ралничког комбинезона — или кал на тедно! репоизи партизачско"конфекцијске ревије цело КУЛ „Иво Лола Рибар" настопи у таквим радничким комбинезонима итра „радничко коло" ита. Слич. на банализапија никада није пллл на памет раднич:ом КУЛ „Абрашевић“. које нема потребу ла етикетира своју класну торпадност. Треба ли можла очекивати нову модну колекпију у стилу прело одело" 2 Телевизија — и још понеко у нашем јавном и. културном ЖУ воту — морала би да схвати: ралник није њен кампањски гост, дн је пеалност која не може ла „изиђе из моде“, једноставно зато што људски рад повово до бија своји ттаву воелност — У истој мери, у којој губи врелност бесплодно _ причање, _ сопијални статус као квалификација им гале реја вештачких. маглом налтваних величина Епоха попттовања рада извлачи на светлост и неке илеале о љулским квалитетима.

Берислав Косиер

Лепо стоји

радничко

О НАСТАНКУ „ЈАМЕ“

ИВАНА ГОРАНА КОВАЧИЋА

Наставак са 1. стране

— Тамо сам несметан и миран, — говорио је Горан — а крв жртава што се осупила на зидовима стољетне куле буди у ме ни увијек нови и снажнији револт, испуња ме све јачом мржњом... (Вјекослав Афрић)

Бно је фебруар 1943. године, Вријеме хладно, а по Ливну, око-

аници и овдје на Думану много

избјеглица, рањеника, тифусара и партизана. Избјеглица је највише било с нама у пећини и око ње, тАје "се увијек. пушила ватра; Моју пажњу је неколико дана привлачио крупан, на изглед равнодушав. пи замишљен младић разбарушене косе, са снопићем папира из обичне школске свеске у рукама. Понекад је био < ледним другом, али најчешће сам. Сједио би оваје на камену и пи

"сао на кољену. С времена на ври-

леме ћутке би се примакао ва ри да огрије руке, а онда би поново брзо писао и исписане ли стове стављао у џеп. Рекли су ми да је то партизански — пјесник

Горан и ла питте поему „Јама“. У три јаме Ливањског поља бачено је на почетку рата преко 2000 Срба. Само неколико њих испјело је да се спасе и изађе живо. Причали су мн да се Горан састајао с њима. Било је дана кала је нестајао-и враћао се тек касно у ноћ... Добро се сјећам како је јелне мрачне ноћи отишао с неким Тединипама у прав. цу Ливна и Прозора. Био је испијен, али сјај његових очију није био изблиједио. Касније смо сазнали ла ]2 овдје, међу нама, пред овим пећинама и у њима завршио главни дио своје „Јаме“. (Душан Бараћ)

Разговарао сам с Гораном последњи пут пред прољеће 1943. тодине у Ливну. Разговор се водио углавном о књижевности. „Ја“ му“ је већ тада имао углавном написану и хтио ју је, пошто из врши ситније коректуре, објавити

ХМ листу „Далматински партизан“,

али је нагло наступање офанзи-

ве прекинуло тај план и наш

уговорени разговор. у (Јуре Каштелан)

Оно, што су пјесници читавог свијета сањали, зашто су се умје тнипи свих земаља борили, иако не с пушком у руци, јер им та срећа није увијек била дана, остварујете данас ви, својом, У пуном смислу, јуначком борбом за слободу и најосновнија права човјека. Хероје и јунакиње, које су пјесници свих времена са: мо замишљали, видимо овдје на сваком мјесту, и тако је херонзам, јунаштво, престало бити из нимка, већ је оно закон и опћенита појава. Кал би сваки од вас испричао своје догађаје из ове тешке, али најславније борбе за народно. ослобођење, сваки тај“ логађај имаде у себи толико уп раво чулесних, невјеројатних јуначких дјела да достају за епо пеје. Али ви их сами сматрате обичном појавом, иако она над. маштје све полвите јунакиња романтичних тј. тестичких јдела. Племенитост те борбе, поступи трема крвнику непријатељу, ма

„Доћи. мала, вечерас на.

"| да је он можда 'најбестијалније | усмртио вашег оца, вашу мајку, ·

вашу сестру, вашег брата, узви-

шенији су него у свим дјелима:

најидеалистичкијих писаца и пје сника. С вашом борбом“ оживотворила се поезија, пјесништво је постало стварношћу, обичном појавом, која се у свим својим најфинијим нијансама, ријечју и

дјелом, манифестира сваког часа.“

То сањано братство, та сањана једнакост, правда, доброта, тај највиши смисао људског живота постао је овдје, пред нама, јавом. И ви ћете (...) разумјети да смо ми пјесници и умјетници заједно са својим снима самљевени, толико сметени, тко би се нашао у слапу јарке свјетлости и у валу мириса, не могући да отвори очи, да се мир-

но нагледа и не могући доћи до · даха, да дубоко, с ужитком уда ·

хне. Мене особно хвата готово страх у жељи да умјетнички обухватим ову стварност и све њене

љепоте, хвата ме страх, као кад.

би ми тко казао: скупи све сви Јетле сунчане зраке и махни њима као златним мачевима правде и слободе око себе. На томе свјетлу, мене (... обузима још веће несналажење, јер сам изашао из мрака, гдје се сјај могао само сањати и гдје се могао само плакати, гдје се могло само нарицати, јецати или крикнути у знак протеста или дубоко, у себи, забијајући грчевито и крваво нокте у дланове.

·. УМ страхотама, које су борци за слободу подносили с не вјеројатним хероизмом, са смије шком на уснама, ми смо видјеЛи само залог скоре свијетле 6удућности, јер — како каже велики енглески пјесник и борац за слободу грчког народа Бајрон:

Свијетли душе Мисли неспутане, Слободо! у мраку сјаш ко дан,

Зато, јер срце, срце твој је стан И тек због тебе оно ко роб пане,

Кад су ти дјеци тешке негве дане, Незве и црни у. подруму мрак, Крик сваки бјеше за побједу

2 знак, А уздах крило слободи да гране.

_ Заиста (..) сви крикови наших 'утамничених бораца. дозивај“ слободу, а крила њихових оздаха доносе је сваким часом све ближе...

(Речи Ивана Горана Ковачића које је изговорио борцима на академији у Бихаћу 5. јануара 1943. године, одржаној у част Владимира Назора).

За ову прилику користио сам

"књигу др Младена Ивековића „Не-

покорена земља“, чланак Вјекослава Афрића | „Усмомене једног глумца“, — " објављен у „Борби“

1961. године, изјаву Душана Бараћа из Ливна коју је забележио новинар „Политике“, поговор песника Јура Каштелана. за Горанова „Изабрана дјела“, и један песников текст написан пред само рађање поеме. Убедљивост и аутентичност ових коментара о настанку „Јаме“, надам се, има. ће знатну књижевно-историјску занимљивост. А што је најважније осамдесет одсто љубитеља Горанове поезије тек сада ће имати потпунију представу о „јами“ у којој је смрт, како је изванреАно запазио Стеван Раичковић уколективна и национална, за ка кву наша лирика није знала, ни, ти је могла знати још од време. на народне песме, Његоша и Ма-

' журанића“.

“

Одломак из.књите „Како се рађала ју |

тословенска револуционарна поезија" која ускоро излази у издању нишке „Градине“,

Милорад Р. Блечић

"као онај,.

· ПОЕЗИЈА _ | И „МАСОВНА КУЛТУРА“

мунима и другим животињама усаБивали органи или удови љул" ског порекла. Такви хибриди били би први параљуди или хомонкуАуси. Налик на баснословног Франкенштајна, они би се органски разликовали од досадашње људске врсте.

На жалост, ни они нису послед-

ња реч технизације човечјег бића. Изгледа да ту реч сачињава киборг, нанме скраћеница која значи „кибернетички организам“. Будући да се у човечје тело све већма усађују вештачки мишићи, вештачке руке и егзоскелети (то јест вештачки костури ван тела), људ"ски организам толико ће се помешати са механизмом, да се практички неће. разликовати од овог другог, Управо таква мешавина обележава се као киборг. Но, да ли се она још увек може сматрати људским суштаством»2 __По свој прилици, не. Довршавајући дехуманизацију, киборг би „крунисао“ данашњу антикултуру која се подудара са технизацијом човека. Према томе, фетишизовање технике равно је разарању културе. То је проницљиво констатовао Станислав Лем, пољски мислиЛап и писац научне фантастике. Пошто је саму културу приказао као човекову стратегијску „игру“ са. природом, он је размотрио раз| не „улоге“ у тој судбоносној игри, па је закључио да „улог културе не мора бити истоветан са улогом који је одређен законима техноеволуције“. После свега, прилично је јасно да модерна антикултура изопачује човека у робота, док га је традиционална, обична некултура срозавала до животиње. Та антикултура се намеће путем такозване „масовне културе“

која индустријализује и. комерци-_

јализује поетско-уметничку делатност. Зато се „масовна култура“ указује као пета колона варварства унутар културнога круга. Наоружана сликом и тоном, ова се пета колона окомљује, нарочито, -на поезију и књижевност, дакле на уметност речи. Литература је свесна овог непријатељства „масовне културе“ према уметничкој и људској речи. У већ наведеном Стерџеновом роману, као. орган роботизованог колективног бића јавља се један мутави идиот о коме романсијер каже: „Као да му је језик био од Бона, а грло. му: је

било као зарђала пиштаљка“. (Оче-.

видно, масовна култура. почиње одређивати. саму суштину и суд

бину песничко-књижевне речи. О- -|

туда је енглески критичар Ричард Хогарт: дошао до сазнања да истраживање „масовне културе“ ни: је само посао чисте социологије, већ и задатак књижевне критике.

Са своје стране, поезија :и књижевност се делимично опиру приказаној псеудокултури, а делимично јој се и потчињавају, мада тим потчињавањем стављају главу под

секиру. Током овога. самоубилач- .

ког потчињавања, литература. се посувраћа у паралитературу која би се, по аналогији са поп-артом, могла означити као ноп-лит. Паралитература још није једносмислено и тачно дефинисана, али је сигурно да она обухвата шпијунске и детективске романе, романсиране биографије, стрипове, сановнике и слично „забавно“ штиво. У паралитерарном облику (или, пак, изоблаичењу), књижевна реч ус пева да сачува своје „тело“; шта "више, она га увећава. до џиновских размера масовне штампе; за узврат, она мора своју „А

да прода Баволу који сада узима лик модерног менаџера и технобирократа. Не мање, међутим, дехуманизу-

је се и читалац „елитне“ књижев- |

ности, премда „елитни“ списате-

· љи фркћу на „масовну културу“,

па и на њен паралитерарни огра-

" нак. Упркос овом аристократском

(

Фрктању „елитна“ књижевност је отуђена од истог оног осећања од

кога се удаљила и „масовна „кул- ,

тура“. У стакленој башти поменуте књижевности, то осећање се спарушује исто тако каогод и у смогу „масовне културе“. Данас, висока поезија и литература постају „несентименталне“. Прустов свет, на пример, цепа се на импресију и интелигенцију: између ова два пола недостаје осећање као чинилац синтезе. У том погледу,

Валеријева поезија дала би се у-.

зети за пандан Прустове прозе.

На крају своје поеме „Поморско.

гробље“ (Бе Спипецеге Мамп), Пол Валери изражава жељу за немањем жеља, за немањем осећања. Најзад, после другог светског рата, романсијер Ален Роб-Грије саздао је један имагинарни свет који је (по речима Лисјена Голдмана) „налик на модерну машину снабдевену ауторегулационим механизмима“. Наравно, машина је лишена емоција. Кибернетички ау-

томат је кадар да рачуна, чак и |

да мисли, — али не и да осећа. Емоција је оно што и најпримитивнијег човека разликује од нај савршенијег робота. Према томе, преставши да се напајају на извору емоције, поезија и литература амшавају се крви и људскости; оне се исто тако дехуманизују као и масовна култура која своје муштерије саображава моделу робота. Обе су подједнако безосећајне, што значи — нечовечне. И једна и друга сливају се у кужни канал савремене антикултуре. Дефинисана технизацијом човека, па стога и атрофијом људских осећања, данашња антикулатура оцртава се као знак једнакости између „масовне културе“ и „елитне“ литературе. Ову битну једначину је још' пре рата назрео критичар-марксист Борђе Јовановић који је опазио да супротност између спиритуализма и техницизма није ништа друго него привид. Саопштавајући ту дубоку опаску, Јовановић је писао: „Док техничар у машини види свог свемоћ ног идола, дотле филозоф у „духу“ или „души“ открива исто тако свемоћног идола: машина с једне стране, а „дух“ и „душа“ с друге постају фетиши истог божанства — профита“ (Б. Јовановић: „Против обмана“, Београд, 1951. године). Продужујући линију коју је повукао Јовановић, ми долазимо до закључка да „елитна“ књижевност и „масовна: култура“ представљају лице“и наличје исте антикултуре. И једна и хрута раш-

"човечују људско биће,'јер обе теже да га лише сваког осећања,

то јест оног неотуђивог својства

које човека одликује од машине и.

робота, па и од „електронског мозга“. Зато, када се обара на „масовну културу“, револуционарна критика се нипошто не залаже за „елитну“ поезију и уметност. Ова критика одбацује дилему: или „елитна“ уметност или „масовна култура“. Другим речима, она не пристаје да бира између високе „вредности“ и широке „масовности“.

-Дижући устанак против данаш- '

ње антикултуре, револуционарна критика подржава једну нову уметност која настоји да буде исто тодико масовна колико и вредна.

Таква уметност ће превазићи „ма: :

совну културу“, односно техниза-

цију и роботизацију човека. Са-

мим тим, она ће. допринети 0човечивању технике. Јер, кад је реч о култури, у ствари се ради о човечности. О' човеку самом.

Радојица Таутовић

У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА

см | "1

| | | | |

ЛЕТОПИС

ТОМАС СТЕРНС ЕЛИОТ

Т. (. Елиот као херој

Још једна књига о Елиоту! — уз

викује _ непотписани —· критичар Тајмсовог литерарног додатка (у броју од 1. децембра 1972) поводом „публиковања књиге „Т. С. Елиот“ есејисте и универзитетског професора Бернарда Бергонција. Заиста је чудно, наставља он, да професор тако независтан и живог духа какав је Бергонци иде, после толиких књига о Елиоту, на поље које су многи пре њега већ узорали и објављује књигу која није ништа друго до „скромно употребљива“. И што је најчудније, његова књига је кориснија као биографија нето као критика, и то као биографија коју пише човек очито одушевљен својим објектом. „Елиотова каријера презентира мислим — пи ше он пример хероизма на два плана. Као креативни стваралац он је храбро, од сопствене патње, градио поезију; као човек од пера он константном посвећеношћу животу духу и вредностима цивилизације, често онемогућаван замором, лошим здрављем и многим _ приватним — несрећама, представља племенит пример..:“ Рецензент _ Бергонцијеве књиге сматра да је ово готово смешно: који то озбиљан писац не ствара уметност из „сопствене патње“, а „замор, лоше здравље и приватне несреће“ чекају сваког. Од“ нас, песника. или не-песника подједна"ко. Елиот је свакако био човек

од принципа, али то са посвеће. .

ношћу животу духа и вредлностима цивилизације — које би могао да пропагира неки провинцијски учитељ или свештеник — нема много везе, а са „херојством“ баш никакве.

Најзанимљивије је да и тамо тде су судови о Елиотовом двАУ јасни, прецизни и, по свој прилици, тачни (као што је случај са "оценом неких делова Елиотове поезије коју је изрекао Ф. Р. Ливис) Бергонци доноси нове којз тешко да ишта доприносе јасним и.целовнтим представама о овом великом писцу. Највећа грешка Бергонцијеве књиге је, по мишљењу критичара, у томе што је он, стручњак за енглеску књижевност ХХ века, младог Елиота представио као глас вапијућег у пустињи. То значи да је књига готово непоштена, неправедна према Пау ду и према фигури каква је Џон Мидлтон Мари. Књижевна Енглеска у којој се Елиот као писап афирмисао није изгледала таква „како Бергонци хоће да је представи. |

Нови чланови Удружења књижевника Србије

· Удружење књижевника Србије у току 1972. године добило је осамдесет молби за пријем у чланство. Након детаљног разматрања сваке молбе појединачно, Управни одбор Удружења књижевника Србије је, на својој седници од 16. јануара 1973. године, примио у Удружење Ратка Адамовића, дра Петра Волка, Драгана Жигића, Ивана Ивановића, Миодрага Јанковића, Добривоја Јевтића, дра Новака о Килибарду, Мирослава Максимовића, Војислава Минића, Милосава · Славка Пешића, мра Бранка А. Поповића, Тодора Терзића, дра Борба Трифуновића, Драгињу Урошевић и дра Богда. на Шеклера. Неки случајеви, меБутим, нису могли бити размотрени до" краја због помањкања података, па је Управни одбор од-

" Аучио да се о њима расправља на

једној од својих идућих седница,

| КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2

| | | | | | ! |