Књижевне новине

– +

ЈУБИЛЕЈИ

ЗА НОВО ЧИТАЊЕ

ПЕТЕФИЈА

ПРЕ СТО ПЕДЕСЕТ ГОДИНА, првог јануа ра, родио се Шандор Петефи. Тврди се између осталих и песник Була Иљеш, аутор Петефијеве биографије познате широм Европе — да се „велики песници не јављају неочекивано, из ведра неба, као божја објављења. Може се установити, враћајући се у животу народа далеко уназад кад су настали порођајни болови у којима ће се родити изузетно дете, Нација, велика породица унапред се припрема за велики догађај". И тврде то с правом. Ипак је дан рођења био случајан, мада је Петефи — у писмима и песмама — више пута назначавао да ипак није реч о чистој случајности... Прва половина 19. столећа, с револуцијама којима се завршава половина века, раздобље је крупних пороЂајних мука. Окончавају се и отварају раздобља, набирају се духовне струје и гребени мисли проузрокујући тектонске преображаје, судбине људи постају симболичне а кретања и покрети историјски. И не само у историји Мађарске. Паралел: но са овим порођајним мукама и трагедијама рађају се крупна песничка дела. Оно што принцип објављује показује се

"као чињеница — велики песници се не јав

љају неочекивано. Петефи каже претерујући, али то претеривање је веома тачно, да је „бог подарио пламени стуб /песницима да оне воде/ народ према Ханаану“. („Песници 19. века“). Али да ли се може говорити о претеривању у једном овако згуснутом историјском тренутку,

сник пламени стуб који води народ, и цитирану песму започиње „нека нико тек олако /не маша се струна!“, и који може да опрости лошим критичарима и најоко: релијим злотворима, јер се они с време ном могу и преобратити, „али лошем песнику нећемо опростити ни ја нити бог“ („УШ писмо с пута“), Петефи који одбија да је поезија

Господска, фина, блистава дворана Где може се са достојанством ући У лакованим ципелама само,

и тврди:

и тврди:

Поезија је нешто више! Зграда За срећне отворена, п несрећне, За свакога ко жели да се моли.

_ Храм, дакле, где се приступити може „У. опанџима, па и. босих ногу.

(„Поезија“)

Одакле креће песник који противречи тосподском, фином и блиставом и који сту па у храм „у опанцима, па и босих ногу“2 На питање тешко да се може дати недвосмислен одговор, односно једино се недво смислено може казати да није кренуо неочекивано. Никоме судбина није прописана, ни Петефију није била; али његова судбина била је припремљена за једно и: сторијско раздобље изузетне згуснутости, а припремљен и он сам био је погодан да буде синхрон са својом улогом. Јер очито је да је играо улогу. И онда кад је напустив ши школу, више пута окушавши срећу, мо“ тао се у почетку око позоришта и путујућих дружина, доцније је и играо, лоше, и неталентовано према историји књижевности и сећањима, а према најновијим истра живањима успешно, чак ова истраживања показују да је врело његове романтике позориште, познавање сувремене драм ске књижевности. Избројано је и то ко. лико је позоришних комада могао да зна Петефи,

Играо је улогу и кад се пријавио у вој-

ску, а и онда — у доба глумачких и вој“

ничких епизода његовог живота — када предузима дугачка путовања (често и по хиљаду километара пешице) по земљи, и кад се пред женидбу припрема на дуг пут

у иностранство, како би видео море за.

које мисли да највише наликује на његову душу. А улогу и онда кад се на сваком кораку заљубљује, причињавајући многе бриге доцнијим истраживачима његова жи вота због имена девојака која се јављају у његовој поезији, јер треба открити, како је н ред, идентитет тих девојака. И онда кад њега, који товори у име народа, народ не бира за посланика, а успут му се и наруга. Улога се наставља 1848. и 1849. годи: не. Кафана Пилвакс, улице и тргови Пеште, провинција, револуционарне трупе, Дебрецен, Ердељ, све су то појединачне позорнице оне улоге коју је прихватио и носио, сад већ одиста уверен да је он пламени стуб. Само што остаје усамљен, од: гурнут устрану, пламени стуб светли, али та више нико не види. Гине 31. јула 1849. тодине, у једној од последњих битака ма“

Барске револуције.

Смрт није последња реч у његовој уло зи. Не само због тога што његови сувременици и доцније тенерације не верују да је погинуо и тек се онда мире с тиме кад ни иначе више није могао бити међу живима по рачуну људског века. А ни због тога што су му најдуже, све до данас клицали „нечитачи", испредајући легенде око његовог имена и лика, а можда ни због тога што је све до данас истицан на барјаке како се коме допадало и кад је ко ме био погодан, свако је У њему истицао своју истину, која најчешће није имала никакве везе с Петефијевом истином. Као ни због библиотеке литературе која је напасана, у Мађарској и у иностранству, о Т тефијевом животу и његовој поезији.

| | Е Одакле полази Петефи, за кога је пе- сничког садржаја, народне песме, жанр| Има у томе неки други и дубљи узрок што је ова улога, како је узима мађарска књижевна и не само књижевна свест: улога песника песника, није окончана у моменту смрти. Никаква брисања, лажи и преинаке не могу искључити из друштвене свести и познавања света једног народа прошлост, нарочито она раздобља која су својим људским и друштвеним згушњавањима дала правац историји. Из спомена на ову традицију створен је некакав историјски матерњи језик. Уз овај историјски матерњи језик везују се низови неизрецивих реченица, као што је појам Доже, који се увек изнова враћа у најсложенијим раздобљима мађарске историје, а трагове ових спомена увек негују они не изненада рођени велики песници какав је био Петефи, који није само изразио име Берђа Доже, сељачког вође, већ га је развио до духовне буре и револуционарног претече, и то баш мар-

· та 1847. године, дакле годину дана пре 15. марта, кад је написао:

На гвозденом трону спалили су Тело њему, али дух му нису.

(„У име народа“)

Није требало дуго чекати па да се, на сличан начин, изрази пред једним новим револуционарним раздобљем доцнији песни: чки сродник Ендре Ади, служећи се песничким сликама и реченицама из речника који објашњава овај историјски матерњи језик. Речи овога језика одјекују из дубине, са самога дна песничке форме и пе

слике, винске песме, плебејске беседе, маЂарског ритма и песме у јамбу, рима и рит мичких образаца. Све се може истражи вати у Петефијевој поезији, поред онога што је наведено и везе с Европом, оне нити које га чврсто везују за социјалисте утописте, или за Хајнеа и Ленаџа или, још више, за Беранжеа, који је за њега ~ какав пример недостатка перспективе који делује накарадно! — „искупитељ новог све та“ и највећи апостол слободе, јер је „прасак топова јулске револуције био одјек Беранжеових песама“. О томе што је волео тако јако Шекспира и што није под носио Гетеа... А можемо да откривамо супротности између песниковог живота и духа његове поезије, а не може да нас уз: немири ни оно што је Михаљ Бабич рекао за њега, то јест да је „малограђанин“...

Све се то види и зна, подстиче на истра

живања и анализе, одређује задатке за

следећа. раздобља, и те задатке непрекид; но понавља, јер је тачно да се о великим песницима никада не може рећи довољно, али због тога није фраза да је Петефи ж и вв, а то треба установити и после сто педесет година, а због тога ни његово рођење нити смрт нису случајни нити неочекивани, и због тога што је он увек нешто више него што можемо о њему рећи, то је очито историјски матерњи језик на којем је он писао песме. Тај језик се ни по чему не разликује од мађарског језика, па ипак је виши од њега, као што је и храм виши кад се у њега ступа у опанцима или босих ногу. Ова слика не илуструје само Петефијеву плебејску револуционарност, и не само плебејску поетику његове поезије, већ је метафора за ону улогу ко: ју Петефи мгра од свог почетка, својим животом и животом после смрти све до данас.

Језик Петефијеве лирике, историјски матерњи језик, није језик орфичке поезије, више је свакодневан и неуглађен, више припада овоме свету и није толико издигнут, а ни оно о чему Петефијева лирика говори не спада у орфичку поезију. Он не истражује оно што је скривено и тајанствено, него своју поезију ставља у слу жбу револуције и у једном писму каже: „Кад народ буде владао у поезији, близу је тога да завлада и у политици“ (Прво

писмо Јаношу Арању). Све је то истина али није потпуна. Јер народ за који је он проговорио и у чије име је радио не су“ протставља се поезији, чак ни орфичком тумачењу поезије. Дакле неосноване. су све оне интерпретације, које водећи ра-

„чуна само о горњим чињеницама, разлажу целу Петефијеву лирику на знаке јавности и те разложене (упрошћене) знаке истичу на барјаке против поезије. Јер. је историјски матерњи језик језик револуционарности, али истовремено и језик поези“ је, а њихову тесну повезаност не можемо довољно да истакнемо.

Сетимо се само већ цитиране његове песме „Поезија“. Песник овако ословљава поезију: „Ох, света поезијо“, а потом се развија двоструки контраст између о нога што товори о поезији н онога што она стварно јесте. Ови констрасти, међу-

у ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ МИЛА ДИМИТРИЈЕВИЋА — »РЏЕЕТО ТАРТСЕ«

ШАНДОР ПЕТЕФИ

тим, не руше грађевину „свете поезије“, чак је чине још сјајнијом онда кад је афирмишу. На линији негативног контра:

ста говори „господска, фина, блистава дворана“, а на линији позитивног контраста најпре ће рећи само ,згра-

д а“, како би у завршним стиховима могао да истакне — „х р а м“. Метафора о поезији, истакнута и стављена на крај песме, у тесном је значењском јединству с оним што је Петефи тврдио у својим изјавама о функцији поезије, али и са оним што је рекао о „лошем песнику“, јер је недвосмислено да само она песма може да испуни револуционарну функцију у којој су истовремено и све разине уметничке. Написао је Петефи и један цео циклус песама. („Облаци“) и још нешто песама с којима следбеници једностране функције поезије не знају шта да чине, па веле да су те песме туђе целокупном Петефијевом делу. Тврде да су настале у раздобљу песникове кризе. И, наравно, ређају обиље примера његових песама из „прездрављења“. Могуће је да су ове песме настале у периоду кризе песникова живота, у најнижој тачки живота, али сасвим поуздано нису настале у кризи поезије, на најнижој тачки поезије. Јер су те песме савртиена -и комплексна остварења, и поред то-

та што је у њима потиснута у страну ди-'

мензија јавног живота, или ју је управо сменило осећање „светског бола“ без корена. |

И уопште, није сигурно да су његове доцније политичке песме творевине: прездрављења, јер нема ни говора о прездрав љењу, то су једноставно песме друге врсте и спадају у други песнички круг тема. То потврђује и чињеница што се особито романтична појачаност циклуса „Облаци“ и песама око њега враћа још и 1848. тодине, а на то ми је поново скренуо пажњу управо сада Бела Г. Немет а: нализом Петефијеве песме „Ево јесени, опет је ту“. Естетско дејство песме види у „подизању , „елевацији“, и с правом указује: „У Петефијево доба баш један од највећих европских савременика, Шарла Бодлер тако је често чезнуо за том катарзичном глевацијом, чак је и једној чувеној песми дао тај наслов“. Очито да овде није реч о случајној подударности. Јер се поетике и политике једног доба могу разликовати, ади оно о чему говоре песници, „великани“ који нису рођени изненада, и што они прижељкују у суштини једва да може одступати. На исти начин се могу запазити везе из: међу Петефија и Некрасова...

Дакле, насупрот томе томе што Петефијева поезија и поетски језик нису орфичког карактера и што је цела његова поезија уграђена у живот једне нације и једне револуције с трагичним – завршетком, у свему видећи службу, одговорност и задатак, тачније заједно с тим што су песничка форма и поетска тема у великој мери конкретно ангажовани — о чему уз Жан-Пола Сартра многи мисле да не спада у особеност лирике — Петефијева поезија је зазвучала и тоновима којима су се многи оглашавали у том раздобљу, дакле умео је да се издвојеним знаковима свог поетског света веже и за онај низ који носи ознаке особитости орфичности.

Пред крај живота Берђ Лукач је више пута говорио — у интервјуима о мађар: ској књижевности, историји књижевности, музици и филму — о Петефију и о Петефијевом историјском и теоријском значају. У једном таквом интервјуу, у којем анализира питање књижевно-историјске мериодизације, полемиштући с гледиштима која књижевно-историјско раздобље деле на ознаке „спољашње“ и „унутрашње“, ка: же о Петефију: „Деценијама је кривотворен Петефи на тај начин што је из њега искључивана политика, Покушај који је настао у Булаијевој школи да се оцрта Један чисти песник Петефи из кога је ис кључен, по њима, погрешан политички елеменат, водио је, по мени, и кривотворењу Петефијеве поетске величине и Адијева књига „Петефи без компромиса“ упра: во на тој тачки значи ренесансу Петефијеве песничке суштине... Да ли би то било унутрашње питање кад Петефи пише једну песму у јамбу или у мађарској версификацији, а спољашње да је републиканац,“ :

Уз мисао Берђа Лукача треба додати и околност да се, паралелно с тенденцијом коју он одбацује, развила и живела теж-

Наставак на 5. страни

Јанош Бањани

Шандор Петефи

Три песме

СВЕ У ВЕТАР ОДЕ

Целим дугим путем кући Мисао ме једна прати:

Како ли ћу да ословим, После мното дана, мати2

Шта ли прво да јој кажем, Драге, миле речи где су Кад рашири руке, које Колевку ми љуљале су2

Безброј ми је лепих мисли, Па још лепших на ум пало; Мада кола друмом јуре, Време ко да беше стало.

И у избу нашу ступих... Мада кола друмом јуре,

О усни јој висим... ћутим... Као плод на грани да је.

(1844)

ДОБРИ СТАРИ КРЧМАР

Ту, где човек мора путовати дуго

Да види планину, ту у. лепој равни Живим сада срећно, живим задовољно Јер весело овде пролазе ми дани.

Стан ми се налази у сеоској крчми; Мир јој само каткад ноћна бука квари; Један добри старац крчмар је и тазда... Двоструки му, Боже, благослов подари!

Ту бесплатно имам и смештај и храну. Нико никад боље старао се за ме.

Кад је време ручку ни на ког не чекам, А када закасним сви чекају на ме.

Само једно жалим: са добром се женом Покаткад посвађа, добри крчмар стари Но како се свађа. тако се и мири... Двоструки му, Боже, благослов подари!

Попричамо каткад о минулом добу.

ај, срећнија беху та времена стара! Коњима и стоци броја није знао, Имао је кућу, башту, земље, пара Лажљиви му људи однели имање, Кућу Дунав, кад се једном разулари: Сиротиња поста добри стари крчмар... Двоструки му, Боже, благослов подари!

Дан животни његов сутону се клони; Спокојства и мира човек жели тада,

А јадника сад баш сколила невоља,

И највише мисли, и највише јада.

Умара се стално, празника му нема,

Увек касно вече с раним јутром пари; Како жалим доброг. старога крчмара... „Двоструки му, Боже, благослов подари!

Ја га уверавам да ће бити боље;

Он одмахне, речи не прихвата моје. Затим каже: „Збиља, кренуће на боље, Јер на рубу гроба ве,.. ми ноге стоје“.

Ја му се растужен у загрљај бацим,

Суза моја образ кваси му и жари,

Јер тај добри стари крчмар отац ми је... Двоструки му, Боже, благослов подари!

(1845)

У МОМ РОДНОМ КРАЈУ

Ту се родих, у том лепом крају, У Алфелду, у равном бескрају; Ево рада, родно. место ту је, Дадиљине песме звуци брује,

И сада их чујем кад се сетим:

_ „Гундељу жути, гундељу лети“.

Као дете отидох по свету,

А вратих се у свом зрелом лету. Хеј, двадесет година већ мину, Што у радост, а што у зорчину... Зар двадесет... како време лети! „Гундељу жути, гундељу лети“.

Како ли сте, друзи из игара2 Бар да видим једнога другара! Станите уз мене, пп да као Нисам више човек одрастао,

"Четврт века да ме не терети...

„Гундељу жути, тундељу лети“.

Као птица што немирно лета

По местима разним дух ми шета; Ко што пчела скупља мед са цвета, Успомене купи лепих лета

Стара драта места кад посети: „Гундељу жути, гундељу лети“.

Дете ја сам, дете ја сам с нова, Јашем, свирам у фрулу од зове, Јашем ата од тршчаног прута, Ту је валов, коњиц воду гута, Би дорате, ате мој, полети... „Гундељу жути, гундељу лети“.

Већ вечерње звони са звоника, Умор свлада ата, коњаника,

Идем кући, и дадиља ту је,

С усана јој успаванку чујем, Слушам, у сан сад ће ме унети... „Гундељу жути, гундељу лети“,

(1848)

По прозном преводу Данила Кита препевао Иван В. Лалић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

5 |