Књижевне новине

Пзузетан интелектуални

роман _

Данило Киш: „ПЕШЧАНИК“ „Просвета“, Београд, 1972.

ИАКО наставља хронику о Едуарду Са му и његсвој породици из романа „Башта пепео" и збирке прича „Рани јади", — дакле кроз делимично нам већ познате атмосфере и тематске контуре, — „Пешчаник" нуди читаоцу неколико могућности особених улажења у сложене токове до: гађања и значења. Његова фабула, чак и ако би се врло детаљно интерпретирала, само делимично показује дубину пишчевог понирања у трагедију наших људи за време последњег рата. Оно што се током једног краћег периода, крајем зиме 1942. тодине, догодило Баџарду Саму, док у најжешћој хајци против Јевреја, покушава да спасе, увек додуше делимично и привремено, породицу и себе од многоструких видова смрти, два пута је, али на различите начине, у књизи испричано. Овде је, чини се, кључ за разумевање и овог романа и конџепта Кишовог књижевног поступ ка уошште. Обрван безнађем, самоћом, глађу и слутњом пропасти, протатонист романа током једне бесане и халуцинан“ тне панонске ноћи призива сећање на сво је страдање, одосно формира садржај овог романа, а бележење овога што се догодило, што се могло догодити, или о чему се сања за њега има значење трачка наде на спасење, па макар то било романтично спасење кроз књигу, кроз сећање оних који ће је наћи и читати. Ова психолошка мотивација, и једна од кохе» зионих снага романа, има и своју допуну. Наиме, завршивши мозаична исписивања, одломака из својих потуцања, Едуард Сам пише о истим тим доживљајима сестри пи смо, које, игко узбудљивог садржаја, има конвенпиовалну форму општења. Ова потенцирана дистинкција између причања које претендује на спасење од смрти кроз сублимирану слику доживљеног, и прича" ња које следи површинску хронологију дешавања, сутерира, илред остадот, и књижевно-теоријска значења, и на рационал ном плану оправдава Кишово опредељење за први начин, за оно што он сматра уметничким поступком, за дубинско 'улажење у сложености и фаталности живота,

Х оваква разумевања уклапа се и нас лов књиге. Он је несумњиво вишезначан и, — поред оног, што је у њетовом језич ком корену, а што се подудара са осећањем живота у Кишовој прози, било да, нас асоцира на сатлешчаник који мери неумитно протицање, било на некакво оси пање, било на трошне и несигурне пешча> не замкове, било на панонске петичане дине, — најважније њетово значење налази се у краткој опасци на првим страницама. о слипи белог петшчаника (посуде). Као што се на слици бела посуда запажа са" мо на први поглел, као празнина и негативни привид суштинских садржаја који су са стране, тако се, — ако рационализујемо ову метафоричну илустрацију, и права драматика живота хвата на ивипцама и у позадини онога тшто је видљиво

"и повупински ухватљиво. Определивити се,

дакле, за суштину, за оно што је мотућно везрфиковати у широком распону између појавног, на једној страни, и апстракните односно ·-метафоре п симбола, на другој страни, Киш је трагао за судбином јелнот човека и човека у рату удтиште из неко лико психолошких стања јунака романа.

Књита је структурирана од великог броја краћих целина, уочљиво различитих по приповедачком поступку. Одељци свр-

' стани у поглавља са насловом „Слике с

путовања" имају највише елемената кла" сичпо-реалистичне хронолошке нарације; у њима су контуре онога што би била. ос-

новна.._романескна прича, _ централ. на _ фабула, __виђена _ очима јунакаприповедача. Под насловом „Белеш“ке једног лудака" сврстани су _одељ-

ци слободних метафоричних варијација. на различите теме, али са јаким асоција“ тивним нитима које их везују за остале то кове, „Истражни поступак" је наслов који се такође неколико пута понавља и уједињује пасаже у којима се о ратним доживљајима, прошлости, преокупацијама и познаницима Едуарда Сама говори у форми одговора на постављена питања. Функционалност оваквог поступка не пока зеје се само у динамици догађања и ритму приповедања; питањима се, — уместо тралиционалнот начина приповедања по ко

КРИТИКА

ДАНИЛО киш

МИЛИЦА НИКОЛИЋ

ме је писац у некаквом неутралном односу према причи, јер се сугерира утисак да се прича сама одмотава, — постиже илузија да се причање води логикот потребе. Четврта врста поглавља, „Испитивање сведока", такође је у форми одговора на питања, али директнијих, а накнадно, при крају романа, сазнаће се да су то дијалози који се воде у полицији. Обезличеност човекове индивидуалности показаће овде најсуровији вид, а у структури оваквим детаљима употпуњена је позади на искидане приче о човековом страдању,

Модеран и неуобичајен однос према књижевној материји допринео је да се о досадашњој Кишовој прози, па и после „Пешчаника", доносе и неки доста непрецизни судови. Тако се товори о неутралној прози, о естетизирајућем приповедању, о артизму, стално с призвуком уверења да. је реч о прози која се не везује за стварност, за живот и за наше поднебље већ се испрпљује у приповедачкој форми и виртуозном стилу. Овакве омашке утлавном долазе од превићања да је проза Да нила Киша превасходно интелектуална по усмерености, и да „Петтчаник“, на пример, припада, по појединим својим елементима, ономе жанру коме и „Прољећа Ивана Галеба" Владана Деснице. Интелектуалност најновијег романа није само у специфичној композешији, нити само у мотивацијским стожетима, вити у метафоричним кључевима за дешифрђовање лотике приповедања и увиверзалних значења. Она је пре свега у својеврсној интелектуалној дистатти Од несумњиво опсесивних тема, која омогућује непрестано надрастање пар пијаднот и површинског; у јаким интелек“ тоздавим набојима на свакој страници; у смтестивним и психолошки мотивисаним сасженим сликама. „Петпчаник“ је истовремено животно уверљива прича о страдању, и парабола о злу у људима, али им зборник неконвенционалних и АуПИАНИХ, дубоких књижевних трактата о вечитим дилемама.

Чедомир Мирковић

Петинска љубав према поезији

Милица Николић: „РУСКЕ ПОЕТСКЕ ТЕМЕ“; „Нолит“, Београд, 1972.

КЊИГА „Руске поетске теме“ Милице Николић је једна од ретких књига критичких текстова на коју време њеног настанка није оставило трага: текстови објаве љени по часописима пре више година де Аџју као да су написани данас, за ову при“ лику. Очигледно је да је Милица Николић, већ на самом почетку бављења својим послом, поседовала не само изграђен крите• ријум посматрања песничких појава него и развијено осећање за разноврсни прилаз једном песничком делу; само тиме се може објаснити што је њен уводни текст „Говори поезије ХХ века“ (претходно објављен у „Делу“ под насловом „Покушај уопштавања“) потпуни пример сумирања једног погледа у времену, који је на свим одсечцима издржао проверу. Ако нам је знано да су други изучаваоци руске и АРУ гих књижевности (па и југословенских) пресудни видик на предмет истраживања, откривали постепено и често после битних одступања од раних концепција, поглед Милице Николић се мора оценити готово као књижевна врлина без преседана у на шој средини. .

Са становишта других погледа, нарочито оних који претпостављају право на еволауцију схватања и чак њену неопходност, „Руским поетским темама“ се могу, нарав но, ставити свакојаке замерке, почев Од најбаналније: да Милица Николић никад не испитоје интегралног песника, па до истанчаније: да је аутор пропустио шансу

_ да, рецимо, У завршном поглављу књиге

испита процес конвергенције и дивергењ ције песничких тема у распону педесетотодишњег историјског периода. Но Милица Николић је сама поставила законе своје књиге, и њима је остала доследна до краја, атшивши тако критичара могућности да од књите тражи оно што не спада У њену надлежност. А та надлежност је је динствера, изразито субјективне нарави и јасно обележена. напором да се представи

романа

| КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

врхунски слој руског песничког говора У овом веку, ма откуд он долазио и ма ка квој се људској судбини отимао.

Изузетна драж књиге је у томе што Милица Николић, упркос јединственом угаџ гледања, примењује различите приступе појединим песницима. Тако, пишући о Андреју Белом у поглављу „Експеримент Андреја Белог“, она проверава свој метод уопштавања, претпостављајући да су претходне апализе појединости овог песништва обављене и познате; овај прилаз је употребљен и у речи о Хлебњиковљевој поезији (поглавље _ „Будућњачки пројекти“), "будући да је аутор имао у вилу искључиво циљ да о двојици песника говори као о великим пројектантима, занемарујући про блем детаљизације њихових домета. Друти прилаз искоришћен је у текстовима о Пветајевој и Пастернаку; ту Милица Никодић уводи у поље посматрања питање континуитета основног песничког принци“ па (Шветајева: осећање времена, присуство стихије и ход трагом слуха природе) или основне песничке теме са варијацијама (Пастернак: однос тренутка и вечно сти, трајање као понављања и непоновљи вости у трајању, појединачног и универзадног); у оба случаја сврха истраживања је истоветна — да се пронађе најизвеснији пот ка извору песниковог задатка: „песнику као одговору“ Цветајеве и Пастер наковим „ведринама“, Ипак, текстове о че творо поменутих песника зближава –неоспорна ауторова тежња ка уопштавањима, било да је у питању поезија као пројект или пак поезија као трајање у одређеном времену.

Највредније прилоге књиге „Руске поетске теме“, међутим, треба потражити меЊу новијим текстовима Милице Николић = о Заболоцком, Мандељштаму, Вознесенском, Ахмадуљиној и Бродском. Есеј оЗабо лоцком је, по нашем мишљењу, врхунско до стигнуће аџторових анализа, које увелико мадмашује све што је о песнику у свету написано (чак и изванредан текст песни ка Алексиса Ранита „Заболоцки — визио“ нар на раскршћу експресионизма и класи цизмај; ликовно-драмска концепција и карневалско осећање света, које аутор открива у поезији Заболопког, на најпри» хватљивији начин објашњавају и његово присуство у редовима „обериџта“, и необичну синтетичку оријентацију ове не истражене уметничке акције двадесетих и тридесетих година. Најбоља места из овог текста свакако су послужила Милици Николић као путоказ приликом сусрета с новијим песницима, као и у поновном виђењу Мандељштама (у односу на један њен

старији текст-поговор књизи „Шум време.

на“, који је имао друкчију сврху). Доказе налазимо, пре свега, у ауторовом прилазу песми „Налазач потковице“ (с новаторским циљем одбацивања тезе да је Мандељштамов поступак надреалистички), У анализама песама „Кунем се“ (Ахмадуљи“ не) и „Исак и Аврам“ (Бродског), у рашчлањивању „надреалистичке метафоре“ антисветова Вознесенског.

Знаци признања којима смо дочекали књигу „Руске поетске теме“ упућују нас ва неопходност да означимо њене незна тне недостатке, полазећи при том с позиција закона које је одабрао сам аџтор. Са жаљењем запажамо да је Милица Николић неправедна према Ахматовој и Кљујеву; аутор „Поеме без јунака“, „Тајни заната“, „У земљи иза огледала“ заслужио је да се наш аџтор упусти у анализу опуса који је до нас дошао касније, баш као што је и Јесењинов учитељ закључно с „Погорелштином“ могао добити сјајног тумача свога песничког прилога на страницама ове књиге. У схему Милице Николић уклапа» ло се, такође, интересовање за поезију Данила Хармса и осталих „обериута“, као и разумевање једне посебне верзије сучељавања са европском надреалистичком традицијом у делу Генадија Ајтија; управо Бродски и Ајги, два у Русији непризната значајна песника (песма „Одисеј Телемаху“ сугерише могућност да се њоме завртаи важна епоха руског песничког експеримента, будући да се Бродски одселио У Америку), наткриљују настојања да се интензивира нови талас модерне песничке комуникације.

Други тип примедби на књигу тицао би се проблема њене модернизације у односу на текстове претходно објављене у часописима. Суштински, како је речено, „Ру ске поетске теме“ су и настајале као бу-“ дућа књига; међутим, текст о Вознесенском, на пример, захтевао је накнадну ДОраду, која би управо са ауторовог становишта о етапном развитку ове поезије увела у посматрачко поље примере нове етапе, исказане у збиркама „Сенка звука“ и, евентуално, „Поглед“ (објављен маја 1972), а из прилога о Хлебњикову ваљало

А

%

је изоставити све што се односило на датум и мотив настанка текста, и освежити та широм ретроспекцијом на конкретно присуство ове поезије у потоњем периоду.

Модернизација текстова књиге Милице Ни колић је проблем и с техничке стране; није добро ако се при анализи поетских прилога илустрације дају у преводу, ма колико они били прихватљиви, као што није за похвалу ни околност да аутор негде нмаводи изворе из којих цитира, а негде то чини само делимично (рецимо, у тексту о Мандељштаму) или уопште не чини (у тексту о Белом); овде бисмо уврстили и при. медбу на текст о Цветајевој, који за потребе књиге није изискивао поглавље „По. кушај биографије“, ма колико оно било занимљиво и одговарало концепцији читавог есеја као низа „покушаја“. Што се тиче последњег подручја примедаба, везаних за извесне материјалне дефекте текстова, оно је најнезнатније у „Руским поетским темама“; запазили смо да Милица Николић „обериуте“ погрешно назива „обереу“ тима“ (уз потрешно објашњење скраћенћце у називу), да датум настанка „јутра акмеизма“ нетачно налази у 1919. години (што у тексту има својих импликација), да поему Заболоцког „Празник земљоралње“ произвољно сматра делом које се без разлога нашло на индексу (а она је, како је познато, одштампана у две верзије, од којих је данас совјетском читаопу приступачна само друга, са измењеним текстом главе о кулаку и неких других глава).

Свакако, све ове примедбе немају на-

меру да у било којој мери потцене напор аутора; у овом случају, оне су само доказ наше жеље да књига буде савршена, жеље која при сусрету са одличном књигом постоји чак икад смо свесни да се више ништа у њој не може изменити. „Руске поетске темс“ су етапа у развитку наше русистике, наше критике и есејистике, наше културе писане речи. Пре многих друтих књига које су такву почаст доживеле, дамо се, неће мимоићи. И нешто више од такве натраде: њено место је на полицама јавних и приватних библиотека света. У шоседу читалаца и љубитеља поезије разних језика, међу важним документима чаљижевне критике.

Миливоје Јовановић

Продужавање универзалне | мисли

Ар Душан Недељковић: „ПРЕВАЗИЛАЖЕЊА“; „Научно дело“ , Београд, 1972.

мисли И РАЗМИШЉАЊА које је прикупио академик др Душан Недељковић под насловом „Превазилажења“ представљају напор да се философско схватање живота и читав поглед на свет изрази у афоризмима који потичу из душевне потребе јед; ног бића које је пуно животног искуства. и дубоко склоно размишљању. Садржај ових сентенција био би свакако далеко ефектнији да није изостала њихова те: матска подела. Али чињеница је да свих 705 фрагмената нису нека стилска парада појмова и играрија мисли, већ целина У којој су поједине рефлексије поређане У јединствену мисаону „мелодију“ по принпипу: „Свака песма у своје време и свако време у своју песму“ (фрагмент 402). Све рефлексије у овој књизи могу се поделити у две врсте. Једне су оригинална им самостална размишљања и умовања, као на пример: „Унижавањем друтог нећеш себе џузвисити, него само понизити“ (180), или: „Многи се жале на недостатак воље, а нико на недостатак карактера, као што се мноти жале на недостатак памћења, а не на недостатак разума, јер би сви хтели пуну једнакост карактера и разума пуног, меловитог човештва“ (259), или: „Тешко истини која није оруђе, и тешко оруђу које није истина. И тешко човеку ако то нису, и ташко њима ако нису смех и весеље човека" (468). Друге сентенције су, пак, коментари и паралеле у мислима разноврсних ерудита, као рецимо: „Свакога ко би пао у искушење да се лажју и преваром послужи Демостен је унапред опоме нуо рекавши: 'Најлакше од свега, јесте са» мог себе обманути““ (477), или: „О доказној снази самих чињеница је остала Цицеронова реч: 'Тамо где сведоче чињени“ це, чему речт“. Али томе је Хенри Шо Аодао: Ћутање је један од аргумената које је најтеже оповрћи“ (440). књизи професора Недељковића ње тове властите мисли су, дакле, према њи, „ховој унутрашњој вези, вешто уклаопљене у огромно здање мудрости великог сазве> жђа мислилаца које обухвата преко три стотине славних имена. Међу њима туђи велткани имају апсолутну превласт. То је разумљиво, јер у „великим народима ге“ нију се гн'јездо вије", али морамо рећи да поред Његоша и Вука наши народи имаЈУ још доста умних људи, а међу њима Пре Пат И Доситеја и Цвијића, који, на 2 , нису удостој 1 ара» ризен 7 удостојени ни једне пара Ову књигу њен писац није посветио само својам фах-колегама, него ју је на: менио свим људима који мисле. У њој, ој“ тански повезани, животно аскуство и теоријски проблеми долазе до очевидног је динства. То је непосредно и ерудитно, ори“ тинално и прихваћено умовање, без наду“ вавања и позе, али свесно свог доприноса. Његова снага је у непосредноста и конкретности размтшљања пониклом из ср ца и нараслог до ума, стваралачки се пре-

вазмлазећи продужавањем општеч овечанске мисли. Н =

Слободан Петровић

и а. у падања а. ери тапете титтиади =

интер пр лељтте