Књижевне новине
АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
Наставак са 3. стране у
примерке; сада се углавном оријентише на оно што се не добија обавезним примерком, разменом, поклонима и завештањима, — на куповину стране периодике и књите, Више можда него игде, овде су пожељне и потребне сугестије корисника-појединаца и научних форума, како би се одабирало највредније.
Као „музеј писане речи", Библиотека
је дужна да се стара о заштити и конзер..
вацији књиге, и са модерном техничком опремом и стручно оспособљеним кадром она успешно делује као „хигијеничар“ и „лекар“ угрожене књиге, нарочито оне са споменичким својствима, на подручју читаве Републике, па и на широј територији.
Но, Библиотека не треба само да чува, обрађује и проучава писану реч од најстаријих времена до данас, н да буде ис кључиво „традиционалистичка" установа, већ и да открива и популарише то културно благо наших народа развијајући разноврстан | културно-просветни _рад У свим релацијама у којима се појављује књига (књига-аутор, књига-издавач, књига критика, књига-друштво, књига-филозофска и научна мисао итд.). После свечаног отварања одржано је неколико већих манифестација те врсте (Недеља косовске културе, Недеља војвођанске културе), припрема се Недеља македонске културе и изложба марксистичке литературе, но ти ме нипошто нису исцрпене све могућности. Као централна матична библиотека, На родна библиотека, заједно са библиотекарским асоцијацијама (Заједницом библиотека, Друштвом библиотекара), ради на уна» пређивању библиотекарства у Србији на стручном усавршавању кадрова, на модернизацији библиотечког пословања, на повезивању библиотечке делатности на са моуправним основама и сл. и неки почетни успеси су забележени, али свеукупни преображај нашег умногоме заосталог бнблиотекарства је дужи процес и биће потребно знатно више улагања им залагања читаве наше друштвене заједнице да се он изведе до краја. Најзад, Народна библиотека одржава бројне везе са великим иностраним библиотекама сјер тек сада има могућности да се, као више-мање равноправан партнер, укључи у међународни систем библиотекарства. Са некима од тих библиотека она има билатералне уговоре о сарадњи (размена публикација и струч“ њака и др).
На крају једно извињење и организатору анкете и читаоцима: код једне динамичне установе у развоју, каква је и На. родна библиотека, није могуће издвојити један проблем из комплекса осталих, садашњи тренутак од следећег, па зато одто-. вор има помало „извештајни" призвук. И једна литерарна асоцијација: као што је било нужно да протекне време да се Андрићеви мостови, и онај на Жепи, и онај већи на Дрини, ослободе трагова градње и да се уклопе у пејзаж и утисну у свест људи као потреба и лепота, исто је такав протек потребан да се наше очи навикну и на ново здање на Врачару, да га још више заволимо и користимо —- и да стекнемо илузију као да смо га одвајкада ималп и сазнање да без њега не можемо. И једна напомена, прозанчна за крај од: товора али насушна као хлеб: овакве уста нсве, као што је Народна библиотека, ску пе су када се имају у виду ограничена средства која заједница може да одвоји за културу. Међутим, она, отприлике, тодишње стаје толико колико се, за исто време даје за издржавање и одржавање једног већег београдског факултета. А она је, ипак, једна, и служи свим факултети ма, и не само њима.
НОВИ ЧЛАНОВИ УДРУЖЕЊА ЕЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
Током прошле и почетком ове године Уд ружењу књижевника Србије приспело је шездесет девет молби мање нли више познатих писаџа за пријем у Удружење. Комисија од пет чланова прегледала је молбе, прочитала сву документацију и направила одређене предлоге за пријем, На основу тих предлога, као и на основу сопственог уверења, Управни одбор је на седници од 6. фебруара, потребном двотрећинском већином гласова, изабрао осамнаест нових чланова: Радослава Братића, Борђа Влајића, Јанка Вујиновића, Манојла Гаврило вића; Драгољуба С. Игњатовића, Васку Јукић-Марјановић, Снежану Кићовић-Џејаковић, Драгомира Лазића. Станоја Макратића, Вука Милатовића, Милицу Николић, Синишу Павића, Алексанлра Пауновића, Драгитту Радосављевића, Филипа Радуловића, Милутина. Срећковића, Милана Узел» па и Милосава Шутића. Код неких млађих писаца и добро обавештених читалаца чује се, међутим, мишљење да је у Удружење требало примити још неке писце, а међу њима се највтте помињу имена Ис мета Реброње и Слободана Зубановића.
КЊИНТВНЕНОМИЕ 4
набавна политика Библиотеке |
РАДОМИР АНДРИЋ
СТРАСТ ТРАЂЕЊА МАЈСТОРА РАДОША
Радомир Андрић:
„БУНАРИ РАДОША
МОДРИЧАНИНА“ „Просвета“, Београд, 1973.
ОВУ, пету збирку Радомира Андрића, инспирисала је судбина чудног мајстора. Радоша из села Модрице, који је, понет страшћу грађења и мистиком незауставЉивог хрљења према нечему што је суд бинско им несхватљиво, градио широм Србије своје бунаре и украшавао их шарама и призорима из историје и своје маште. Андрић је у својим ранијим збиркама дао доказа о својим песничким тражењима изворишта из кога је поникао мн о својим напорима да у речи и стиху изрази жеђ за проналажењем искона. Реч је,дакле,о двојици неимара који су се упутили за својом судбином и страшћу; њихов сусрет био је, за песника, узбудљив разлог и повод за нову збирку песама, за нов напор ка путевима на којима се остварује мистично: на» лажење песника са својом суштином,
На крају Андрићевог пута стоји, у овој збирци, песма названа „Последњи цреп". Као да је довршена зграда, саткана од снова и речи, зграда којој треба последња глазура. Али, шта остаје, пос» ле света, песнику пред, зградом за. коју је. живеог.. .
Ево: КААА | На кућном крову држим о “755 о Последњи преп
За моје руке
Претежак
Не могу да га поставим
Не могу
Најлепши крај
Да измислим ,
Имам светлости
И имам кућу
Очи су ми пуне
Уста су ми. празна
Страх је први
Ушао
У мој
Нови дом
Мајстор Радош је, градећи бунаре из којих се могла пити вода, извор живота, једног дана пао у ту животодавну воду и утопио се; и њега је уништило оно што је највише волео. Песник, завршавајући збирку, осећа страх: његов нови дом, с љубављу и с одрицањем грађен, населио је страх. Неизвесност се наставља: стваралачка авантура испунила је један део живота, п један део снова. Али песникове пуне очи желе да искажу сву суштину онота што су у себе упиле, а његова гладна уста љубави, утисака, живота, чаролија и радости желе да се нахране не би ам одагнале страх од празнине им неиспуњења животних хтења. МИ тако из збирке у збирку, као што је свој сан и своју страст мајстор Радош проносио О4 бунара до бунара, да у једном од њих нађе и вечни покој.
Међутим, иако инспирисана једним чудним неимаром који је неисказану, само донекле наговештену страст пронео светом, ова збирка Радомира Андрића оставља утисак фрагментарног тражења и не сасвим кохерентне збирке. Андрић често мења фактуру стиха, своје песме (врло често римоване сонете) оптерећује безбројним симболима који се, понекад, не сакупљају у исту жижу, у исти емоционални н рефлексивни сноп. Тако се догађа. да читалац има утисак да између корица исте књите чита песме које припадају сасвим различитим емоционалним и" рефлексивним круговима, па чак и песницима. Наиме, желимо да кажемо да се песник препустио исувише слободним асопијацијама, заборављајући на целину збирке, |
Ипак, личност чудесног мајстора Радоша, без обзира што понекад читалац губи нит и не препознаје је у свим песмама, у Андрићевој песничкој визији постаје оваплоћење неимара који, вршећи своју мисију, отвара нове изворе, напаја жедне и доноси живототворне импулсе, У његовој судбини препознајемо и песника. Страст грађења је онај елеменат који снажно прожима ову збирку Радомира Андрића, који од ње чини згуснито, набијено симболима, песничко ШТИЛО,
Николај Тимченка
узомануете мада дине њанарј ЧИ И
"је своје
СНЕЖАНА КИЋОВИЋ-ПЕЈАКОВИЋ
БНТАЕСКИ И СРИСКИ ПИСЦИ У ПРОШЛОСТИ
Снежана Кићовић-Пејаковић: „ЕНГЛЕСКА КЊИЖЕВНОСТ У СРБА У ХУШЈ И ХЕАХ ВЕКУ“, Институт за књижевност и уметност, Београд, 1973.
СНЕЖАНА КИБОВИБ-ПЕЈАКОВИЋ се досад повремено већоглашавала књижевно-историјским прилозима у часописима и научним зборницима, али тек објављивање њене прве књиге (у одличној едицији „Студије и расправе" београдског Института закњижевности уметност) пружа прилику за доношење једног заокруженог суда о књижевним вредностима и истраживачким дометима овог научника млађе тенерације, Ова књига, у ствари, предста вља сажету, скраћену и прерађену верзију њене докторске дисертације, одбрање: не још 1965. године на Филолошком факултету у Београду. Књига се бави историјом енглеско-српских књижевних веза. у ХУШЕ и ХТХ веку. Прецизније речено, њен је задатак да утврди врсту и обим присуства једне велике, традицијом 60 тате европске литературе у књижевности једног малог народа, пи то на почетку ства рања њеног духовног идентитета. Углавном остављајући по страни вазда пробле“ матично и арбитрарно питање књижевних
| утицаја; било директних или индиректних,
="Кићови Пејаковић " усредсређунапоре на тратање за свим постојећим преводима, прерадама, информатинним и критичко-есејистичким написима, објављеним у посебним књигама и пери одици током читава два века у Србији, настојећи да их анализује и оцени са становишта савремене науке о књижевности.
Припремни поступак за остварење тог задатка. Снежана Кићовић-Џејаковић је обавила са изузетном савесношћу м на учном акрибијом. Незадовољна утврђе“ ним пропустима у постојећим библиографијама, она се одлучила за најмукотринији пут; сама је прегледала све доступне публикације и сачуване комплете или појединачне примерке српске _ периодике ХУШ ип ХТХ века, као и бројну рукописну и архивску грађу из тог доба. Тај пут донео је обиље значајних резултата. Уз уважавање истраживачког труда својих претходника, Снежана, Кићовић-Пејаковић готово редовно додаје по неки нов, неоткривен податак (види, посебно, поглавља о Шекспиру, Милтону и Бајрону). Њена студија у том погледу одиста достиже висок домет.
Приликом систематизације ми обраде богате грађе аутор студије се суочио са неколиким методолошким дилемама, Као ангаист по струци, Снежана Кићовић-Пе. јаковић се оправдано определила за изучавање по периодима н правцима енгле» ске литературе, дајући исцрпан преглед кретања наших интересовања за поједине енглеске писце и књижевне покрете. (Узгред, било би веома занимљиво урадити, на бази исте грађе, пресек популарности енглеских аутора и по хоризонтали. Заизето становиште условило је и комнозицију књиге Снежане Кићовић-Пејаковић, Након увода општег, историјског карактера, поједина поглавља посвећена су одређеним периодима енглеске књижевности. С обзиром на највећу популарност Шек спира и Бајрона у Срба, поглавља о ре ненсанси ни романтизму обимом далеко надмашују остала, па их је аутор полелио на два дела (додуше, првенствено пре ма графичком им, чини се, недовољно о правданом критеријуму). У одељку о Бајрону Снежана Кићовић-Пејаковић донекле одступа од сопствене методологије, упуштајући се у расправу о његовом ути“ цају на Бранка Радичевића и Буру Јакши ћа (што у другим случајевима ретко чини), Та недоследност, међутим, искупљује се неколиким новим и луцидним запа. жањима о сличностима извесних мотива у поезији ова три романтичарска барда. За разлику од одељка о Шекспиру и Бајрону, подела поглавља о књижевности про свећености и сентиментализма методоло. шки је сасвим исправна, јер је реч о две ма дијаметрално супротним, мада синхроним, стилским формацијама.
Унутар овако структурираних погла. вља књиге Снежана Кићовић-Пејаковић даје језгровите анализе и износи сажете оцене свих важнијих прилога наших а-
Снеж:
и
верне тања верника
Гојко Бого
Стожер
Дрвен старац на високом столу Диго капу и шиче У њу мухе. Столетна Му зима под језиком Зобље речи. Је Теднонога његова братија
Поруке прима кроз држак забоден у
леђа.
На вест о мраконосцима Трмку баца У коприве
А отлодану главу завлачи
У празан бранзар небески. На челу му писанице, Грка рука не исписује. =
Из тлофове чизме медовину пије Хлеб меси у вучијем жорелу
И намиче резу на бркове МЕ
Да забрави свирку у шупљим зубима,
Око стола тологлави његови јатаци Подупиру покровац тучани Да светлу главу не наружи,
Нови веронаук окопава врт Изводи слепиће на пашу
= Ко ништа не зна о том учењу, Кад секира проговори под синијом, Извуче немушту поуку.
Само старац дрвењак
Ни мукајет,
Он зна што нико не зна
— Како се игра завршава.
ЧАНТАР
Шрнц син рано пробурен
Не носи земљу у бисагама.
Нема прсте у раоншс расковане
Не уме визгањ држати, ни шлицу Мтичити Одан љуљашции ветровитој и мраку куму Непутем ходи, маглу води
У тамбуру свира.
Никакав то није наук
Ни' тешитељка свираму посестрима. Узрасто с рупом у недрима, Између два раздобља,
Предњих и задњих ноту звери, Имао је кад да натукне
Како се кожа изврће
И срце веша око врата.
Мање природа, више играчка У рукама мајстора игроказа,
Уједа и лиже модре угриске,
Зебе и зановета.
Не пева
Ал уме да одреши унутарњу везу Језика и трбуха
Да ослободи тучак од кошуље звона И буде у тмини будилник ведроноша, Какав климав звек пи чивт
Који лудо семе развејава
Ил жижак узтаја на ветрометини,
Ко ће знати,
БЛИЗАНАЦ
Близак уходи у ноћи
Земљу под пазухом држи Месечев точак на глави
Стоноте му бразде, кужно семе Клинастом се азбуком потписује На прочитаној кожи и леђима.
Што он потпише
Шестопрста рука изатка на разбоју
Откуца брбљиви часовник у недрима,
И драма врлуда по законима променљивим
С прстеном његовим на прсту путоказу.
Запретан у подне гомољ,
Устане у поноћ
И ходи на заветину црном брату
-— Буктиња у заметку, угаљ на крају.
Из непроходних станишта
Из уста првомрамја
Босоноги му зверови на поклон долазе Носећи гвоздене зубе на длану.
Огрнуо двориште звездано Ко заручник невесту својим осеном.
На поводцу младу зору вада
Између небеских слепоочница
А крваве шапе у земљаном суду умива. Њему ивањска плавет данак плаћа
у мркој свили и ротатим овцама.
—–
еони
утора, посвећених појединим ентлеским писцима и њиховим делима. Њени судо“ ви су промишљени, одмерени и објектив-
ни, Код анализе превода критеријум је.
нешто неуједначенији. Поређења преведених поетских дела са текстом оригинала утлавном су исцрпна, истински аналитичка и воде убедљивом закључку. Код превода прозних дела и њиховог поребења са енглеским оригиналом Снежана Ки ћовић-Пејаковић се приликом објављива“ ња књиге морала одлучити за драстично скраћивање првобитног текста докторске дисертације, те су изостала многа про: нипљива запажања. Закључци су остали недирнути и они у највећем броју случа“ јека делују уверљиво, и без претходно спроведеног аналитичког поступка.
Најзад, али не и на последњем месту, као посебан квалитет књите Снежане Кићовић-Пејаковић треба истаћи њен стил. Ова студија се чита са лакоћом, као как во занимљиво белетристичко штиво, Напор аутора да се приближи читаоцу ипак не одузима књизи ништа од научне вредности, Упркос могућим замеркама у по неком детаљу, књига Снежане КићовићПејаковић обиљем литерарних врелности и завилних истраживачких домета одиста значи освежење за нашу науку о књижев ности, |
Светозар М. Игњачевић