Књижевне новине

а

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

СИНТЕТИЧНОСТ ЕЛЕМЕНТА

Деса Томић Буровић: Изложба текстила и сериграфија, Музеј примењене уметности у Београду

ЈЕДНА основна, помало јеретичка мисао намеће се при посматрању ових дела Десе Томић Буровић: апсурди распона између такозване примењене ни такозване чисте ликовне уметности брисани су овде као привид и вештачко разграничавање једне ве аике и недокучиве искључиве области духа — уметности. Остала је, дакле, уметност, потврђена као исказ лепоте, хармоније и смисла, значи истине и истинитости осећања, У материјалу који је својим видљивим структурама легао у саму суштину инспирације овог сликара.

Неколико уводних експоната, цртежа, иља и графика вероватно су имали функцију да потврде Десу Томић као сликара и класичном смислу и самим тим су погрешно усмерени: њена ликовност је шира и непосредније везана за материјал (текстил) као средство израза. Ови уводни експонати показали су тако почетке и облике интересовања овог сликара, али праве обиме и прави карактер њеног ствараааштва дочарала је значи инвентивна ликовност, оригиналног, изворног и синтетичког карактера, националног у изразу и универзалвог у духу, у основној садржајној оријентацији. 1 баш то тројство у јединству концепције: оритиналност схватања, језичка изворност и синтетичност елемента дају свим овим радовима неку посебну актуелност и печат зреле личности.

Иконографски распони њеног израза крећу се од инспирације духом и обликом нашег средњег века до оп-арта и кинетичке уметности, у једном основном стилском усмерењу ка самосталности и лепоти знака, без обзира да ли је то мотив са стеНака, стилизована ћирилица Мирослављевог јеванђеља, реченица Душановог Законика, композиција нумизматичког порекла или апстрактни геометријски лик измаштан у целину изванредног орнамента. То је у ствари оно јединство духа времена и сликарске свести која у својим дубоким слојевима чува ону сталну истину бића, као отвореност према прошлом и садашњем, историји и савременом. Коликогод чувао аутономност егзистенције на ивици визуелне феноменолошке организације дела, њен знак, као средство грађења дела, има и једиу и другу и другачију естетичку функцију: он је део простора који условљава п који њега дефинише, конципиран тако да се ништа не мења његовим мулти плицирањем, па је скоро исти ефекат јел не мараме и декоративног паноа или завесе чије су физичке димензије неупоредиво веће, То је остварена истинска просторна синтеза у знаку знака и довршене композиције која простору отвара нову димензију функцијом естетичког предмета.

Мметност Десе Томић Буровић, додајмо на крају, нашла је и своју друштвену функцију, јер се наметнула индустрији и архитектури о чему сведоче бројни ентеријери који су тешко замисливи без њеног

дела.

ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ ВИЗУЕЛНОГ

Владимир Рашић: Слике, Галерија дома омладине Београд

На првој самосталној изложби слика Владимир Рашић изложио је шеснаест уља, насталих у времену од 1969. до данас. Изложба потврђује ону већ раније запажену специфичну сензибилност овог слика“, ра, његов однос према аксиолошкој ди“ мензији средства којим гради дело. Рашић се определио за свет фигуралног, безмало у класичном смислу речи, али са јел“ ним новим квалитетом приступа сложеној, вишеслојној експресији и симболици фигуре. Он се на известан начин дистанцира од фигуре коју обрађује као објекат реалног света али само у циљу разлагања њене функције на компоненте неке мисаоне удубљености у смисао сликања п значења слике. Његова слика окренута је сама себи, затворена у свет својих симбола, довршена неком чудном, мирном целовитошћу, али њено трајање у простору и времену иницира низ акција у гледаоцу које су превазилажење визуелног статуса. дела.

Ове слике су грађене у финој оркестрацији затаситих тонова, од тамног до светлог окера, са продорима јаког плавог или зеленог, у хармонији као концентрацији на централној визији призора. Фигурална. композиција носи одређени психолошки значај. Светлост прелива благи рељеф платна и густе наносе боје али не чини облике рељефним: она само открива линије немира и стрепње, контемплације и не ке сетне усамљености. Тако ове Рашићеве слике, које би се на први поглед могле доживети као својеврсна варијалта нове фигурације у знаку експресионизма, одишу више неком мисаоном зрелошћу и чежњом за тајнама човека и света. И за не ким недосањаним романтичарским пределима мира, снаге и лепоте.

Рашић је заиста на најбољем путу да оствари лични израз и да природне недоследности у третману материје замени је динством поступка као уласком у оне те шко докучиве просторе које називамо стилом. Битно је да овај млади сликар зна шта хоће.

|

Срето Бошњак

СЦЕНА ИЗ ЧЕХОВА У

ПОЗОРИШТА

„ВИШЊЕВОГ САДА" А. пП.

ПОЗОРИШТЕ

ПОВРАТАЋ

Уз премијеру „Вишњевог сада“ у

КЛАСИКА ЈЕ данас поново у моди а многи редитељи упорно трагају за некаквим својим новим виђењима, Уосталом, тако је било увек са великим писцима, с тим што они поседују унутарњу снагу која је у стању да надживи сваки егзибиционизам и субјективизам у тумачењу. Небојша Комадина таквих амбиција имао — он се трудио да добијемо што једноставнију представу о писцу и његовом делу.

Међутим, то је управо оно најтеже. Чехов нам непрекидно казује да су речи неважне, да их никада не треба буквално схватити п да је далеко битније стање које их условљава. Све оно што се сабрало око једног таквог језгра је чист бесмисао, тренутак слабости, пражњење емоција, илузија или сам привид. Та апсурдност је чудно драматична, узбудљива у непосредности и трагична у метафоричности. Редитељ је све то знао, објаснио себи и глумцима и на томе се зауставио. Буквалност је избила на видело већ у сценографији и костимима Лилијане Јанковске, гошће из Пољске. Њена сцена'је пуста, са два степеништа са стране и позадином на

којој су насликане густе гране старог ви-'

шњика с тим што крошње непрекидно асоцирају на прашуму препуну портрета породице Рањевске. Од ствари и атмосфере породичног дома, толико 'важних за Чехова, овде нема ни трага, све је некако штуро и непријатно разголићено. Вишњик је трагедија ових људи, неминовност растанка са илузијама, смрт коју осећају и преживљавају у себи и управо им је та породична кућа толико свима драга јер представља илузију и могућност да трагедију поднесу без спољне патетике и великих гестова, тихо, готово у ропцу. То су већ суптилности које је тешко у разголићености тражити, а камо ли наћи. Зато покрети у појединим призорима, светло и унутарњи доживљај немају своје право значење па гола фабула избија у први план (вероватно зато неке сцене, као она са балом, нису ни разрађене). Ансамбл није био припремљен а и није сам у могућности да дође до оног неопходног низа стања која ће речима и догађајима дати неопходну духовну димензију и повезати их све заједно у жељену ситуацију. Представа је остала у знаку маркације основних линија збивања и школсхе анализе ликова.

Комадина је сасвим исправно Зорану Ранкићу објаснио да је његов Гајев доведен у једно одређено стање када му разум пројицира само апстрактне речи лишене правих значења. Све је у њему ни око њега ванвременско и то се види по понашању према онима које воли па чак и у односу са стварима (песма орману је

ЕКСПОНАТ СА ИЗЛОЖБЕ ВЛАДИМИРА РАШИЋА

није |

ИЗВОБЕЊУ АНСАМБЛА БЕОГРАДСКОГ

ЧЕХОВУ _

Београдском позоришту

један од ретко успелих детаља У целој представи). То теоретисање збунило је глумца и навело на некакву конкретизацију ставова па смо, добили барокно сновиђење, извитоперени цртеж свести уместо истинске пројекције подсвести, спољну беживотну маску којој је тешко обезбедити убедљивост. Слично се .збило са ликом Шарлоте која је површно схваћена и третирана као циркуска играчица. У тој крајности Олга Станисављевић се некако сналазила, научила је неколико мађионичарских трикова и била је више физички присутна појавом него оним што она, стварно јесте: биће које са дубоком иронијом сагледава свет око себе, достиже пуну отуђеност и живот прихвата као чист привид. То је она дискретна палета трулежи неопходна, да би било боље истакнуто оно што се збива у првом плану. Зато је њена чувена сцена са дететом просто обезвређена и аишена свог метафоричког значења. Јер, када она нечему што држи у рукама пева успаванку илузија је толико снажна да из њеног грла избија прави плач детета, да би одмах затим дошло до експлозије. емоција-у којој,

она. баца то замишљено дете о под. Доста “

се инсистирало на -баналним контрастима — па је тако Дуњаша у игри Надежде Мирковић била ближе данашњој периферији нашег града него руском селу и кући каква је на поседу Рањевске. Слично је, мада нешто мање цивилно, донео лик младог лакеја Горан Султановић. Петра Трофимова интерпретирао је Урош Гловацки у стилу илустрације свега оног што овог студента карактерише, а нарочито са иронијом, без основне димензије коју од ребује младост. Љиљана Лашић је као Ања сва у знаку исфорсиране сентименталности и емоција које су више везане за грло него срце. Бора Стојановић је играо у границама коректности Пишкина, а Аушан Почек стилски уједначено свог Епиходова. У низу тих неспоразума или половичних резултата · посебно на себе скреће пажњу Фирст, тај стари лакеј који је мртав на почетку комада колико и на крају, па је природно што га остављају заборављеног у празној кући, закивају у гробници где је осубен на вечно ћутање. Он у себи садржи мир смрти и границу живота. Предраг Лаковић је био превише млад, изнутра узнемирен и поред свег труда далеко од правог Фирста.

У овој представи три глумачке интерпретације се издвајају: Тамара Милетић одмерено, строго и хладно означава Варју и испод спољне грубости са болом скрива своја осећања, дубоко потиштена и свесна да за њих нема саговорника у Лопахину; Жика Миленковић својим Лопахином испољава рустичну снагу трговца који се диже али и нешто мутно изнутра што га чини везаним за целу ову породицу и њену трагедију. Ту је најзад, Рањевска, власница вишњика и тог изгубљеног имања, сложен лик у својој једноставности, лакомислен у безазлености, превртљив у погледу новца и крајње пожртвован када је у питању љубав. Та жена воли сваког ко уме да је гане, везана је за кућу и успомене, отима им се и бежи у пропаст човеку за кога верује да га воли. Татјана Лукјанова имала је љупкости, искрености, устрепталости и једноставности, а то је управо оно што је њеној игри давало смисао и издизало је изнад осталих. Тако је било у почетку, али је у другом чину и она попустила и у оваквом току представе (померене структуре и ритма) није успела да се поново издигне и испољи ону изузетно суптилну и дубоку трагичност која Рањевску чини толико изузетном у. драмској литератури, К

Представа „Вишњев сад“ није таква да се не може гледати. Она, споља гледано, има и некакав оквир и можда би била сасвим добра да се игра у неком малом позоришту. Београдско позориште мора да даје много више и самосвојније, а ако за то нема снага, или не уме боље, часније је било задовољити се неким лакшим делом.

| Петар Волк

ТЕЛЕВИЗИЈА

шоу ЗАБАВА ТВ БЕОГРАД

ГЛЕДАЈУЋИ _ тв-шоу емисије – запажамо неколико разлога због којих се, обично, остварују: да нас упознају са новом уметничком. личношћу, да бисмо пратили развој већ афирмисаних и присећали се оних које су, по свом таленту и по ономе што су учиниле, заслужиле да буду при-. сутне у нашем сећању. Заједничке су им особине — разноврсност по садржају и динамичност по: третману, а готово обавезно правило — што више рећи допадљиво, једноставно, естетски осмишљено и то у што краћем времену. Због тих особина и одређења нигде као у шоу емисијама уметник не може бити запажен или оштећен.

Имали смо недавно прилику да пратимо две истородне шоу емисије: вече са Војиславом Костићем — „Воки Токи и о стали“, и шоу Берта Бакарака — „Чезнем да сам с вама“. Обе емисије имале су готово исти профил учесника; композитор, пе» вач-тлумац, певач, балет. Костић је у својој емисији имао врхунска имена. нашег театра и естраде: Мију Алексића, Миод> рага ПетровићаЧкаљу, Наду Кнежевић, Олгу Јанчевецку, Бисеру Велетанлић, Бузу Стојиљковића, Бору Тодоровића, Слободана Алигрудића, трио „Иду дани и друге. Код Берта Бакарака су гостовали певачица Шила Блек, певач, свирач и композитор Ајсак Хејс, глумац Рекс Харисон и балет.

Како често имамо обичај да недоста» так маште правдамо недостатком новца одмах рецимо да је све скупо у шоу-у Берта Бакарака (иумера са коњима, коњ краљевске гарде у пензији а забавља га музика краљевске гарде) више атрактивно а мање уметничко. Оно што је вредно пажње је текст и материјал снимљен У студију. Шила Блек, Ајсак Хејс и Рекс Харисон су у шоу; Берта Бакарака ненаметљиви, представљени разговором који је тумачио њихову уметничку спону са Бакараком али је говорио и о њима самима, њиховој прошлости, садашњости и плановима. У томе је редитељ игром крупних планова приближио њихова лица нашем осећању интимности и поштовања. У Костићевој емисији, — уз помоћ режије са статичним, дугим, умарајућим тоталима — учесници су личили на представнике аматерских дружина који аматерски имитирају оне за које се представљају. Они су били важни утолико уколико су презентирали музику Војислава Костића, али су и режијски и концепцијски доведени у стање анемичног односа према аудиторијуму који се више присећао преБашње „слушљивости“ те музике него што је за време емисије у њој уживао. |

Балет у Бакараковом шоу-у кореографисан је на музику Ајсака Хејса инвентивношћу редитеља који је преузео улогу. кореографа. Покрет. по себи“ постао је; садржај и'смисао, ритам је заустављен у простору и: времену, „окамењен“. у покре» ту играча. Док је ухо примало музику која узнемирује (више но што узбуђује), око је задржало „статичан покрет“ као осмишљену лепоту. Војислав Костић је, међутим, превасходно причом инсистирао на својој балетској музици (тачније: музици за балет), не информишући публику о чијим је либретима реч, и о каквом садржају, а његова је прича аргументована трима доста незграпним балетским илустрацијама. Ајсак Хејс није инсистирао на својој музици за балет (она то и није) — кореограф и редитељ су се постарали да то постане.

Школски пример доброг поступка у прављењу таквих емисија имали смо у самој Костићевој, у инсерту из филма „Кабаре“ са Лизом Минели у главној удози. Ритам измене планова, акцентујући Авоје који играју и певају, до те је мере психолошки танано пратио покрете глумаца и садржај песме да смо имали осећање њиховог потпуног јединства, У шоуу о коме говоримо као да су сви били у завади — писац сценарија и редитељ, главна личност емисије са осталим њеним учесницима. Најмање укусан састојак Костићеве „мешане салате“ (како је сам назвао свој шоу) било је извођење песме посвећене Јелени Бетковић „Иду дани“ у чзвобењу истоименог трија. Изведена. у неком прикладном амбијенту, јер песма везује Јелену за Београд, она би добила знатно више него у сивилу тв студија.

После ове емисије, која је имала ви: ше карактер интимног посела него забаве за милионски тв аудиторијум, остаје једно. чврсто уверење: забавне и шоу емисије у Београду заиста врсно ради један редитељ — редитељ „Образа уз образ“ Здравко Шотра.

Тома Јошановић

КЕТЕ КОЛВИЦ: „БРАТИМЉЕЊЕ" (1924)

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 8