Књижевне новине

САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ.

КРИТИКА КОЈА ИМА УТИЦАЈА И ОНА ДРУГА

Наставак са 1. стране · ;

Друго, дневни критичар може само да. прати Аитературу која настаје. Он може врло мало да утиче на њен изглед. Он говори о готовим књигама, закљученим бројевима часописа и књижевних листова са којима се суочава у оном истом тренутку када и публика којој се обраћа. Једна позитивна или негативна оцена у новинама није исто што и једна позитивна или негативна оцена, пред саветом неког издавачког предузећа. Две негативне рецензије у новинама писцу дају још увек шансу да има читаоце, да чак добије понеку награду, да време демантује оне који су се о њега огрешили. М две позитивне рецензије у новинама још увек подлежу некој ревизији. Две позитивне или негативне рецензије пред издавачким саветом значе излазак или неизлазак књиге, могућност да ту оцену провери још тридесетак дневних критичара, поред публике, или да књига уопште ш' не доспе до њих.

. Као што постоје јавни критичарски промашаји, тако могу исти ти критичарски промашаји да се дешавају и код рецензената који књиге рецензирају. Историја књижевне критике је већ прилично дуга и она нас учи да су критичарске грешке правили и мудри људи и људи слабе памети, и љу"да" брзог рефлекса и обичне шепртље, и независни духови на које нико није могао да утиче и они који су се поводили било за јавним мнењем или за румором, Према томе грешке које се дешавају у новинама, и грешке које се дешавају у уредништвима, јесу грешке исте природе, али њихове друштвене последице нису исте. Аргуменат да праве вредности ипак избијају на површину, да велике писце никада нису сломили неразумевање редакција или издавача пре може да "буде илустрација броја таквих промашаја нето што може да оспори основну тезу.

Има још један вид критичке активности који је неупоредиво утицајнији него што се мисли, То је такозвана универзитетска критика: У извесним круговима о њој се говори са омаловажавањем, а она има неупоредиво већи утицај него што се мисли. Уни: верзитетски наставници на својим предавањима и семинарским веж“бањима и у личним контактима са студентима формирају на један начин поимање литературе, стварају једну хијерархију вредности, која, као резултат личне обраде сваког појединца, постаје предмет веровања читавог низа људи који ће после и на сличан начин формирати један одређени литерарни укус. „1

У Београду постоји један професор универзитета који је досад товорио само о једном песнику о којем не постоји већ јасно установљен вредносни суд. Утицај који је он извршио својим књитама које нису биле написане о текућој литератури и својим иступањима на јавним трибинама. углавном о књижевним величина ма ван спора, био је у једном тренутку неупоредиво већи . него што је било кад који послератни дневни критичар успео да поститне, Он је утицао на начин мишљења, он је људе учио једном посебном приступу литератури, ми смо нмали прилике да се срећемо са критичким написима младих људи који не само да. су се слу“ жили његовим поступком и развијали његове идеје, него чак имали интерпункцију сличну његовој

"џи за њега карактеристичне узречице. Поред универзитетске критике постоји још један вид, рекло би се, административне критике, која исто тако може да утиче на јавност и да је усмерава У одреВеном правцу. То су различити педагошки саветници, писци школских програма, састављачи обавезних лектира, избора школских писаца у популарним едицијама, који на тај начин усмеравају пр. ва интересовања за литературу у једном одређеном правцу. Ми смо тотово двадесет пет година товорили о аутономији дитературе, 9, дитерарном делу које је свет 5 себе, о томе да је битно да књи жевност буде добра да би а. друштвено да дејствује а о Уџ о ницима је писало да књижевни дело. има' педагошку намену, да оно треба да негује одређене СЕ бине и да сузбија. одређене мане, ла из њега треба нешто да се саз

„на и нешто да се научи. НАНРИГ вимо анкету са стотину образ

пити,

4 МЕРЕ НОВИНЕ 9

ваних људи којима књижевност није струка и затражимо од њих да се изјасне о томе шта они мисле да је сврха књижевности. Већина њих ће се изјаснити да су у праву педагози а не дневни критичари. То, наравна ствар, неће бити некакво мерило о томе ко је у праву, али ће бити сасвим поуздана информација о томе која од две критичарске. активности има већи утицај.

Утицај дневне новинске критике, дакле, био би негде на средини табеле утицаја. Ако бисмо већ наставили да говоримо спот-, ском терминологијом, то не би била златна средина табеле него торњи део зачеља табеле. Иза ње била би свакако критика у часописима и, академским публикацијама, зависно од угледа и традиције часописа, темпа излажења, и, зашто крити, места излажења. Српска култура увек је била метрополизована, њена се метропола додуше понекад померала, али се српска култура, углавном, сводила на један центар. Један паметан чланак у „Делу“ или „Летопису Матице српске", ипак, има веће дејство но што би га имао да је објављен, рецимо у „Браничеву". И мање но што би га имао да је објављен у „Политици".'И глуп, разуме се. Дневна критика међу својим другама налази се у ситуацији оних. чланица Уједињених нација за које је један политолог рекао: „Сви су чланови ОУН равноправни, али постоје они који су равноправнији од других". Она је најмање немоћна, само зато што су остали видови дневне критике немоћнији од ње.

Предраг Протић

КУЛТУРНА | ДРУШТВЕНА УЛОГА КЊИГЕ

Наставак са 1. стране

а тиме и друштвена улога књите је таква, по природи ствари, да се она мора непрекидно опредељивати и за нове читаоце; нове како тенерацијски, тако и друштвено. То је још пре стотину година ја сно осетило католичко свештенство у Словенији, па је основало Друштво Св. Мохорја, које се систематски бавило издавањем књига за село. Сваке тодине, по ред календара, издавало је п више књига, и цело то годишње кодо, посредством свештенства, допирало је у свако словеначко се до. И, у Словенији је створен читалац на селу. Зашто ми данас, У социјализму, не бисмо могли помишљати на масован круг читалаца у фабрикама и на селима2 И не само помишљата, него то и остваривати2 . |

Неко ће рећи да су књиге које се издају, објављују, продају, при-. ступачне свакоме, односно намењене свакоме ко хоће да их чита. Међутим, да ли је то заиста тако2 Или треба поћи у сусрет том потенцијалном масовном читаопу у фабрикама и на селима у сусрет, па га увести постепено у круг читалаца: Да ли смо ис питали, проверили, утврдили ка кви су његови захтеви, шта он очекује од књигег ;

Питање је јасно, али није тако једноставно; но, несумњиво је да та није могућно заобићи, избећи. Оно је изведено из знатно штрет питања, из питања о стварној ширини културе код нас; праве културе, разуме се. Вероватно. ћемо се сви сложити да стварном. ширином културе код нас још не можемо бити .задовољни, па зато то питање морамо поставити и постављати, јер оно има далекосе“ жан значај, јер је оно уграђено џ темеље нашег самоуправног со" цијалистичког друштва, што ја сно "произлази и из Платформе.

Простављеном питању: шта нам нуде нови издавачки планови за 1974. годину у погледу стварања нових читалаца у правцу на који је указано, — треба дати одговор. Он је: нуде нам врло мало. ИздаБачка делатност међутим, не би смела да остане на томе. Пре све. га због своје друштвене функције, али и због саме себе. Окренута сувише уском кругу чаталаца, она се неће моћи развијати ако се круг читалаца и купаца књига не буде непрестано, смишљено и систематски ширио.

Нас мора, између осталог, интересовати и то да ди издавачки планови антажују довољно широк круг аутора који би задоволлсо врло разноврсне културне и ару штвене потребе за књигом. Дру“ гим. речима, јесу ли потребе за књигом у разним областима ЉУд ског интересовања полједџако за: довољене ангажовањем аутора У разним областима културног и научног стваралаштва. И посебно питање уз то: да ли је, и У КОЈОЈ мери, превазиђена _затвореност аздавача у један те исти круг ау тора који, тако, и сами донекле одређују физиономију излавачке делатности, Тиме, разуме се, није

речено да поједина предузећа не би требало да око себе окупљају један број изврсних аутора. Није реч о томе, него је мисао ова: тај круг аутора не би требало да буде затворен пи да се издавачка делатност врта увек у истом ауторском кругу. Некад то, веровално, иде чак и против комерцијалних интереса предузећа. Можда и у томе леже узроци недовољне заступљености _ разних области које се јављају вредном писаном речи. Ово би требало. поткрепити тананијом и потпунајом – анализом. Овде, у уводној речи, то неће бити учињено, него ће бити указано само на један вид слабе заступљености, илустрације ради. Реч је о слабој заступљености популарно-научних дела, што је евидентно када се приспели мздава чки планови за 1974. годину погледају у целини. ;

Свака средина која не жели да науку затвори у уски круг мора да. негује научно-популарну књигу као мост између почетног, па и ширег општијег интересовања, и резултата науке. Ми као да смо се тога већ дуго годана од рекли, па и у овим издавачким плановима за 1974, с малим изузецима. На ово питање надовезује се п шире питање односа између кул туре и образовања и васпитања, питање каква је улога издавачких кућа у том погледу, у којој мери оне смишљено у својој издава чкој политици допуњују рад за то организованих установа, школа, које, и кад су најбоље организоване, не могу дати потпуно и коначно образовање. Увек је, поред образовања стеченог у шко ли, потребно још много самообра зовања које се ипак може стећи пре свега путем књиге. Сем тога, у природа је човековој тежња за сазнањем у тако различитим областима и правцима да је то шире од сваког институционализованот образовања. Те тежње је неопходно _ потребно што више задовољити како због појединаца тако и због друштва, јер у њима ле же корени напретка, што овде и не Са требало доказивати. Развијајући културу своје сре дине, ниједно друштво, и кад би хтело, не би данас могло остати затворено само у себе. Увек ће у њу улазити тековине АРУ тих култура на овај или онај на чин, За нас се поставља питање избора тога што ће ући, питање правог избора који ће стварно 0обогатити културу средине. Издавачка делатност има двојаку функцију: да врши избор из досадашњих остварења културе и да прими на себе задатак да афирмише нове културне, научне и друштвене вредноста. Ни једно, ни дру то није ни лак, ни једноставан задатак. И одговоран је. Опет се морамо запитати да ди издавачки планови за 1974. годину, они с којима смо се упознали, одговарају на тај задатак, и како2 Вероватно се може рећи да, кад су У питању проверене вредности КУА туре, они тај задатак испуњавају у приличној мери. Но кад су у питању вредности које треба афирмисати, онда треба наш од говор да буде мање сигуран. Пре свега када су у питању одговори на наш данашњи тренутак, на наш данашњи степен друштвевог развитка, на нашу савремепост, на указивање на то докле смо стигли им, још више, куда идемо. Наша специфична друштве на орајентација није добила богатију, потпунију слику у овом издавачком плану за 1974. годи ну — ако та гледамо у целини. Ово питање укључује у себе и питање _ заступљености култура других народа и народности с ко јима живимо у социјаластичкој заједници — у предвиђеним издавачким · плановима, Мада се из једног издавачког плана може уочити _ смишљенија _ издавачка политика у том правцу, ипак се, у целини не би могла изрећи по: вољна оцена. | Питања и проблема, разуме се, има више. аквом тексту, међу. тим, не може бити намена ни да

сва питања исцрпи, нити да да

из ЗБИРКЕ ДРА БОРБА И ЛАЛЕ ЛУЧИБ-РОКИ ИЗЛОЖЕНЕ У

НАРОДНОМ МУЗЕЈУ у БЕОГРАДУ — СЛИКАР ФЛАМАНСКЕ ШКОЛЕ: „СЦЕНА С ВАШАРА"

комплетну оцену. Циљ му је Сио само да отвори дискусију, да нека питања постави више као по: четну скицу него да их развије у сном обиму у којем то заслужују и, још више, да се заложи за организованију сарадњу друштва и издавача ради остваривања што целасходније издавачке, политике.

Димитрије Вученов

ЧОВЕК МОРА БИТИ ЧОВЕЋ

Наставак са 1. стране

мо, у романсијеровим претходним делима, у хоризонту другог светског рата, они су у већини инспирисани идејама пролетерске револуције, док је протагонист „Ратне среће" захваћен грађанско-демократским илузијама што су носиле црногорску интелектуалну омладину пре 1914. године. Пробијајући њихове идеолошке надградње, па и њихове друштвено-историјске детерминације, Лалићева сонда допире до стварног људског бића које је увек и свуда „крваво испод коже".

То биће је вазда ангажовано у борби између човечанских вредности и нељудских стварности (на пример, између јунаштва и претеће погибије). Тако сеу самом Пеју Грујовићу боре двојица: отпадник и припадник свога племена. Укратко, историја подвргава човека вечитом искушењу које у „Лелејској Тори. симболизује Ђаво као митски Кушач. Представ љајући место таквог искушења, ис торијски свет није безизлазни пакао, а још мање рај; он је највећма налик на некакав пургаторијум где се човек — пламеном и крвљу — чисти од нељудскости,

Када приказује то вековно чишћење, Лалић не може да буде патријархалан и наиван проповедник чојства; у исти мах, он неће да се задовољи очајним јеремијадама над рашчовечењем које се осилило. Његов став дао би се дефинисати као стваралачка аутокритика хуманизма. С обзиром на такав став, мото читаве Лалићеве творевине могао би да буде Његошев стих: „Шта је човјек, а мора бит" човјек". Тражећи одговор на ово његошевско питање наш револуционарни писац нашао га је у Марксовој и Лењиновој концепцији која аутокритику хуманизма доводи до човекове самопотврде. У роману „Раскид", тај одговор је изједначен са ликом одсутног Миња Биљурића, који у бестијалној тами концентрационог логора свет ли као „знак од огња".

У свом књижевном изразу, исти одтовор превазилази и епску повест и лирску исповест. Као разрешење човекових сукоба са самим собом и светом, он може наћи места једино у склопу извесне, драмске нарације. Са своје стране; права драматика претпоставља, самосвесне и самоделатне актере ко ји о властитом чину могу мислити погрешно, али не могу не мислити. Отуда, током Лалићеве прозе, оваква драматика слива се са једном самосвојном и ненаметљивом есејистиком која, на страницама „Ратне среће", достиже ис тински енциклопедијски ниво. Писац награђеног романа шири целу једну лепезу научних сазнања: физикалних, психолошких, етнолошких, и тако даље. При том, његова стваралачка поетска мисао успева да сва та сазнања организује у жи ву синтезу која се непрестано проширује и усавршава.

Круг ове јединствене није затворен „Ратном срећом"; сам аутор, уосталом, обележава то дело као прелудијум свог новог романескног подухвата. Уколико се оствари, исти | подухват биће још један тренутак романсијеровог креативног подмлаћђивања. Пре ма томе, за разлику од многих, сличних признања, овогодишња НИН-ова награда није крунисала завршни потез једнога стваралаш тва; она је само потврдила један нови полетан почетак. Најзад, ау тентичан стваралац је увек на по четку. Ио

Радојица Таутовић

синтезе

о ————————————_—_————

Чедо Шуњевић

МОЈА

ПЈЕСМА

Ранама је давно узрнило

Са јауком једно моје. грло Гавраново изломљено крило Дешинари гнијездо гдје вију Из пушака зрна да проклију

Несрпљено класје зачајало

У расту је уклето застало Црно јато крик је оставило Снове мучне јутром је уснило

Непотеч вода хлади присоје Умеђено коље заклето је Исјечена сунца приземљила Пјесма. моја са мном се спојила Па је она једини ми лијек љЉепотом ме куне занавијек

ПРОКЛЕТСТВО |

Кажу треба у љубави

А ти у сну заче сина Лептири те довукоше с висина У златним кочијама

Била си божанствена и сама

Сметнух невиност с ума У одсутности разума

О дојкињо златна прићи Сиротог ме не обићи

Јер уклет сам бор на литици Што умор узима ријеткој птици

ГНИЈЕЗДА НЕСПОКОЈА

Вас ми бол у крв удоми се Зло предручак чемерни ми ручак Као ратник богат сам ранама, У њима сам дугота вијека

Кад преболим лијека ми нема

Фишектари око ми уклели А орози десницу ми руку Што устријели орла у лијету

Болу своме јатачим незнано Глувој шуми надошли мрамори Свуд траг стрви олтар ми се смије У сусрет ми усуд полетио

Неспокој се у срцу гнијезди Боровику засмољене поре Чворове су смрекама скресали Мени жеље из сна отјерали Небо чисто стријелом наболи

Огњем крв ми храни још три тјела Под земљом је лијек мојих рана Сва ми добра за појас задјенем

Луде жеље и неспокој дана

С пемпелиштем наузнак окренем

О мучнино некадашњи боли Све ме нехтје што може да воли Копља бојна калпаке ризница Окитише перјем мрким

Из рана ми излетјелих птица

Борђе Мишковић

НЕКИ СПОМЕНИК

Окамените и ви птицу ругалицу у мом врту успомена исклешите и ви споменик сунчаних зрака.

у очима ријеке

доћите у алеје врба

негдје у праскозорје

сакрите и ви своје чамце

у шибље трстика

КАО ПОРУКА

Волите се у ноћи киша

волите се ви кишобдије

ви непогрешиви

а пустиње усамљене да и даље траже

да и даље лутају

у ноћи маслина

у ноћи југа “

над камењаром све тихо

над ноћи лутају сјене

усамљени 74

остају вјерни сасвим себи

вјерни тузи

жељни многих дута

волите се у ноћи киша

волите се ви кишобдије.