Књижевне новине
МСАВРЕМЕНЕ ТЕМЕ
НАШИ РАЗТОВОРИ _
АКО СУ стари Грци неке разговоЈа а аивали — свмпозиовина, тог
, да ли бисмо и ми могли тако називати неке наше с којих се враћамо као с попрашта. Остаци некадашње културе разговора, сачували су се код нас можда још понегаје у брдима, код старијег свијета, а особито, веле, код наших Албанаца. Тамо се разговору приступа помало обредно, подједнако с на. прегнутом радозналошћу као и С тостопримљивом учтивошћу, Глас говорника прати беспрекорна тишина, која још мало потраје да би се код присутних средили утисци прије него се још неко Јави за ријеч.
Можда је такав стил разговора донијело и друкчије осјећање времена ч друкчији облици борбе.
Наши се разговори одвијају у сасвим другим приликама, а са мим тим и друкчије. Она су више борба него умјетност разговарања., И као у свим тешким борбама не стигну учесници ни да одаберу одговарајуће ријечи а камоли да припазе на етичку и естетску мјеру. Па м кад се пази на форму, ни оне најуглађенаје реченице често не могу да прикрију истину да су садашњи наши разговори најчешће борба. И да су то одувијек и билл. И та мала истина у својој једноставности личи на велико откриће, Наши су разговори праје свега позорница борбе, истовремено за ситан интерес и, кроз њега, за идеал; кроз борбу за усклађивање они су мдеолошка борба за нове односе; они су наше самоуправљање гдје нам се још „стручно“ кроје односи. Не само разговори, већ и послови, живнуће тек када дође до конкретнијих разговора о тома како је та „стручност“ успјела, и то најчешће негдје изван наших разговора, да научна рјешења за: мијени импровизацијом и да тако у самоуправљању, лишавајући га класне суштине, идејно и практично потисне социјализам и нагна у одступницу његове главне снаге. Можда су и зато још понекад наши разговори експло: зије прећутаних озледа, упуштених прилика, прекипјелих стања. М њих се улаже млого као што се од њих много и очекује — не само пражњење „муња“, већ и трајно оз дрављење. Понекад од њих сувише очекујемо, мада их претходно нијесмо оспособили за такву улогу.. И како да нас наши разговори доведу До договора и до трај. нијег оздрављења односа кад се “ њима ријетко гдје и води бор. ба до преваге нових свјесних снага, способнах да схвате значај те врсте нашег „здравља“, бољих односа.
Ни у чему се наше прилике тако не одсликавај као у нааним разговорима. Они су, као и другаје, дио стварности, позорни ца наших главних страсти. Коли· ко нечије унутрашње | зјенице пропуштају свијетла, свијетла које долази од осјећања за опште — ништа као разговори не открије; по истом правилу по ком и ширина видика открива стајну тачку посматрача. И кад се узјогуни немоћ, кад се праћакне инат, раз товор се неминовно насукао на наше познате плићаке. Страх Од суочења са ојачалом _ критиком и хазардани грч угрожене позици“ је, лишавају не мали број наших разговора способности да нас Па везују, а понеки смркну и у сли ку коначног обрачуна,
Колико смо изговорили, прочитали или чули нимало лаких констатација, _ података, анализа, предлога, снажних закључака, 5 штрих критика, с колико напре Е нутости пратимо збивања те 5 те, јер су то заиста збивања, п
с] 5 н мнотах вије, ипак, још се изнад ошто бин се рекло — утисак нај вршене „узајамности . Оупрот 4 сти се у свему томе мање боре више „усклађују“, изојегавају КЕ кобе. И, ако је понегдје дошло МЕ сукоба, опортунизам је још Те Е јек толико јак да може и најуоје;
1 жир ама да залупи љивијим чињениц наша пред носом врата и да се по о као да се ништа није ни догодиле“ Као у оној народној причи „5 Пе жено-кошено" тим „снагама. 4 још увијек довољан МИ а па да сву силу разлога у Р и рима против себе претворе У ву рајечи, 7 немоћ. Зи
с која је пред
Слободу мишљења, ЗЕТИ
услов спознаје нових нужн ;
орима опортуни у понеким разговор сатвене зам лиши управо ове, свјест“
. 5 Очигледна кри Ајелујуће стране. поуздан за пранципијелности, бавости симптом укоријењених ионарно: испразнила је с револуисе аше шћу појединаца и много >
г у неколик разговоре. Код нас сеу то тонаврата, знамо, бучно, а пбл6 о аико немоћно, писало, говори“,
веној немо и заћутало, — о друшт Печ, ћи исказане и написане РИЈ
Наставак на 2. страни
Радоња Вешовић
БЕОГРАД, 1. МАЈ 1974.
МИ,
ГОДИ]
КИХ АИКОВНИХ УМЕТНИКА. НА САМИЦИ — МАКСИМ СЕДЕЈ: „МРТВИ АРЛЕКИН"
ПРОБЛЕМИ КЊИЖЕВНОГ СТВАРАЛАШТВА
Ме.
ЦЕНА 3 АИНАРА
У БЕОГРАДУ СЕ У ИЗЛОЖБЕНОМ ПАВИЉОНУ У МАСАРИКОВОЈ УАНЦИ ОДРЖАВА ИЗЛОЖБА ЧААНОВА ДРУШТВА САОВЕНАЧ-
ВЕ ВРСТЕ ПИСАНЕ РЕЧИ
Права књижевност и књижевна реч као новинарство
2 0 МЕСТУ, улози и значају као
аниматора наше забавне штампе, као. покретача наших првих 03
биљнијих илустрованих листова и
ревија, као нованара који су писали новинарство, о Николи Јовановићу и Ивану Зрнићу моћи ће да се говори тек онда када исто.“ рија српског новинарства буде једнога дана напасана; уколико уопште једног дана таква историја и буде написана. Јер историја српског новинарства је један У низу наших културних послова која чекају тај свој један дан, а он, попут Бекетовог Годоа, никако не долази. Не мислим да прејудицирам суд ни о једном ни о другом од ове двојице нови нарских посленика, већ. хоћу да говорим само о једном феномену који сам на страницама њиховог магазина „Реч и времено, запазио.
У низу прилога које су Зрнић
и Јовановић у тој својој ревији објављивали налазе се и приповетке. Рекао бих чак и два типа прича. Један је тип приповетке онај који објављују најпознатији приповедачи тога времена, писци која се јављају и у књижевним листовима и часописима, попут Милана Кашанина, Божидара Ковачевића, Стојана Живадановића, Момчила Милошевића, . Хамза Хума, Рикарда Каталинића-Јеретова и да их не набрајам даље, а АРУ па су, приче којима се предвиђа будућност кроз сто година, Бранимира Димитријевића, љубавне повести Јелене Зрнић (која између осталмах обичаја које уводи у наше новинарство, уводи и тај да неке приче објављује под својим именом, а неке друге под псеудо“
иимом као преводе непостојећих.
немачких или француских писаца), Милана С. Јовановића и још понеких. у Већ на први поглед уочљива. је разлика између тих двеју врста прича, Атене у томе што би побројани писци из прве групе објављивали приче које су боље од при ча побројаних писаца из друге групе. Пре свега, и праче које објављују позната имена прилично су неједнаке вредности. Има их си слабих и добрих, али се исто тако прамећује да су то прилози који се'дају једном илустрованом магазину зато што и самом писцу изгледа да то истовремено нису прилози који се, рецимо, могу објавити У „Српском књижевном ласнику“. у Приче из друге групе опет има. ју једну посебну занимљивост, оне лоста говоре о једном одређеном укусу а о једном одређеном схватању приче. И разлика управо и јесте у том схватању приче,
слика", своје.
Та разлика није само у
шанин, Живадиновић, Ковачевић и друти објављују и пишу причу као дитературу; Димитријеваћ, Јовановић и Јелена Зрнић,
она свакако више од свих, пишу причу као један спе цифичан вид новинарства.
Као што се разликују коментар и есеј, тако се у овом случају раз лакују. и та два типа приче и вероватно је да нико никада од читалаца ревије „Реч и слика" није долазио на идеју да између тих двају типова прича стави знак једнакости. Да су у питању два типа приче који се битно разликују, или бар да су их уредници ревије разликовали, може да потврди и чињеница да су сеу сваком броју објављивале приче и једног и другог типа,
То је била уопште једна Од специфичности литературе у пе рноду између два рата. Као што се између, рецимо, прача једног слабот приповедача одређене категорије и прича о којима смо малопре говорили није стављао знак једнакости, тако су се и неке друге ствари много јасније издвајале. Романи које је писала Мирјам никада се у свести читалаца нису поистовећивали са романима које је у то време о беотрадском опирао Стојан Живадиновић или Радивоје Бојић, То су једноставно различите појаве које се различито доживља. вају и различито вреднују. Јер развој новинарства створио је један посебан феномен писаног са: става који привидно личи на ли тературу. а није матература, Када кажем да није литература, онда тиме не мислим да га обезвредим, јер као што се зна литература нису ни расправе из ботанике, па ам то ниуком случају не умањује вредност.
Као што су то добро могли да осете уредници књижевних публикација исто тако то су могли добро да осете и књижевни кри тичари. Феноменима какви су приче, рецимо, Јелене Зрнић или романи Мир-Јам књижевна критика се све до пред рат готово и не бави. Па и пред рат упућује им неколико презривих омаловажавајућих прекора, и то је све. Посто“ ји и код критичара, дакле, свест да то није њихов посао, да је то нешто што се налази ван њиховог
_ атара, као што се ван њиховог
атара налазе и неки други облици писане речи, са којом они из одређених разадта, — почев од недовољног знања, па до незанинтересованости — не могу и не желе да комуницирају.
Штавшше, и то је оно што не треба да се сметне с ума и изгледа да је, ако се изузме Јова; новић, и код самих списатеља по-
стојала нека свест о томе у коју категорију приповедача мду м да су они ту своју категоризацију углавном прихватили као судраздике, анесудвредности. Слу чај Милана С. Јовановића је у неку руку сложенији али овде и није реч о појединачним случајевима, него о феноменима. Иначе Јова: новић је живео, и умро, у заблуди да је приповедач и романсијер којем ће потомство тек да се одужал онога дана када се забораве његови ситни и крупни греси.
Чини се да је та разлика данас нестала, Данас се сви они који пишу саставе у облику приче третирају као приповедачи.
рича као новинарски посао са свим оним лепим, тужним, ве: селам ми горким што новинарски посао подразумева потпуно је иш-, чезла или је бар ишчезла свест о њој. Не постоје чак ни публикације у којима би једна таква прича могла да буде домаћин; она је пре уљез у неку озбиљну ревију где се касније третира као већи или мањи уреднички промашај, резултат компромиса, немо: тивасане болећивости и несмотрене сентименталности, Ми данас са подједнаком озбиљношћу, пишу ћи књижевну критику третирамо све то. И на тај начин, чини ми се, и нехотице збрајамо оно што се бар у класичној елементарној рачуници не може збрајати. Или одузимамо, или делимо, или множимо — свеједно. Када би та граница постојала, било би много мање неспоразума и било би и мање заблуда писаца о самим се. би и мање забхуда средине о њима.
Када сам ово говорио ја нисам хтео да говорим само о такозваној забавној литератури. Прича о томе како о писана дела, као што су историјски романи Валтера Скота доживљавају сво“ ју трансформацију у “романе за децу и омладину, како већина сатиричара ранијих векова неосетно прерасте у дечје писце, као што се то догодило.са романом „Робинсон Крусе" и, мањој ме ри, са Свифтовим „Гуливеровим путовањем" · јесте прича за себе, која нема везе са овим разговором. Исто тако, мислим да феномен о коме сам говорио постоји у нашој средини и данас, али да та ми не разликујемо у оној мери и до оног степена на којем су та разликовали наши очеви. Ако се једнога дана научимо да га разликујемо, ослободићемо се не само многих непотребних диску“ сија, него и неизбежних главобоља које те непотребне дискусије неминовно са собом носе
Предраг Протић.
у Овом БРОЈУ :———
АНКЕТА КЊИЖЕВНИХ НО ВИНА": САВРЕМЕНИ КУАТУРНИ ТРЕНУТАК МАКЕДОНИЈЕ — учествују Блаже Конески, Томе Мо“ мировски, др Десанка Миљовска, др проф. Стеван Табер и Матеја Матевски
из САВРЕМЕНЕ МАКЕДОН СКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
"ПОЕЗИЈА Аце Шопова, Ганета Тодоровског, Михаинла Ренџова, Тодора Чаловског, Адема Гајтанија и Светлане Христове-Јоцић
ПРОЗА Божина Павловског
ЕСЕЈИ о савременој македонској поезији, прози и критици проф. дра Милана Бурчинова, Слободана Мицковића и Миодрага Друтовца КРИТИЧКИ ПРИКАЗИ књига македонских писаца Славка Јаневског, Живка Чинга и Радована Павловског. Пишу Миливоје Марковић, Радојица Таутовић и Чедомир Мирковић
ж
Др Коста Милутиновић: СТЕ ФАН МИТРОВ ЉУБИША КАО ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКИ РАДНИК — поводом стопедесетогодишњице рођења
Ар Миљан Мојатевић: САВРЕМЕНИ | НЕМАЧКИ књижеЕВНИЦИ и поЛИТИКА КУЛТУРА И ДРУШТВО
РЕЗОЛУЦИЈА
О КУЛТУРИ
Са 21. проширеног састанка Културнопросветне заједнице Србије
ОДБОР за припрему Седмог конгреса Савеза комуниста Србије издао је брошуру „Идејно-политичка основа за израду докумената за Седми конгрес Савеза комуниста Србије". У њој се налази низ резолуција које обухватају све токове нашег друштвено-политичког живота и са којима ће се изаћи на Седми конгрес Савеза комуниста Србије, а међу њима и резохуција „Задаци Савеза комуниста Србије у области културе", која је била предмет разговора на Двадесет и првом проширеном састан ку · Секретаријата Културно-просветне заједнице Србије, одржаном 15. априла ове године у просторијама Културно-просветне за: једнице Србије. .
На самом почетку ове значајне резолуције, у њеном уводном де47, стоји да су: „Комунисти Срби је трајно опредељени за свестран и бржи развој културе и слободу уметничког стваралаштва за отварање према свим прогресивним светским токовима у култури, према културама свих народа, посебно народа и народности које живе у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији“. Да. ље стоји да је Савез комуниста Србије одговоран за развој култу. ре, у којој се види битан чинилац ре волуционарног преображаја самоуправног-социјалистичког друштва и један од основних циљева радни чке класе. „Класна суштина културе — каже се у документу — је у њеном доприносу ослобађању рада и људске личности, у превазилажењу поделе рада на умни и физички. Класни приступ култури одбацује, с једне стране, идејни опортунизам у вођењу културне политике, а с друге — подређивање уметничког стваралаштва прагматизму дневне политике. Радничкој класи није потребна посебна култура — њени су интереси општељудски". Резолуција садржи четрнаест тачака.
тварајући састанак, председ. ник Културно-просветне заједнице Србије Стеван Мајсторовић је нагласио да је и ова дискусија са мо једна у низу претконгресних дискусија које су одржане протеклих дана у вези са сличним конгресним документима. Јављајући се за реч, сликар Божа Продановић је истакао потребу да се ова. ко значајни документи пишу. ја. снијим језиком и да садрже прецизније формулације, са чиме се сложило више учесника у диску. сији, но та чињеница није окарактерисана као велики и ненадокнадиви пропуст. Продановић је још истакао потребу да се у документ унесе и обавеза Савеза комуниста у спровођењу акције описмењавања. Скоро _ двочасовна _ дискусија која се после тога развила била је карактеристична за једну демо. кратску праксу. Разговор је био Амнамичан и често инспиративан, но и са критичким освртима, што је произлазило из основне моти: вације свих дискутаната да уче ствују у градњи једне конгреНаставак на 2. страни
Душан Јагликин