Књижевне новине

СУСРЕТИ

У ПОЕЗИЈИ исто што и У ЖИВОТУ - РЕВОЛУЦИЈА

Са кубанским песником Робертом Фернандезом Ретамаром на ХП сарајевским данима поезије

НА ДВАНАЕСТЕ по реду Сарајевске дане поезије хтео сам, у име одбора на чијем сам челу стајао, да свакако позовем и јед, ног кубанског песника. У Комисији за културне везе с иностранством речено ми је да би то била 5 рана ствар. Обратио сам , не с много наде, Амбасади Републике Кубе с молбом да ЕМ својим посредством омогући долазак или Роберта Фернандеза Ретамара или Фајада Хамиса. И = једног лепог априлског јутра преко телефона сазнајем да је Ретамар у Москви на путу за Јутославију, за Сарајево. Ако сте икад били председник одбора неког песничког фестивала разумећете зашто ми је дошло да по. љубим _ телефонску слушалицу! Кубанској амбасади и овим путем упућујем једно огромно хва. да, а поезији двоструко огасјах за њену вечиту потребу да комуницира са светом, __За Роберта Фернандеза Ретаз мара, личног пријатеља Фидела Кастра и, ако тако могу да кажем, личног песника кубанске револуције, први пут сам чуо на Пушкинском _ празнику — поезије јуна месеца 1968. године. Тада „сам, уз помоћ кубанског песника Аџиса Суардиаза, и превео неке његове песме које сам по поврат. ку кући и објавио. У мојој љубави према Ретамару било је; дакако, и неке сентименталности: у питању је био велики песник, у шта су ме уверили већ први његови стихови које сам прочитао, затим песник романтичне Кубе, а затим песник који се, као и ја, родио 1930. године. И ево: Ретамар је ту. Показује ми слике својих двеју кћерки Терезе и Аделаиде, прича о својој младости која је прошла у знаку борпротив свргавања злогласне диктатуре генерала Фулхенсија Батисте. Ретамарова прва књига „Елегија као химна“, посвећена успомени великог комунистичког песника Рубена Мартинеза Виље. не, објављена је 1950. године. Та елегична химничност остаће, чини се, и даље једном од примарних · карактеристика ·Ретамарове поезије. Овај мали „Мадригал“ за мене најлепша љубавна песма једног комунистичког песника објављена је пре неколико година у „Књижевним новинама“. Поновићу га и овде:

И тако —

били су велепоседници, ситна и крупна буржоазија, пролетаријат,

сељаштво,

остале класе,

и ти —

створена од тајне и трепета.

Мало која се песма ових дана у Сарајеву толико понављала као ова Ретамарова. И мало када сам видго толико људи који су једном песнику хтели да стисну руку. Ретамару је очигледно ласкала та љубав, коју је он, ме. Бутим, приписивао у заслугу не себи, већ кубанској револуцији. Тако је, уз буран аплауз свих присутних, одговорио и на конференцији за штампу кад га је неко упитао шта се дешава у кубанској поезији: „Дешава се, одговорио је, оно исто што и у кубанском животу — револуција“. М дивно је што је то рекао тихо, као неко ко је тог часа по. љубио | уснулу _ девојчицу. Од европских песника Ретамару иначе као да је најприраслији срцу Бертолт Брехт. Мајаковског води, али га Љуте његове безбројне копије које могу да послуже само једном: вулгаризацији и поези-

ИЉИЉЕВНЕНОВИНЕ

· Уређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Мвановић, Миодраг Илић, др Драган М. Јеремић (главни и одговорни уредник), мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић (оперативни уредник), Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимпр Стојшин, др Иван Шоп, Бранимир Шћепановић, Тех-

ничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић. Књижевни савет: др Димитрије Вуче-

нов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Душап Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Гибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме „Богдан Кршић.

ћист излази сваке друге суботе, Цена 3 дин. Годишња претплата 60, полугодишња 30 динара, а за иностранство двоструко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Телефони: 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење м алминистрација). Текући рачун: 60801-601-2087. Рукописи се пе враћају, Штампа: „Глас“, Београд, Влајковићева 8.

.

РОБЕРТО ФЕРНАНДЕЗ РЕТАМАР

је и револуције. Нашу поезију, и то каже с великом жалошћу, не познаје готово уопште, Прочитао је негде на енглеском језику стихове Стевана Раичковића који су му се веома свидели. Пошто је и Раичковић био на Сарајевским данима, касније смо се упознали па смо често седели тако утроје. Стеван се вајкао што, нако слови за једног од најбољих југословенских преводилаца поезије, не говори ниједан језик: „Сваке године мислио сам да ћу се догодине убити, па зашто да у гроб понесем још и знање једног језика>“ Ретамару се необично свидела весела неочекиваност Раичковићевог одговора. Очима је љубио Стевана за његов дар да не личи на друге. Уопште, за Ретамара је предуслов сваке поезије — персонал. ност. Не схвата како стихове моту да пишу досадни и равнодушни људи. (Сетих се Јевтушенка, који није узалуд, баш у Хавани, написао да је досада највећи контрареволуционар.) Шта се захтева од једног песника на Ку. би» — питали смо Ретамара. „Да пише што (боље песме, Јер, не заборавите да у кубанској ревоАуцији песници имају посебну одговорност и улогу самим тим што је револуцију на Куби крајем прошлог века започео песник озе Марти.“

·..Ретамар је отишао, а ја сад на једној од грамофонских плоча које ми је поклонио слушам Мартијеву песму „Млегте, согахоп, џ репа“. Ја њему нисам могао поклонити плочу ниједног нашег песника. Код нас у Аискокућама песници још нису дошлан на ред.

Изет Сарајлић

ЛЕТОПИС

ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА ЕМ. РЕМАРКА

У издању Издавачког предузећа „Минерва“ из Суботице ових дана су се појавила „Џелокупна дела" у дванаест књига истакнутог немачког писца Ериха Марије Ремарка. После непотпуног издања „Отокара Кершованија" из Ријеке ово је прво комплетно издање Ре. маркових дела на српскохрватском језику. Посебна карактеристика овог издања Ремаркових дела је у томе што је ово хумани стичко и антиратно дело освежено надахнутим преводима наших истакнутих преводилаца. (Каћуша Авакумовић Малетин, Бошко Пе тровић, Огњенка Милићевић, Сер. тије Лукач, Калиопа Николајевић, Милоје Легетић и Михаило Сми: љанић), затим што је врло луксузно опремљено и штампано на бездрвној хартији са златотиском.

Присуство Ремаркових „Цело: купних дела" на нашем језичком подручју има вишеструки значај. Пре свега оно је надахнуто антиратним осећањима, осуђује суро. вост и насиље, брани људски ин. тегритет, залаже се за афирмациЈу Људске слободе и достојанства. Посебна карактеристика овога дела је у томе што је писано лако и једноставно, приступачно и присно, добронамерно,. Ремарково де ло је значајно као уметничко и животно искуство, као стилска и језичка лепота, као својеврсна структура која отвара све слоје. ве човека али и човеку отвара пут према новим животним простори. ма. Према томе, суштински смисао овога дела је — хуманистички,

из ДНЕВНИКА (УП) |

АИСТАЈУЋИ КЊИГЕ,

И ОСТАЛО _

„АУДИ ЧОВЕК МИЛИЋ ОД МАЧВЕ"

ТАКО СЕ ЗОВЕ најбоља слика Милића. Станковића, поверовах, на изложби! и у Културном центру Београда (11—21. ТУ 1974). Наравно, пише: МИнећ аде Матсћуа: МПисћ — Гћотте [оџ 1966/74. Познато је, како је овај српски сликар обишао свет, како је на цени, како већ годинама одушевљава, узнемирава, згражава, радује и обесхрабрује, како бојама својим узноси људски род. Чим обиђох изложбу, па се окренух међу мноштвом, иза леђа ПО НОВО препознах, не видећи је да: кле, ту СЛИКУ, ту Аутобиографију уметникову, тај његов роман: Луди човек Милић од Мачве. Одмах ме је то привукло, било обујмило, па се вратих почетку, уметнику, препознавању, тајни и спознаји, можда и ауторитету и: деје, стваралачкога порива и обележја, то јест знаку и значењу узбуркане крви и опредељења. Истога сам трена схватио, како ме је то повукло у један давни час, када сам био видео, једном, портрет Диреров, аутопортрет из 1500. године, где је уметник лик свој поистовећивао са ликом Христовим, чиме је, хоћу да верујем, Дирер исказивао ИЗЈЕД: НАЧАВАЊЕ УМЕТНИКА И БОГА а не своју побожност.

Загледајући изнова тај Милићев Аутопортрет, помислих како је ње му друштвено тло на коме „јези: ком боја и облика“ остварује свој свет ПРЕВИШЕ опсело властиту индивидуалност, чиме је слика постала, рекао бих, помало и крута, као диригована и изван унутрапг њега снопа светлости, као постав љена ван линије која обасјава унутрашњи рељеф психе. Опседајући тако уметникову СЛОБОДУ, по мишљах, претерана Милићева антажованост, која је моралистичка, опсесивна на томе плану, која је објективна реалност наших година, чији је крик згуснут у болу од сирена атомске, хидрогенске и ракетне притислости, што се пре. познаје и у СМОГУ епохе, па је уметништво КАО БРАНИК, КАО СТУБ, отврдло се, избезумило, заузело став, постало готово Одбрана људскога срца, живота п лепо. те. Волео бих да је у тој слици било нечега недовршеног, натру. њеног, нечега ишчашеног; што би давало утисак да је уметниково дело бар изнутра нечим наруше. но, можда мало пољуљано, можда несигурно за свој опстанак, за своју визију и своје дахтање. Ако би та слика лепа БАР мало задрхтала, у неком другом загледању, у неком часу меланхолије и пус тоши, судбина би јој била далеко. сежнија, монументалнија и ства. ралачкија. Ако би она била ВИ: ШЕ ослобођења честих и основних преокупација Милићевих, а које су прејак бол за овим све. том и човеком, који су УГРОЖЕНИ, НАЧЕТИ, обрвани _траума. ма, ратом и несрећама. Чврст је тај „Милић од Мачве — Луди човек“, и превише је сигуран у сво је стрпљење и став, превише куражан у својој недодирљивости, а да је мало НАЧЕТ, да је бар у бојама, ако не у облику, мало ви. ше пољуљан, мало оштрије закачен смрћу и не вечношћу (без ореола споменика на нашим тртовима и у читанкама за млади нараштај) био би то доживљај какав се не памти на сликарским изложбама у нас. Та Милићева слика, тај самосвесни споменик, начињен је дивним бојама, речи. ма боја, нијансама, од тамних прелива из почетка, преко замрежене жуте нијансе, па белила преливенога облацима, па плави. ла у коме има мора и мало неба, па корењем природе и човека, па поново жутим тракама које су 0. пасност што, се, затим, као у тоновима — прелива у тамнило, то јест у ТАВНИЛО!

Та лепа слика Милићева, те боје што се настављају као у тала: сима, као у валовима неспокоја, покушавају да ишчупају занатски беспрекорно зацртан споменик уметнику, који се ПРЕДАО ствар. ности, Као да је она јача, као да је она победила! Али те боје, обла-

ци тих боја, што се један за дру:

тим крећу увис и што запљускују стварност, то је оно што је уметничкога валера и темперамента, што је од рода стваралачкога и што се памти,

АПРИЛСКЕ ВАТРЕ, БОЈЕ И ОСМЕСИ

У Студентском културном центру, а у априлу — месецу про. лећа и студената, када све почиње да зелени, али и да изнутра буја, када су — написао је једном Томас Ман — Пе и осећања, одржавају се и Трећи априлски ЕТ свећена НЕКИМ но. ВИМ ТРЕНУЦИМА, трагалачким, у разним областима, уметности, и посебно Информацијама о теми

„Проширени медији или нове у метности“. Било је, ових дана, а данас је двадесети април, више иновација, игре, узбуђивања, залу. Ђивања, чарања — и неких светло сних сигнала, што су потекли из нутра, дапаче стваралачких. Као што је било таквих ватара, не само буквално паљених да ПОКА: ЖУ неки изам, неко ишчашење, неки покушај трагања за слободом, већ и оних у очима МЛАДОСТИ, која се ту окупљаше, која то слушаше и дискутоваше, која се додириваше. Која очекиваше, повремено, да буде још ближа, да се не само прстима левих шака милује.

Могло је бити, заиста, узбуђења и на претек, али и за лек. Ја све то нисам могао да чујем, видим, опипам. Ах, више нема слободнога времена, а зашто — мотао би да објасни мој пријатељ» др Ратко Божовић, који то истражује и покушава да помогне некоме, нечему, паи свакидашњици, Ово бих, ипак, забележио: неко лике само тренутке из разговора 0 већ нареченој теми Проширени медији или нове уметности, где бејаше света доста, а не само из главних југословенских центара, већ из многих европских градова, па из Сан Франциска, па из зе маља Блиског истока, и тако редом, Највише се чуо, нормално, наш језик, па енглески, па италијански. У секвенцама, рекао бих одустајања да се све чује — ја шапнух некоме на столици уз моју — како је и то занимљиво; гледам те. странце, ту Енглескињу, која је познати критичар, тота Немца у свету већ гласног, па Италијане, и како их ПРИРОДА није обдарила изгледом лепим, на очитошћу, нарочитошћу, као једног момка нашег из Загреба, док говораше, као нашу Дуњу Блажевић, која то вођаше, као ону Не. ну из Загреба, као плавокосу из Љубљане па заводих једну линију, другу: колико ОНИ који су од природе и рођења мање ДАРОВАНИ — пустошније говоре, нервозније, инатније, уз више револта, уз више пакости, из више жеља да се НЕШТО ПРОМЕНИ.

Међутим, хтео сам да забележим само неке траке реченица, и то на новинама што ми у крилу бејаху. Те траке, наједном помислих, имају некаквог ЗВУКА и одјека, што је из ароме свакидашњих ових година а што обележава и температуру данашњу. Сим патичан момак наш, разговетно, убедљиво а и сам убеђен, казиваше: Ми смо укинули разлике ме ђу народима и расама, као и разлике између живота и уметности! То он о нама — Југословенима, па ја запамтих, јер то лепо звучи, то о разликама, али не и о видо витости, што бог може и да опрости. Девојка наша, страствено и уз сигурност која се може поз дравити, рече, да ће се наш тренутни систем и променити, верујући као и сви ми — БИЋЕ БОЉЕ, а да ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈА у нас означава нашу заједницу као свет који предводи народе и земље ка бољитку, таквим ини: цијативама, таквим нијансама у грађењу будућности. Италијан каза, одмах после тога: Систем то дозвољава, али то није Слобода! Лепо је то било срочено, па ја забележих, малим словима ћЋирилице — између новинских редова, нечитко. Један момак говораше отресито, да ако је ТЛАВНИ БАУК КОД НАС СОЦИЈАЛИСТИЧКИ РЕАЛИЗАМ, није трагично, тога смо се ослободили.

У исто време, а у Београду, одр жаван је и Симпозијум посвећен Бјелинскоме, уз више реферата, говорника и трагања у начину КАКО ДА СЕ искаже и нешто ново у поводу изучавања дела овота великога критичара. Па, оно што прочитах о ТОМЕ, сем научне акрибије и детаљисања, не показа ни један траг напретка или заокрета — којим би могло дело Бјелинскога да се поведе, да има другачије значење, да оно пове. де. Помислих, јутрос у недељу, 20 априла, о истовремености тога Симпозијума и Априлских сусрета студената, на којима НЕМА представника других социјалистич ких земаља, сем наше, па помислих и на Сличности и на Разлике, и сећајући се многих пуних и лепих ритмова и знакова Давичо-

ве поеме „Човеков човек“, помиш-

љах и на ВИДОВИТОСТИ у разликама! Свет који се окупља на симпозијумима, старији већ и са ожиљцима разних искустава, зна да ће сваки нови састанак бар наглашавати корак по корак, као у пужа, да се дође до нечега новота, и ту је одушевљење за ОНИМ да се одмах учини много и ПРЕОКРЕТ одавно потонуло у неки тлиб прохујалих година. А у Мла: дих, у априлу и међу студентима: то је другачије, то је лепше и на изглед бар судбинскије, то је страственије, _ револуционарније, борбено, п уз многе заставе, које ИЗНУТРА почињу да шикљају, ко-

је различите правце указују, а

г хоће битке да извојују, да у МЕНЕ СВЕТ што пре и на боље! То је лепо у априлу и АПЦРРЕНИ сусретима, што се ВЕРУЈЕ да ће оно што се говори означити мното, да ће учинити МНОГО, да ће ПРЕОКРЕНУТИ идеје, ока 5 с њицу, нације и демо 5 пала ће уз ту НОВУ АПРИЛСКУ СТУДЕНТСКУ КРВ наједном свима нама, као и онима који то говоре, олакшати у грудима.

Тек можда после пуно година, као учесници на неким симпозијумима, ови садашњи АПРИЛСКИ ЗАНЕСЕЊАЦИ, чак и они који су већ у годинама, као Јозеф Бојс из Диселдорфа (ако се не бави и нечим другим осим проширеним медијима и новим уметностима), моћи ће да схвате, можда, и уз Кнокрете Роан и со од младићких идеја и вероваа 1а ће се брзо ПРОМЕНИТИ оно што хоћемо, што видимо и што можемо (чини нам се), остану само боре — препознатљивије уз шири осмех, и уз циничнији, по којима ће се познавати колико младост увек много хоће, увек много започиње! У име тога започињања више него што се може, име тих сновних ПРЕОКРЕТА, ја волим и поздрављам АПРИЛ. СКЕ ВАТРЕ И СНАТРЕЊА, па сам само болан, што не могу више уз њих да будем, и више у њима, и више из тих позиција да говорим — као онда, од педесет четврте па до педесет осме, на Универзите ту, када сам и ја, као другови мо. ји, сада на безбедним _ местима док воде мнотес важне установе, и подстичу иницијативе ове зе. мље, када смо хтели много, хтели све одједном, јер нас ПЉуУ. САК подиже увис, а из нас самих потекао, као неко песничко шик: љање, увек _ незаустављиво, увек као протест и увек као глад за променом, као промена сама, чи. ја је застава била боја наших очију и боја наше непомирљивости. Те боје наших очију то су данас боре око очију, свуда, а када се осмехујемо још препознатљивије, још лепше, и у АПРИЛИМА милије! „Али ја нећу да верујем само у стих Настасијевићев: И то па то, и само то, нето и у нешто друго, и у пламење што се тек смирило у борама око очију, па може свакога часа заблистати, па опет бити пљусак, бити застава!

ТУРНЕЈЕ УМЕТНИКА И ШУНДИСТА

ХМ последње неколике године, а због разних прописа, закона и 0. БЕЗБЕБИВАЊА, многи што су зарађивали ПРЕВИШЕ, сада то чине мање, па и тање, и у грчевима лица свога, и заната свога. Разни шундисти, што су ову земљу притисли били из сваке позиције, из свакога угла, преко свакаквих фестивала, ономатопеја, преко песама лета, пролећа, јесени, преко забавних менажерија и народних песама у обради, пошто су се били мало смирили, ОПЕТ почињу да шире своје мреже, своје турнејице и забављачка згртања л0ове. Писало је већ како се наши радници у иностранству искорииш: ћавају на разне начине, како их ЗАБАВЉАЧИ нарочито МУЗУ, али и мазе, као увек тазе, као увек из. родољубља, то јест које је сре брољубље, углавном. вашарскога типа, што и за нос и за понос штипа. Писаше се ПРОТИВ ТОГА разне изјаве, написи: КО, ГДЕ, ЗАШТО, ПРЕКО КОГА, КОМЕ. Па се то смири, и на разумне мере сведе. Може се ићи код наших радника, што у иностранству зарађују за себе и за државу, али ПРЕКО друштвених организација, којих је све више, да се наши људи не злопате без песама, без учитеља, (без вина домаћега, без СМЕХА.

Кад лим, половином априла, опет у новинама вест: Турнеја против закона! Пише ово: Неки певачи и глумци сутра би требало да отпутују на гостовање по СР Не мачкој, под покровитељством је дне западнонемачке банке — про. тивно самоуправном споразуму о гостовањима наших уметника у иностранству. Ту је и Екипа, где међу певачима има збиља добрих (тозовац п Сафет Исовић, на пример, па глумац Јован Јанићијевић), а све их предводи редитељ Драгослав Лазић, који је највише познат по серијама телевизијским — углавном блиским шунду, као и по разним забављачким програмима, које он РЕЖИРА. Редитељ тај објасни, како је Турнеја ње вових и његова била заказана, наравно, пре Самоуправног спора зума, па још рече, како, забога,

О не треба да гледа > „про грам врхунских, уметника“, то јест његов и те Турнеје. Што је НАШшки речено, а посебно уз домаћу страст пи тупост: врхунски уметници! Као да више нема стида и срамоте,

Раде Војводић