Књижевне новине

ПИСМА УРЕДНИШТВУ

ПОВОДОМ ЈЕДНОГ ТВРЂЕЊА

МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

Драги друже уредниче,

У „Књижевним со од 16. децембра објављен је напис књижев Милоша Црњанског, , „Сербија' 4 коментари", у коме се дотиче је. дан мој текст и, можда нехотице изврће његов смисао. |

"Говорећи о „меценама" које се појављују кад неки књижевник остари и постане „славан", Црњан ски каже: „Што се мене тиче, при јатељи су ме упозорили, да се, о мени, — поводом глорификације мог поменутог кума, — каже, у гласнику „Српског Лекарског Дру. штва , да је Ујевића, и мене, из. државао (Зборник, књ. 2). Реч је о познатом мецени покојном др Борђу-Бурици Борвевићу. КРНЕ Е био кум Милоша Црњанског и За ког он тврди да га није издржавао, па каже: „Ово, садо издржавању, велика је свињарија, ма ко то пласирао". -

. Не проверавајући оно што сам ја стварно написао у „Зборнику необјављених радова саопштених у секцији за историју медицине и и фармације Српског лекарског друштва", књига П (Београд, 1965, стр. 161—162), он је назвао лажју и великом свињаријом оно што уопште није речено! Говорећи о дру Борђевићу, ја сам написао следеће: „Волео је уметност, књижевност и музику, као и уметнике, књижевнике и музичаре. У његовом дому они су наилазили на охрабрење и помоћ. Међу уметницима су: Сретен Стојановић, Росандић, Милуновић, Јоб и др.; ме Њу књижевницима: Тин Ујевић,

новинама" бр, 1973. године

Црњански и др: међу музи. чарима: Петар Коњовић, Ко ста Манојловић, Милоје Ми

лојевић и др. Неке од њих је и школовао, и међу њима и вајаРа Сретена Стојановића. Друге је помагао у наставку школовања". Из овога се, мислим јасно види да је од свих наведених уметника издржавање примао само ·Сретен Стојановић, а о издржавању Црњанског нема ни помена.

Преварио се, дакле, господин Црњански и одбацио оно што је (на основу препричавања) сам рекао. Тим поводом желео бих да укажем и на то да сам ја о покојном дру Борђу-Бурици Борђевићу писао у „Зборнику“ у истом тону и са истом „глорификацијом“ као и сам Црњански у књизи „Итака и коментари" (Београд, „Просвета',,1966, стр. 205—206), али је он то, чини се, у међувремену заборавио. Ево тог његовог текста, ла нека читаоци сами суде о „мета морфозама" у односу Црњанског према његовим пријатељима: „Пре мог одласка из' Београда, мој при јатељ доктор Бурица Ђорђевић и његова жена Криста (рођ. Шума новић) покушавају да ме направе привременим, предметним, наста. вником, да бих дошао до новца.

Они приређују вечеру за министра Светозара Прибићевића, и агитују да и држава помо гне школовање песника.

Научник Министарства проф. Видановић онда пита; „А је ли млади господин био на Солунском фронту2". А Бурица га онда пита. „А је ди његов министар био на Солунском фронту2.

Ја стојим сав црвен у лицу.

Видановић ме онда поставља за привременог, предметнот, на ставника, у Крагујевцу, али ми о добрава одсуство, У Паризу.

Обећао ми је и плату у Паризу. Коју нисам добио.

Ја онда продајем исељавам матер, пи ОДА

кућу очеву, азим у Па.

из. У Начедник Уметничког одељења Министарства просвете, Нушић,

за Па-

ј «о одлази даје нам, сваком ко риз, франака 500. Да нам се нађе. Тако се онда ишло, на ћабу, У

Париз". и Унапред Вам се захваљујући на простору, с поштовањем Дипл. инж. Ненад Прокопљевић У Београду, 8. априла 1974. ОБЈАШЊЕЊЕ РЕДАКЦИЈЕ

књижевника Мило-

молбу

па прњененог разговарали сна са Кристом Борђевић, супругом њетовог покојног кума дра А рице Борђевића, око МА удела У Црњансковом „из РУЕ вању“ или „помагању овде сп р. Овлашћени смо да пиеНано њену следећу изјаву: РЕ иза Борђевић књижевника 1 И о0НЕ Црњанског, никад није новчан помагала.

СА ИЗЛОЖБЕ ЧЛАНОВА АРУШТВА ФРАНЦ МЕСАРИЋ:

ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ

ЛИКОВНИХ УМЕТНИКА СЛОВЕНИЈЕ, „ОМ ТЕХНИКЕ" (1973)

НЕМАЧКИ КЊЕЋЕВНИЦИ

| ПОЛИТИКА

О једном занимљивом међународном сусрету

џ Лудвигсбургу

ПОД ОВИМ насловом је Перо Сли: јепчевић (1888—1964), врло угледни терманист и јавни радник, обаве. стио читаоце исто тако врло углед; ног часописа „Српски књижевни гласник“ о ситуацији у којој се на шла немачка књижевност пошто су 1933. године националсоцијали сти преузели власт и добили под своју примитивну команду и кул: турни живот Немачке. Био је то ваљда јединствен пример у историји: да је тако рећи цела једна књи. жевност отишла у изгнанство. О тада су прошле већ четири децени. је, а од смрти Пера Слијепчевића биће деценија децембра 1974.

Ми смо овде у сасвим друкчијем положају: и по лакоћи облика ко: ји смо одабрали за ову информа цију, и по природи ствари о којој бисмо да информишемо. Предмет овог чланчића је један мален ек склузиван скуп, али за који нам се чини да садржи и великих симпг тома.

У Лудвитсбургу, крај Штутгарта, у СР Немачкој, одржан је 15. и 16 децембра 1973. семинар „Књижевност и друштво у Савезној Репу блици Немачкој 1969-1973“. Лудвиг сбург је био друга резиденција швапских војвода-владара, и поз нат је по пажљиво изграђеном и и сто тако и данас пажљиво чуваном бароку, првенствено по, како то обично и бива, барокним црквама и дворцима; по томе што је Шилер тамо посетио своје родитеље после две деценије емиграције из свог завичаја; по томе што је ту рођеп, поред још неколико швапских пе сника, и Едуард Мгрике. Али за о државање састанка баш у том градићу, за који у шали кажу да је најзначајнији по томе што се у ње товој непосредној близини налази Шилеров родни градић Марбах са великим центром за проучавање немачке књижевности и са бога тим, јединственим Котиним архи вом, — није саодлучивало ништа од тога, него чињеница: да се ту налази Немачко-француски инсти тут, који је и био _домаћин овог скупа, заједно са Немачком слу. жбом за академску размену, тј. за размену професора и студената. Можда треба поменути да се гу још увек налази и центар за гоње ње националсоцијалистичких рат них злочинаца.

Ни данас, при крају већ треће деценије од завршетка рата, ни за једну немачку област није свејед но под чијом се савезничком окупацијом налазила. Овај део се на-

лазио под француском.

Реферати на семинару носили су наслове, и текли овим редом; „Политички и друштвени развитак од 1969“, „Тенденције књижевност развитка“, „Нови облици социјал них сукоба“, „Социјални сукоби и књижевност“, увек уз врло живу и врло издиференцирану дискусију. Референти су били искључиво за. падни Немци: један професор по литолог, један социолог, један про фесор германистике и један књи жевник, који је у исто време и тео ретичар књижевности. Остали уче сници су били у већини инострани терманисти и политолози, односно социолози који се баве Немачком. У свему, заједно са референтима и домаћинима: тридесет људи.

Насловом је речено о којој се

књижевности дискутује. Само о за. паднонемачкој. _ Источнонемачка аустријска и швајцарска књижев ност нису обухваћене. ТА и западнснемачка књижевност је сужена низ период откада су социјалдемокра ти, у коалицији с малом либерал. ном странком, преузели власт. и

реферати, са дискусијом која их је пратила, текли су углавном у том правцу: да се проанализира тај период. Он је анализиран са наглашеном свешћу о политизацији књи жевности, и — у овом кругу — са највећим разумевањем, да не кажемо и заговарањем новог курса западнонемачке политике, у чијем се карактерисању почешће чуо израз „отварање према Истоку“, при чему се мисли на социјалдемократске подухвате нормализовања од носа са социјалистичким демократијама. Реферишући и дискутујући о савезнонемачкој, односно савезнорепубликанској књижевности ~ нама је најподеснији, као превод, израз: западнонемачки – референти и дискутанти су књижевност у Немач кој Демократској Републици помињалди тек ту и тамо.

Неко је, у дискусији, цитирао познате Гетеове речи о томе како његова Ифигенија мора да говори тако као да у оближњој Аполди не гладује ниједан радник, али овог пута нико није цитирао још позна. тије Гетеове речи о разједињено сти Немачке, земље без заједнич ког и културног и политичког центра. Ни мало не потцењујемо обиље корисних ствари које су се чуле од терманиста и књижевника, али нам се чини да су германисти чули све жијих ствари од социолога и политолога него што су их ови чули од германиста и књижевника. Социолози и политолози су дали економску и политичку анализу СР Немачке не само за период ограничен годинама 1969. и 1973, него и са позадином све до оне године (1948) када јесваки западнонемачки грађа нин могао да замени 40 марака, колики је једног тренуткабио максимум личне имовине у новцу, са којом је требало почети. Одатле па до данашњег стања када СР Немачка, како чусмо, запошљава 2,3 милио. на страних радника, што ће рећи 10,8% целокупног броја радника који производе у тој земљи, па пре ко анализе односа пораста произ водње према расподели, односа расподеле према тзв. увезеној инфлацији, односно према дуго потискиваној стварној вредности западнонемачке марке, сопиолози и по: литолози су трагали за путевима настајања друштвених конфликата не само међу класама, него што је у више махова анализирано, и на примерима показивано, о раслојавању и у оквиру саме рад ничке класе, где су диференцира на три слоја: квалификовани, приучени и неквалификовани радници и, у том односу: снага и стратегија послодаваца, с једне, и синдиката, с друге стране, у борби за утицај на произвођаче и производне сна те,

Анализе су водиле ка теорет ским поставкама, које историчари књижевности тешко да су увек мо. гли да прате с јасним погледом према крајњим консеквенцама та квих поставки, али су са највећом јасноћом понављани закључци: да је у практичној, грађанској соци јалдемократској политици потреб но отварање према левици, те да би консолидовање левице, Немач. ке комунистичке партије, било у једно и консолидовање западноне мачког унутрашњеполитичког жи вота. То је начин тражења, одно. сно уочавања путева који би ков фликте, када се они већ не могу избећи, претварали у покретачку снагу еволуције, а не у одскочне тачке револуције, Чули су се ту разуме се, и изрази: конзервативно схватање марксизма, неомаркси.

зам, ванпарламентарна опозиција. идеолошко окоштавање језика, и из уста књижевника и књижевних историчара и теоретичара, а не само социолога и политолога. Лакше су се давали одговори на питања; како настају политички конфлик ти, које су им групе носиоци, какав начин расподеле дохотка ствара конфликтне ситуације, него од говори на питања: како реагује књижевност на све те економске и политичке ситуације, шта се стварно највише чита, како реагу. је читалац, и који читалац.

Студентска левица и општи наступ универзитетске омладине 1968. био је такође догађај на чије су се тумачење 'усредсредили многи интелектуални напори и доброг де ла учесника овог скупа. Саодлучивање радника у погонским управа. ма такође је била тема која је под стицала на спекулације, колико <> кономске толико исто и партијскопрактичне природе. Један писаг, који се иначе није истицао склоношћу да ствари упрошћава, до пустио је себи упрошћавање, и то крајње, само у случају када је покушао да објасни незавидни поло: жај писаца првенствено тиме што се о њима и њиховим захтевима мало старају зато што не посто ји страх да они, за разлику од рад ника и студената, могу да угрозе поредак. _Констатованим помера. њем конфликата из области инте. лектуалних у област произвођачких односа, дато је социолозима и политолозима захвалније поље про. учавања узрочника тих конфликата. Ма колико да су реферати соци: олога и политолога, с једне, и књи: жевника и књижевних теоретича: ра, с друге стране, ишли више једни поред других него што су залазили, по материји, једни у друге, превладавало је слатање у томе да се, поред одређених литерарних група које су помињане и описива: не, као Група 47, Група 61 и са., до. ста јасно издвајају две етапе у ра звитку послератне западнонемач. ке књижевности: једна до средине шездесетих, до отприлике 1965, при чему су истицане тзв. афера са ча сописом Зрјесе! и стварање тзв. ве лике коалиције, тј. коалиције две: ју највећих странака, католичке и социјалдемократске, и са тим у ве зи формирања јаке ванпарламен тарне опозиције, првенствено сту. дентске: просто зато што је у пар ламенту онда није било. До тот времена сматра се да су превлада вали етички циљеви у књижевно: сти: хуманизација и демократиза ција. А од тога доба: да јача ути цај нове левице и да расте полити зација књижевности.

У тим померањима све су се ја. сније испољавзле разлике између плуралиста и реформиста, на јед ној, и ревог дјионарно опредељених и у текујој политици јасно ан тажованих «њижевника на другој страни. Ту је, у дискусији око ше љева и напора Групе 61, највиша постало јасно до које се мере сти тло у "апорима око стварања рад: ничке књижевности и какви су ње ни домети у СР Немачкој. Политич ки циљ јој је јасан: промена система; уметнички пак домети: очи гледно веома скромни.

Страни радници као предмет раљ ничке књижевности, односно књи. жевности о страним радницима. заузели су, бар у оквиру овог се минара, место које подстиче на испитивања те сасвим нове појаве у немачкој књижевности.

У координатама где се с једне стране поставља. стварност, како рекоше цитатом једног угледнст писца: да су из иностранства позвали радну снагу, а оно дошли и о туда људи са својим, људским про блемима; и друга стварност: отворено писмо опет једног значајног писца савезном канцелару о три. ста хиљада људи без крова над главом, при чему се мислило на стра не раднике — раднике — госте, како их тамо зову — реферисало се о том делу нове литературе као литератури коју бисмо могли на

СА ИЗАОЖБЕ ЧЛАНОВА ДРУШТВА ДИКовНних УМЕТНИКА СЛОВЕНИЈЕ ТИНЦА СТЕЦОВЕЦ: »ном то ВЕ НАРРУ« (1973)

о ц + ти =

звати примењеном _ литературом. Питање односа квантитета и ква литета, те и могућности преласка квантитета у квалитет поставило са овде са превагом сопиолошких, а. ли не и са примењивошћу естет.

ских мерила.

Књижевност као производ соци. јалних сукоба, односно: одраз со. цијалних сукоба у књижевности, што је било главно социолошко, а: ли, чини се, не и естетско питање, није тема за коју би Немци имали под ногама тле једне чврсте традиције какво га имају када ваља чи: нити залете у висине апстрактног мишљења. И овде се осећало коли. ко је у том погледу јача традиција трезвеног размишљања о тим стварима код Енглеза и Француза. У том склопу набаци један оштроум: ни гост, професор-политолог, мало ироничну жељу: да је Немцима потребно више трезвености. Други констатова, у форми литања, да се један део књижевности појављује као замена политици, и то у ситуа цији када се, упркос постојању ја: ких класних супротности, заборавило на класну борбу. Уз констатовање да је за епохом аполитизо вања, која је завршена средином 60-их, наступила епоха претераног политизовања, изражено је и веровање, као покушај закључивања, да се опет може очекивати супротна реакција.

Значи, западни Немци, кад је реч о данашњој немачкој књижевности, усредсређују пажњу на проучавање западнонемачке књижевности као једне целине; источни Немци чине то, али на други, из разити класноопредељени, марксистички усмерени начин са својом књижевношћу; Аустријанци се труде да истакну особености не са» мо своје књижевности, него и свог, аустријског немачког језика. По. литичке границе су поделиле, где више а где мање, и немачку књи жевност. Положај швајцарске немачке књижевности је нешто друк чији већ и због разбијености те зе мље на три сасвим различита је зичка подручја. Тамо где се узме политичка компонента за полазну, да не кажемо и пресудну, истаћи ће се нарочито и политичке после дице. А оне, тако наглашене, не са: мо што саодређују културну него и државну политику.

Ово је један облик, једна од могтућности испитивања књижевно. сти. Облик јако политизован, ка кав би у СР Немачкој био незами слив, бар овако манифестантно. пре каквих десетак година.

Поклони ми, на растанку, главни уредник француског часописа „Данашња Немачка" најновији број, уз претходно питање да ли по знајем ту француску ревију. Рекох, разуме се, да га знам и похитах да му цитирам тачан наслов док је ва дио број из торбе. Исправи ме и показа прстом на измене у насло ву. Од тог броја часопис се зове а наинЕл Немци“, уз поднаслов „Француска ревија за информације о две Немачке“. На француском разуме се. Политечка реалност: признању и друге Немачке уследио је и друкчији наслов часописа.

И још једна реалност. Маркси. зам очигледно темељито проучава: ју, и када га не усвајају, ни међу немачким германистима, социоло зима, политолозима — да се огра ничимо само на ове које смо овог пута слушали — и ту се више не може излазити на крај са оно ма. ло марксистичког оченаша које је вредело више стога што је други знао много мање, него стога што би оно било и приближно довољно да се зна.

И још једно сазнање: нова те матика за оне који проучавају у зајамне односе своје књижевно сти, односно своје културе са не мачком. А та је: страни радници у немачкој књижевности.

И још једно сазнање: ствари се у западној Немачкој, бар што се тиче књижевности, чауке о њој, и универзитета, брзо мењају. Када човек пође тамо тек после коју го. дину дана, осети да многа обаве штења која је понео отуда са прет ходног боравка не стоје више, го тово као ни цене које је тада оста вио за собом.

Не мора се ићи у Немачку, ни у једну ни у другу, па да се сазна колико је и данас савремена не мачка књижевност захваћена поли тиком. Али на скуповима, као што је био овај у Лудвигсбурту, на јед ном се месту, и на временски јако суженом простору одједном види и још више: осети и паслути много нових појава и нових „ежњи. У вре мену великих светских промена када се Немци нађоше у положају да буду велики светски трговци, а Јевреји велики азијатски ратници и на оваквим, релативно уским по. љима, какво је ово о коме обаве штавамо, јуре збивања једна пре ко других. .

Миљан Мојашевић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11