Књижевне новине
ДАТУМИ
СТЕФАН МИТРОВ ЉУБИША КАО АРУШТВЕНО - политички РАДНИК
Поводом стопедесетогодишњице рођења _
1
ДАНАК а збивања у Бокп је се за име Стефана М а Љубише, То не значи да политичких кретања није било још пре његове појаве, али то су били мање или више тек први покушаји и прва вежбања, која су наговештавала права политичка збивања.
Љубишина породица потиче старином из Паштровића и истицала се својом прирони бистраном још у млетачко доба. Стефанов отац Митар био је поморац, који је највећи део свога живота провео на мору. Стефанова мати Ката Брдарова родом је из Грбља, познатог устаничкот села, које је активно учествовало у свим Фбокељским бунама. Родитељи су се преселили из Паштровића у Будву, мали бокељски градић, у коме се Стефан родио 29. фебруара 1824. Ћ
Стефан Митров Љубиша је самоук, без
редовног школовања. Бастар и даровит, научио је италијански језик и почео читати у оригиналу велике пасце, нарочито Дантеа и 'Ариоста. Прва озбиљнија лектира на матерњем језику био му је „Српско-далматински магазин", на који се претплатио преко Вука Врчевића, тада већ познатог књижевника. Први свој рад послао је Борђу Николајевићу н он га је штампао у „Магазину" (1845); био је то опис Паштровића. . Своје прво политичко крштење Љубиша је добио знамените 1848. године. Револуција, поникла у Француској, затресла је из темеља све старе феудалне монархије, а нарочито Аустрију. Метерних је нагло побегао из Беча, а у Венецији је убијен командант аустријског арсенала, формирана народна гарда и поново прокламована Млетачка Република, 22. марта 1848. (за председника привремене владе проглашен је Данијеле Манин, а за министра просвете његов суборац Никола Томазео, који у прогласу Далматинцима, Дубропчанима и Бокељима кличе: „Устаните, браћо!,... Из окова кујте мачеве, а из јарма штапове за обрану! Ви, толико времена згрбљена ... дитните се право... На ноге без мрзости п без страха! Бог је народа са вама!"
Један веродостојан савременик, црно“ горски војвода Милорад Медаковић, износи ове појединости: „Млечићи су били разапели јаке мреже по свој Далмацији и Боки; а неколико млетачких бродова укажу се око залива бококоторског; а сви Бокељи беху вољни да се придруже новој Млетачкој Републици, негдашњој царици на мору. И Бокељи и Далматинци
__очекиваху да ће се и они са том РепублиУ “ком 'оботатити".
Дознавши за овај покрет у Боки јужној Далмацији, Његош је са Цетиња, у другој половини маја 1848, упутио два прогласа „нашој браћи од обје цркве Бокељима и Дубровчанама", у којима им је оштро запретио ако се придруже Млетачкој Републици.
После Његошевог упозорења бокељски народни прваци сазвали су „бокељску скупштину" о Духовама 1848. На том збору један од главних говорника био је секретар општине у. Будви Стефан Митров Љубиша, млад човек од 25 година. На саветовању дошло је до сукоба између две струје: присталица Аустрије п присталица Млетачке Републике. Први су 02" нели победу, али само донекле: већина се изјаснила за Аустрију, алш је одбијен предлог да и Бока изабере свога посланика за аустријски парламент, Кандидатура је понуђена Љубиши, али ју је он одбио.
Док је Книнска Крајина послала 1848. као свога посланика у аустријски парламент Божидара Петрановича, дотле је Бока Которска апстинарала. Љуба Јовановић приписује ову одлуку у заслугу Сте: фану Митрову Љубиши: „ у Беч значило је да уопште у народном погледу остане све како је и дотле било, само што ће место апсолутастичког доћи друго, уставно стање, па ће наши приморци, као и цела пробуђена словенска мањина, место да трпе апсолутистички притисак, морати подлећи германској већини... Стога је Љубиша био да се не иде у Беч, и његов је предлог био примљен једноглас“ но, те је тако створена апстиненција".
После угушења четрдесетосмашке револуције завладала је у свима аустријским земљама тешка реакција, позната под именом Баховог апсолутизма, по свемоћном _ министру полиције Александру Баху, који је претворао читаву Аустрију у „тамницу народа". И у Боки појавили се злогласни „Бахови хусари". Један Љубишин биограф износи ове појединости: „Љубиша, који се онолико истакао 1848. године, беше на тај начин привукао на се пажњу аустријских власти, те га узеше на око. Једино је била за њега срећа што се власти нису могле одлучити да почну штогод против њега, јер је он дотле био стекао великог угледа у свом крају".
п
Падом Баховог апсолутазма у земљама Хабсбуршке Монархије започиње нова уставна ера у политичком животу. Долази до крупних начелних размимоилажења између присталица пентралистичкот и федералистичког уређења Аустрије. Поли тички представници словенских народа Монархије захтевају федералистичко уре Бење, загарантовано уставом. Међу југословенским политичарима истиче се својом активношћу и одлаучношћу Стефан Мит
_КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10
ров Љубшша, који наставља борбу за сје- |
Аињење Далмације са Хрватском и Славонијом, започету још на „бокељској скупштини" 1848.
Већ на првим посланичким изборима 1861. Бока Которска бира Љубишу за свога посланика у Далматински сабор, где је
„члан народњачког клуба, а Сабор га бира.
за делегата у аустријски парламент, јер су тада земаљски сабори Слрали своје
представнике у заједнички централни пар“. ламент. У Бечу Љубиша улази у федера- |
листичка клуб, у који су учлањени чешки и пољски посланици, под председништвом чешког народног препородитеља Франташека Палацкога. Федералистички клуб се борио против централистачке политике тадашње бечке владе Антона Ритера Шмерманга. (1860 — 1865). Као члан овог клуба Љубтша је предложио да је сваки члан клуба дужан у парламенту говорити својим матерњим језиком. Први, који је свој товор одржао на српскохрватском језику, бао је сам Љубиша. У овом раздобљу Љубиша је био популаран м код Чеха. Стеван Срзентић је забележио овај детаљ: „Чеси су га јако вољели п у многим пригодама указивали му своје особите симпатије а највише за његова борављења у Златном Прагу и путовања по Моравској".
У децембру 1862, учествујући у парламентарној дебати о државном буџету за идућу, 1863. годину, Љубиша је истакао потребу да се у правосуђе уведе употреба народног српскохрватског језика а поново покренуо питање повратка Далмације Троједној Краљевини: „Далматинци желе овај повратак зато што су уверени да ће без тога увек бити онемогућен културни развој народа... Они желе сједињење због оног националног осећања, урођеном сваком човеку, свесном да је човек".
После _ петотодишњег _ Шмерлинговог „провизоријума" бечки двор је учинио експерименат са једним федералистом, грофом Белкредијем, потомком старог чешког племства, који је покушао да нађе неки компромис између федералиста и централиста, али је већ после две године тактизирања (1865 — 1867) доживео пораз, дезавуисан од самог цара Фрање Јосифа, који је поверло владу барону Бајсту м грофу Андрашију, са задатком да спроведу дуализам, без обзира што је велика већина посланика у парламенту за федералазам. Иако је знао да сам цар форсира поравнање између владајућих класа Беча и Пеште, Љубиша је имао храбрости да “ дебати о адреси којом се одобрава др: жавноправно преуређење на дуалистичкам основама, на пленарној седници аустријског парламента од 4. јуна 1867, изјави да ће гласати против адресе.
Исте ове године, када је бечки двор препустио Хрватску и Славонију интересној сфери мађарске владајуће класе, сла: вило се у Загребу једно велико народно славље: отварање Југославенске акадзмије знаности пи умјетности, под покровитељством славног ђаковачког бискупа Јосипа Јурја Штросмајера и под председништвом знаменитог хрватског историчара Фрање Рачкога. Овој свечаности присуствовали су гости из свих југословенских земаља п покрајина, тако да је узела размере општејугословенске културне манифестације, Боку Которску заступао је њен посланик Стефан Митров Љубиша, који је на све чаном банкету поздравио Штросмајера запаженом здравицом, у којој га је назвао прстеном који „Србо-Хрвате веже".
ш : Народна странка у Далмацији и Боки у току прве фазе народног препорода представљала је јеманствен фронт свих
|
За
с) по му о
1) а.
(ођ је
Рита
РАДОМИР СТЕВИВ РАС: ЛИКОВНИ ПРИЛОГ У БИБАИОФИЛСКОМ ИЗДАЊУ „ПОЧЕТАК БУНЕ НА ААХИЈЕ" ФИЛИПА ВИШЊИЋА
свесних Срба и Хрвата. Пред овом једнодушношћу народних маса, без обзира на националност и вероисповест, талијанапил су стајали немоћии и беспомоћни. Зато су на све могуће начине покушавали минирати и разорити то јединство: вештачки изазавати националне и верске сукобе између Хрвата и Срба, католика и право“ славних; подстицати и распиривати шовинистичке страсти и антагонизме. Народне масе су остале компактне, али су се врхова поколебали. Први је дезертирао владика далматински Стефан Кнежевић, вирилни члан Далматинског сабора, који је 1861 — 1864. припадао Народном клубу, али је потом приступио талијанашима, а уочи посланичких избора 1864. објавио две окружнице за парохијално свештенство, називајући своје старе истомишљенике нечастивим.
На седницама аустријског парламента у Бечу владика Кнежевић је седео поред талијанашког првака Луиђи Лапене, која се у свом товору позивао на владичину изјаву да су приморски Срби тобоже против анексије Далмације Хрватској. У своме значајном говору против дуализма,
"одржаном на пленарној седници парла-
мента 4. јуна 1867. побијајући Лапенина, тврђења да је тобоже велика већина народа Далмацаје против сједињења, Љубиша је јасно алудирао на дезертерство' владике Кнежевића.
Љубишин говор био је тек почетак борбе против владике Кнежевића. На његов сигнал пренула се Бока. Милетићева „Застава“ објавила је „Отворено писмо пресвећеном епископу далматинском Стефану Кнежевићу" од српских прквених
"општина Котора, Херцег Новога, Будве и
Рисна са 200 потписа, у коме се оштро осуђује његово дезертерство. Ово писмо било је упозорење осталим црквеним општинама у Боки и Далмацији, да и оне јавно: иступе са слачним оптужбама. Кнежевић је испрва ћутао, вероватно претпостављајући да ће се незадовољство стишати, Када је видео да акција узима све веће размере, Кнежевић је одговорио, али преко задарског талијанашког листа М Рајтата. ,
Овај Кнежевићев одговор изазвао је још веће огорчење међу приморским Србима који преко изнесених денунцијација нису могли прећи. Њихово реаговање у „Застави" било је овога пута још оштрије и поткрепљено чињеницама, које јасно откривају његово све теже скретање У противнародну политику и ренегатство. Овога пута Кнежевић уопште није одтоворио, јер изнесена факта није био у стању да демантује. У недостатку противдоказа прибегао је припремању административних мера против оних свештеника који су потписали протестно писмо.
Љубиша је, преко својих пријатеља, био главни инацијатор и организатор ску“ пштина православних црквених општина Боке Которске (у току лета 1869), на којима је оштро критикован Кнежевићев „црковни деспотизам“ и постављен захтев да се поново успостави бококоторска епископија, коју је Наполеон укинуо 1809.
Дознавши појединости о овим протестним скупштинама, о којима се писало и у штампи, Кнежевић се обратио карловач: ком патријарху Сал Маширевићу опширним пасмом од 22. УП 1869, којим је покушао не само да брани себе, него и да денунцира редом све своје противнике, а на првом месту самога Љубишу. Бокељски прваци су преко својих тајних канала дочули да се Кнежевић обратио карловач-
ком патријарху и да је покушао да их
прикаже као „бунтовнике" и „отпаднике од цркве" па су се одмах одлучали Да се и они обрате патријарху, да му образложе свој став и да га замоле за његову помоћ и подршку. Овога пута то нису учинили само свештеници, него и световњаци, Главни иницијатор био је и овога пута Љубиша. Одазивајући се на његов позив, двадесетак најугледнијах бокељских Срба, свештеника и грађана, договорили су се ла упуте патријарху меморандум, у коме ће детаљно изложити целокупно држање епископа Кнежевића у народу, у црквеној хијерархији, у Далматинском сабору ,
аустријском парламенту, и замолити м Па Ба надлежних форума издејствује формирање посебне бококоторске епископије а наименовање једнога епископа из народњачких редова. Меморандум. је Есудећи по садржини, стилу и језику — не саставио Љуубиша, у договору са одним п ама, свештеницима и учииме. а Ма дали податке, сваки са подручја. . о рјЕЕх Маширевић није позвао на одговорност Кнежевића. Стар и болестан, решење, и после краткога
он је одлагао | времена умро, оставивши ствар у аманет своме наследнику. Али — после разних
компликација — одлучено је да се Бока и Дубровник издвоје из далматанске спископије и да се формира нова, посеона которско-дубровачка епископија. За првога епископа није наименован Кнежевићев кандидат, него осведочени народњак Ге-
расим Петрановић, чије је паименовање представљало, у првом реду, Љубишину
победу.
ТУ
Бокељски устанак , (1869) — познат и као Кривошијска буна — није сила нека мала локална побуна, пето догађај од ши рег значења, који је одјекнуо пе само у суседним земљама и покрајинама, него широм Европе. Један савременик, кљижевник Симо Матавуљ, у СВОЈОЈ аутобног“ рафији, овако је опртао замашај овота покрета у свести тадашње српске ђачке омладине у Далмацији: „Бокељска буна (1869) узруја цијело Словенство и привуче пажњу света образованог свијета на шаку јуначких горштака, који, бранећи своја вјековна права, ухватише се у коштац са силном _ царевином! Чланци, расправе, пјесме, слике, распалише и хладније мати“ те од моје; ја сам био у правом заносу; сваки Бокељ био ми је див и ближи срцу од ма кога".
Бокељски устанак је тесно и нераздвој-
но повезан с именом Стефана Миатрова Љубише. Мако није узео пушку у руке, а против њега су се шириле и гласине да је крив за нови закон, нароћ је башт њега изабрао. за посреднака у преговорима за мир са царском војском. .
После казнених експедиција генерала Вагнера, стрељања и вешања у Котору, са много људских жртава, дошло је до Кнезлачког мира (1870), закљученог измеЊу генерала Родића и устаника, који су положили оружје под условом опште ам нестије, надокнаде материјалне штете и обећања да се Бокељи, у смислу давнаш' њих привилегија више неће узимати у војску. За овај компромисни мир има великих заслуга, поред Родића, и Љубиша. Осим тога, Љубишина је заслуга што се на пленарним седницама аустријског парламента повела реч о Бокељском устанку, с утврђивањем одговорноста за страховита крвопролића, рушења и паљења.
Љубашини говори, одржани па пленарним седницама аустријског парламента у Бечу, пред дописницима стране штампе из свих крајева света, одјекнули су шшром земљине кугле и разбили летенду 0
аустријској „културтрегерској" мисији на
„варварском" Балкану.
На посланичким изборима за Далма-' тински сабор 1870. први пут су народњаци
однели победу над талијанашима. Изаб рано је 24 народњака и 16 талијанаша. Љуубтша, који је поново изабран у његовој Боки, именован је за председника Сабора. Бала је то велика победа народне свести над туђинском доминацијом. Ова победа поздрављена је као националнополитички догађај, о коме је писала с ра: зумљивим одушевљењем сва југословенска штампа. у
Народњачка већина у Далматинском сабору изабрала је за своје представнике у аустријском парламенту искључиво посланике Народне странке: 2 Хрвата (Јосип Антониети, Иван Данило) и 3 Србина (Стефан Митров Љубиша, Перо Бул мани, Буро Војновић). Дошавши у Беч, сва петорица су ступили у „клуб деснот центрума", која је имао у свом програму проширење аутономије аустријских покрајина. Бечка влада је настојавала свим
средствима да наметне парламенту закон.
о т. зв. „изборима за невољу“ по коме у случају. да се делегати одрекну својих мандата приступиће се директним избори; ма. Иван Данило покушао је у посебној брошури да оправда гласање „бечке петорице" за закон о т. зв. „изборима за невољу" аргументима политике опортунитета: бечка влада им је обећала — ако буду гласали за њен нацрт — увођење народног језика у школе и судове, постав“ љења кандидата Народне странке на важнија места у административном апарату, грађење далматанске жељезнице, уређење слива Неретве итд. Биограф Ивана Данила тим поводом каже: „Овим обећањима петорица су повјеровала, или су макар неки међу њима мислили да ће тиме користити свом народу и његову економ: ском развоју" (Весна Цестарић). Последаца "оваквог гласања била је почетак распадања дотад јединствене Народне странке: издвајање „бечке петори-
"це" и њихових присталица у посебну по-
Амтичку групу а покретање њиховог орга: на, под именом „Земљак" (23. априла 1873) по коме су се и они назвали „земљацима“ или „земљаковцима".
х
Љубишина смрт у Бечу 11. новембра 1878. године изазвала је жалост не само у његовој Боки негоми у другим ју гословенским земљама, а нарочито у Војводини. На његовом погребу у Бечу од њега се опростио у име српских књижевника — Лаза Костић, велики песник Словенског Југа. Мако су били различити и по врсти талента, и по стваралачким особинама, и по темпераменту, и по политичким схватањима, они су ценили један друтога, нашли заједничка језик, зближили се у току последњих година Љубишинот живота, а кад је он умро, Костић му је на самом гробу одржао говор, кратак по дужини „трајања, али велтк по садржини и значају.
Коста Милутиновић
и ~