Књижевне новине

ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ

(имооли кретања у универзуму

Миодраг Нагорни: Слике, графике и пцртежи, Салон Музеја савремене уметности у Београду

КАДА ЈЕ пре четири године, 1970, у Гадерији Дома омладине приказао најнови„је слике, познати београдски графичар и цртач Миодраг Нагорни потврдио је и други облик своје инспирације: потребу за монументалнијим обликом, већим фор. 'матом и бојом. Тематски круг његових тражења битно се није мењао јер је ње това стална преокупација била и остала тајна живота, космичка ситуираност човека и његове свести о пореклу, кретање материје као облик времена у сталним променама и модификацијама, у зачараном кругу између живота и смрти. Међу. тим, за Нагорног су та интересовања само широка основа сликарског истраживања, извориште облика који су час овоземаљски час нестварни, имагинарни и пореклом неодредиви, дакле — само разлог да се пође од једног инспиративног изворип-е та ка уметничком делу, слици, графици или цртежу, као квинтесенцији истине о бићу света рођене у нагону за казивањем, обликовањем линијом, бојом, површином.

На садашњој изложби Нагорни се пред ставио са осамнаест слика, претежно ведиког формата, у техници казеина и уља, насталих 1972. и 1973, и са двадесетак графика и цртежа, по прилици из истог времена. Слика је, упркос богатству структуре и сложености фактуре и орнамента, ликовно чиста и скоро рационално организована. Она.је рађена у вишеслојним, преплетима линија које на једнобојној основи образују ритмички распоређене геометријске елементе, круг, квадрат, елАипсу, као елементе композиције по правилу симетрично постављене. Ређе користи облик биљног или ширег биоморфног порекла (цвет, инсекат, амеба), док целу површину слике прекрива мрежа енергичних линија у прецизно одређеним колористичким вредностима. Нагорни, дакле, гради слику са могућим асоцијативним одређењима, али у суштини он тежи затвореној, чврсто ' дефинисаној форми као арабесци унутарњег значења, Линија пре ко линије, колористичко римовање облика у разним дубинама слике, понављања облика у другачијим интензитетима, одзвањају на овим платнима као барокна каден ца, исказујући управо своју музичку вредност. Нагорни тежи апстрактном савршен. ству слике и :ато је могуће само условно говорити о њетовим конкретним садржинским преокупацијама. Слика је сама свој свет и у тој својој аутономности садржи потенцију симбола неких загонетних кретања у упиверзуму, али исто тако она делује п као рефлекс унутарњих пространстава стваралачке свести сликара.

ОДАНОСТ САПЦИ

Светозар Самуровић: Слике, Галерија Графички колектив, Београд

САМУРОВИЋ ПРИПАДА оном реду сликара који релативно мало сликају и мало излажу: једва да је у двадесет година имао две-три самосталне изложбе. Али'упркос тој квантитативној скромности, тој ненаметљивости ствараоца који у тишини своје страсне преданости слици као да заборавља на друштвену функцију уметности, Самуровић је и преко своје воље био и остао жива присутност у нашем савременом сликарству.

Па ипак, двадесет пет изложених слика и минијатура потврђују Самуровића као изворну стваралачку личност која је, упркос свим искушењима времена, остала доследна једном нађеном стилском и садржајном опредељењу. Инспиришући се на самом почетку далеким одјецима византијске уметности као неком загонетном светлошћу из дубине времена, Самуровић је изградио својеврстан, сакрални однос према слици, градећи дуго и заљубљенички, племенитом материјом сна и јаве, садашњег тренутка и историје. 6

М његовом концепту лежи једна априорна синтеза, осуђеност на универзално али препознатљиво у свим облицима савремености. То сликарство нема грча ни драматичне напетости пред неизвесношћу, но није ни прича ни филозофија, оно је — поезија. Називи слика („Велика врата, „Крчевине“, „Почасница знамењима“, „Стварање света“, „Азачка тамница“) као да потврђују део симболичке функције и поетску основу Самуровићеве инспирације. : Његова слика захтева дуг, медитативан приступ, мада својом прозрачном лепо том плени на први поглед. Материјална структура слике открива невероватну концентрацију на доради сваког детаља тако да је слика својом слојевитошћу у лазурном лицу платна неисцрпно поље ужива. ња ока и духа. Сваки квадратни сантиметар површине интегрални је део слике, део њеног бића и све је узрочно везано до те мере чврсто да би се, покривањем било које партије, нарушила унутарња те ктоника слике. Чак и у случајевима када “ фине лазуре утка детаљ не-сликарске матезије (парче жице, крпе и сл.) им тада је задржано чудо јединства детаља и це лине, ј Самуровића не треба гледати у светлу било којег „изма“ или групе: његова припадност времсиу манифестује се довршенотићу дела. поетском истином сложе кота прожима сва гремена оарјЕ

Срето Бошњак

СА ИЗАОЖБЕ СЛИКА, ГРАФИКА И ЦРТЕЖА МИОДРАГА НАГОРНОГ У САЛОНУ МУЗЕЈА САВРЕМЕНЕ

УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ. НА СЛИЦИ:

ПОЗОРИШТЕ

„ТЕЛО ДЕБДИ" (1973)

КЛАСИЋА И 0В0 ВРЕМЕ

Нове интерпретације Гундулића, Стерије и Нушића на овогодишњем Стеријином позорју

МОДЕРАН ТЕАТАР уопште, а наш посебно, никад није могао без класичних текстова. Ова основа, лишена романтичарских митова, устаљених театарских конвенција и литерарних значења, дозвољава слободније интерпретације, сценском деловању даје дубљи смисао и тежње за другачијим испољавањем чини могућим. Класика тако постаје унутарња димензија жељене експресије и више од тога процес којим превазилазимо чињенице и окрећемо се будућности и нечем новом у самом театру. Стеријино позорје имало је ове године у своме програму посебан циклус у коме су приказане „Дубравка“ Ивана Гундулића, са ансамблом Дубро-

вачког казалишта, Стеријина – „Покондирена тиква" у интерпретацији чланова Српског народног позоришта из Новог

Сада и Нушићев „Мистер Долар". Југо. словенског драмског позоришта.

Ивица Кунчевић, млад и по оном што је на сцени до сада показао даровит редитељ, начинио је демонстративну пред: ставу у којој је желео да изрази своју и некакву нашу скептичност према ГундуАићевој _ раскошној.. визији, „Дубравке“. Зато се вероватно ухватио пишчевог појма слободе и настојао да га смести у одређени друштвени и политички оквир. За ову прилику сценограф Звонко Шулер уредио је сцену тако што на просцени: јуму с једне стране видимо кнежеву фотељу а с друге наслоњаче за племиће и племкиње. То је истовремено гледалиште у чијој се позадини диже мала импровизована позорница, градски трг где ће се демонстрирати све справе за мучење ко. је су се употребљавале у старом Дубровнику или простор испред градских тамни. ца што се симболично налазе испод те бине на којој ће властела и њихове госпе да импровизују сцене из „Дубравке“. Све је то потребно редитељу — јер је он, да би дошао до жељене тезе, употребио чак и извештаје Малог већа и завереничке списе Марина Држића из којих јасно произлази да су ову малу Републику вековима раздирали борба за власт, суровост полицијског терора и пониженост пука. Кунчевић све релативизира па тако једним веком објашњава други, служи се истовремено персифлажом и физичким театром, фаворизује драстичност у контрастима између оног што се догађа на малој позорници и просценијуму, у глумцима гуши поезију и допушта грчевито и недовољно јасно говорење. У односу на Гундулића редитељ је крајње немоћан тако да не само што нису откривене нове вредности у овом тексту него је унакажено и оно мало поезије што се. у „Ду бравки" сачувало. Политички театар на просценијуму остао је исто тако у домену врло проблематичних метафора.

М својим објашњењима мотива који су га навели на постављање „Покондирене тикве" редитељ Дејан Мијач полемите са ставовима који тврде да је Стерија регионални писац, аутор лаког и ве.

дрог хумора и комедија које су толико.

наивне да се чине у приличној мери невероватним, У разјашњавању ових заблу“ да редитељ се срећно инспирисао натурааизмом „Сеоског дворишта", које смо видели на прошлогодишњем БИТЕФУ па смо добили сасвим необичну представу. Сценографски (Радован Марушић), то је

низак фриз издужен преко целе позорни |

це што приказује сасвим плитак пресек обичне равничарске сеоске куће. У издуженој соби на средини се налази дугачки сто, са леве стране једна шкриња а са десне огледало и сталак за пудријеру као ознака Феминог ноблеса. Збивање је крај ње поједностављено, лишено ритмичких градација, са лењим говором у коме често иза сваке речи или покрета долази до мале паузе како би се што јаче подвукли амбијент и карактери. Све што је касније хтео — Мијач је “налазио у тексту који је пажљиво читао и на њему градио стил ски целовиту представу. Фема је овде заиста приглупа и покондирена сеоска мајсторица (Добрила Шокица), Евица дебела, трома, помало дебилна девојка (Миле: на Шијачки Булатовић), Сара је чудно деформисана, у горњем делу тела наглатшеено мршава и сива без икаквог израза а у доњем предебела, сва у облику крушке, а бекетовска у концепту игре тако да импресионира својом изражајношћу (Заида Кримшамхалов), Ружичић није са»

мо пробисвет који булазни некаквим стиховима, већ боем у коме се јавља и достојанство тако да га је Стеван Шалајић потпуно одбранио од свих досадашњих предрасуда, Јован је баш онакав каквог та Стерија и показује (Стеван Гардиновачки), а слично је са Анчом (Илинка Сувачар) и рустичношћу и једноставношћу Васе који непрекидно улази кроз прозор (Васа Вртипрашки), док се код Митра редитељ задовољио крајњим реалдизмом (Раде Којадиновић). Не обрачунавајући се до краја са пишчевим тезама о народњаштву — у овом је лику ипак живот пробио папирнати оквир, тако су многе ствари у комаду постале јасније и одреЂеније. Ово више није ведра комедија него веома суморна драма о менталитетима једног поднебља. Ризиковало се доста, али и дошло до вредности које нам откривају једног заисту другачијег Стерију. Утисак је фасцинзнтан.

Мирослав Беловић 1е био свестан да у „Мистер Долару" има доста слабо и често с правом оспоравано дело. Пре рата се с овим текстом ништа није постигдо. Марко Фотез је на Теразијској сцени омогућио „Мистер Долару" први пут право театарско деловање. Мирослав Беловић је отишао још даље ослобађајући дело сентименталности (изостављен је четврти чин) и кондензујући све остало у границе теме. У амбијенту елитног клу“ ба који је у духу времена дочарао инвентивни Владислав Лалицки — похлепа, глупост и примитивизам, разиграни су у лаком комедиографском ритму. Збивање је ослобођено психологизирања, сатирични су валери тек с времена на време назначавани, није се бежало ни од извесних елемената карикатуре, занемариване су локалне и спољне ознаке тог света — како би Нушићева опсервација добила размах и ширину деловања, У тој пречи: шћеној игри веома сложених ритмова ис. казан је цео један свет и наш однос према њему у пуном временском континуинтету. Уместо насилне модернизације добили смо целину која превазилази виђено и својим вредностима наткриљује и само дело. Сваки глумац је студија за себе, субјективност алм, истовремено, и недељи ви део игре која не илуструје већ креативно исказује пишчева хтења. и редитељ ску замисао у исти мах. У време сценски нечистих и недорађених импровизација „Мистер Долар" својом перфекцијом и изражајним виртуозитетом делује заиста необично: феноменални Слободан Бурић, шармантни и помало цинични Перица Словенски, изнијансирани Драгољуб Милосављевић-Гула, смела и упечатљива Олта Спиридоновић, разиграна Маја Дими. тријевић, озбиљна Дубравка Перић, привлачна Марија Милутиновић, изазовна Бранка Петрић, необична и изражајна Светлана Бојковић, упечатљиви Власта Велисављевић, одмерени Зоран Милосав љевић, експресивни Марко Тодоровић, сликовити Иво Јакшић, ведри Воја Брајовић, отворени и проддрни Мирко Буловић, дискретни Морис Леви, робусни Млађа Веселиновић, неодољива Бранка Весединовић, једноставна Радмила Бурђевић, сугестивни Бранко Миленковић, тужна Цвијета Месић, сигурни Бранко ПШвејић, прецизни Љуба Богдановић и карикатурални Александар Берчек — играју дале. ко слободније и још убедљивије него у дане премијере! Сви они заједно чине овог „Мистера Долара" актуелним, аутентичним, европски разумљивим али им дубоко везаним за наше менталитете и своје време.

Овај циклус је веома драгоцен као искуство за наша савремена позоришна хтења. Наша драмска баштина и лнтера. тура су много богатији него што многи позоришни људи мисле и суочавање са њима из перспективе наших потреба и могућности израза оваплотило би позори-

тини израз новим п изворним вредности. ,

ма. Будућност нас окреће и класици па стога Стеријино позорје, које је ове године знатно богатије него прошле, делује. Као жељени изазов али и велико и то анко потребно охрабрење.

Петар Волк

АФИЖЕВНЕ НОВИЦЕ

МУЗИКА

Домаћа „дечја“ опера

„јежева кућа. Златана Вауде у Народном позоришту

ЈЕДАН РЕДАК и доиста радостан догађај, који је утолико радоснији јер је реч о успелом делу. о делу које није ни „пригодно“, ни „тренутачно“, што се најбоље види из податка да је настало, пре готово 20 тодина (1955 1956) и да је „одолело“ времену, чекајући свој садашњи тренутак. Додуше, приказано је на београдској телевизији 1963, а и у сарајевској Опери, али оба пута у знатно скраћеној верзији, и тек сада се показало у свом комплетном

Ји

утор ове дечје опере — или опере за децу — Златан Вауда познат је музичкој јавности по низу успелих дела — нарочнто камерних — а и широј, пре свега по свом вишетодишњем раду са дечјим хором РТБ, чији су му резултати донели бро јна признања. Отуда, ваљда, и склоност према „вокалном“, коју је Вауда открио низом циклуса за соло гласове, па је тако његов пут до опере био „природан“, баш као што је било и „природно“ да прво напише оперу за децу.

У сарадњи са неуморним аниматором Јованом Алексићем, који је према истонменој басни Бранка Копића направио један „музикабилни“ либрето — и тако још једном потврдио старо правило: добра либрета пишу људи изван музике и опере! Вауда је у својој 33. години написао опеРу — податак који би га данас вероватно преплашио — и да је „Јежеву кућу“ онда неко извео, сигурно бисмо данас имали још неколико његових опера, јер се опере, као и драме, пишу — кад се изводе! Јер, Вауда уме да пише, и интересантно и слушљиво и, што је главно, уме да употреби и да пласира људски глас, који кроз његову музику лако и изражајно — пева!

Музика Вауде, бар у „Јежевој кући“, онолико је модерна и савремена колико му то сам либрето допушта, као и медиЈум коме је намењена опера. То је музика коју бисмо идентификовали као музику из „круга београдских музичких аутора за децу“ коју годинама негују писци око Радио Београда: музику живу, мелодичну, врцавих ритмова, колико левну толико и игриву. Сва у наивном и неодољивом озарењу, она је стога и нашла и налази пут до срца и ушију оних којима је намењена. Има у њој и „рапавих“ хармонија, и „несташних“ ритмичких и мелодијских „излета“, али та музика никад не излази из оквира симпатичности и слушљивости, У том погледу нарочито је карактеристична увертира, која на лајтмотивској основи, нешто слично „Џећи и вуку“ Прокофјева, најављује и „обрађује“ све ликове (јежа, лисицу, медведа, вука, осе, мраве...)

опере на начин који сведочи и зрелост м,“" гмао

рекао бих, мајсторство 33-тодишњег“ ма тра. Вауда је, сем тога, успео да музичк уобличи и изрази битне, и деци знапе, карактеристике свих ликова (животиња), што је још: један, основни, квалитет сваког оперског композитора,

Приступајући реализацији Ваудине опере, Јован Путник се — према његовој штампаној изјави — двоумио за кога правити представу, па се најзад определио: за сву децу, „померајући границе појма за децу према — зрелости“, са основном жељом да она буде и „друштвено антажована“. Због ових, свакако примамљивих, опредељења, Путник је морао нешто да поједностављује, многошта да компликује, па је једноставна, наивна и симпатична причица о Јежевој малој кућици, постајала често трома, напрегнута, претенциозна и, што је најгоре, нејасна. Уместо да се успелој музичкој придружи жива, сценска карактеризација ликова, кроз пластичну и разумљиву реч, долазило је често до њеног загушења, до одвраћања пажње од ње, аранжирањем занимљивије и привлачније . игре у другом, споредном, плану. А основна идеја дела, да је јежу милији његов скромнији дом од лисичиног сјајног дворца, на крају се на известан начин изневерава: јер, наместо његове порушене скромне кућице, јежу се подиже један скоро читав Нови Београд! „Добро“ ма како оно било велико, међутим, не може бити награђивано тако да постане сопствена негација! То није друштвени ан гажман. Наравно, Путник уме да направи спектакл, и у том погледу његова представа није била неатрактивна. Напротив! Био је то раскошни спектакл, ком нису недостајали ни роботи, ни мађбионичари, ни светлосни топови, ни игра и играрија бројног — сјајно костимираног — ансамбла. Прихватањем улоге. Јежа, Мирослав Чангаловић је ауторитетом своје велике уметности обезбедио Ваудиној опери онај значај, којим је она скочила и у очима и ушима најмлађих слушалаца. Тиме је Чангаловић проширио своје „право“ и на њих, али на један тако инспиративан, креативан начин, да бисмо могли рећи: благо оним малишанима који су сећање на свој први долазак у Оперу везали за његовог Јежа. Тражећи и у гесту и у певаној речи типично „јежевско“, Чангаловић је дото до оног типично „чангаловићевског“, им тако био велика дечја радост!

У тим настојањима да се удахне „животињска душа“ у душу тумаченог лика

" Чангаловићу се на „премијери за депу“

придружио у првом реду Александар Веселиновић (бомбонасти Медо), а на „пре. мијери за одрасле“: Гордана Јевтовић (заводљива Лија), Слободан Станковић (шармантни Јазавац) и Миомир Николић (духовити Медо). Владимир Јовановић, прота тониста у „јуниорској“ екипи, иако у сенци великог конкурента из „сениорске“ трупе, био је симпатичан и интересантан Јеж.

Оркестар Б. Пашћана, да је на махове био тиши, што би му омогућило да буде бољи поматач певачима а и да сам буде пластичнији, био би беспрекоран,

Слободан Турлаков