Књижевне новине

РАЂАЊЕ ИЗ ПЕПЕЛА

Славко Јаневски: „ОМОРИНЕ“, Народна књига, Београд, 1973.

КЊИГА ПРИПОВЕДАКА „Оморине“ Слав-

„ка Јаневског је вишеструко сложена про.

за: визија је социјалних противуречности али и анализа унутрашњих стања у Љу. Аима који гоњени трбухом за крухом морају у свет, у Нигдину и Неповрат, Сложена је ова проза, у свим слојевима горка и љута, носталгична, чемерна и јетка. Говори о људима који су целим бићем окренути домовини а она се сузила и испоснила — зато је већа, снажнија и потребнија у њиховој свести, више је воле им страственије јој се предају. То више од вољења и више од потребе, суштинска је карактеристика ове прозе и једно од њених психолошких обележја: живот се отворио пред човеком са свим својим противуречностима и особеностима, и он, хтео не хтео, мора да га прими таквим какав јесте, да се одређује у њему, али и да га према својим могућностима прилагођава својим потребама, Но, то није лако, јер колико људи толико ћуди, толико схва тања и потреба: неки су ситни сањари којима треба сасвим мало, толико колико могу да трају и да доживљавају интимну срећу, да не морају бити гладни и да се Аогиком природе настављају. Други су, пак, шири у својим захтевима, желе више, осећају потребу за комоцијом, унутрашњи дијапазони њихових емотивних претпо. ставки о свету су комплекснији и они но. шени својим инстинктима комплексније из лазе из себе и свога света и најчешће због тога постају жртве других а понекад и властите. Трећи су, пак, шири од себе, понекад и од света у коме живе, траже оно што не могу сами и зато вребају друте да за њих раде и да осмишљавају њихове жеље. Они су најопаснији, узроци су свему што је немило и недраго, поводи су за отуђења, за гротескне самоће, узроци траумама, социјално антрополошким ло мовима. Уопште, узроци су људској несрећи, немирним сновима, страху од уништења и др.

Ова проза није саздана само од пси. хичких набоја, није само израз унутрашње човекове несразмере, она је социјално антрополошки условљена, њене су димензије етички и историјски одређене. Са Аржајни оквири ових приповедака везани су за оно македонско поднебље које је вековима било тлачено од разних непријатеља, померано из једног краја у други, живело у атмосферама непрекидног протонства и сиромаштва. Није онда случајна и спорадична мисао ових приповедака да је ово помало свет без домовине, да су то сањари тужних снова да једном буду у своме и на своме. Ово су приче о људи“ ма који су тасути по беломе свету али сакупљени на једном огњишту, у своме Кукулину, као нади и уточишту, али и као узроку за болове, као нечем недосегнутом. Кукулино је тачка из које се гле. да у свет али се из света стреми њему. На том стварном и имагинарном путу из међу Кукулина и неповрата људи се раБају, живе и умиру, воле се и гложе, сањају о срећи и наследницима, живе од успомена из прошлости али и стварају сво је сопствене светове, понекад чудне и не. ухватљиве, суморне и туробне, али има тренутака кад су ти светови сомнамбулни, јеретички, монструозни, кад се до само уништења прогањају и сударају.

Има у свету ових приповедака неке чу. дне фаталности, у суштини својој је гро. тескан, сав је од унутрашњих трзаја и од вишеслојних симбола, много тога је у њему оштро, сурово, има у њему љуте ватре, чемера. Овај писац све гради на контрастима оштрим и јаким, све доводи до апсурда и многим појавама даје де монска обележја. Врло често људи сами себи нису довољни да се искажу и спора. зумеју, њихов и емотивни и мисаони про. стор није довољан за одређивање суштинских намера и писац посеже за животи њама, њихова снага му је најчешће потребна да искаже људске противуречности, анималну суровост идентификује са људском. У ствари, то је пишчево настојање да сликовитије и сугестивније каже Људску ситуацију. Човек је прогоњен као звер али звери има и у човеку. То је јел: на од суштина. .

Напокон: проза Славка Јаневског је изразито модерна, лирско-есејистичка је по својим суштинским одређењима, лапидарна је у изразу, смела у мисаоним 32хватима, језгро јој је историјско и етич ки и егзистенцијално је широко размах нута, сва је од унутрашњих _ набоја и у функцији човековог мишљења како да опстане и како да се продужи, како да пронађе свој прави и једини животни простор, како да изађе из осаме и отуђења. Битан је и још један моменат у овој про-

зи: креће се између фактографије и фан-

тастике, али је фантастика више одређује, чак се може рећи да је њено суштинско обележје. Човека у овој прози сви прогоне, сви га уништавају, и он се сам уништава, али је он, ипак, неуништив, свуда и у свакој ситуацији се непрекидно поново рађа из свог унутрашњег пепела.

Превод Цвете Котевске је надахнут, чист и максимално функционалан, сишао је у све унутрашње токове ове заиста мо-

дерне прозе.

Миливоје Марковић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 8

СЛАВКО ЈАНЕВСКИ

САВРЕМЕНА БАЈКА 0 СЕОСКОЈ УЧИТЕЉИЦИ

Живко Чинго:; „СРЕБРНИ СНЕГОВИ“, Народна књига, Београд, 1973.

АКО ИЗМЕБУ „озбиљне“ и „дечје' књижевности постоји нека демаркациона: црта, онда је та линија у „Сребрним снеговима" умногоме избрисана. Она се губи У главној јунакињи романа — у младој учитељици Ген. Ова Чингова хероина као да оличава поетску крилатицу Десанке Максимовић: „Стасај брже, дете!" Помажући школској деци да стасају, она сама израста у потпуног, зрелог и делотвор мог човека који зрачи симпатијом према Људима, животу и природи.

Плима њене свеобухватне симпатије, међутим, судара се са тескобом убогог, заосталог села. Као и сам тип сеоске учитељице, тако и тај судар чини једну трајнију тему која је често варирана у књижевности и кинематографији, од Ранковићевог романа „Сеоска учитељица" до совјетског филма „Први учитељ". Овде се јавља трвење између младе учитељице Ген и сељака који су срасли са својом друштвеном и духовном тескобом, као корњача са својим оклопом. У отпору против промене, сељаци се користе плебејским лукавством што се током бор бе за опстанак толико усавршило, да може и филозофа сабити у ћорсокак (како вели приповедач). Младалачка безазленост учитељице мора да се рве са овим столетним лукавством. Такво рвање личи на двобој Давида са Голијатом. У њему побеђује Давид, наиме учитељица Ген, и то захваљујући својој активној симпатији која није ништа друго до непресушна и несавладива енергија младости.

Снагом овакве љубави, учитељица успоставља приснији, питомији однос измеЂу школске деце и њихових родитеља. Али, у Чинговом делу, слика тог односа није никаква сладуњава идила. Напротив, она је заснована на истинитом портрету детета, као и на реалистичком приказу де тињег положаја у породици и друштву. Осветљавајући искоришћавање дечјег рада. такав приказ открива црва отуђења у нај интимнијем језгру патријархалне породице: пошто су рођену децу изнајмили као слуге, родитељи их данима заборављају... За њих, дете вреди (углавном) као радна снага која се може дати у најам. Стога се они из петних жила опиру настојањима учитељице да децу доведу у школу.

Растрзана између деце и родитеља, Ген се, такође, распиње између два закрвљена села, која она покушава да измири, заружујући њихову децу у — заједничкој школи. Величина њеног покушаја мери се степеном ове закрвљености: зараћени табори не устежу се да гуле кожу уловљеном „душманину“ и да изазову смртоносну поплаву у „непријатељском“ атару. Та острвљеност је утолико језивија, што је очито бесмислена и безразложна.

Са овом прастаром мржњом бори се младалачка љубав учитељице. Чингову прозу осмишљава пи оплемењује поетска потврда Генине љубави. Но, љубав није права љубав ако није узвраћена. А Ген приволева људе да је заволе — лагано, па ипак искрено. Фамулус-стриц Мартин осе ћа се као њен заштитник, док Бачки роди тељи почињу да је називају „наша Ген". Ово узвраћање не долази као библијска мана с неба; оно се рађа из мукотрпног, победоносног окршаја Генине симпатије са мржњом и тамом.

Ако би снег могао да буде знамен исконске мржње, онда би ову тријумфалну љубав симболизовао сунчани зрак: Ген се „за трен и сама претварала у зрак, топила се — снеговима и отврдлој земљи давала је сву свој“ топлину". Налик на пла-

мени мач, овај зрак успева да пробије мрачну мржњу према култури, управо — према „ученима" који „немају другог посла него да измишљају будалаштине" (наиме, школе које децу одвлаче од рабо те и зараде). Та мржња према култури представља један социјални феномен од изванредног значаја; због тога, можда не би било на одмет да је писац нешто више инсистирао на њој.

"На ниском и црном небу мржње светлуца ђачко јато, образујући једно сазвеж

„Ђе љубави око младе учитељице. Најзад,

кад она напушта село, за њом и са њом полазе Етријева деца која су остала сиро-

'чад. (Овде се може забележити утисак да

то напуштање није мотивисано у довољној мери) Украшена и наоружана „вечном дражи детињства", деца сачињавају Тенину војску у њеном светлом и светом рату против окамењене помрчине.

Чингова поема љубави звучи убедљиво баш: зато што је контрапунктирана истинитом причом о том рату. Импресију ис тинитости појачава пи сам приповедачев језик. Изгледа да честа. употреба леминутива (затворчић, прозорчић, јарчић, гласић, створењце... и тако даље) одговара карактеру пишчевих јунака, односно мен талитету и говору малишана. У Чинговом речнику, симболичну функцију имају и речи које су асоциране са представама светлости: цврчак, свитац, сунце, светлуцава вода, сунцокрет, сребро, сунцобран, чистота.

У многим тренуцима, на пример — онда када је реч о дечаковој „метамофрози" у цврчка, Чингово казивање одаје призвук бајке, који такође одговара природи његових малих- јунака. С друге стране, исто казивање је интонирано као реалистич ки говор, а каткад и као „зубата" сатири чна реч. Мако саопштава страшну истину о „вековном скапавању" села, тај говор прелази у неку врсту песме, јер изражава непатворене и јаке емоције. УверЉивост ауторових слика дугује се снази осећања која, посредством слике, осваја читаочев дух. Чини се да је баш'та снага обликовала „Сребрне снегове' као само својну лирску прозу, која је у преводу Цвете Котевске сачувала своје језичке утанчаности и осећајне вибрације. Чингова лирска реч изгледа лака као зрак што се без напора пробија у најтамније кутове. И — у душу читаоца.

Радојица Таутовић

ПЕВАЊЕ КАО ЗАВАРАВАЊЕ ПОРАЗА

Радован Павловски: „ПИР“, · „Дибер“, Загреб, 1973.

ПОСТОЈЕ РАЗЛОЗИ да се, више него у друтим приликама, колебамо око начина приЛажења новој збирци песама Радована Павловског, македонског писца који поред књига на матерњем, македонском језику, пише и на српскохрватском. Недоумице су, наиме, око тога да ли овог ствараоца — који је вероватно најдаље од свих македонских песника отишао у афирмисању модерног песничког сензибилитета и израза, као и у налажењу одређених окосница, једног броја константи око којих ће засновати песнички свет — треба непрекидно тумачити у некаквој генези, и тако што ће се све његове нове књиге мерити према претходнима, или је, пак, у овом случају можда корисно посматрати нову књигу, уз свест о свим условностима, као аутохтоно остварење. Оваква једина недоумица треба да садржи, у ствари, пи полемички интониран став о односу критике према писцима који управо у тренуцима пуне стваралачке зрелости остају занимЉљиви првенствено по текстовима којима

живко Ччинго |

су, при ЈЛасКУ у литературу, показали све“ [5 оси сео сложеним и АРЛИКАТНИМ токовима асоцијације могле одре а: тематске релације збирке „Пир“, јер је дино на тај начин долази до и ЕИРИЦИ] ских исходишта за поједине текстове. при томе се одмах запажа да Је ГЕТИТа, и по. ред неколико јаких нити које о По КЕ целину, тематски врло разнорране ко И се набрајале теме којима се ОРН до као главном преокупацијом, било кроз е ре Вар" запазиће се да распон иде од најопштијих релација човекове егзистен. ције и од мудрих запажања о вечности неких догађања у природи и свемиру, па све до евокације појединих елемената на» ционалне прошлости и до субјективне ис повести. Потреба за грубљом класификацијом могла би посебно да доведе до уоча вања разлике између песама које своде свет на неколико основних елемената. при. роде и које трагају за ознакама човекових трајања, на једној страни, и А инспирисаних различитим митовима. па рочито би занимљиво било да се у ОИ нијим радовима, утврди зашто НПавловски превише детаљно призива митове и зашто их понекад буквализује до границе кад о. ни безмало губе симболичка значења. Дајући и песмама појединачно и чита. вој књизи уметнички функционалну интелектуалну димензију, песник је, поред ос талог, узајамно мотивисао тематику, рас положење песничког субјекта и његово о.“ сећање света, и смисао песме. Бавећи -се крупним, универзалним питањима егзистен ције, он налази много разлога за скепсу, много повода за незадовољство човековим, па разумљиво и сопственим, положајем у космичким релацијама; песник, међутим, ни у једном тренутку не одлази у потпу. ну резитнацију, јер би, без зрачка вере и без трагања за смислом, или макар за из

Љ

РАДОВАН ПАВЛОВСКИ

ласком из угрожености, нестало и уверљивог смисла песничког напора. Стваралаш-

тво је, дакле, мотивисано исконском потре- |

бом да се тражи излаз, да се бежи, да се спасава, да се заварава коначност и човекова ограниченост, а притом је и могућност да се трага за скривеним мудростима што произлазе из хармоније у природи и у космосу, да се осети део богатог космичког пира (назив збрике, међутим, има вишеструку симболику), у коме учествују и човек и нежива материја.

У углађеним, смиреним, често потенцирано достојанственим стиховима збирке „Пир“ такође има много од песникове намере да све буде доведено до ставаралачке смисаоности и унутрашње мотивисанос“ ти. Неусиљена разноврсност стихова и ритам који бисмо условно назвали медитирајућим прате логичко-емоционални пут песме, развијање читаве мисаоне апарату ре и богатог система компарација. Чак и онда кад је песма само обогаћени исказ, развијена сентенца, или поређење коме су дати уметнички облик и функционалност, постоји успело садејство мелодијског еле> мента у стиху са мислима, емоцијама, формулацијама. Но као што је ова књига Радована Павловског тематски разноврснија, па и хетерогенија, од претходних његових збирки, ни стихови се мењају, од језички богатих, реторично обојених нарочито у неколико дужих песама, па до стихова који су само један сажети исказ, огољен до основне симболике. Друкчије казано, распон у начину обликовања песничког текста иде од разуђене реторичности, па до симболике која представља стилизовање ос новних елемената само именованог света. хи.амудробњо-орацији ооа

У збирци „Пир“ могу се проналазити многи квалитети; и тако што ће се описивати различити песнички поступци при креирању текста, и тако што ће се значења песама сводити на рационалне димензије и преводити на дискурзивни језик, и тако што ће се парафразирати. песниково осећање живота које је дало боју и мотивацију свим песмама. Треба, међутим, јасно рећи да ово није најбоља, чак ни најкарактеристичнија, књига Радована Паљ Аовског. Она је пре свега потврда једног угледног песничког места и продор зрелог, у сваком погледу формираног, песника У поједине нове тематске и мотивске области. Она је допуна једном песничком свету чије су основне контуре већ раније наз начене.

Чедомир Мирковић

минисценције — бави, или од ·