Књижевне новине

ИЗ САВРЕМЕНЕ МАКЕДОНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Божин Павловски

а ЈВНТЗР, огромни таласи, црни 'одаци, пустош око језера и у пољу, стихија која ће остати дуго у сећањима Људи Све је то престало пре мрака па је око језера пао чудесан ваздух, опојни мириси су надошли из свих вртова. Ко не би удисао овај свежи ваздух, тако редак у загађеној природи, ко не би пожелео да мало обнови своје дробове2 Градска ривијера је била препуна шетача, мушкарци обично у оделима или модерно исплетеним вуненим џемперима, жене, пак, у вечерњим хаљинама са дугим шаловима преко рамена. Тог пролећа свет је дожи. вео више катаклизми али људи поред језера нису били оштећени ни морално ни материјално, те су само са извесном дозом забринутости на својим дугим шетњама коментарисали догађаје. Свак ко би их видео на ривијери стекао би утисак да нису равнодушни према туђим, невоама, али и да нису превише узнемирени. Далеко од очију, што се каже, далеко од срца!

Градска ривијера је била жива скоро до поноћи. Прва туристичка оаза према Светом Науму такође се одликовала вревом људи у добром расположењу. МИ друто насеље је даровима природе мамило заљубљене својим бујним парковима. Тек је треће насеље са хотелом Дува негова. ло посебне навике, тамо су странци диктирали начин живота, Само што би се смркло гости би се повукли у хотел, вечерали у одређено време, а затим сишли у бар да слушају обрађену језерску музику. Значи, у природи се уживало само док је било сунца, никако касније.

Странци су се можда плашили да се крећу по мраку узаним стазицама и између борова или су, пак, били преморени својим дугим лутањима. Персонал хотела би предвече групно изишао и уживао у

. призору, али баш увече им се стварао

највећи посао јер су исти људи служили доручак, ручак и вечеру, а затим прелазили у бар. Њихов одмор, у ствари, до. лазио је зими.

Ипак, изузеци нису били ретки.

Ове вечери, усамљени човек који је дошао из града око десет сати, пошто је паркирао кола, остао је напољу да се диви природи. Мало је стајао наслоњен лактовима на зид који је одвајао паркинг од обале, међутим сетио се нечега и отишао на клупу поред језера. Изгледа да је то била клупа Јулије и Игора. Бацио је ситне каменчиће у воду и ослушкивао шум таласа, као дечак. С времена на време окренуо би се хотелу, са благим уздахом пребројао осветљене прозоре и поново би се вратио језеру. Боже драги,тдесу гузе“)! Зар су већ отпутовале на север2 Каква исконска тишина, вода мирује а оба ла спава. Усамљеног човека испуњавала је огромна туга, али не она смртоносна, која боли и убија, већ нека чудна меланхолија која буди успомене и гони ум да се преиспита. У тим. тренуцима ум говори: „Судбино, треба ли да верујем у тебе2 Живот који сам проживео није био лош, али зар није могао да буде бољи2" Загонетно је човеково обраћање богу у ери ракета, али то као муња бљешти из пећина душе, те збуњен и тужан човек помишља да неко, ипак, диктира животне токове! Тако је бар резоновао усамљеник са клупе.

Тишину је пресекао чамац граничара, али само за тренутак. Жућкаста светлост облила је водену површину, мотор јако затутњао, а чамац се пуном брзином вратио ка граници. Поново је завладала она гробна тишина и, за чудо, ни инсекти нису својим ногама извијали музику. Усам-

„љеник је био узбуђен, дилеме су га рас-

пињале као мученика па је изненада гласно проговорио: „Уел, време је да се ослободим свих тих дубоких илузија. Подрхтавао је, осећао бољку због апсолутне тишине, горео од жеље да прхну макар гузе, оне црно-беле птице сапутнице хладноћа, На медитеранској клими да, али тамо, у Сибиру, оне сигурно не би издржале. Језеро је кроз буру излило сав свој гнев, грмело је и јечало, песак се усковитлао, али се до предвече утишало тако да је сада после десет сати окренуло своју другу страну. Тишина која улива страх у кости, као да је Ђаво заџставио време у намери да изврши тајни 310чин, који ће људи осетити тек касније, који ће болети, којем неће бити лека.

Тле, вода се буди, време поново дише! Таласић за таласићем, вода ромори, неки благи ветрић милује гране. Језером плови чамац, мали рибарски чамац домаће израде, љуља се и некуд одлази. Али куда по овом невремену, шта се догодило закаснелом рибару2 Чамац се љуља, још мало па да се преврне, да потоне иако су. таласи слаби. Мрак, прикрива тајну, чамац плови несигурно . усамљеник се чуди и пита да то можда он не сања.

„Помоћ!“ промуклаим тласом дозива рибар. „Мајко моја, што си ме родила!

ж Језерске птице на Охридском језеру.

КРИЖЕВНЕНОВИЕ 7

Усамљеник скаче са клупе, боже, ка. кав ужас, рибар се дави, живот му виси о концу! У оваквим приликама нема места дилемама и тузи, хуманост добија крила, рибар мора да се спаси. Али како» Усамљеник не уме добро да плива, можДа само десетак метара у модрој води, а то није довољно. Невероватан призор, чамац плови даље и љуља се, није ни тако близу обале, међутим јака воља може да победи. И. слаби пливачи сакупе снагу за херојска дела.

„Помоћ!“, поново дозива рибар, кркља у води, речи су му испрекидане и нзјасне. У глави усамљеника сину идеја. Рибар мора да се спасе по сваку цену, од његових жуљевитих руку зависи породица са нејаком децом. Да, рибари обично имају мното деце! Усамљеник се окреће Дуви и полази да потражи искусније пливаче. Поново се враћа, пружа немоћне руке ка чампу, боже, мора брзо да се учини не. што, минути су кобни! Из воде још увек Допире промукли глас човека који дозива помоћ, да му спасу голи живот. Велики је ризик да заплива мирним језером јер се може десити да пе избави рибара него да се сам утопи. Вода не подноси насиЉе, панику им неукост, ако се човек у њој не понаша као риба његова је судбина запечаћена. Каква невоља за усамљеника, из хотела се нико жив не помаЉа, доле рибар вапи за сто грама солидарности, а зна се да слаб пливач не мо. же да учини бог зна шта, да стигне до циља. Тужна иронија на крају крајева!

„Ево ме, за тренутак!“, очајно виче човек с копна и трчи к језеру. Вештина и снага наспрам тешкоћа, мало више одважности им догураће некако до чамца, а тамо, пошто избави рибара, обојица ће се одморити. Чамац се љуља али не тоне, то ће им улити већу снагу. Тама сакрива тајну, риба» моли гласом али му се тело не види. Где ли је рибарг Усамљеник плива смиреном водом, замахом за замахом приближава се дављенику и посматра чамац. Већ се разазнаје цео чамац, стара дрвена направа са мотором на задњем крају, нема ветра а ипак скакуће јако по води, само што не потоне. Зашто мотор не ради, пада му на ум, ено и весла с“ у кориту, зашто ни она не веслату2г Рибар није у кориту, глас му је већ изнурен, кркља у води и дозива помоћ. Да није нека ступица, да се нека луда глава не ттали по овој мрклој ноћи2 Ма откуда то! Срамота је на тако нешто помислити јер тамо у тами дављеник прави очајне, последње завеслаје рукама. Шта ће бити са његовом депом ако му вода олузме снагу, ако га повуче у своје поноре2

„Ево ме, ту сам!“ виче усамљеник, „само још неколико педаља!“

Ма, какви педљи! Узбуђене и изнурене ноге пљускају по води, руке несигурно и слабо напредују. Лош пливач спасава утопљеника, педљи постају кило. метри, језеро бесконачност. Судбина звони у ушима, усамљеник граби по мраку али му тело стоји на истом месту, десетак корака до чамца, ноге су сапете, укус воде је горак, Усамљеник још једном се окреће Дуви, из очију му бљешти грозно очајање, узалуд! Више не може ни напред ни назад. Не, хуманост мора да победи, рибар се мора спасити, број уцве-

5: МАТА

РАДОМИР СТЕВИЋ РАС: ИЗ БИБАИОФИЛАСКОГ ИЗДАЊА „СРБИЈЕ" ОСКАРА ДАВИЧА

ћ

БОЖИН ПАВЛОВСКИ

љених породица је Изнурене руке још једном покушавају да крену модром водом. Усамљеник кашље и дави се, али се ипак креће и осваја простор.

„Несрећниче, где си>, пита усамљеник, а речи су му некако чудне и неразговетне. „Помоћ! Мајко моја, што си ме родила!|“, понавља рибар однекуд, иза чамца, који скакуће. Јесу ди то његове речи2

Дављеник ипак није тако близу, његов се глас утапа и раствара у води. Чамац је скоро недостижан циљ, љуља се и плови лагано, неуки пливач га следи молећивим _ погледом. Зар је дошао крај, зар се тако умире2 Колико ли је оних који испуштају душу пред самим циљем, баш када им поглед зари нека добра, племенита идеја2 На хиљаде непознатих хероја у свету, а само један у овом је-

зеру преко пута Албаније већ предосећа. "свој крај. Можда је тек малопре нашао

смисао свог живота, а из главе избацио све оне демоне који човека чине себичним, затвореним у себе попут кестена и недостојним, који посипају равнодушност попут плеве. Да, природа се иронично поиграва са људима, посебно страдају они који у њу верују. Можда је усамљеник Од овог дана решио да живи корисније, да се ослободи дилема које су та чиниле несигурним. збуњеним и равнодушним 2 А сада му је већ ускраћена свака милост, природа га је оставила на цедилу. Само по која звезла на небу, никакав ветар, језеро је мртва баруштина. „Усамљеник замахује рукама, дисање му 1е неравномерно, очајно гледа у чамац. Разазнаје ан он уопште чамац, је ди свестан свога краја2 Размишља аи као нормалан човек или се паника већ претворила у хладно сазнање о крају и ппопасти2 „Био сам гауп али сам хтео ла бодем частан , као да говоре његове помодреле очи. „Како ан ће оценити ово умирање строги и праведни критичари“

У пречнику од једног метра на језерској површини недалеко од чамца остали су још само мехурићи воде. Таласи које је стварало тело већ су се умирили, по-

нор је онемео. Не чује се ни глас риба-'

ра који је дозивао помоћ. Драма је то. това. Већину хотелских соба одавно је обавила тама, а само неколико будних гостију, највероватније због несанице, одржава још светлост. Нико није покушао чак ни прозор да одшкрине јер је већ била дубока ноћ. Музика из бара је једва допирала до чамца који се, гле чуда — већ заљуљао! Једна је птица похнула крилима и нестала изнад језера. Гле чуда! Из чамца израња висока и мрачна прилика и пиљи у последње мехуриће на води. Да ли је он свестан злочина или му се, пак, тек сада душа испуњава задовољствомг Има ди душу та утвара у чамцу Не радује се али ни сузе не рони, немо размишља о догађају, окреће се према модрој планини изнад Подградеца,

а тамо месец само што није изронио, за-

тим темељно испитује двориште хотела, целу обалу до трафостанице, вероватно не жели да има сведока, нагиње се над водом али већ су ишчезли и последњи мехурићи. Најзад пали мотор, седа на леву страну чамца и трља очи.

„Бај, бај, тиздо. македонска“, виче утвара из чамца и нечујно плови према западу.

Да би разумео људске карактере, о, биће ти потребна цела два живота! Како, се формира човек са свом том мржњом, узаврела жеља за катастрофом, која глоЊе људску срећу, која свесно руши дело традитеља 2. Апсурдан.. облик. смрти, прерано стасала зима, мрачна будућност.

(Одломак из романа „Дува“, | награђеног – Рапиновом наградом, 1973. године).

(Са македонског превео Ристо Василевски)

Песма |

монако превелик.

Адем Гајтани

Песник је узео струк траве

једно крило птици У лету,

извадио сећање из ковчета година,

једној љубави дао душу,

једној моми осмејак, 5

над једном реком изградио мост сребрни,

дугу претворио у неимара јефтиних станова

скакавца у јахача на белом коњу

с узензијама и уздима од сна,

реку упоредио са језиком жене,

славују отео боју и песму

и тасо обележио тренутак |

који се никада неће поновити.

“ ВИСОКИМ БРДИМА УСАМЉЕНА СВЕТЛОСТ

У високим брдима усамљена, светлости, препуна чашо, никада испражњена, нико да те подигне као. здравицу! Јединствено отледало варничавих звезда, час те има, час те неима у мојој зеници, » теби се љуљају облаци и рађа се дута, кроз твој прстен се оштре муње. Вазда младо а са седом косом. око си које увек чезне за равницом. Поносно, знаш ли ти за тугуг Ти си покрало дечацима дугу и живиш са њиховим сузама, мудро, у теби се купају девојачке душе. Ти, пуна чашо, никада испражњена, ти, око девојачко, отворено, никада замућено сузом. Језеро, јаво, долазим да те испустим, али ми твоја вода тече кроз прсте и доји семенке и цветове. . Језеро, у сну спасавам звезде које се даве у теби, Сну никада досањани, тајна љубави никада дољубљена, чашо пуна, никада испражњена, усамљена светлости у високим брдима, сунчана бакљо са крошњом од облака, твојом водом лечим биље, али. ми се ведрице ломе и вода отиче. Протањају ме, о, протањају уклетог. Шта да чиним кад ми твоја вода тече кроз прсте2!

МОРЕ

О море, моја душа тугује за тобом,

тугује због твог осмеха, због твоје речи, моја душа изгара због тебе, о море! Јури на слепом ату, хоће да открије твоје тајне... О море, љубави, ти свима дајеш обећања али никада не волиш. Како да ти пољубим чело ватром, | како да ти променим боју очију2 Ма Моја душа тауче за тобом, Ма талас је који неће никада стићи до неког острва, неће видети црвено цветање нара, неће осетити арому цвета нарание. У луци негде очекује ме брод за Хонг-Конг, та сам Одисеј рањеног срца. полудећу од нимфиних песама. Аргонаутима сам убио голуба и обале се нису отвориле. О море, што ти ближе прилазим, обавијаш ме зрацима и сурим маглама, одузимаш ми снагу, воду и земљу испод ногу, сцсаш ми крв и песму. Нека, журим да постанем облак у твојој танкој обрви. Кад омрем, баците ми тело у море са брда снова баците ме — несрећног морнара песме п љубави.

ПУТОВАЊЕ _

Једна мазода мати збот мепе

а не отвара двери занетим верницима, два клошара пишу ми редовно недостаје им твој осмех као јужни ветар. Марија Антоанета чита моја писма у

Версају. Једна ваза од порцелана има мој поттрет у“ Осаки. Сећам се како смо проводили седам дана и ноћи на леђима слона ходећи ка изласку Сунца.

Једна пирамида љубоморно чува мот тлас и у харфи уха. Да је имала срећу да буде са мном Ана Карењина роман њеног живота би имао друкчији крај.

. Међутим у Дубровнику је било

д најинтересантније: посматрали смо представу Хамлета у тврћави Ловријенац.

КАКО ДА ТИ САЧУВАМ СНОВЕ

Чувам ти све лутке, сестро,

све успаване, све снове.

Оног белог коња за тебе поткивам.

Славуј тугује за- тобом, врати му песму,

цвеће устаје из сна да те види, да те | Е целива,

моји прсти траже на све стране твоју

6 косу —

свилу испрану морском меном,

Муња се распитује за твоју сенку,

Месец те тражи да ти стави најлепши вео.

Твоја је душа претворена у небеску ружу.

Летим, али освит на другом цвета месту; |

отвара пролеће. |

Зашто једном не затвори и моју зиму2

Са албанског, уз помоћ аутора, препевао Ристо Василевски