Књижевне новине

Михаил Ренџов

ЦВЕТ

Отворите тај цвет

Тај цвет

Из касног лета

На њему се одмара моја душа.

Док ћутим трепери он

И у њему бубица. једна бруји Као да ја

Играм

а

Дозивам се

Отворите тај цвет

Тај ивет

Из касног лета

У њему пратим своју смрт.

ДАЛЕКО ЈЕ

Далеко је од мене

До твојих тамних ноћи

До твојих белих птица.

Шетам се за мирисом твоје шуме Али не могу да уђем

Гледам цвет твога ћутања

Али не могу да викнем.

А, Караманову

Вода потуца воденице А ја ти прелазим сан...

БОЉЕ ЈЕ ДА СИ МРТВА

Боље је да си мртва сени моја. чим се пред прстима мојим дан пали а ја заборављам да певам

Боље је да си мртва сени

чим се лепота претвара у пламенове чим нтице праве чудеса у ваздуху а затим ме надлећу као пуста шума

Боље је да си мртва сени чим дрвеће одбацује цвет чим пчеле заборављају да се врате а ја заборављам да певам а ја заборављам да певам

Са македонског превео Александар К. Нејман

ИДЕЈЕ И МЕТОДИ У КЊИЖЕВНОЈ КРИТИЦИ

Наставак са 5. стране

хеуристички упознао и у својим књигама видовито паслутио Милан Бурчинов, коме је то свакако омогућио и његов отворен приклон естетском плурализму —- као једној широкој платформи естетичких идеја јучерашњице и данашњице, са којима критика дијалектичко-материјалистичког усмерења мора да успостави чвршћи, стваралачки, а ништа мање и кри-

тички однос. Бурчинов пледира за један.

такав однос, међутим тек треба очекивати да своја сазнања и искуства систематише у смислу постулирања теоријских одредница свога метода. Иначе, његова је критика — крећући се од импресионистички љупко: приказа есејистичке провенијенције, до аналитички генетичко-структуралистички поузданог проницања у сржне естетске феномене дела — једна критика љубави и поверења, избора и вредности. Опирући се нормама, системима, она у пауралности метода види адфу и омегу својих сјајних могућности. Таква критика није замена делу, она га стваралачки наставља. У њој самој научност је еквивалент стваралачког, али је то ствара дачко често једна њена осамостаљена. јединица значења, једна секвенца са чије критичне границе пупају и неки слободнији, есејистички видици њеног израза.

Старији од ове двојице, Александар Спасгов је критичар посебног кова: ни раније ни данас, он се није стриктно придржавао једног унапред прихваћеног метода, чак и не покушавајући да на основу сопствених искустава — а она нису мала — успостави једну изричито своју кри тичку методологију, са ослонцима на овај или онај естетички систем, са теоријским једним својим образложењем из којета би се могло закључити од којих се све слемената естетичког мишљења конститушше његова критика, или шифра ње говог критичког поступка. Последњих неколико година Спасов је углавном окренуг књижевној прошлости, па и његова критика све више поприма обележја књижевно-историјске егзетезе широког спектра значења. Та се критика једним својим краком доимље плуралистичког критичког комплекса који је, опет, са своје стране, близак конпептуално индоктринарној платформи херменеутике књижевног модернизма, међу чијим се представницима, као критичар по вокацији, издваја Слободан Мишковић. Дело се, у тој критици, посматра из једног угла који је тенерички сасвим близак његовим естетским структурама. Рекло би се, да је тај угао у ствари критички еквивалент естетских феномена дела: он се углавном саглашава са пишчевим естетичким ставом, ретко када долазећи у искушење да писцу и делу постави неке друге, друкчије, њиховим кри-

теријумима некомплементарне захтеве. О-'

туд мисао о једном виду иманетне критике великих могућности, 0 којој неки наши критичари кажу да је једино способна да делу приђе без предубеђења.

Сасвим је сигурно да наша тема овим ни издалека није исцрпљена. Покушали смо да фиксирамо правце развоја македонске књижевне критике у послератном периоду и да се, истовремено, задожимо на најмаркантнијим појавама у њој, екс пцерпивајући из њеног тако сложенот сотрива свет илеја и поступака који нам се у овом тпенгтку чине валидним за њен

сксковит развој,

Миодраг Друговац

| ствари,

из САВРЕМЕНЕ: МАКЕДОНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

МАЈ

САВРЕМЕНА македонска књижевност почиње да се јавља у једном сложеном миљеу околности, у брзом ритму промена које једну комплексну и компликовану ситуацију мењају другом. Она се јавља паралелно са стварањем савремене, модерне македонске нације, у контексту брзих социјалних, идеолошких и емотивних ломова које доноси Револуција. У савремена македонска књижевност коинцидира са Револуцијом, условљена је њеним развојем, њеним током. Та се књижевност испољава у исто време када се и кодификује њен језик, у исто време када нација добија свест о себи, о свом постојању и о сопственим потенцијалима. У читавом · том вихору брзих промена књижевност је схватана као потреба, као један од елемената конституисања нације, државе, друштвених односа. Књижевност је у том периоду била позвана да се појави, била је провокативно прозвана да изнесе оно што има да каже и да каже оно што треба да се изнесе. То је било једно непоновљиво доба девичанског ентузијазма, доба огромног размаха рођеног у мањој мери из правих, објективних могућности а ве. ћим делом из хтења, из жеље и потребе, из самог, исконског осећања да је тај размах прави, аутентични начин постојања општег па и књижевног.

Такво једно време, у македонској ситуацији, није погодовало неким књижевним родовима, понајмање прозном изразу. То је било време песме, песме која је више од поезије. Прозна реч није могла да оствари оно што је могла песма, није могла да изрази сав патос осећања, сав полет једне нове судбинске ситуације македонског народа. Песма је била, на одређени начин, једина аутентична књижевност, она је била на висини домашаја истинских осећања времена. Удела у томе, свакако, имају и неки други елементи, разлоге за то треба тражити и на другој страни, пре свега у традицији,

Живо македонско стваралаштво, кроз векове, боље је и потпуније налазило

свој сопствени израз у песми него у приповедању, чак је и песма, кроз ту традицију, била ослобађана могућности нарације, била је увек мање епска него што је то случај у суседних словенских народа. Ако је препричавала догађаје она је из љих удахнула у себе само њихову есен цију, само онај ниво осећања, симболике и смисла који се да преточити у песнички амалгам. Проза је, значи, била без неке чвршће традиције м, у почетку наизглед, без неке веће шансе да продре: у суштину свога времена, да се уздигне до нивоа једног пожељног и могућег начина казивања. Међутим, македонско прозно стваралаштво је данас, ипак, ту, разгранато и разноврсно, занимљиво, бројно по делима и писцима који су сопствену непатворену вокацију открили у структури прозног израза и кроз могућности које пружа комплексност дужих прозних ле ла. Јер, ипак, македонско стваралаштво није било без сопствене надахњујуће тради ције. У другој половини прошлог века песник, педагог и мислилац Григор Прличев пише своју „Аутобиографију“ кроз коју се једно значајно доба македонске историје, Препород,.пропиње ка својим

ПРИЛОГ У „КРВ КОЈА

РАС: ЛИКОВНИ БИБЛИОФИЛСКОМ_ ИЗДАЊУ КЊИГЕ

РАДОМИР СТЕВИЋ

СВЕТЛИ" БРАНКА МИЉКОВИЋА

НЕКИ ТОКОВИ У САВРЕМЕНОЈ Рдонској прози

врхунским исказима, а аутентичност казивања даје том изванредном прозном остварењу димензију коју има једино документ, кроз све слојеве књижевне трансформације. Један други писац је, мо жда, пресуднији по још недовољно ис

питаним утицајима и по значењу које има за македонску прозу — то је Марко Цепенков, један својеврстан сакупљач

народних умотворина, зналац и хроничар народнога живота који се од свих сакупљача народног књижевног стваралаштва разликује по своме специфичном односу ка народној речи, — он је бележи али записује и сопствене опсервације око онога што је записао, исписује и сопствено виђење света који ствара ту реч, и сопствено осећање духа из кога она пониче. Прошле године су изашла његова дела у десет књига па се сада целовитије може сагледати сва слојевитост његовог многостраног опуса, сва дубина која се назире у ономе што је иза њега остало. Његова визија света, из ракурса једног неуког али свевидећег присутника, одговара ономе што можемо да докучимо о духу македонског живота с краја века, до двадесетих година овога столећа: то је један свет патњи, свет који се затледава у сопствену прошлост инстинктивном потребом да се сам сагледа како би се одржао и опстојао па тако досеже до свога незапамћеног паганског порекла, понире у сопствену | садашњост, у сопствену душу. Цепенков је писац који је прошао али који и долази. Он је започео једну руралну традицију у македонској прози која се остварује и данас, актуелно и свеже, кроз неколико начина сагледавања сопственог исходишта. Ту је, пре свега, социјално оптерећење. Ту је димензију најаутентичније изразио Ста ле Попов у неколико својих романа и приповедака, пре свега у роману „Крпен живот". Међутим ту је и једна пасторална димензија у неким приповеткама Цветка Мартиновског, затим једна мистична, сомнабулна димензија у прози Петрета Андреевског. Село је постало једно средиште које је пружало највише могућности за сагледавање аутентичне македонске судбине. И први роман на македонском језику, „Село иза седам јасенова" Славка Јаневског трага за специфичним менталитетом македонског чо. века ствараним кроз векове неслободног живота, израженим, у роману, у једној сасвим новој, преломној ситуацији. Македонија је, у ствари, сагледана кроз њену литературу, пошла са села у освајање света. То је можда, у збиљи, пре било стварање једног новог, него заузимање неког постојећег света. Та. веза са регионима где је опстојао тај живи, тај непатворени живот, где је стварана нађодна књижевност, омогућила је савременој македонској прози да дође до једног језика који је био провераван у дугој употреби, кроз упорно и мукотрпно живљење, да створи један спрег тог језика суптилних нијанси, метафоричке структуре, ин развијене потребе савременог књижевног израза. Село је постало књижевна тема, управо књижевна област прозног стваралаштва у савременој македонској литератури, која је доминантна као начин доживљавања света. Она се среће у великом дијапазону у другим темама. Пре свега у темама из народноослободилачког рата. Ако само време оружаног дела Револуције није у току свота трајања пружало шансу прозном, епском казивању, оно је пружило могућности, које и данас нису ни издалека испрпљене, као једно од преломних средишта у коме се најдубље, најаутентичније, појављује човек, податан књижевном обликовању. Та је тема једина преокупација Владе Малеског („Оно што је било небо", „Разбој"), Славка Јаневског у роману „М бол и бес", Коце Солунскот — „Трагови нису завејани", и низа друтих писаца, Уочљиво је, међутим, да је период који је уследио одмах после Револуције изазвао више пажње, минуци. озније сагледавање и дубље понирање у човекове поноре. У том је тематском круту свакако супериорна проза Живка Чинга (две књиге приповедака о људима из. Пасквелије, роман „Велика вода") и Методија Фотева (роман „Велике лута лице").

Једап од магистралних токова македонске прозе је, у ствари, њено упорно интересовање за сопствена урањања у савремени. живот, у токове који се сада дешавају. Роман Јаневског, „Село... је писан синхроно са догађајима о којима товори, или изванредна проза Бранка Ва. рошалије, „Последњи лет птице селице", говори о једном стању духа, о једном начину доживљавања света полазећи — од симптома који се касније, антиципирани у роману, пројављују у читавој својој димензији, у самом животу. У том је по. гледу најзанимљивије дело писца из Битоља, Владимира Костова. Он у три романа говори о дилемама, проблемима, уз дитнућима и падовима савременог чове. ка. Костов, као и још неки. други писци, Миле Неделковски пре свих, говори о човеку који је наишао на зид сопственог неразумевања, сопствене немоћи да про дре у тајну својих импулса и мотива, који је тако немоћан да чак не уме ни да артикулише своја истинска питања. Њетов човек пролази кроз свој жизот гле. дајући га са стране, гледајући сам себе на некој неразумљивој, покретној сцени. У последње време македонску књижевну јавност привлачи једна књига, „Дува", роман Божина Павловског. Она је настала на фону једног националног обележја, ако се тако може рећи, које доминира, читав век, македонском судбином, јер је

Тодор Чаловски

ЛЕТ НАД ВОДОМ

твоје мрачности до мое прозрачности

бац, као одложена. киша иза суше

јех. 7 чистом

% и не бјех големо писмо

КРМА у истином оплакано 7 с јетар, као облак,

ачен са собом као вјетар, ( НЕ као лађа, као сјенка.

воје мреже, помјерен

у једно друго вријеме.

И прелијетах од

као мраморни пољу

и опет занесен у Тт

А одувијек недостајале су ми двије ријечи за твоју колијевку тет. закљу гвоме ославе вјетар закључап у 1 | а | лишћу, измијенио бих вријеме зароољено

у » одајама те тробнице

тдје облак је ослободио своје струје, засадио бих ти крст тамо гдје најмање ти је потребан

да би схватила да је страдање јед"ни пут до зоре

која калеми море на лађу пуну звтездане пустоши, продужио бих ти сјенку измећу гласа 7 и спаса која је могла страха нас ослободити да умремо задовољни.

ти с мојом зломором, ја у твојој злободи,

НЕСРЕЋНИ ПОРЕДАК СТВАРИ

Да то не бјеше !

љубав међу цвјетовима продужена .

Или земља што мора да се опјева прије но што се пољуби,

прије но се легне у њену хладноћу

помијешану с знојем и црним вјетровима,

ти би могла слободно да видиш

. да је апсолутно немогуће

тај океан потрошен у проучавању,

гладно сунце дању помрачено,

невидљива варница коју беспућем шарам,

одложена вијавица што лајс као гладна вучица,

полегла маховина изнутра што разиједа.

да се у тебе преселе.

Са македонског превео Сретен Перовић

у позадини романа, непрекидно, као по: кретачка. снага, печалбарство, одлажење и долажење, немогућност да се на својој земљи, коначно п беспризивно, оствари прави живот, онај. живот који је нешто више и дубље од пуке егзистенције. То је проблем налажења смисла, налажења правог места за потпуну људску егзистенцију. Кроз све слојеве романа _ продире тај дах трагичног, тај дух (безнадног покушаја да се буде оно што се заиста жели. Из сфере неспоразума, немогућно сти да се дође у контакт са другим људима, да се буде на прави пачин човек, долази и ткиво романа „То Радиовце у које падам дубоко" Јована Павловског,

У македонској литератури је специфична појава тема која својом трагиком и општељудским димензијама завређује пуну пажњу, то је тема о људима који су изгубили · отаџбину, чак и више од тога, изгубили су своје огњиште, своје нај ближе, свој начин живота, право да буду тамо где су им почеци и корени. После пораза револуције у Грчкој, неколико стотина хиљада Македонаца мора да напусти своја огњишта у Егејској Македонији, да се расеје по свету. Ту тему најупечатљивије исказују у својим делима Петар Ширилов, Ташко. Георгиевски и Ката Руменова-Мисиркова.

У македонској прози данас примећу. јемо све веће интересовање за урбану средину, за феномене који се сада ства: рају у међуљудским односима, у сложеном миљеу града. То није случајно: по: треба за сагледавањем човека у читавој његовој сложеној и бескрајпној суштини, непрестано опседа већину македонских прозних писсца. Оно што је данас, у неку руку, најзанимљивије у македонској прози долази из те потребе, да се сагледа човек који се креће кроз град као кроз велику и недокучиву непознаницу. Непознати човек креће кроз непознато. То је провокација достојна пажње. Она у прози Владе Урошевића долази у ретион фантастике, у приповеткама Благо. ја Иванова улази у сферу — осећања, у књигама Димитра Солева та провокација трага за кореним у детињству, за градом кога више нема.

Кроз токове развитка македонске про. зне уметности долазимо до одређених сазнања која су актуелна у једном трену. тку да бп престала да важе у следећем. Реч је о везама које савремена македонска проза има са књижевним токовима у литературама других југословенских народа, а и са литературом уопште. Ако је педесетих година у неким делима био препознатљив Хемингвеј, ако је шездесетих година било видљиво присуство ру: ских совјетских писаца, данас је то повезивање са светом и знатно стварала чкије и знатно зрелије. Савремена маке донска проза не тражи своје обрасце, она се остварује у духу једног времена у ко: ме читав свет живи, Живи и ствара.

Слободан Мицковић

КЊИЖЕВНЕНОВИЕ 6