Књижевне новине

ИЗ САВРЕМЕНЕ МАКЕДОНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Идеје п методи

у књижевној

Х па послератном развоју, у слободо или периоду оствареног континуите-

, македонска је књижевна критика прошла кроз неколико фаза од

; ; којих су три

засад најважније: (1 р : ос ; Ничка 4) новополох-

аза, која се у ств ља на предратне критичке екотоне“ + покушаје К. Рацина, А. Попова А. Митрева и Ј. Костовског, међутим сада већ радикално измењеним националним да штвеним и културним условима, са предоминацијом естетског монизма. оличеног у реалистичком, а једно време и у соп-реалистичком идеалу; (2) фаза конфронтаци ја, током шесте и почетком седме деценије, углавном позната по сукобу реализам — модернизам који се с полемичким жаром разбуктао на страницама конфронтираних часописа „Современост" и „Разгледи", а чији су главни протатонисти били Димитар Митрев и Димитар Солев, тадашњи одговорни уреднипи ових часописа; то је умногоме прекретничка фаза; естетски монизам грчевито брани теорију и праксу реализма, док се сам реализам непрестано модификује ни протејски прилагођава новим условима; паралелно с тим: све евидентнија предоминација естетског плурализма; парадокси естетског плурализма; (3) фаза критичких и књижевно-историјских синтеза, критичког вредновања и ревалоризације ближе и даље књижевне прошлости, у којој је очекивано — као и у другим нашим књижевним срединама — сасвим избледео густи дим конфронтација и када је, иако не преко ноћи, дошло до, осипања, раслојавања, а самим тим, најпосле, до распада (и) македонског књижевног „модернизма".

Пролазећи кроз све те фазе сопственог развоја, македонска критика је све више еволуирала у правцу осавремењавања својих методолошких позиција, а с тим у вези и све радикалнијег раскидања са догматизмом естетике социјалистичког реализма ждановског типа, доктринарним и прагматистичко-утилитаристичким постановленијама са стране. Гледано дијалектички, међутим, сва та поставлени. ја су имала свој дубљи, историјски оправдан, револуционарни и друштвени гајзоп Фетте; друга је ствар, нимало безначајна, што је пи нешто касније као дијалектика развоја проглашаван свет идеја и конце-

1 Проблем периодизације и типологизације македонске књижевне критике исцрпније сам разматрао у студији „Личности и струјања у македонској књижевној критици", час. ,Современост", Скопље, бр. 2, 3—4% и 5/1973. год, као и у прилозима „Македонска књижевна критика", ,,Современост'' бр. 6/1972; „Македонска књижевна критика", „Из раз", Сарајево, бр. 7/1972. и др. Инструктивне "синтезе о истој проблематици је ових дана у час. „Разгледи", Скопље, бр. 1—2/1974, под насловом „Поглавље о критици", објавио и Милан Бурчинов, ограничивши се искључиво на послератну македонску књижевну критику (1945—1972).

Гане Тодоровски

критици

пата у литератури и критици, који се одавно морао сматрати анахроним, рецидивним и прегаженим не само са стајаишта философије социјалистичког хуманизма, него и са гледишта застарелости и употребљивости, тј. подобности критичких метода да се у суочењу са новом књижевношћу ухвате укоштац без страха да ће их сама књижевност надмуАрити и надиграти! Но и кад се све то има у виду, а да би се избегле замке апстрактног резоновања и евентуалне 3абЛуде о пистоветности развојних процеса књижевне критике у свим нашим нациолалним литературама, у послератном разАоољу, одмах се мора повући дистинктивна линија развојне специфичности или спемифичности развоја македонске књижевне критике. Мако има своје корене, мако има какву-такву традицију, њој су пови, послератни услови ипак диктирали кудикамо већа напрезања у освајању критичких знања и постулирању критичких метода — и све то на македонском језику који је, као што је познато, своје књижевне нормативе добио тек 1945. године! Оно што се код слободних народа стварало деценијама и вековима, у македонској је критици морало бити остварено за неколако тодина. Зато и говоримо, вероватно с правом, о скоковитој еманципацији македонске књижевности и критике у читавом послератном периоду њеног слободног развоја.

У томе се раздобљу, дакле, а сагласно коренитим метаморфозама наше целокупне друштвене свести, македонска књижевна критика стално методолошки оспособљавала за сложеније задатке анализе и вредновања, од оних таквих задатака којима је њена свест прагматистички оптерећивана одмах после рата и са којима се та свест није богзна колико прославила. Јамачно, познаваопима прилика у македонској књижевној критици неће бити тешко да се — и дистанцирајући се од неких њених теоријских премиса и методолошких концепата — ипак, у свему, сложе у једном: да су њену скоковиту еволуцију, да су њено брзо методолошко раз грањавање, усвајање и инаугурирање нових критичких поступака, обавили критичари старије и новије генерације, критичари оба „зараћена" табора, критичари „реалисти" и критичари „модернисти", мако се током времена десило нешто само на изглед парадоксално — да се естетски идеал једних замени естетским идеалом других, и обратно. Славко Јаневски, један од првих макелонских писаца-реалиста, већ негде од 1956. године се све систематскије стваралачки доказује као књижевно-историјски и теоријски релевантан модетан писац! Мешто слично би

. се могло ређи, али у обратном смислхм,

за Димитра Солева и Владу Урошевића.

У тим књижевно-историјским им теоријским оквирима креће се и наша, као једна од могућих, типологизација македонске књижевне критике послератног раздобља:

ЈЕДНОГ ЈАНУАРСКОГ ДАНА 1969.

Зар доћох, те сићох и ућох у мрак да из утробе откопам једне питање о смислу љубави2

А затим уморан и причи мало оран изаћох да бих пробао од сунца што искоса се раздаваше

сребрним бјелинама.

Ко да ме обузе сан! Не сан но успомена из утробе једне до лома разорене у потрази одгонетке: љубав гдје ли је2

Кума се промрзло јутро

шумом убрзаних корака.

Јутро распростире хладноћу

од које се људи крију замишљени у кртичњаке метроа огромне,

у те топле тунеле потребне . да стигне се до негдје, до свугдје, до тамо

гдје вријеме себе осмишљава. у разумној расподјели постојања.

А ваздух до бола што се лијепа за. лице, као да бјежи гоњен

од сребрних иглица студи

које очима показује сунце

да на јануар упозори.

А дан протиче с истим убрзањем

шума од корака, оног звучног крукања . снијета

оног јаука зиме што личи . јечању престарог и од дана ситог човјека.

Вучем своје нијемо присуство кроз ту огромну буку трамваја, тролеја,

аутомобила,

— вора

док дан тече, тече из бљештавих из ;

јутра до тамних ушћа вечери тече покрај

обала од безброј људских брига и

неоткључаних интима, тече навијанине Ма а чињеница, поред сурових ФРАН могућности, недоречености, а енфрајућ иза врата, витрина, лифтова, етен ЛЕ

пољубаца, ријечи, руковања —

> , ) Мријесте се у свијести неспокојства:

И опет улазим (мотам се)

а знам да уђох само У одијело своје,

ГАНЕ ТОДОРОВСКИ

излазећи из самоће собних квадрата

с досадним предметима и књигама (излињала мудровања).

Начитах се само до прољећа

и идем у сусрет недоживљеноме,

исцрпен од досадне једноличности

нејаснога: овога пута коме сам уистини

нужан2

Празнични далтонизам — слепило за благдан

(коју ли боју има овај дан2)

неотворен календар емоција и илузија

датума непознатих, У којима чула

нијесу се најбоље снашла:

смршено предосјећање, згажени понедјељници п

уторници, сриједе и средине, четвртци

· и петци, петице

акционих

МИОДРАГ ДРУГОВАЦ, а) Критика у вредр ности (Димитар Митрев, Георги Старде-

лов, Александар Ежов, Александар Алек сиев, Душко Наневски и др).

6) Универзитетски круг (Харалампије 'Поленаковић, Кирил Пенушдиски, Блаже Конески, Александар Спасов, Георги Сталев, Гане Тодоровски, Томе Саздов и др.).

в) Естетски плурализам и моплуралистичке критике вредности (Милан Бурчинов).

г Херменеутика књижевног модернизма (Видови иманентне, есејистичке и тзв. критике као анимације: Димитар Солев, Благоја Иванов, Слободан Мицковић, Влада Урошевић, Петар Т. Бошковски, Богомил Бузел и др:.

д) Драмско-критички круг (Јован Костовски, Јован Бошковски, Иван Мазев, Томе Момировски, Александар Ежов, Александар Алексиев, Матеја Матевски, Иван Ивановски, Бранко Варошлија и др.).

ђ) Нова имена и нова опредељења (Атанас Вангелов, Тодор Чаловски, Алдо Климан, Санде Стојчевски, Цане Здравковски, Вецко М. Домазетовски, Данило Коцевски и др. у ствари једна веома хетерогена група младих писаца ип критичара, сарадника „Современости" и „Разгледи").

Бујни раст македонске књижевности условио је појаву различитих форми кри-

гућности

2 У поменутој студији „Личности и струјања"..., „Современост" бр. 5/1973, стр. 463, у својој периодизацији македонске критике до 1945. године говорим о „Зачецима'" (Период Препорода и Млинденски лериод) и „Појави" ове критике (Рациновски период). У утврђивању ових књижевно-историјских феномена служим се аналогијама, које у првом реду налазим у развојним процесима српске, хрватске, руске, бугарске и француске књижевне критике. Посебно је у том смислу инструктивно Скерлићево становиште о тзв. „зачецима" српске књижевне критике (пре Вука).

и потпетице, разбацане суботе и недјеље у вино подављене. Смирено ткање бескрајне самоће,

анонимна истовјетност изгубљених дана,

неизбројаних, оплаканих, разбацаних, одбачених

као да су прецвјетале руже...

А допада ми се укус пријеподна и

. пријеподневни

ваздух тек ми мијења жеље — жлијезда за узбућење

готово немам, ал: имам остатке привида,

сувишке отворености и непотрошне томије

радозналости дјечје... !

И сто —

опет се вратих

откривајући у себи предосјећање да ће падати снијег...

Тако улазих и тако стално излазих једног те истог дана јануара 1969-те године.

Са македонског превео Сретен Перовић

Светлана Христова-Јоцић

АКО БУДЕМ МОГЛА

Ако будем могла

изаткаћу постељу попут кружне паучине

нитима јачим од наде к

нитима нежнијим од светлости најудаљеније звезде

изаткаћу постељу попут кружне паучине

ако будем могла

Ако будем могла доћи ћу испружених дланова да испунимо сваку тачку у том кругу доћи ћу испружених дланова' + ако будем могла

Ако будем могла

маправићу наоколо звездане путеве да изгоре табани у ходу

задојићу те песмама мојих молитви да заспиш сном детета

направићу наоколо звездане путеве ако будем могла.

Са македонског превео Ристо Василевски

тичкога израза. Већ се код самог Митрева, почев од његовог првог послератног приказа на збирку песама „Песме“ Аце ШоПова, па до књиге „Критеријум и догма" (1956), може запазити та веома брза еволуција, то спектрално богато разрастање критичких форми — од белешке и приказа, рецензије и осврта, до аналитичких књижевно-историјских и критичких есеја, студија и монографија (о Н. Ј. Вапцарову, 1954), да би се овај критичар 1962. тодине јавио и као антологичар послератне македонске поезије, у којој је такође пружио сликовиту илустрацију својих естетичких погледа и критеријума. Синтетички просуђивано, естетски идеал Митрева је један креативни реализам, рекли бисмо — који је уколико удаљенији од реализма без обала Роже Гародија, утолико је ближи, а. на неким тачкама сасвим подударат интегралном реализму Драгана М. Јеремића. Разуме се, не можемо се овом приликом исцрпније задржавати на теоријским импликапијама саме ове синтагме креативни реализам. Најконцизније речено, од тога у коликој је мери успостављена равнотежа између социолошког и естетског еквивалента унутар дела, зависи, што се тиче нашег сазнања, прво и основно исгуњење тзв. креативног реализма, а то даље значи: уметничка и друштвена носивост дела, његова кореспондентност, улога („мисија“), а самим тим и скала вредности која расте или опада већ према томе да ли је равнотежа двају еквивалената успела да пређе у нови квалитет, онај који бисмо назвали еквивалентом еквивалената. ЛА то је, у свом најсублимнијем виду, вишезначна и квинтесенцијална вредност: акциона врелност. Отуд је и критички поступак Митрева углавном | аналитичко-синтетички, јер је управо то онај поступак којим се пајсигурнијим правцима кретања кроз дело иде у сусрет крајњем циљу: повезивању свих нити вредности у једну тачку, одакле је поглед на дело истовремено и његова неодложна и неодољива валоризација, То је суд; некад и пресуда: прецизна, строга, ретко када педовољно мотиви“ сана.

У свом првом периоду критичкога де ловања Митрев је, истина, платио данак неким својим секретарским изве штајима и општој соц-реалистичкој усмерености наше књижевности тога времена. Неки су његови критичари, тенденциозно извоћући чињениџе и недтћалектички просуђујући о његовом и о развоју македонске књижевне критике, покушали да на те извештаје и неке његове пове критичке текстове сведу целокупног Митрева, чије дело такође зна за оспиланије и ослобађање од прагматистичких императива идејно-политичког тренуткал Као реалист, калећи своју реч у ватри полемике, он се није дао заватавати: „модернисти" су га жестоко нападали, али он никад сам модернизам није сводио на ниво формализма; по њему, декор је могао бити беспрекоран, фасаде су могле деловати чистунски велелепно, али је он увек — понекад, кажу, „цепиллачки" и више него што је то можла било потребно — завизивао у све оно што:је стајало или требало да стоји иза свих тих паравана од шуштаве материје и лажног злата, иза свега оног што је ипак само Ффоома занатски произведена по шаблонима ове или оне поетпке, а без стваталачког импулса уметника “ својој артифицијелној _ углађености. Животност лела — то је била и остала његова, рекао бих — санктификовача, неопозива естетичка категорија, поп рјиз Ига књижевности... Клл се ово зна може се бар у контурама имати представа како о естетском идеалу Митревг, јако и о коитици акционих врелности гоју је ом. по наттем мишљењу и натлој формулацији, теоријски систематисао.

Из тога шињела Димитра Митрева произишло је неколико међу најекспониранијим македонским критичарима млађе генерације, у првом реду Георги Старделов, естетичар по ужој специјалности, једини представник тзв. филозофске критике код Македонаца“ У упознавању и вредновању слојева или структура књижевне творевине, овај се критичар залаже за један, сартровски схваћен, хеуристички метод, „а то је управо онај метод о коме је Хегел једном лепо рекао да је пут који самог себе гради". Истовремено: рефлекс и једна посебна релација развоја тзв. критике акционих вредности, ова критика се из књите у књигу труди да заснује и теоријски осмисли један марксистички критички органон, понекад упа» дајући у успутне мреже естетички индок• тринарног социолотизма. То је критика перспективе, а од самих критичара зависи колико ће се она методолошки сманциповати као вид модерне критике — можебити и уз помоћ оних „пеотинентних знања" о којима говори Серж Дубровски једним поводом, Такву једну критику перспективе чини се да је

“У том погледу је посебно карактеристично пступање Димитра Димитрова па Научном скупу у Београду, који је одржан 2!. и 22. априла 1972. године на тему „Марксизам п књижевна критика у Југославији", у организацији београдског Института за књижевност и уметност, а на коме је овај социолог. уметности прочитао своје тезе „Развој македонске књижевне критике у послератном периоду".

4 УМ својој типологизацији македонске књижевне критике, у нав, броју „Разгледи", М, Бурчинов констатује да Г. Старлелов улаже напор „у изгра. Њивању философско-рациопалистичке критике", Наравно, реченим није све пи објашњено, али је ово становиште несумњиво инструктивно,

Наставак на 6. страни '

Миодраг Друговац

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5