Књижевне новине

АНКЕТА „ЖЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

Радио-телевизија Скопје

Матеја Матевски, генерални директор РТВ Скопје

ПИТАЊЕ: Са каквим се проблемима суочава, пред каквим програмима стоји, укратко — какав је актуелни тренутак РТВ Скопје2

ОДЛУЧУЈУЋИ ТРЕНУТАК ЗА РАЗВОЈ РАДИОДИФУЗИЈЕ

За Радниотелевизију Скопје 1974. година је открила своје задатке у два основна правца: рад на програму, на његовом даљем усавршавању и рад на повлачењу свакако најкрупнијих потеза за целокупни развој ове радиодифузне делатности.

. Програми, два радијска у укупном трајању од 33 часова и један телевизијски са око 7 часова дневно, на македонском, албанском и турском језику, а на којима ради изнад 1.500 радника, већ су понуђени јавности и они се ево, четврти месец, реализују. У њиховом програмирању кренуло се после свестраних и озбиљних критичких сагледавања досадашњих искустава, ангажовањем свих стваралачких снага организације, инсписираних великом политичком и друштвеном акцијом коју је за напредак наше социјалистичке заједнице покренуо Савез комуниста. Критички по. глед на програме указао је на одређене њихове слабости и на путеве њиховог превазилажења, њиховог побољшања и њихо вог даљег отварања према друштву, према слушаоцу и гледаоцу, према радном човеку. У Социјалистичкој Републици Македонији сваки шести грађанин поседује радиоапарат, а сваки десети телевизор, што јасно указује на велике могућности радија и телевизије, на њихов велики друштвено-политички и идејно-естетски утицај, међутим, и на још већу друштвеноисторијску одговорност која из тих великих могућности произлази. Даље отварање према друштву значи и даље, самостално и у оквирима заједнице ЈРТ, развијање сарадње свих југословенских _ртв центара у циљу даљег и још већег међурепубличког и међунационалног упознавања, зближавања и интегрисања, да бисмо пред свима афирмисали све токове нашег развитка у заједништву, да бисмо приближили свима сва материјална и духовна достигнућа наших народа и народности, свих радних људи, како би они постали својина свих, читавог друштва.

Други правац делатности Радиотелевизије Скопје, који осветљава задатке садашњег, актуелног тренутка, јесте даљи развитак радиодифузије код нас. Познато је да: осам југословенских радиотелевизијских центара, који своје програме стварају и емитују на разним језицима и за различита подручја земље, ако се упореде „са стањем радгодифузије у свету, производе обим програма и разноликост и богатство програмских жанрова изнад њихових реалних финансијских, техничких и кадровских могућности. Зато, да би се · бар пратили крупни кораци које чини савремени техничко-технолошки развој радиотелевизије у свету, требало је учинити неке озбиљније потезе за превазилажењем садашњег степена материјално-техничког развитка, који са своје стране утиче на карактер и квалитет произведених програма. Налазећи се пред специфичним и сложеним програмским задацима (програми на три језика, затим програми за наше раднике и сународнике у иностранству, програми за суседне земље) и у још сложенијим материјално-техничким условима (ограничени извори прихода од прет плате због малог подручја и сложени задаци ртв мреже због непогодне конфигурације терена) Радиотелевизија Скопје има веома ограничене могућности за тај крупнији и неопходан развитак. Међутим, изванредним напорима колектива, као и ангажовањем Републике и града Скопја, приступило се обезбеђивању основних услова за један модернији развитак радиотелевизије у СР Македонији. Наиме, већ се у завршници налазе припреме за почетак прве фазе изградње ртв центра у коме ће бити изграђена прва продукциона и техничкотехнолошки савремена радио и телевизијска студија. Истовремено, већ је, у оквирима заједничке акције ЈРТ, наручена опрема за други тв програм (тв у боји — студијска техника и тв мрежа), која ће већ крајем ове године омогућити прве експерименталне тв програме у боји; у области радија, поред наведене из градње, наручена је опрема за нова студија, затим се комплетира мрежа за Дру ги програм, док се што се тиче Трећег програма, због већ наведених могућности, још увек ради само на његовом будућем програмском концепту.

За цењене читаоце „Књижевних новина“ свакако неће бити тешко, да из ових редова констатују да је овај, данашњи, актуелни друштвени и културни тренутак Радиотелевизије Скопје, као значајног чиниоца у читавој функцији информативних делатности у нашој земљи, у ствари је дан од одаучујућих и преломних за даљи развој радиодифузије у Македонији, те да он баца посебно светло и на садашње и на будуће друштвене задатке наше радиотелевизије и на њену целокупну АРУ“ штвену функцију.

Матеја Матевски

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4

из САВРЕМЕНЕ МАКЕДОНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

НА ПРАГУ НОВИХ ЗБИВАЊА

Један поглед на македонску поезију у овом тренутку

АВА СЕ ДОМИНАНТНА утиска намећу на:

истеку претходне и закорачењу у нову деценију у односу на савремену македонску поезију:

— напети лук њеног стваралачког немира, бујање нових имена, екстаза открила неслућених језичких могућности, тако карактеристични за период 1955 — 1965, као да малаксавају и стишавају се. Стваралачки континуитет не посустаје, али у њему већ нема ранијих узлета и изузетних резултата. Брод поезије плови ношен мирнијим _ ветровима, често — водама осредњости, Смањује се размак између поезије, изразито надмоћне и гласне у протеклом _ периоду, и осталих области књижевног стварања. Прозе готово по правилу добијају номинацију „књига године“; позоришна, радио и ТВ драма анга. жују напоре најбољих пера; критика и зсеј показују знаке препорода...

— нове констелације изазивају бројна померања. Ту су, пре свега, оне неизбежне осцилације својствене сваком живом зазвитку: не може се писати све боље и боље. Узлети се смењују са узмицањима, посустајања са новим продорима. Затим, поезија већ не наступа у јасно издиференцираним јатима, она је све више и све незаобилазније — отворено поприште на коме се смењују и мешају боје, заставе, опредељења. Ранији термини, којима су диференциране. поједине тенденције и струјања у њој, одједном су постали неупотребљиви. Генерацијске поделе већ ништа не значе: распала се тзв. трећа генерација. Крајем 60-их година постаје вес. ма тешко, готово немогуће, говорити о посебним струјањима, групним афинитетима и расположењима. Нова песничка значења и открића везују се по правилу за посебне поетске личности.

КОНТИНУИТЕТИ

Из плејаде песника. који су у протеклој деценији доживели своју пуну афирмацију поменућемо пре свих осталих Радована Павловског. Његова се неуморна поетска авантура, пуна усплахирених ви. зија и сновиђења, високо надахнутих и узвишено лирских чак и у тренуцима опседнутости историјским и национално-судбинским, једнако уверљиво наставља и у овом последњем раздобљу збиркама које континуирано следе једна за другом: „Кроз прозрачност мача“ (1971), „Сунце за које змија не зна“ (1972) и „Пир“ (1973), последње две на српскохрватском језику.

На самом прагу нове деценије Петре Андрејевски, песник тамне, месечинске вокације, разапет између дубоке, изворне везаности за митске и архетипске облике фолклорног сензибилитета и мишљења и црнохуморне, идиомски недокучиве језичке експресивности, пише своју четврту и вероватно најбољу песничку књигу „Далеки наковњи“ која му доноси бројна признања.

Готово у истом тренутку, али након дуже паузе, јавља се својом новом песничком збирком „Постеља од трња“ ЛПетар Бошковски, песник кога смо открили још почетком 60-4х година захваљујући изврсној „Суводолици“. Испод на изглед мирне и безазлене скраме његових усклаБених нових сонета букти поноћна дија. болика с прадавних легенди и предања, осмишљених и оплемењених једним изразито модерним сензибилитетом.

У својој новој збирци „Камена“ (1972) Анте Поповски, песник рафиниране осећајности, помера тематске параметре своје опседнутости националним у дубинску магму праисторијског, где мисаоне сонде остају на нивоу отворених дилема, али где његов и раније богато изражајни језик доживљава своју продуктивну обнову.

УМ истој (1972) години, Богомил Бузел објављује своју, вероватно најкохерентнију песничку књигу „Бунар у времену“. Њен наслов донекле заводи поједине критичаре који у њој виде само историјску окосницу, превиђајући оно што ову књигу чини особитом у досадањем опусу овог необичног песника: њене ценгрипеталне импулсе ка егзистенцијалном у чијем средишту песник сам, дозивајући епохе, преиспитује и тражи одговоре о смислу сопственог постојања.

Најзад, на прошлим Струшким вечерима поезије, најзначајније песничко признање, награду критике „Браћа Миладиновци“ односи нова песничка збирка Владе Урошевића „Звездане теразије". Загледан у чудесне облике и имагинативне опсене урбаног микрополиса у својим досадашњим поетским књигама, на рубу необичног експеримента Влада Урошевић у својој новој књизи одлази у походе звезданим _ пространствима, универзуму, астрополису, трагајући за његовим митолошким објашњењима и значењима. Задржавајући хлад и ледени сјај васионских празнина, његови нам стихови поново и поново говоре о превагама снова и сновиђења над јавом и конкретним, а ослањајући се на Бодлерову максиму „Лепота је увек необична“ доносе и прегршт алхемичарски изведених језичких иновација.

АРУГАЧИЈА ОПРЕДЕЉЕЊА ,

,

Средином 60-их година у нашу поезију ступају два песника различитог сензибилитета, али сличних песничких схватања: Чедо Јакимовски п Атанас Ванзелов. Први је нешто темпераментнијег нерва, луциднији и разбарушенији, други, — интелектуално суптилнији, рационалнији, органи зованији. Обојица изазивају пажњу својим првенцима: „Нарцисом“ (1966) и „Земљом цветова“ (1967). Обојица као да настоје да крму наше поезије скрену ка мирнијим водама, ка једној врсти неокласицизма, обнављајући версификаторске видове који су претходном деценијом били покренути. Њима ће се ускоро придружити и млади Тодор Чаловски. Наредне књиге спомепутих песника више нас

МИЛАН БУРЧИНОВ

узбубују као отворено питање: куда то крећу нови, млади песници — а мање као

уверљивији стваралачки резултати, чак и.

као резолутнији одговори на постављено питање. Једно је ипак извесно: заокретом који подстичу ова имена клатно поетског креће другим смером, у протеклој деценији, мало својственим нашој поезији: класичном версу, парнасовској сликовитости, мање-више „прављеној поезији“, некој врсти акмеизма. Али, овде се свакако треба чувати пребрзих закључака, јер, реч је о младим ствараоцима у пуном развоју, који (посебно се то запажа код Вангелова) озбиљно раде над собом, па се сваког тренутка може слика о њиховој правој вредности знатно кориговати,

КЛИЈАЊА

Млади, рођени око 1950. " године, све изразитије једног

'

наговештавају крај доба у коме је фолклор у споју са урбаним ритмовима био синтеза која је фасцинирала својом прворобеношћу и свежином. Очито, — изузетна песничка авантура с краја 50-их и почетка 60-их година неће се тако брзо поновити. Промене психо-социолошког карактера одвијају се незадрживим темпом У прилог новог сензибилитета који нервозном, захукталом, и мисаоно дифузном градском простору тражи нове, другачије подстицаје. У којој је мери оно што се сада јавља на текућој траци нашег песничког раз воја управо “оно што кроз нове стварадачке импулсе тражи своје место под сунцем, а у којој изазов тренутка, ефемерност јаловог поигравања и моде, показаће нам године које следе. Већа група младих имена усплахирено куца на врата наше поезије. Тешко је говорити већ сада.

с

Ацо Шопов

о резултатима, о новим песничким физиономијама, о световима младих и најмлађих. Многа поређења са претходном генерацијом, која је већ својим првим књи. тама снажно објавила своје присуство, не иду у прилог садашњим дебитантима. Па ипак, немогуће је већ сада не споменути поједина имена, уз пуни ризик да би нас“скора будућност могла опорекнути. У групи оних који су последњих тодина наступили запазили смо: Олгу Арбу“ февску код које, за разлику од осталих, језичка усидреност иде у корак са јасно израженим темпераментом; пркосне стро. фе Риста Лазарова, песника изазовне, нервозне дикције и експериментом натлашеног вербалистичког поп-арта, љЉупча Димитровског, чије нам надреалистичке поетске визије сугерирају слутњу о нечем што тек треба да дође до пунијег изражаја. Најзад, споменимо овде имена и Санда Стојчевског, Крста Чачанског и Вела Смилевског чији су стихови једном или другом својом компонентом зауставили нашу пажњу.

Није могуће завршити приказ тренутпог стања у македонској поезији, а не споменути остварења и ауторе који су се у временском интервалу 0 коме говоримо нашли у сфери интересовања зацртавајући своју поетску линију ван уобичајених струјања и групација. Ту имамо у виду Јована Павловског,и његов занимљив покушај да се свакодневица трансформише и учини поприштем најрадознадијих песничких трагања и открића, затим Ивана Чаповског са његовом потресном визијом Јегејске Македоније („Лепа раздаљина“), те Евтима Манева који нас је прошле године изненадио својим необичним песничким првенцем („Моклишки анђели“). Исконска, рудиментарна везаност за земљу, за локалитет и рустичне дамаре свог поднебља долазе до све ИЕ љивијег израза у стиховима Трајана. Петровског. Најзад, У току протеклих година. видан је напредак и међу песницима који у оквиру заједничких песничких токова и сензибилитета пишу на језику турске и албанске народности. Лепу афирмацију међу њима сада доживљује млади песник турске народности Хасан Међрџан чија је књига „Жути Јусуф (1972) изазвала пуну пажњу, као и млади пе сник Адем Гајтани који пише на албан-

ском. а

Споменули смо многе наслове, истакли бројна имена о којима се, углавном, веома мало зна ван македонског језичког подручја, сматрајући да је тренутна панорама нашег песничког стања изразитија по мноштву настојања и претендената, пегоди по појединим, већ сада израженим дометима. Мосталом, рељеф македон.ског поетског тла је, у једном веома значајном и охрабрујућем смислу, још увек веома млад и у сталном унутарњем кретању. Очекивањима која су стога отворена према свим видицима и странама света, пије преграђен пут и најпознатијим именима нове македонске поезије. Недавно објављеним циклусима Блаже Конеског, Славка Јаневског, Аце Шопова и Матеје Матевског наговештене су нове песничке књиге ових аутора које ће већ након неколико месеци употпунити слику о актуелном стању савремене македонске поезије.

Милан Бурчинов

ПРЕ ЦВЕТАЊА ФЛАНОБОАЈАНА

Сву ноћ је плакала земља.

сува и испуцала као препечена погача,

сву ноћ су дували пустињски ветрови

и наносили песак у пукотине.

Од пресвлачења океан. је покидао све модре кошуље

а ипак није успео да се смири. 5

Само је небо остало спокојно и празно

као да се ништа не дотаћа.

као. да не види овај бродолом.

•

Сву ноћ је урлала земља.

А можда су то биле жедне звери

што су лутале саванама и шумама.

умирући трај пресушених извора. вода.

А можда је то било дрвеће што се савијало

до прелома

и лишћем лизало суву земљу. |

Само је небо било сурово спокојно и празно

као да никоме није потребна киша

као да не види овај бродолом.

Сву ноћ се трчила земља. А можда су то били људи који су чекали кишу као што се чека првенац згрчен у беживотној утроби. Пре сунца све се уморило и све је задремало тамо где се нашло и људи и дрвеће и звери. Океаном су пловили само делови покиданих кошуља. А изгревањем сунца као изгревањем из рана, земље, (црвени цветови и пожари, пожари у граду) расцветаше се фланобоајани,

“ СНУ ЦРНЕ ЖЕНЕ

Тело твоје црна маслина, 7 најтамнија. бронза, најдубљи. звук, звук там-тама твоји» предака, њихових старинских кора. Небом твога тела заорава невидљиви плуг и из црних бразди муњевито изгревају све давно потопљене зоре. | Тело твоје неуморни ритам, крвоток океана, светлост тамна што ме води на путању опасну и уску, из детињства што ме прогони, од раније, још од мајчине утробе, од првих зачетака, пајнесвеснијих.

АЦО шопов

Сад схватам зашто нисам успео да ти . спевам ни једну песму, јер сама си песма над песмама.

Уплашен и страшан

стојим под небом твога тела

Унезверен од твојих црних магија.

Ти ме разболиш и ти ме лечиш,

и велиш: ја сам твоја ноћ и твоја вечна

ђ луна,

буди спокојан, ту ћеш вековати,

мој сан је страшнији од најстрашније буне.

Луно, црна. луно,

унезверен од твојих црних магија немам речи која ће ти противречити, немам снаге да ти се супротстави. Дуно, црна луно,

незарасла, неизлечива рано,

неосетно мадам и тонем у твој сан као афричко сунце у океану.

Са македонског превео Радивоје Пешић

Рт" и ПР