Књижевне новине
НАШИ РАЗГОВОРИ
Наставак са 1. стране
Најзад је именован и узрок опортунизам у последњем стадијуму. Именован је и нападнут тим истим, због њега, либерализма, изнемоћалам ријечима. Напали смо га, и битка још траје. Али још не даље од ријечи. Јер се и сам опортунизам, да не би био издвојен у мету, слло с „побуњеницима“ у громогласну галаму против самога себе. Слио се и потонуо у сопственој вици. Опортунизма као да нема, сем тамо гдје „страхује" „сумња“ и тим својим познатим „средствима“, познатим и нама и мебународном радничком покре ту јаш од прије више од сто година, истихасије забуне и невјерице у смисао билокакве људске активности. То је особито важно да знамо управо сада и за садашње наше разговоре, који пмају смисла само онолико колико ст: варају не само чула за ову појаву, већ и снаге способне да нас ње ослободе.
Можда су зато наши разговори личили на млин испод чијег камења испада цијело зрневље. А то стање је неспојиво особито с карактером демократског центрамазма у Савезу комуниста, с методом који подразумијева цје„Аловитије, марксистичко, освјетљавање проблема. Без живље борбе мишљења, наши разговори ће и даље хразата и вапити за научном социјалистичком потпуношћу одлука, што значи и за обезбјеђењем подухвата од ризика импро визатаје. Овај проблем је још чуднији поред чињенице да се код нас као ријетко гдје у свијегу разговара и договара. Толико, да смо с разлогом поносни на своју демократичност колико смо с разаогом и самокритични кад кажемо да нам састанци и разговори односе више времена него што нам узвраћају утиском да смо се на њима и договорили.
М вези с тим чуо сам занимљиву идеју — о замјени: кад би се, као код Пирандела, нека закуАисни наши разговори премјестили на сцену; тачније, да се она уходана, празњикава фраза из не ких реферата замијени опором пуноћом неких наших разговора по колективима, па и по кафанама... можда би од те замјене живнуле и ријечи и ствари, макар у смислу веће искрености. Није објашњено — какве а чхјег Јер, разне су, знамо, у нас искре: ности. Знамо и за „искреност" вука и за „добронамјерност раскрдшћа“ која већ годинама у нашим „разговорима роваре, тапкају ко"бајаги у мјесту, а у ствари нас само замајавају лажним двоуме“ цамз само да се не бисмо досјетили у чему је ствар и одлучно кренули својим јасним путем напријед. Ето, тако се истине о нашим неопходностама бојажљиво пробијају кроз тешко проходне, групашки полуприваћене и веома заплетене наше прилике на које се готово савршено односи она ћењинова мисао: „Кад би геометријски аксиоми задирали у интересе људи, они би их сигурно мијењали."
Па ипак, журимо на састанке, отимамо се о ријеч, дијелимо се и окупљамо око ријечи, а чини нам се да омо самим исказивањем мишљења о нечему нешто одиста и учинили. И кад изгледа да је код нас више оних који осјећају потребу да нешто кажу прије не го да нешто чују, или да је више мутнах хтијења него људи који јасно знају шта би било прече од пречег, кад је више жеље да се противник урнише, него способности да се образложи штетност његовог става, такве и сличне сз. туације указују да су наши разговори одиста као такви стасали у важну, својеврсну, и друштвену и васпитну тему.
Разговори су се код нас помаАо већ заморили, али не и вјера у ријеч. Вјера у договор поред свих негативних искустава, већа је сада него икад. Штавише, на пом је својеврсна опасност На опасност која вреба иза утиска олакшања послије успјешно завршених разговора; као да смо самим тим и послове завршили. Та врста „оптимизма“
заустави нас код ријечи, ч себе и једну врсту наших људи сасвим „засити“ оним што је и како је речено. Таква варка замјене збивања рајечима, појавила се из глади за истинским и то социјалаистичким промјенама код нас и аз такве судбине мнотих наших разговора. По сриједи је много битнија подјела и замјена, људи од разговора и људи од дјела; и како да дођемо до људи једнако кадрих да нешто добро а кажу и учине, питање је оспособљавања. и нас и наших разговора, питање образа социјализма.
Колико су нас пута разговори покренула, оформили у снагу ко ја је већ спремна2 Чека тренутак да се слије у напор. Чека, и на петост у чекању постепено попусти, Одгођена акција враћа клат-
но у стање мировања. Илустраци- |
ју за ово недавно сам готово анег дотски и лично доживио. На скупу гдје се расправљало о култура запитао сам у паузи ' пријатеља
зашто не узме учешћа у дискусији. Одговорио ми је да би у том случају морао да понови исто што је праје десетак година изтоворио на једном сличном сас: танку. Показао ми је текст пре куцаног стенограма пожутио ОД времена. |
. Судећи по овоме, и још по којечему, код нас се, заиста, нека питања годинама не мичу с мјес-
та. Законе сједињавања и разла-
гања, оно што природа у својим кретањима оживотворује својеврсном хемијом — у нашим разговорима и договорима још ефикасније чини заборавност. Ово поређење изведено је, наравно, на штету природе, јер је она у тим процесима неупоредиво плод“ нија од наших разговора.
И тако, круг нам је познат: ка же се нешто, покрену се ријеч и човјек, а онда се застане и чека да оклајевање све то преда забораву, разложи и у прах раз вије.
Затим се поново дријема и че ка нов повод да нас подсјети на давно казане, а исте ријечи...
Поменуло се — не повратило се.
Постоја нада, и не само нада, да разговори које сада водимо неће доживјети такву судбину.
Радоња Вешовић
РЕЗОЛУЦИЈА 0 КУЛТУРИ
Наставак са 1. стране
сне резолуције, него ли из неслатања са њеном суштином.
Исак Амар, доцент Факултета драмских уметности, предочио је да се у документу може наићи на низ „констатација"“, како се изразио истичући да су се неки задаци морали поставити много индикавније и императивније. У другом ставу тачке 4 се каже: „Савез комуниста се залаже за такву културу која оплемењује и чини продуктивнијим производни рад..." где се Амар заложио да се унесе и начин на који ће се то постићи, истовремено напомињући да би се разрешење могло наћи у тачки 14 у којој се каже да ће Савез комуниста бити покретач истраживачких послова и расправа о свим актуелним питањима у култури. Са примедбом Исака Амара која се односи на тачку 6 сложили су се такође многи. У споменутој тачки се каже: „Самоуправном социјалистичком друштву прихват. љива је једино културна политика која коригује и усмерава културно тржиште у духу остваривања аутентичних културних вредности". Мако је у тексту „културно тржиште" стављено под наводницима, Амар сматра да је потребно дати ближу дефиницију самог појма „културно тржиште".
Боко Стојичић, уредник образовног програма РТВ Београд, тражио је да у документ уђе и потреба Савеза комуниста Србије да се бори за виши културни ниво широког становништва, „сматрају. ћи ту борбу једнаком са борбом против социјалних разлика, јер се и тиме смањује јаз међу неким слојевима нашег становништва. Такође је истакао потребу да се размена културних добара са иностранством постави као део спољне политике наше земље. Стојичић је тражио да се резолуција завршава неким јасно израженим циљевима Савеза комуниста Србије у области културе, као што би то могла да буде, на пример, ликвидација неписмености, на шта је добио одговор да стање писменосто у активном и најбројнијем делу нашег становништва, оног који је растао напоредо са Ревоауцијом, и није тако незадовољавајуће, какав се утисак иначе стиче када се говори о неписмености у глобалу.
Досадашњи секретар Културно. просветне заједнице Србије, Ми лоп1 Јевтић, сматра потребним да се у резолуцији нађе и један раз вијен став о селу, као и о образовној функцији културе и да се ис такне уставна гарантија о само. управљању у култури, док Вера Вуцелић, помоћник управника Ко ларчевог народног универзитета, сматра да би задаци који проистичу из резолуције морали бити агционо усмерени.
Џитирајући последњу реченицу тачке 6 „Савез комуниста Србије није против окупљања стваралаца на принципу естетских опредељења, али је против монополистичких. узурпација самоуправних права радних људи у култури, Радослав Војводић, урелник издавачке куће „Слово љубве", изразио је мишљење да би стварање два-три јака издавачка предузећа могло да се претвори у својеврстан монопол, јер је у оквиру та: ко великих кућа, по његовом мишљењу, немогуће окупљање на основу естетских опредељења.
На овом састаску говођено је јоти доста. Интересовање је било велико и стекао се неполељен утисак да ће резолуција о култури изаћи прел конгрес обогаћена, ка ко по својој садржини тако и по својој форми.
Душан Јагликин
У МУЗЕЈУ САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ ОДРЖАВА СЕ РЕТРОСПЕКТИВНА
ИЗЛОЖБА СЛИКА, АКВАРЕЛА И ЦРТЕЖА НАТАЛИЈЕ ЦВЕТКОВИЋ (1888—1928).
НА СЛИЦИ: „НА ПИЈАЦИ" (АКВАРЕЛ, 1921)
ЛЕТОПИС
Међународни симпозијум о Ђелинском
У Београду, на Филолошком факултету, одржан је 19. и 20. априла Међународни химпозијум о Белинском, у поводу 125 година од рођења великог руског критичара, ау оквирима заједничке теме — на слеђе естетичке и књижевно-критичке мисли Белинског у југосло.· венским, словенским и другим европским књижевностима. Сим: позијум су организовали Славистичко друштво СР Србије, Одсек за славистику Филолошког фа култета у Београду и Међународни славистички центар СР Србије (МСЦ). На скупу су, било рефератима, било у дискусији, узели учешћа истакнути слависти гости из Варшаве, Букурешта и свих наших универзитетских центара (Загреба, Новог Сада, Љубљане, Скопља, Сарајева и Приштине), као и домаћини, органи затори, професори књижевности са Филолошког факултета у Београду. Међу страним гостима, учесницима симпозијума, били су про фесор др Антони Семчук, професор др Михаил Новиков, професор др Берђ Секе, а рад уваженог академика професора дра Јулијуса Доланског, кога је болест спречи: ла да допутује у Београд, прочитан је као први реферат.
Уводну реч дао је професор др Милосав Бабовић, председник Славистичког друштва СР Србије; у име МСЦ-а речи добродошлице учесницима упутио је професор др Слободан Ж. Марковић, директор МСП-а СР Србије; у име домаћина симпозијума госте је поздравио професор др Милош Илић, декан Филолошког факултета. Тога дана, 19. априла скупу су председавали академик Братко Крефт и професор др Јосип Бадалић. Следећег дана заменио их је професор др Михаил Новиков.
На овом скупу прочитано је деветнаест реферата, који би се према тематици углавном могли сврстати у две групе — у оне што су о наслеђу књижевно-критичке мисли Белинског у нас, с једне, и у другим словенским и европским књижевностима, с друге стране. Већ из наслова читаних радова нарочито кад је реч о онима што откривају трагове Белинског код нас, може се видети колики временски размак они обухватају и у Које проблеме задиру дубље „Белински хрватској књижевности" (професор др Јосип Бадалић), „Белински у оцени југословенских књижевних историчара и критичара после другог светског рата" (доц. др Миодраг Сибиновић), „Белински и Гогољ у српској штампи" (професор др Милица Милидраговић), „Мисао Белинског у критичарском и књижевноисторијском раду Јована Скерлића" (професор др Димитрије Вученов), „Полемика Радована Кошутића и Јована Максимовића о Белинском" (професор др Милосав Бабовић), „Белински и Исидора Секулић" (професор др Мила Стојнић), „Ми. сао Белинског и српска социјална књижевност између два рата"
(професор др Слободан Марко. вић), „Белински у хрватској књи(професор жевности ХЈХ века"
"Миливоје Јовановић),
У САЛОНУ МУЗЕЈА ПРИМЕЊЕНЕ УМЕТНОСТИ НЕДАВНО ЈЕ ОДРЖАНА
Ар Милорад Живанчевић). Даље, кад је реч о вези Белинског са другим књижевностима, не са нашом, опет широк приступ теми „Наслеђе Белинског у чешкој књижевности" (академик Јулијус Долански), „Белински о Достојевском" (академик Братко Крефт), „Белински м Пољској" (професор др Антони Семчук), „Полемике око Белинског у совјетској критици 20-ах тодина ХХ века" (доцент др „Белински и европски реализам“ (професор др Драгољуб Недељковић), „Помени Белинског у италијанској штампи" (Мирка Зоговић, студент трећег степена Филолошког факултета). Исти је случај и са радовима који су више окренути не утицају Белинског или на Белинског, већ непосредно опусу критичаревом — „Социолошки прилаз књижевним појавама у радовима Белинског, у поређењу са социолошком књижевно-критичком школом прве трећине ХХ века" (професор др Михаил Новиков), „Приступ Белинског књижевном делу“ (професор др Радослав Јосимовић), „Белински и проблем периодизације руске књижевности" (професор др Витомир Вулетић), „Фолклор у _оцени Белинског" (професор др Цвета Органџијева), „Етички аспект књижевног наслеЂа Белинског" (доцент др Сава Пенчић). |
Садржај научних реферата и дискусија значи несумњив допринос развоју проучавања богатог наслеђа Белинског, откривању и бољем упознавању са видљивим или скривенијим траговима овог великог критичара у другим, а нарочито у нашој књижевно-критичкој мисли прошлог и овог века.
|
(овјетеки речник књижевних израза
Недавно је у Москви, у издању „Просвешченија“ за 1974. годину, изашао из штампе „Словар литературоведческих терминов"' — ре. чник књижевних израза — аутора ћ. И. Тимофејева и С. В. Турајева. Такав речник, само знатно мањег обима, издао је један од ове двојице аутора, Л. И. Тимофејев (заједно са Н. Венгровом) у Москви 1952. године.
На око петсто страница овог речника дато је објашњење за преко шесто термина који се срећу у књижевности и науци о њој. Тумачење сваког термина почиње указивањем на његово порекло и теоретском дефиницијом даби затим, сажето али исцрпно, поготово кад је у питању неки од жанрова (драми је, на пример, посве-
ено девет и по страна, од којих се на пола стране доноси списак литературе задубље проучавање) био направљен историјски пресек, наведен низ примера, крупнијих достигнућа у области теорије књижевности, истакнутих књиже. вних дела, одговарајуће дефиниције великих мислилаца од антике до данас.
Приликом избора књижевно. "историјских термина примат је имао њихов теоретски значај. Историјско-књижевни материјал навођен је само у оној мери у којој је био потребан да илуструје 04:
ИЗЛОЖБА
РАДОМИРА СТЕВИЋА РАСА. НА СЛИЦИ: ТРАФИКА ИЗ БИБЛИОФИАСКОГ ИЗДАЊА „ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ" ДОСИТЕЈА ОБРАДОВИЋА '
говарајућу _ теорстску о поставку. Тако су заобиђени неки књижевни покрети и школе, значајни за не ке националне књижевности, али не и међународних размера, изостављени су, на пример, „Пар. нас" у Француској, или акмеисти у Русији. Ово је мотивисано тиме да речник не може заменити приручнике и енциклопедије из исто. рије књижевности. М исто време, при објашњењу једног термина није се остајало само у оквирима улоге коју је тај термин имао У књижевности једне нације, већ је увек направљен преглед, развој кроз простор и време.
У кратком предговору аутори намењују речник _ предавачима књижевности у средњим шкодама, али, судећи по квалитету и квантитету датих објашњења, речник би морао имати далеко ширу употребу и требало би да буде прихваћен и од стране оних који су на вишем нивоу знања у обла сти књижевности.
Антологија експерименталне литературе
Почетак шесте деценије двадесетог века био је у знаку поновног рађања, а нешто касније и пуног замаха ликовне и литерарне авангарде, која је своје корене тражила и надазила у ранијим покретима: фу. туризму и експресионизму пре првог светског рата, дадаизму у току и непосредно после рата и надреализму између два рат»
Данас нешто више од једне деценије од обнове и процвата авангарде шездесетих година већ се своде и сумирају резултати разнородних експеримената, посебно у литератури. свету се појавило више антологија визуелне поезије и визуелних истраживања у којима се исцрпно анализирају и критички разврставају дела разних експерименталних група и стваралаца. Једна од таквих је и антологија Ричарда Костеланеца (Елсћага Козгејапег2) „Прозаисти продора" (Втеак ћгоцећ ЕсПопеегз) која се прошле године појавила у Америци изазивајући велику пажњу. Ову књигу, иначе изванредно опремљену, штампала је међу издавачима у свету већ афирмисана баш за овакву вр сту издања, њујоршка издавачка кућа »Зботе пе Еје Ргез5«.
Састављач је релативно млад (рођен 1940) али у Америци познат и цењен писац. Објавио је више књига: есеја, визуелне поезије, прозе, антологија и монографија. Најзначајније међу њима су свакако; Тће Тћеајег ог Михед Меапз 1968), Мазјег Мапаз (1968), Метатогрћовја пе Аг!5 (1972), Јп !#ће Вегтиипе (1971), Ассопп!пе (1972), Оп Сопгешрогагу Глегаиге (1964), Тће Хошпе Атепсап Мгиег5 (1967), Ппагеа Могд5 апа Могдед Ппагев (1970), Уазџа1 Гапоцаве (1970), Јоћп Саве (1970), Мопоју Мавзи (1970) и друге. Познат је и југословенским читаоцима по свом изврсном есеју о Маклуану, „Маршал Маклуан — првосвештеник електронског села", објављеном у књизи „Маклуанова галаксија" ба и против Маклуана) 1971. године.
овој обимној антологији (око 400 страна, са сто једним ауџтором) Костеланец се не ограничава само на савремене истраживаче већ доноси и дела експериментатора с почетка века од којих је свакако најзначајније име Гертруде Стеин. У уводном есеју аутор истиче да је проза књижевна дисциплина која је тренутно најмање обавезна да експериментише. Развој осталих грана уметности до сада готово ни је утицао на прозу па се зато управо у њој осећа потреба за уметничким оживљавањем. Нова проза тежи да избегне недостатке модерних масовних медија, како би пренела искуства и перцепције које је у другим областима комуникације технолошки немогуће донети. Аџтор говори и о уношењу визуел них елемената које захтева наша цивилизација а као једну од препрека у објављивању експерименталне прозе наводи тешкоће које проистичу из штампарских конвен ција.
Критичари су са великим интересовањем дочекали појаву Костеланечеве књиге. Тако је за неке од њих та књига „продор кроз концептуалну препреку која окружује теоретске границе прозе као уметничког медија.“ За критичара Роберта Мурхеда (Кобеге Моогћеад) ова антологија представља најобухватнији документ о експерименталној прози. Проза, по њему, добија неограничене могућности када се посматра кроз контекст ове антологије.
За наше читаоце биће свакако интересантно када кажемо да је у Костеланечевој књизи заступљен и један наш аутор — Мирољуб Тодоровић. У њог је објављено осам делова (одломака) из његовог визу“ елног текста „Луномер" који је настао 1969/70. тодине. Тодоровић је уједно један од неколицине аутора који су обимније заступљени,
КПРИТЕВНЕНОВИНЕ = 2