Књижевне новине
ФЕСТИВАЛИ |
АЕСЕТИ СУСРЕТИ ПОЗОРИШТА. СРБИЈЕ
ОВОГОДИШЊИ, јубиларни, де
сети Сусрети позоришта Србије.
„Јоаким Вујић", одржани недавно у Нишу, показали су да су позоришни ансамбли из наше
. Републике много пажљивије но
ранијих година вршили припреме за ову корисну радну смотру. Међутим, и поред видне критичности, коју су готово сва позоришта показала пријављујући се за овај фестивал, мора се указати на чињеницу да будућност ове смотре зависи пре свега од — селекције, Селекција вршена на основу строгих и јединствених критеријума, издигла би Сусрете „Јоаким Вујић" на истински фестивалски ниво. Такође, мишљеља смо да ову смотру не би требало затварати само на подручје Србије: учешће београдских позоришта као п војвођанских, донело би, у то смо уверени, нове такмичарске импулсе. Наравно, о: организацији тако конципованих Сусрета требало би још поразмислити, одлучити се за увођење секција (не према уметничком нивоу позоришта, већ зависно од репертоара), определити се, евентуално, за стимулисање извођења савременог домаћег драмског репертоара (у том случају би ови Сусрети могли бити предселекција Стеријиног позорја), настојати да се обогати „пратећи програм" фестивала, да би тако Сусрети постали прави фестивал и — верна слика позоришног живота Србије.
Да је селекција Сусретима „Јоаким Вујић" збиља потребна показала је ове године представа шабачког Позоришта „Без кривице криви": заиста, без Нкакве кривице, били смо сведоци једног уметничког промашаја, који никако не треба посматрати изоловано. Та представа, лишена сваког духа у редитељском приступу, указала је управо на погрешан пут, којим се, на жалост, још нека позоришта крећу, у борби за освајање публике, а тако и за властиту егзистенцију. Била је то врло поучна представа, која је недвосмислено показивала ОА коликог је значаја избор репертоара и однос редитеља према делу које поставља на сцену.
)
Две представе — „Хроника о Мармеладовима" у извођењу Народног позоришта из Крушевца и „Голгота“ Мирослава Крлеже у извођењу албанске Драме Покрајинског народног позоришта из Приштине, међутим, највиши су
овогодишњи домети на Сусрети-.
ма. — „Хроника о Мармеладовима" интересантан је покушај Јована Путника да. сценско виђење романа „Злочин и казна" обогати елементима из „Авојника" Достојевског. Као аутор сценске адаљтације Јован Путник имао је сасвим исправне премисе: свесно се опредећливши само за један ток романа „Злочин и казна" — само за збивања која се односе на егзистенцију Мармеладових, Путник је нашао довољно простора и за психоаналитичку вивисекцију Рас кољникова, чијег је двојника, као неку врсту „живе савести" довео на сцену. Исто тако, он је умео да изнађе прикладну сценску форму и, што је још важније, да анимира читав ансамбл, тако да смо били сведоци једног изврсног и уједначеног извођења, у којој се истицала глумачка креација Раскољникова (Милија Вуковић). Тај млади глумац, упркос лошој говорној култури, показао је да апсолутно влада средствима глаумачког израза и да уме интелитентно да их користи.
„Голтота" Мирослава Крлеже, у режији Љубише Георгијевског, приказана је у маниру експресионистичко-симболистичке _ драме.
СА „МАЈСКОГ САЛОНА" — НАДА АШКОВИЋ АНЧИЋ:
ВРЕМЕНУ" (МАЈОЛИКА)
1
"Запостављени су у овом делу ње-
гови реалистички тонови. То је, углавном, произишло и било условљено решењем сценског простора: велики гвоздени крст око којег и у којем се све дешава. Нема сумње да има лепоте у тако стилизованој слици, која је првенствено симболистичка (сценограф Нуредин Лоџа). Али, није ли тај силни материјал исувише притискивао глумце и читав призорг — Но, без обзира и на друтачије могућности у виђењу. овог Крлежиног дела (у смислу акцентовања његовог реализма), редитељ Георгијевски реализовао је веома импресивну представу, дДИнамичну у току, јединствену У казивању, Изврсни глумачки ансамба албанске драме Покрајинског народног позоришта из Приштине спретно је следио редитељске интенције, улажући максимум напора и концентрације, те је џоправедно било кога издвајати. Ипак, треба истаћи креацију Крис тијана (Шани Паласка).
Ако су проштлотодишњи Сусрети „Јоаким Вујић" били више у знаку редитељских остварења, 0ве године, поред редитеља. успехе су постигли и глумпи. Тако се истакао Радисав Радојковић као Хенри Перси Огтњанин у иначе редитељски недореченој представи Шекспировог „Хенрика ТУ" (режија Ивице Кунчевића) у изво Ђењу нишког Позоришта. Треба мказати и на креапије Ташане и Мирона (Стојанка Пејић и: Петар Лазић) у „Ташани" Боре Станковића (у успелој драматуршкој преради и режији Александра Гловацког), у извођењу. Натодног позориттта из Титовог Ужица; такође, Нушићев Живота Цвијовић имао је аутентичну боју и успеле комичарске акценте у тумачењу Боке Миленковића у оквиру успелог стилизаторскот третмана редитеља Радослава Лазића приликом постављања комедије „Ар" (српска Драма Покрајинског народног позоришта из Приштине). Нарочито импресивна била. је креација Оца Љубе Ковачевића (Стриндберг, „Отац“ у извођењу крагујевачког Позоришта).
Није случајно што се и најуспелија сценографска решења налазе у најбољим представама Сусрета: то је свакако сценографија Миодрага Токовића за „Хрони ку о Мармеладовима" (сва у духу редитељских интенција Јована Путника, једноставна,
у складу са читавим драматуршким поступком). Треба истаћи и сценографско решење за представу „Ташане" Владислава ЛаЛицКОТ, лишено ситнореалчстичких фолклорних обележја, али ипак у духу амбијента. ' Овогодишњи Сусрети „Јоаким Вујић" показали су да се позоришни живот у Србији креће узлазном линијом између амбиција и могућности. Понекад, када се прецене властите могућности, долази, наравно, до уметничких падова. Било је и других неспоразума — у смислу прецењивања драмских текстова, њихове уметничке вредности (Народно позориште из Лесковпа извело је интегрално текст Берија Стејвиса „Човек који никада није умро", мада се ова развучена лрамска прича упола могла скратити!) Ипак, недавно протекли Сусрети позоришта Србије уливају наду да се наша позоришта могу извући из зачараног круга угађања површном интересовању публике и поћи новим и смелим трагалачким путевима. У то нас посебно уверавају примери позоришта из Крушевца и Титовог Ужица.
Рашко В. Јовановић
„ЧОВЕК У ПРОСТОРУ И
али врло сугестивна и, што је најважније,
Над
КЊИЖЕВНИ ЖИВОТ
ПРИЧА |
О ЗАНЕМАРЕНОМ ПЕСНИКУ
НЕШТО ПРЕ шездесетих година, када је наше песништво кретало ка новим и модернијим облицима изражавања, и стекло подршку куд турне: јавности и већине читалаца, десило се нешто што не иде у корист ни савременој поезији ни кри тичко-естетској мисли. Наиме, у настојању да се афирмишу и на брзину потврде новине песничког казивања, један је и не само један наш песник са несумњивим даром и пуним признањем избачен из песничке стваралачке матице. Десило се да тај наш безмало водећи песник оде са књижевне позорнице и од новог таласа буде извргнут подсмеху и ниподаштавању. Тај песник се зове Слободан Марковић. Од тада име овог значајног ствараоца помињало се“само понекад, уз нека друга имена, у оквиРу генерације, а његове песме смо ретко могли видети на страницама књижевних листова и часописа.
Да неправда буде већа, Марковићеве бројне антологијске песме, многи тадашњи и новији анализатори поезије и састављачи антологија и зборника једноставно нису ни примећивали, већ су их заобилазили и заборављали. Тако је он, на брзину, искључен из готово свих новијих антологија српског песништва. Бројни читаоци и љуби тељи његове поезије и неки старији критичари чудом су се чудили због ове промене, али ништа нису могли променити; остало је онако како су „видовити“ заговорници „новог“ песништва одредили.
Место овог песника у плановима издавачких кућа,"на књижевним вечерима и скуповима, у деле-
гацијама, заузели су и преузели други људи; они који су преко ноћ: проглашени за познаваоце
неких светских језика и модерног европског и америчког песништва. По већини ондашњих оцењивача и хгоничара литературе ти новодошли — „учени“ песници препородили су нашу дотад „романтичну и сељачку поезију", мада тај „препород“ није настао на основу нашег мишљења и нашег живљења, нашег поднебља и наше језичке мелодије. Као зналци страних језика, они су' вешто копирали и прекрајали француске, енглеске и а меричке песнике и тако стварали „своју“ поезију, која није и не може бити знак савременијега и резултат вишега.
Зарад тих и таквих „новатора“, поезија Слободана Марковића до-
ЛЕТОПИС
СЛОБОДАН МАРКОВИЋ
|
била је епитет „немодерне и сељачке“, иако је баш она била и права и наша поезија. Она пева судбину нашег човека и нашег под небља и зато осваја душу и срце сваког истинског љубитеља _— пое-
· вије. Немам ништа против поезије
неких уважених- и код нас одомаћених француских, енглеских и америчких песника, али имам против њихових ученика, и не усвајам, ради аутентичности поетског гласа мога народа, рецепте да треба пошто-пото писати како пишу угледни страни песници, а не како пише, рецимо, Слободан Марковић, у чијој поезији видим мисао мога народа и моју мисао, видим моју земљу и мој завичај, стварни живот овог времена, градова и села, фабрика и градилишта. Она је оду век, у првом реду, била и остала окренута човеку и.његовом сазнању племенитих, очовечених и моралних чинилаца.
Поједини „модерни“ песници и „модерни“ критичари који, на жалост, нису творци ни новога ни оригиналнога, лишили су више од једне деценије наше песништво и наше читаоце задовољства, које им је, пре свих, пружао врени пе-
МЕ:
Батушићев зборник и Загоркини „Јалнушевчани“
Сувремени хрватски казалишни критик и аутор књиге „Хрватска казалишна критика“ др Никола Батушић приредио је за угледну едицију „Пет стољећа хрватске књижевности“ зборник „Пучки игрокази ХТХ. стољећа“ (Загреб, 1973). У књизи која има око шест стотина страница нашло се на окупу шест драматика (Јосип Фројденрајх, Илија Окрупић, Хигин Драгошић, Фердо Бецић, Маријан Деренчин, Марија Јурић-Загорка) и сваки је од њих представљен с по једним текстом;
На почетку Батушићеве књите налази се саставак (преко двадесет страница) који има исти наслов као и зборник. Највреднији је 'први део саставка што говори о хрватској казалишној терминологији, о теми која је до Батушића била скоро нетакнута. У саставку има, између осталог, опажања која се разликују од неких досадашњих. Најзначајнији рад о хрватској пучкој драми дао је Емил Штампар у петом поглављу (стр. 49 — 60) своје надахнуте докторске радње „Јосип Еуген Томић“. Тај рад Батушић не спомиње, а не треба — много труда ни мара па да човјек закључи како та два знанствена радника имају два различита, ·. можда чак и потпуно супротна, мишљења.
Што је пучки игроказг Штампаров је одговор јасан и прецизан. То су комади који.би „по грађи из сељачког живота“ имали да „сељаштву дигну националну и моралну свијест“ (потцртао Ш. Ј.. Томићев комад „Пасторак“ према опћем мишљењу критика, ремек-дјело је хрватске пучке драме. ј
Емил Штампар је с одмјереношћу која је потребна књижевном повјеснику и примјерима („доказима“) казао и доказао да су уз „Граничаре“ једино Томи-
ћеве драме подржавале традици-,
ју пучких драма) у Хрватској, „док се нису јавиле боље драме
· пучке
Милана Огризовића, Јозе Ивакића, Пеције Петровића, Косора, Месарића и Матице хрватских казалишних добровољаца, којој је специјална сврха његовање драме“, У Батушићеву зборнику од наведених писаца представљен је једино Фројденрајх са својим „Граничарима“.
У Батушићевом зборнику је по први пут тискан текст „Јалнушевчани“ Марије Јурић-Загорке (1873 — 1957), а недавно је одржана и премијера те „лакрдије у три чина“ или „пучке шале у два дијела с глазбом и пјевањем“, како стоји на казалишном плакату загребачког казалишта „Комедија“.
„јалнушевчани“ говоре о маАотрађанима, овдје и свуда,о малограђанштини, данас и јучер.
„Читамо да се радња комада оди-
грава У „начелникову стану и у мјесној читаоници града Јалнушевца“. Малограђана и малограЂанштине је било одувијек, и бит ће док буде свијета и вијека. Међутим, различити су и неријетко чак суптилни облици те друштвене појаве. Загорка је мање пажње посвећивала тим суптилнијим облицима који не тако ријетко човјеку промичу и измичу. А не треба заборавити да ће малограђанштина на примјер у Хрватској или Словенији имати неке посебне црте, и да би баш то требало „ухватити“.
Главна вриједност „Јалнушевчана“ јест дијалог. Неријетко приближавајући се дијалогу који смо због духовитости назвали француским, Загорка је испричала занимљиву згоду, шалу, која се лако памти и брзо заборавља. Ако је истина да нема добре комедије без ефектна, окретна дијалога, тада је истина такођер и то да се успјела комедија не мо-
КЕИЖЕВНЕНОВИНЕ 10
сник Слободан Марконић. Уместо његових стихова читали смо и и а читамо гомилу приучених и Ени песника које треба жалити јер су у заблуди да носе знак роЂеног песника и да стварају поезију која даје и осветљава лучу нашег мишљења и нашег човека. Ова истина, можда, не би ни била толико актуелна да неки наши велики издавачи не живе и даље у заблудг. Они, рецимо, радије објављују оне који на основу туђих „песама и туђих поезија „стварају своју, а одбијају да штампају поезију Слободана Марковића, вероватно, нашег најдаровитијег поратног песника. | Дар и ад Слободана Марковића, наравно, не иду у прилог и на руку неким његовим колегама уредницима поезије У познатим из
" давачким кућама. Они, чим се сре-
тну са Марковићевим стиховима постају свесни истине да тако добро не могу писати, да их је природа лишила таквог стваралачког дађа, па му не дају визу за штампање како би и даље „предњачили" и заводили неуки песнички подмладак. Једноставно, ти и такви песници брину само о себи,а не о развитку и квалитету наше поезије. Њима је њихово песништво довољно за цео свет и за све
читаоце. Они се никада не упушта ;
ју у антерарне разговоре са ма. сом, јер, тобоже, избегавају гомиА: они увек изгледају мудри и за мишљени, а у ствари су збуњени и прозирни; “они никад не говоре о свом стваралаштву како пишу и како раде, јер ће, забога, нарушити тајанство уметничког чина и оСслоданити како одабирају теме, а оне, морају, по њима, остати загонетне и неухватљиве.
Време је да се ствари осветле и поставе на своје место и да свако добије оно што му по дару, квадитету и раду припада. А време је, такође, да се Слободан Марковић који је био повод за ову при чу о правом песнику врати на своје место које је заслужио и талентом и ваљаним песничким делима. Ја сам за пуно поштовање овог песника и поновно, право, вредновање његових књига, а за узбуну и против умешних позајмљивача туђих светова и снова.
Они који су умели да откључавају изворе живота и поезије, да слушају гласове публике и читалаца, уверили су се да је управо због оваквих стања у нашем песничком животу, дошло до тога да нам годинама стоје по страни проверени песнички таленти, а често „господаре“ песници сумњивог дара, они који без гриже савести кидају цвеће из туђег врта.
Милорад Р. Блечић : +
НЕБОЈША МИТРИБ: СОФИЈА — ЦОЦА БОРБЕВИЋ |
јалогом. дијалога је разговор између Пацке и Домициле Фурјанић у цијелој комедији, а посебно у четвртом призору првог чина.
С много женске интуиције Загорка је оцртала Домицилу Фурјанић. Има у тој жени нечег „слободоумнот“, нечега што сусрећемо у женама које вјерују да су „еманципиране“. То. није домаћиџа из године 1917. (кад је комедија први пут приказана у казалишту и кад су жене биле посвећене кући), нити жена запослена у творници или у канцеларији и заокупљена радом. У тумачењу Санде Фидершег Фурјанићка је приказана духовито и ненаметљиво.
Најпосјећеније загребачко и хрватско казалиште, „Комедија“, с правом је уврстила у репертоар „Јалнушевчане“. Ако се хоћемо. и можемо забавити, зашто нам у том не би помогла изведба домаће шале. А глумци су (Невенка Стипанчић, Александар Грин"баум и други) својему задатку пришли озбиљно и са срцем, воЊени сигурном руком редитеља Владе Штефанчића. „Комедија“ нам пружа примјер како и забава мора имати своју разину и свој, стил. А понекад је теже насмијати (па и до суза) гледатећља, него га оставити озбиљним иаН ТУЖНИМ. ..
Шимун Јуришић
Примјер тог и таквог