Књижевне новине
А
> сеца пошла
+
НА РАСТКА ПЕТРОВИЋА
КАД СЕ ОТВОРИ „Африка“ Растка Петровића, на левој страни је путописна карта Александра Дерока. Много сам путописних карата видела, али ме је ова импресионирада не само по начину израде већ и по томе што је у левом углу нацрта један малени свитак папира на коме пише: „Цртао за Растка А. Д“ Тог Растка, кога су пријатељи тако много поштовали и волели, познавала сам и ја.
Оно што сам доживела са Растком Петровићем за време мог боравка у Сједињеним Државама Америке личи ми данас на сан и бајку. Не. зато што сам онда била млада, већ зато што са Растком није могло ништа ружно да се до-. живи.
Пошто сам 1938. године заврши ла Правни факултет, октобра месам са супругом за Лондон. У то време енглески није био у моди. Али, захваљујући знању француског и немачког језика, моје учење енглеског је добро ољмицало. Тако су бар други говорили. Тешкоће су, међутим, искресле када сам се обрела у Америци. С људима факултетски образованим било је све у реду, али остале Американце нисам уопште разумевала. Недеље потиштености пролазиле су у љутњи на саму себе што сам три месеца страћила у Енглеској не научивши баш ништа. У тим, за мене најтежим данима упознала сам Растка Петровића.
Било му је у то време четрдесет и пет. Крупан, некако ·гломазан, без косе, а оно мало што се видело испод шешира било је риђе боје. Сетих се његових мука у Африци када је ишао у посету једноме од многобројних тамошњих краљева, па се једва провукао кроз пролаз краљеве терасе док „су се црнци који су га пратили томе смејали.
Излазили смо у већем или мањем друштву, понекад с нашима људима, а често и са странцима, јер је Растко свуда био веома омиљен. Најчешће смо, ипак, излазили само нас двоје. „Излазили“ није одговарајућа реч, боље да кажем: шврљали смо. Свакодневно сам ишла у библиотеку, јер сам почела да радим докторат — бар је то било у плану — а Растко је знао где сам и дошао би аутомобилом до зграде, привукао се прозору, зазвиждао увек исту арију, тихо да не узнемири друге у раду, а ја сам одмах устајала, хитро враћала књигу и још хитрије трчала напоље., Договор је био да.никада не питам „куда „идемо, односно куда ће ме водити, Једном, чим смо сели у кола упитао ме је:
— Знате ли кога саобраћајци највише опомињу у свим градовимт у којима сам до сада боравиог
— Мислите ли на неку одређену професију људи2
— Не, него на мене.
— Заштог .
— Па зато што ја никада не ми слим само на вожњу кад возим, увек ми се и нешто друго мота по глави.
Разговарајући о свачему, често смо стизали до ливада ван града. Кад би зауставио кола, довео би ме до једног места и сасвим 0збиљно упитао:
— Видите ли оно дрво тамо2
— Видим. 1
— Е, лепо, кад одбројим до пет, стартујемо, па ко пре до њега.
Трчали бисмо као да смо на ис-
"тинском такмичењу. Обично сам стизала пре њега, јер сам била мр. шава и било ми је двадесет пет година.
Једно вече у великом друштву отишли смо у локал у коме су црнци свирали и играли. Растко је изабрао место; Било је то у Чикагу. Тада сам први пут чула оригиналну црначку џез музику. Растко ми је за време кратке паузе тихо товорио на уво: „Гледајте добро ова тела. Гледајте те покрете и
= грацију и како се све то слива У
једно јединство са овом музи-
ком..."
— Па то је ваша Африка!
— Упознаћу вас поближе са црицима. Стрпљења. Само се бојим за тај ваш... докторат. |
Ишли смо и у кинеску четврт. Млазили смо у радње и разгледали. Радње су биле претрпане ствари“ ма, алм је Растко увек знао да „нањуши“ драгоцености. Једном приликом купио ми је малу вазу, С "каасичним мајмунчићима, ади ми је нестала за време рата, због чега сам била веома тужна. Била је то
једина „опипљива“ успомена од Ра.
стка. пи Најлепши тренутак за' мене је био када ме је Растко први пут по“ звао у свој стан. Радовао /се када сам на зидовима препознавала сли“ "каре, што и није било тешко, јер је он имао дела врхунских СИН ра. Временом сам се све више уп знавада са. Растковим благом, 15 је је он проналазио свуда куда и ишао, и то непогрешиво, Иза Ма ког предмета је била историја. зимао би ствар у руку, ако је то
КЊИЖЕРНЕНОВИНЕ = о
„о #
С]
'
РАСТКО ПЕТРОВИБ
било могуће, или руком указивао на њу, и говорио; говорио...
— Лепо је вас слушати, али ја тек сада видим колико још треба да учим. Сад ми се чини да сам четири драгоцене године изгубила учећи право!
— Кад будете у мојим тодинама... Једног дана Растко није био расположен за причање и замолио ме да му ја нешто причам. Причала сам му о мојима, јер је тако пожелео,
Знала сам да стра сликарка болничарка и
је његова сеНадежда – била да је умрла од тифуса 1915. године... Причала сам му да је и мој отац позван у рат као трећепозивац 1912. године, баш кад сам се ја родила, а вратио се после седам година, када сам пошла у школу. Није одмах по завршетку рата, дошао, задржали га у Бизерти у болници, а мама је свакога ко се вратио питала исто: Знате ли нешто за мога Исаила2“ Затим сам му, сећам се, причала о својим гтимназијским данима, пуним ведрине, од лазака у позориште, оперу и на концерте у Коларчевој задужбини, о дружењу са сликарима.
Растко је док сам причала, седео некако одсутно. Ништа није питао. Тада нисам знала да је он у гимназијским годинама, о којима сам причала са одушевљењем, прешао Албанију. Неко други би ме можда зато омрзао. Али Растко је умео само да воли. Наслућујући да сам нешто лоше учинила, устала сам да идем. Устао је и Растко да ме отпрати и — неколико дана ми се уопште није јављао.
Један од наших састанака у његовом стану био је посвећен музици, Опет једно од Расткових обе ћања. Села сам на под, наслонила се на лежај и чекала. Колико је
плоча имао! Одмах сам препознала
црначке духовне песме, Значи, дотшао је тренутак да се упознам са црнцима Растка Петровића. Ти гласови! Све те песме је снимио у јужним државама, на пољима на којима су прнци радили, сакривен иза неког дрвета. Доцније се није ни крио — примили су га за сво. „га. Ту није било никакве обраде, како би се то данас рекло. Те музичке сеансе су се понављале с времена на време. Ко зна колико пута је он све то слушао, а слушао је помно као да је први пут. Тек би понекад _изустио понеку реч. :
Толико је било љубави за лепо.
п човека у Растку да сам била врло тужна кад је дошао дан да по.
.
· дамипомогну, али сам често седе-
Бемо даље. Јављала сам се картама из Медисона, из Кембриџа... одасвуда. Сусретала сам познате
универзитетске центре, богате би-
блиотеке, професоре расположене
ла над отвореном књигом и очекива
ла да чујем познати звиждук ПОД.
прозором, па да још једном излетим у непознато ... Никада ми није одговорио, али је на растанку тражио да му се јавимо кад дође време повратку да би нас испратио до Њујорка. Тако је и било.
• У то време сенка фашизма је нат крилила Европу. Други светски рат је започео. Журили смо да ухва-
тимо последњи брод који је прево- ·
зио цивиле у Европу. Са нама је путовао и др Андрија Штампар, који је стално причао вицеве и правио се веселим. Чинио је то да би ми помогао да не мислим на рат и на мине у мору — говорило се да их већ има — на оно чему смо ишли у сусрет. Последњи кога сам видела на доку био је Растко Петровић. Нисам могла да сакријем сузе, јер сам сигурно зна ла да је најлепши пернод мога живота био за мном. За дописивање није било прилике ни времена. Чула сам да су Растку неки замерали што се није вратио, Има, меЂутим. људи који никад не могу да изневере своју земљу, ма где живели. Да ли је Растко икада сазнао колико сам му била захвална за све лепо што ми је несебично дао или на то уопште није мислио у својој немерљивој скромности и доброти2
Једног дана прочитала сам у новинама да је умро од срца у Ваттинттону 15. августа 1949. године. Моје познанство са Растком почело је са „Африком“ а завршило се „Даном шестим“ објављеним 1961. године. Издвојила бих цитат из другог дела његовог „Дана шестот“: „Видите, Биле, људи су у ства ри подељени у две групе. У једној су они који се интересују како се догодило то чудо да постоје, да су рођени, да живе и умиру, а У друтој их то уопште не занима. Ја припадам првој групи, ви такође. Као што сам вам рекао, ви се трудите то да разумете својом младошћу, ја својом мишљу. Мож да зато што сам изгубиосво ју младост, што сам је оставио негде иза себе уништену“ (подвукла А. С.).
Мислим да ова реченица потпуно осветљава лик Растка Петровића. Смех, радост... све му је било ускраћено, украдено. Осећала сам колико се бојао усамљености, колико није могао без друштва и колико му је било потребно храбрости да победи стидљивост и 00: зирност у себи па да дође под мој прозор, да ме „омета“ у раду да би ми показао нешто што он му па ло на памет, да би учинио нешто за шта је мислио да мора да уради. Био је то императив његове заувек изгубљене младости коју ништа и никада не може надокнади ти. Успомене из рата биле су њему увек присутне и живе и он је свакога дана морао да их побеБује интензивним радом, интересовањем, копањем и тражењем само лепог, у стварима и људима. Не верујем да ј: други део књите „Дана шестог“ написао 1938. 'тодине. То је морало дуже трајати. Мо жда колико и сам други рат. А можда је и после рата још нешто додавао, брисао, писао. .
Када сам сазнала да је умро 0 сетих да сам сиромашнија за јед: ног пријатеља. А доста сам их из губила овога рата. Са сузама, навреше ми многа питања... Постало ми је јасно зашто је тражио моје друштво и на неки начин ме из двајао од осталих. Растко Петровић није био без пријатеља ни У Америци, али чињеница је да сам ја била последња из његовог Београда која је тамо боравила дуже времена. И, можда, због тога и бли
ска“
Антелина Савић
Део предавања одржаног на састанку Клуба љубитеља историје Београда, у Манаковој кући,. «
|
Т МЕМОКЈАМ
МИГЕЛ АНХЕА АСТУРИЈАС ИО | МАТИЈСКА РЕЛАНОСТ СЛОБОДЕ
велики прозни писац и песник Гватемале, други јужноамерички писац који је, после Габријеле Мистрал, 1967. године добио Нобелову награду. Рођен 1899. тодине у породици правника, Астуријас је детињство и младост проживео у до-
УМРО ЈЕ Мигел Анхел соли Ћи
. ба диктатуре Естраде Кабрере и
као студент права узео учешће у револуционарном покрету. Отишав. ши, по паду Кабрере, на студије у Париз, остао је тамо много година, посветивши се испитивању прошлости свог народа и других средњоамеричких народа. Показујући велико интересовање за живот и духовно благо своје земље, он се бацио на проучавање предака својих земљака народа Маја, с чијим се легенда-' ма упознао боравећи на селу и од своје мајке и бабе, које су му ове легенде причале. Овоинтересовање ојачало је сазнање о злој суд бини садашњих Индијанаца, и та два елемента: интересовање за далеку прошлост и за садашње социјално стање сиромашних слојева његових земљака условило је
"свеколико стваралаштво Астури-
Паризу (1924
јаса.
За време боравка у — 1933), Астуријас упознаје Томаса Мана и Ромена Ролана, другује са Арагоном и Елијаром, дубоко упознаје мајанску културу и.преводи на шпански језик најважније књижевне споменике ове културе: епове „Попол Вух"“ и „Летописи Какчикела", а 1930. године у Мадриду објављује „Легенде Гватемале", у којима обрађује фолклорне елементе своје земље. У овом делу налази се основа његовог стваралачког поступка, тзв. магичног реа лизма, у којем се стварност меша са иреалним, савременост са древним легендама, а стварна збивања са магијским „каузалитетом". Магични реализам је, у ствари, приказивање стварности онако како је гледа наивни, морално чисти и сујеверни Индијанац, али са кри тичким односом према многим странама стварности, а Астуријас је један од најзначајнијих пред ставника овог својеврсног средњоамеричког и јужноамеричког „кри тичког"' реализма нашег времена, који заступа веома велики број најбољих писаца са „зеленог“ континента. У духу својих критичких п де мократских идеја, антиимперијаапзма и историјског оптимизма, Астуријас је још 1922. године почео да пише роман „Господин пред
“седник", који је завршио тек 1933.
године, када се вратио у отаџбину. Ахи тада је у Гватемали на власти поново био један диктатор (Убико) и роман није могао да буне објављен јер.је био посвећен разобличењу диктатуре. У њему је
„реч о томе како је један просјак
једне ноћи, случајно убио једног од диктаторових доглавника, а жбири воде истрагу онако како одтовара њима и њиховом вођи, оп тужујући и уништавајући низ невиних људи. Астуријас је снажно приказао атмосферу страха и насиља и показао, како се народ, готово нагонски, одупире страховлади диктатуре и њених следбеника. Роман је писан у облику кратких „филмских“ секвенци, што одговара његовом садржају: изолацији људи у условима диктатуре. Тако сликовито и тако истинито као ·Астуријас нико није успео да прикаже типичне диктаторске режиме у Средњој и Јужној Америци и да укаже на њихов страшни механизам. Стога је природно што је овај роман могао да се појави тек 1946, године, две године након грађанско-демократске револуције, у којој је Астурија сам активно учествовао. ;
Након револуције 1944. године, Астуријас добија разне дипломатске положаје у Мексику, Аргентипи, Француској, Салвадору (касније је био амбасадор у Француској), постаје један од најутицајнијих интелектуалаца Јужне Америке и бори се против монополистичког положаја америчког капитала У овом крају света. :
Три године након „Господина председника" Астуријас објављује роман „Кукурузни људи", у коме с великом рељефношћу приказује тежак живот гватемалског сељаштва. Наслов је настао на основу древне легенде по којој је човек сачињен од кукуруза, а кукуруз је у темељу његовог живота. Међутим, док сељаци сматрају да је кукуруз света биљка, страни израбЉивачи, удружени с домаћим екс-
плоататорима, настоје да, помоћу“
њега, постигну што: већи профит, Откривајући конце којима се тватемалски народ хвата у паукову
мрежу страног, северноамеричког 1
капитала, Астуријас је написао „бананску трилогију“, три романа у којима ће разобличити улогу северноамеричких капиталиста у вла дању средњоамеричким земљама. Ту трилогију, објављену у Буенос Аиресу, чине романи; „Ураган" (1950), „Зелени Папа" (1954) и „Очи сахрањених" (1960). У овој трилотији Зелени Папа је шеф израбљивачке компаније „Тропикал План-
. танера А. Д." (у којој није тешко препознати чувену америчку компанију „Јунајтед Фрут компани"), који је свестан да може све што хоће, да згрће милионе долара радом сиромашних људи, да поставља и збацује генерале и чак пред седника земље, да изазива „револуције" које ће му прибавити још. веће профите итд. Онај ко жели да победи „Зеленог Папу", мораће, по његовим сопственим речима, да буде као ураган који ништа не оставља за собом и, стварно, на крају прве књиге трилогије, долази ураган, као симбол будуће победе народа и његовог ослобођења. од страних експлоататора.
М другом делу трилогије Астуријас је дао портрет једног од типичних представника стране експлоатације: Мејкера' Томпсона, који, плетући интриге и вршећи злочине против месног становништва успева да постане Зелени Папа, али, у тежњи да влада и згрће доларе, не успева да оствари срећу и губећи љубав, жену, па чак и унука, 'којем је желео да преда компанију на управљање и, остављен од свих, умире усамљен и несрећан. Насупрот њему стоје људи из народа,
МИГЕЛ АНХЕД АСТУРИЈАС
који, упркос тешком материјалном положају, налазе тиху и малу срећу п добрим, хуманим односима с људима који пате као и они. Трећи део трилогије је добио наслов па основу уверења Индијанаца да очи сахрањених остају, отворене докле год на земљи"влада неправда. У овом делу снаге домородаца се консолидују и припремају за одлучну битку, коју најзад, добијају п тријумфују над дотле свемоћном страном фирмом. Три. логија се завршава оптимистичким уверењем да се моћ страног капитала може савладати и да ће народ најзад узети власт у своје руке. Трећи део романа Астуријас је написао у емиграцији, пошто је 1954. тодине, момоћу стране интервенције, упадом из Хондураса, дошло до збацивања демократске владе Хакоба Арбенса, а у међувремену он је, управо о збивањима
у интервенцији, објавио збирку приповедака „Викенд у; Гватемали" (1956), у којима разоткрива,
мреже којима се народ поробљава.
Међу средњоамеричким и јужноамеричким писцима иџа много писаца који разобличују “ махинације којима се њихови народи поробљавају, али ниједан од њих није тако неустрашиво и тако отворено као Астуријас указао па ове „махинације, откривајући њихове експлоататорске корене у моћним концернима САД-а. Приказујући погубну моћ доларске маније и тежње трке за новцем, он јој је супротставио древну мудрост живота коју је нашао још код наро-, "да Маја и указао на нужност оштре, револуционарне борбе против капитализма и империјализма у овом крају света.
Мако врло одлучно ангажован, Астуријас није хтео да жртвује уметничку страну свог књижевног дела. Сва његова')дела писана су сочним језиком, пуним метафора и симбола, узетих из индијанског фолклора, а често и „техником" карактеристичном за: поетско стваралаштво, Иако обојено јарким „локалним“ бојама Гватемале, својим дубоко људским садржајем,
„| „његово дело је стекло универзалан
значај и опште признање широм света. Живећи у Паризу у време цветања надреализма, Астуријас је, чини се, од њега усвојио велику слободу имагинације и изражавања, мада су традиционални латинско-амерички корени много јаче утицали на њега, Његов позни "роман „Мулаткиње" (1963) још више је заснован на митском него „Ку курузни људи“ и стога је, природно, постигао мање успеха него њетови ранији романи. Може се чак рећи да се, под утицајем митова о некадашњем благостању, код њега донекле јавља традиционализам, реваншизам према цивилизацији и једна посебна врста русоизма. Али, м основи његовог опуса, без сумње стоји љубавлтрема слободи, де“ мократији и прогресу.