Књижевне новине
ЛИКОВНА УМЕТНОСТ
Екеперимент 6
Мајски салон УДУПУС-а, | Музеј примењене уметности Београда .
ТРАДИЦИОНАЛНА манифестација ликовних уметника примењене уметности Србије — Мајски салон, одржава се ове године по шести пут под називом „експеримент“. У Галерији Музеја примењене уметности окупљено је преко шездесет излагача са ис то толико дела, у једном избору који доста репрезентативно представља садашњи тренутак"примењене уметности Србије. Имамо утисак да је УТ мајски салон, бар што се квалитета тиче, чистији, садржајнији и свеобухватнији од ранијих, да је он управо права слика распона и тенденција које доминирају у области примењене уметности данас и овде. Таква оцена, са малим изузецима, могла би се дати за све области заступљене на овогодишњем Салону, од керамике преко таписерије, плаката, илустрације, графичког и индустријског дизајна, фотографије до сликарства и уметничке књите, не само по присуству најпознатијих имена већ пре свега по стварном квалитету изложених радова. Из тога се не изузи-
„мају ни радови награђених аутора, арх. Радмиле Милосављевић, Астриде Чеховин и Зорана Јовановића, јер би неки други жири могао одабрати друга имена.
Сложеност и богатство изложеног материјала, распон концепција и стилских приступа проблемима које намеће савремена примењена уметност и прилике око ње, отва рају међутим низ питања која су доста оштро постављена у предговорима каталогу. Арх. Зоран Маневић, замерајући овим мајским изложбама које иду под називом „експеримент“ да све личе једна на другу, закључује: „Да би се стигло до експеримента, потребно је експериментисати. У том смислу три Мајска салона, настала на стандардној годишњој продукцији чланова УЛУПУС-а, са тако много таписерије, нешто мање керамике и тако мало индустријског дизајна, у наше пост-машинско доба, заиста су довољни да нас увере да се тим путевима не иде никуда... ·
Аутор другог текста у предговору, Биљана Томић, сматра да је ситуација у нашој савременој примењеној уметности таква да „можемо говорити о кризи професије и професионализма, као и о кризи мишљења о значењу и смислу циљева свих оних обла. сти што се данас укључују у постојеће схва тање „примењене уметности“. Она се даље пита „како то да у нас још увек постоје примењене академије (сада Факултет примењене уметности) а не високе школе за дизајн, засноване на новим социјалним и едукативним принципима",
Из ових мишљења Зорана Маневића и Биљане Томић могу се лако извући закључци, мање или више оправдани, да је Мајски салон, као општа смотра аутора и дела примењене уметности, нужно ослободити атрибута „експеримент“, а да се — као његова засебна целина — приђе изложби дизајна који би означио нову етапу, корак напред у тражењу друштвене функције естетског обликовања. '
Зрелост концепције
Соња Ламут: Мецотинта, Галерија Графичког колектива. |
ПРВА САМОСТАЛНА изложба графика Соње Ламут коју смо ових дана видели у Галерији Графичког кодектива, по многочему је изузетна ликовна појава. Тридесетак изложених листова, претежно у техници мецотинте, показују дело ретке доследности, зрелост концепције и занатску беспрекорност, каква се не сусреће често ни код далеко искуснијих уметника.
Међутим, та стара и помало заборављена техника (и да ли само техника2), нашла је у личности Соње Ламут изванредне могућности обнове, сигурног цртача и извор богате а једноставне форме у сложеним композицијама чврстих односа и непогрешивог ритма,
Специфичност карактера самог садржаја света који нам нуди ова млада сликарка говори пре свега о једној тихој поетичности дубоке унутрашње вокације, некој замишљености над нестварним временом, овом нашем и оном прошлом, можда о мудрости ћутања пред тајнама лепоте која је више слутња но истина, више сан но јава. Тај свет Соње Ламут, сведен на неколико основних мотива (усамљена женска фигура, акт, стојећи или лежећи, замишљени женски профили дивне нежности у некој нестварној ренесансној архитектури или имагинарним пределима), ликовно је беспрекоран и убедљив, ненаметљив али импресиван, 5
Не знамо узрок тој појави, али једна група младих сликара и графичара који се
"све чешће јављају на изложбама, као да из
бегава дијалог са својим временом, тражећи духовни ослонац у неком „времену-ван "времена", у некој клими универзалног, ван"историјског кретања, налазећи мир у својој унутрашњој стварности, у самом бићу.
Тој генерацији припада и Соња Ламут, чија ћемо дела, сигуран сам, још сусретати. Срето Бошњак
КЊИНЕРНРНОЕ 5
/ ,
СЦЕНА ИЗ ПРЕДСТАВЕ „ХАСАНАТИНИЦА" ЉУБОМИРА СИМОВИЋА У БЕОГРАДСКОМ НАРОДНОМ
ПОЗОРИШТУ
,
ПОЗОРИШТЕ
х
ПОЕЗИЈА ИМ ТРУБОСТИ ЖИВОТА
Уз премијере „Хасанагинице“ Љубомира Симовића џ Народ ном позоришту и „Вучјака“ Мирослава Крлеже у Југословен-
ском драмском
НЕКАД СУ песници чинили част и славу позоришта. Сада њихова реч веома ретко оплемењује сценске просторе, Отуд је појава Љубомира Симовића са „Хасанагиницом", на великој сцени Народног позоришта, већ самим тим догађај који привлачи изузетну пажњу јавности. —
Суочавање са текстом открива да је Симовићева визија ослобоћена оног загонетног стида несрећне Хасанагинице који је тако узбудљиво опеван у народној песми. Деценијама и столећима то девичанско у зрелости, што израста у најсуптилније емоционално стање, узнемирује и песнике и естетичаре. Гете се трудио да проникне у дубину страсти што сама себе окива смрћу, па је „Хасанагиницу" и назвао „Тужбалицом о племенитој жени Хасанате". Ова. племенитост, као узвишено осећање, понела је и Симовића тако да он трагично светло баца искључиво на ту чудну женуи супротставља је свету реалности што обилује грубошћу, злурадошћу, разним тривијалностима, сујетом и класном нетрпељивошћу. Симовића не занимају форма, етички прилаз и уметничко обликовање узора. Зато код њега време, зло, политика (ова реч се сувише често употребљава) тријумфују над Лепом, гордом и помало нестварном Хасанагиницом. У њој је све мутно, речи као да се инате а бол више припада смрти не то животу па је пред нама рефлекс уништеног живота. Само овако можемо објасни-
' ти онај њен каријатидски став и песнико-
ве богате али помало и исфорсиране епитете и речи које траже свечани говор чак и када је у питању тужбалица над самом собом (сцена на дивану) или драматичан призор са колевком. Хасанагиница је све време изван реалности. Све што се догађа са њом као да је игра судбине или ње ног саможивог, брата, бега Пинтерови ћа, који жели да до краја понизи Ха-
санагу. Њој не преостаје ништа друго.
него да се у сцени опраштања са сином над колевком скамени и заћути. Неда Спасојевић, ма колико понекад била неприродна. у ставу и гесту, дала је овако саткану улогу надахнуто у блоковима тихог, лирског и драматичног. У њеној игри било је трагичног расположења у односу према соп ственој судбини, али и немоћи да се одупре злу које је гуши и понижава. У тој интимној несрећи има поезије. Хасанагу је и:љ рао Мида Стевановић реалистично, снажно у грубом тону испод којег се ипак могла наслутити и друга природа овог не мање несрећног човека, У његовом глумачком развоју ово је'значајан резултат, мада би У другачијем редитељском концепту пружио још и више. Милош Жутић, препун цинизма, као Пинтеровић бег, доминирао је многим сценама у стилу који има источњачког рафинмана, смелости у вербалним дуелима и умешности да сваким својим вокалом или завршетком реченица ,и нагласцима убија Хасанату мржњом и делом, Жутић је текстом и игром толико утицао на све око себе да би се ово дело могло назвати и „Освета Пинтеровић бега". У вероватно најлешшој сцени — умирања Хасанагиница, Мира Бобић, као мајка Хасанагина, својом једноставношћу, топлином и трагичном присутношћу, оставила је достојан утисак. Ефенди Јусуфа, Хасанагиног са ветника, дао је Михајло Викторовић дис-
кретно али глумачки изражајно и сасвим индивидуализирано. Сцене трагичне озбиљности и отимања бесмислу реалности реметила је присутност Ксеније Јовановић у лику мајке Хасанагинице, јер она је ту жену видела кроз некакву злураду сујету у старинском преживелом маниру уз брисање усана рукама, поскакивање и глумљење сваке речи посебно. Била је то непријатна
· архаичност. 7
Рамиз Секић (Хусо), Богдан Михајловић (Суљо), Борђе Пура (Ахмед), Боба Димић (Муса), Момчило Животић (баштован) и Раде Поповић направили су сваки за себе занимљиве ликове. Али њихове сцене, ма како допадљиве за публику биле, сводиле су се често на вулгарност и,неукусно препричавање војничких вицева, а требало је очекивати, према суштини дела, да ови обични људи добију димензију: живота сагледаног са свих страна и постану израз оне бесконачне људске похотљивости што се поиграва туђим страстима и прождире сама себе .Сцену је опремио Миомир Денић, а костиме је креирала Божана Јовановић. Симовићева визија ове баладе није савршено, али је занимљиво сценско и песничко дело. Редитељ Жељко Орешковић је ту пое-
зију прихватио као нешто далеко и страно,
сасвим споља, без страсти да у њој открива аутентичност, па је она била потискивана из реплике у реплику и често претварана у неукусну игру за публику. А овом тако ретком делу била је и те како потребна једна суптилнија, уздржанија и пречишћенија форма са више духовне мирноће, осмишљене сценске ироније, посебних карактера и изворног сценског доживљаја.
% »% Ж
У ПРИКАЗУ представе „Вучјак" Мирослава Крлеже, који смо објавили у прошлом броју нашег листа, из техничких разлога је изостао завршни део текста, који, с обзи» ром на његову важност за целовитост утиска, сада објављујемо:
У овој представи Југословенског драмског позоришта редитељски најупечатљивија је сцена обрачуна између Мајке и Еве у завршном чину. Капиталина Ерић је у тај стамени лик унела сву тврдоћу која се са разочарењем таложила годинама око њеног мајчиног срца. Зато њена тужбалица са преслицом делује као проклетство пи пред» сказање трагедије. У њој се отимају емоција и бол па драматичност добија на интензитету који просто смућује Еву и подсти че Босиљку Боци на изузетно упечатљиво остварење: ова млада жена, у којој су не маштина и животарење по америчким рудницима и јавним кућама деформисали и убили сваку емоцију, ослобођена је шаблона и представљена као бескомпромисна и разуларена девојчура што логику подземља супротставља психопатској болешљивос ти и медитацијама о подсвести. У том су, ровом обрачуну са околином има силине и рустичности па је разумљиво што је Босилка Боци дала оригиналну интерпретацију необичног лика. у
Сви ови дивни фрагменти нису, на жалост, уклопљени у целини. Представи не-
достаје више унутарње динамике и ритма.
тако да је она мање театар а више есејистичко рашчлањивање текста. „Вучјак" је, међутим, ипак, драма а не роман. Зато се морала избећи нарација и текст ослободити свега ефемерног и превазиђеног како би оно његово живо и толико привлачно језтро могло да делује својом истином. У позоришту нема светих текстова, поготово не у оном што почива на модерним схватањима сценске креације, па зашто би се толико страховало над сваком Крлежином речи кад и Софокле и Шекспир новим тумачењима увек и изнова потврђују своју суш тину. Дино Радојевић је способан редитељ и да којом срећом није био толико инфериоран према-писцу, да је више веровао себи и глумцима, одлучније инсистирао на контрастима између човека и средине начинио би сигурно далеко комплетнију представу и обогатио наша сазнања о „Вуч-
5 „, .
јаку
Петар Волк
"Апригентеко име
КРАЈ ПРОШЛОГ и почетак овог месеца У
. бити предмет опшхе паж: Београда.
" на заласку. Он је још велики уметник, мож
смета да остане незаборавна. Од његовог
· почев од ДЛенског (М. Петровић) и Татјане
МУЗИКА
Једно ново
београдској Опери обележени су низом нас-
тупа, гостију, међу којима на почасном ме-
сту стоје два љубимца наше ПУНИ два тенора: Алфред Садел и Микеле за док се сасвим ненадано међу на на 4 једно ново име, име диригента Илмара
ји Ћ : адућој сезони тиш: ће вероватно у идућој сезон ПИ ви ~ е позодишног
Док је Алфред Садел, темпераментом и сензибилношћу јужњака, у успону Свон снага, пленио искреношћу, пепосреднош у и својеврсним патосом, који је пене фреда (у „Травијати") чинио град џи његове_ Венецуеле, дотле је Микеле Моле“ зе импоновао интелигентном скономијом и певачког и глумачког израза. Он није више на успону, није онај романтични полетарац који ће из вечери у вечери, ношен нашим аплаузима, жудети за немогућим, по цену вратоломних ризика! Но, Молезе није ни
да мало више прорачунат, али никад ха дан ни неинтересантан. Овога пута“ он је тумачио три веома разнородне улоге: Ри карда у „Балу под маскама, Вертера и Радамеса у „Аиди". Видели смо Рикарда и Радамеса, и само први чин Вертера. За нас је био најинтересантнији као, Рикардо, већ и зато што је носио печат једног личног става. Тај Рикардо који мисли им, одвећ разочаран да би се занео љубављу, као да чека смрт и да је тражи и као искупљење и као избављење, У' срећнијим околностима целе представе његова креација била би још видљивија, али ни овако јој ништа не
Радамеса нама ће остати у сећању уводна арија, једно мало мајсторско дело, утолико драгоценије јер су ретки тенори који се у њој прослављају, п дует на Нилу, као и финале опере, у којим је сценама на матистралан начин сарађивао са гошћом из Софије — Маргаритом Радуловом — стварајући два звездана тренутка не само те вечери, већ и ону чаролију од које застаје дах, = Бугарка Маргарита Радулова, која је на сам дан представе долетела из Софије, почела је представу веома нервозно, једним гласом који је само у највишим положаји ма прелазио рампу; гласом који је био лишен сваке тдплине, који је чак на моменте бивао непријатно ружан, и због неког „исит њеног" и „звечећег" тремола. За дивно чудо, како је представа одмицала, њен глас је' бивао мекши и заобљенији, да би је у сцени на Нилу, а нарочито у дуету са Радамесом, који се понавља и у самом финалу, винуо у највише и најчистије сфере певачко-тлумачке уметности. Да је којим случајем представа могла почети из почетка, вероватно бисмо доживели њену праву и ис тинску вредност. . Јунске представе познате су по -својим шароликостима. То је и месец „шанси, не само код нас;=то је месец у ком су многе певачке звезде рођене. Једна таква представа била је и овог јуна на нашој сцени: „Евгеније Оњегин", у којој се окупио читав букет изненађења и случајних „ускакања",
(И. Божиновска), преко Ларине (С. Јанковић), Гремина (Миле Петровић) и Зарјецког (Д. Јанковић), до диригента, госта из Совјетског Савеза, Илмара Лапинша, који је, како чујемо, овом представом полагао аудицију за ангажман. Одмах да кажемо: то није била аудиција, то је била демонстрација невероватне и несхватљиве уметничке моћи, један чудесан ватромет идеја, умећа, воље, сугестивности, ауторитета! Био је то један шок, недоживљен ваљда још од Крипсових дана, када се један из „рупе" намеће целом аудиторијуму, који се после Ш чина диже на ноге и нечувеним аплаузима и повицима одаје почаст једном таленту, једном рођеном диригенту, који је то вече просто васкрсао нашу већ расходовану представу „Оњегина". Касније смо саз нали да. је ђак Хајкина са. московског конзерваторијума, да је Естонац, да је п одличан инструменталиста са оркестарском праксом и да има само 30 година. Ако је ово стварно била аудиција, ми честитамо београдској опери на новом дпригенту, чи је ће име, уверени смо, ускоро бити и њена част.
И, на крају, у младој Скопљанки Искри Божиновској упознали смо једну симпатичну, музикалну, веома сценичну, осећајну Татјану, која је, мада видно импресионирана својим првим гостовањем на нашој сцени, успеда да пружи доказе о свом таленту.
Миле Петровић веома је лепо, чисто, с правом „басовском бојом, отпевао, први пут у својој каријери, Гремина, док се Душан Јанковић, својим свежим гласом наметнуо у једној малој п незахвалној улози, као што је Зарјецки.
Слободан Турлаков 4
НЕБОЈША МИТРИЋ; БЕОГРАД 1944 — 1964, |