Књижевне новине

" добар поман него

САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ

(МИСАО МУЗИЧКЕ АКТИВНОСТИ.

ЈУКА БАНШТОНА

Аутентични израз једне културе ко

или етничке оквире

" ДОК СУ савременим џезом одјекивали крии беса, помаме и нетрпељивости, један је човек готово педесет година, са бриљант-

ном самосвешћу, следио једну приватну '

Декларацију независности, која никад и нигде није била објављена. . Дјук Елингтон. ; Пе . Читавих пет деценија испуњавала се једна каријера без уметничких или људ-

· ских падова; каријера која је познавала

само падове или заблуде других, нарочито оних који су се у игру живота убацивали као слепи аутори погрешних пророчанстава. Стваралаштво Ајука Елингтона, у време када су његове године већ увелико биле превалиле седамдесету и када је још увек стајао на челу најзнаменитијег и најбо-

љег оркестра у историји џеза, није пока- '

зивало, ни у најмањој мери, знаке оронулости. Његова живахна старост, притом, није била нека нова младост; у ствари, његова старост је, обогаћена искуством година и уметничком еволуцијом џеза, представљала раздобље у. којем се до потпуних последица доводе претпоставке програма замишљеног у млађим годинама. Тицијан, уосталом, у деведесетој тодини био је млађи него икада.

У тренутку када је, пре више од једне и по деценије, усмеравајући премисе својих младих и борбених колега, француски филмски критичар Андре Базен формулисао основне принципе „политике ауторства“, једва се могло претпоставити да ће један чланак од непуних две хиљаде речи — истина полемичан, али на сталожен и зрео начин — имати снагу и утицај теоријског манифеста. Једва бих се могао сетити, укључујући и Бретонов „Манифест надреализма“, прокламације „оца Даде“ Хуга Бала или Корбизијеову књигу „На трагу једпе архитектуре“, неке уметничке објаве у модерном времену која би до те мере, до које је то учинио Базенов чланак у свету филма, револуционисао неку од савремених уметности. Може бити да је Базен, као теоретичар против своје воље, само закључио једну епоху, сабравши полувековно искуство филмске уметности у напону њене еволуције. Без Базена, међутим, не би било Трифоа ми, по свој прилици, ни садашњег напора нове америчке реалистичке школе.

Оставићу за неку другу прилику анализу утицаја који је, како је то уосталом већ наговестио Џо Голдберг у свом чланку „Индивидуалне основе критике“, „политика ауторства“ имала на критичаре џеза. Овога пута, желео бих да подсетим на једну од битних претпоставки „политике ау-

торства“, која би, како изгледа, могла би- |

ти од велике помоћи за потпуније разу: мевање стваралаштва појединих џез-музичара, као Армстронга, Хемптона или Џи Ви Расела — али, пре свега, Дјука Елингтона који је, у том смислу, можда најпотоднији пример за анализу. У једном од

пасуса Базеновог чланка, наиме, каже се:

да неки (филмски) аутор, улазећи у период старења, нипошто не улази, истовремено, и: у период опадања. „Велики талепат умире, али не стари“, каже Базен, истичући да је овај закон уметничке психолотије опште вредности и да је у његову потврду могуће наћи примере не само у свим уметностима већ и у свим временима. Он чак: иде и даље, тврдећи да овај принпип треба обрнути и рећи да „тамо где верујемо да (код неког аутора) уочавамо опадање мора да је наш критички смисао. изневерио, пошто би осиромаштење миадахнућа била мало вероватна појава“. Зашто би, уосталом, требало сматрати да је „Зрнпо зла“ мање добар филм од „Грађанина Кејпа“, „Старац и море мање „Збогом оружје“, а Рајтова „Јунити черч“ (Џппу Сћитесћ) у Оук Парку мање успело архитектонско решење од Гутенхајмовог музеја, насталог пола

века касније2

Ајук Елингтом, како рекох, посебно је,

/ овим оквирима, повољан предмет за анадизу, пошто оп није искључиво музичар-извобач, чија би могућност уметничког изражавања била после неког времена реално условљена степеном његове физичке кондиције. Само се по себи разуме. да је / музици каква је џез; у својим познијим тодинама — иако је његова стваралачка имагинација можла у. напону достојномМ тетових младих тодина, а његова импровизапија исто толико концептуално зрела колико је то била у музичаревој пуној снази — један музичар све више технички ограничен да себе изрази. Кад-тад, неумитни закови природе појавиће се као чипилац који ће пресудно деловати на изгледе ла неки велики џез-музичар извеле ло краја своју замисао — премда је, исто тако, могуће да неки велики џемузичар своју величину у каспијим тодинама испољи на тај начин, што ће сроје музичке идеје 24 Бразити својим техитчким могућностима 7 старости. стварајући у тим пелативним оквипима истинска ремек-дела. Дјук Елинтгтон је, међутим, у свему томе изузетак који пам дозвољава да У свотој теоријско! спекулапији идемо и даље, По АКО њега, као композитора, аранжера и ЗБЕ "лидера, свежина духа мање подложна 3 "ког"ма старости.

· Ништа нам у протеклим уоног лобро познатог несре

тодинама, сем

о КШЖЕИОЕ 7

ја је превазишла расне

ћиог лесетотолишњег перпода када су критичарске пред-

расуде дигле свој глас, није давало за право да поверујемо како Елингтонова уметност више нема вредности за савремени тренутак џеза, Еуфорија која је завладала после фестивала у Њупорту 1956, за многе је представљала изненађење, а поготово за оне међу ватреним, или сувише ватреним, поборницима џеза који су сматрали да је све оно што је претходило покрету, правцу или стилу коме су они били посебно при зржени, требало извргнути јавном руглу. Такви су, како је исправно закључио Харви Пикгр у свом чланку „Критичарски култ личности“, нанели током година мноштво неправди џезу, а њихова највећа жртва замало да није постао и онај који је највреднији нашег поштовања. Они који су бескрајно волели „Концерт за Кутија“ (Сопсемо Тот Сооџе), а заведени можда одиста бриљантном анализом тог ремеклела коју је извршио Андре Одер, сматралим су посве природним да мисле како Елингтон, једноставно, више није у стању да сам себе превазиђе. А, истовремено, приспели су и нови богови, чији је „бап“ ишао на руку уверењима да Елингтон са својом музиком заиста припада прошлости.

То показује да је читава једна генерација грешила, и не знајући то. Иако. је чак измислио реч „свинг“, Елингтон са сво-

ника међу бенд-лидерима, везан искључиво за емоционалне, психолошке и му зичке претпоставке тог френетичног времена. Можда сам ја, наравно, у праву утолико уколико ми временска дистанца пружа прилику да сагледам целовит ток еволуције. и да на основу познавања бројних чињеница које су, сасвим природно, биле недоступне критичарима и љубитељима џеза оног доба, извлачим закључке по вла-

АЈУК БЛИНГТОН СА СВОЈИМ ОРКЕСТРОМ

пажљивом аналитичару пије могла измаћи из вида чињеница да је Елингтон, како рекох на почетку овог текста, објавио сво. ју приватну Декларацију независности и

да иде властитом стазом. Акб је од 1956. године до данас успевао, у бројним и значајним приликама, да испољи све судбоносне одлике своје музичке генијалности, бесмислено је претпоставити да је у ње говој каријери постојао период, потпуно прационалан, када његово стваралаштво једва да је било вредно помена! Ни у ком случају није јасно због чега би велике композиције (свите-колажи, како бисмо данас рекли), настале од 1944, до 1956,- морале уметнички, што ће рећи концептуално и

бити да смо данас одвећ мало свесни такзхи концертних композиција каквесу „Лик света који долази“ (Ме Могја А-Сопит'),

„Харлем“ (А Топе РагаПе! 10 Намет) и њихове есенџијалне важности у Елингто-

увек није посве откупљен, :

Данас смо 623 сумње зрелији, пили мож-

када су у питању музичари ол великог формата, могли поново упасти у клопку своје критичарске брзоплетости, Међутим, ја говорим све ово само стога што имам утисак да нас је повукла једна опоесна

| струја, и да пас матица, а да-тота не биле.

мо свесни, може поново подстаћи да јот једном изневепимо Елингтона, Читам број“не похвале које борбени Младотуртти међу музичарима и критичапима исписују у славу „новог џеза“ (Ме ТАпа), али истовремено видим, како лупилио закључује Харви Пикар, у чланку који сам малочас по. менуо, да У“ својим манифестума пружају, 'највећим делом, вануметничке аргументе: идеолошке, економске, сопијалне, емоциоп"длне, психолошке м тако лаље: "у пелу. ја прихратам дискусију на том нивоу. Сматрам чак, упркос све, искључивости и | : пре] :

јиам оркестром и са својом музиком никако није био, као већина његових савреме-'

ститом нахођењу. Али,' ипак ми се чини,

да његова уметничка еволуција има снаге

пзвођачки; бити инфериорне делима насталим пре или после тог, периода2 Може,

„Либеријска свита“ (лбелап 5ине) или новом опусу; грех једне генерације још

ла опрезнији, и вероватно је да не бисмо,“

све опасности коју то собом носи, могућим да се једна тенденција у. модерном џезу инспирише слоганима „црне моћи“ (Вјаск Еогсе), иако ми се чини, истовремено, као и Бруксу Џонсону, да инверзовани расизам може бити веома мало плодоносан а веома много штетан за даљу еволуцију џеза.

_То не значи да одбацујем вредност људ-

ског револта као једну од важних побуда. у уметничком стваралаштву, али ми се ни-

· како не чини да ће нека уметност постати

више уметничка ако јој се приписују поаитички мотиви, Чини ми се да догматизована политичка и идеолошка авангарла Стоклија Кармајкла, примењена на џез, може дати само рђаву џез-авангарду.

· У тој светлости све упадљивија постаје неправда коју, како изгледа, постајемо спремни да поново нанесемо примеру сада и успомени изе је прихваћено гледиште, а према томе и гледиште које се : равља; да је Ајук Блингтон својом музиком најбоље изразио душу америчког Црнца. Ја сасвим прихватам, дефиницију самог Елинттона, према коме је сав основни напор његове готово полувековне каргјере, био усмерем ка једном сасвим одреЊеном циљу: стварању аутентичног музичког израза црног Американца. Управо сам то имао у виду малочас, наводећи приме-

"ре композиција какве су „Лик света који

з. ». долази“, „Либеријска свита“ и „Харлем ; сада их, заједно са „Фантазијом у црном

| тељ а _ и смеђем“, и свитама „Црно, смеђе и.беж

и „Мој народ", позивам да као чврсти и плустративни аргументи посведоче у корист моје тезе. Схватио сам, читајући „Свет блуза“, да Лероа Џонс веома уважава музички геније Елингтонов (премда та, помало сувише за мој укус, изједначује са другим бенд-лидерима и џез-композиторима), али да му, истовремено, замера због недовољне заступљености „расног елемента“. Лероа Џонс каже: „Потпуна је иронија да је Елинттон своје „афричке звуке' стварао као софистични Американац“, олбанујући тиме, делимично искривљујући ствар, саму основу Елингтонове музике, гајећи притом прилично рационално изведену намеру да оцрта перспективу извесне афричке културе на америчком континенту која неће бити изнутра разједена расном или класном инфилтрацијом. Мени је било познато да постоје слични примери критичарске искључивости, чак и такви који товоре о жртвовању извесне реалне вредности зарад постизања неког апстракт-

ног циља; жртвовање Елингтона, упркос ђ

томе, чини ми се да превазилази вредност било каквог хипотетичног идеала.

· При свему томе, свођење Елинттоновог стваралаштва на искључиво историјски ас пект, што прећутно треба да значи да је оно изгубило свој интелектудлни, моралти и социјални смисао у овом времену, чини ми се да превазилази границе уметничког проблема и да. задире у политичке и, евентуално, ошште хуманистичке сфере. Сасвим је, наравно, могуће схватити да ватрени поборници „новог џеза“ — који су нас, свакако, задужили открићем низа младих и истински талентованих музичара — осећају да она музика која у себи, и у својој форми (или у недостатку традиционалне форме) носи бес и помаму, одговара више њиховом темпераменту, уверењима и, можда, животном опредељењу.

Али, ако се питање избора поставља, чини "ми се да се не суочавамо, само, са избо-

ром између „типа“ Елингтонове музике и типа „новог џеза“, већ и са избором, у јелпом штрем психолошком и социјалном контексту, између Стоклија Кармајкла' н Мартина Лутера Кинта, . Проблем, дакле, прераста оно тшпто нам је могло изгледати да је само сукоб двају естетичких архетипова, двају принципа у широј уметничкој сфери. Проблем утолико пре прераста оквире академске дискусије о уметности, уколико се стетоноше „новог џеза“ позивају, највећим делом, ради одбране и илустровања својих схватања, на вануметпичке нормативне аргументе. , 4 Међутим, нека ми буде дозвољено да у лискусију унесем један нови елемент, који ми се чини ла није ни лако ни упутно 3а-.

пемавити, То је становиште човека који,

сукоб посматра споља,“пз ванамеричке перспективе, Он је, наиме, кроз протекле године; био навикнут да У џезу види не само аутентичан израз америчке културе, зећ и да спозна драгоцени допринос који је амерички Црнац лао тој култури. Вац сваке је сумње да је: Елинттонов опус имао, у“ том смислу, па полоучју уметничке

акције а и у ширим духовним оквирима, ·

У МЕНИ >

Дјука Елингтона. Оп- |

веома лако забо-

Мирјана Вукмировић

ЛЕП ПРИЗОР

Зар опет мириси — мирази цвећа! Зар бивше срце подилази језа!

То вештим прстима прамалећа обрубљују облаке дугом веза. :

Откуд тај пребол, та блага казна2 Зар и смрт своју надживевмо! Круни се сјајем лобања празна. Јачи смо него што бесмо.

· Мој глас из скромне породице шева сада вилује ли, милује душе. Одавно тами тробној одолева, ал тек сад за њим грмови и трмуше,

Да ли ће побећи безглаво, нетратом видећи како цепам покрове,

или ће копати удвојеном снагом тражећи ко благо васкрсле борове2

Тамо златна грозница, опрез, стета. · Овде паучина смотава у клубе. . Понављај: Постоји друга страна брега, ал пре ње планине чисто кубе!

Да ли ће одмилети шарке и пауци видећи како ми цвет грло пробија, ил ће се размилети по телу ко звуци пољубаца, сна што споро клија2 Мрави у Еустахијеву трубу трубе. Тамо царство риба, сунчева пега. Понављај: Планине чисто кубе! Понављај: Упркос падинама брега! 11 5 Чиста устајем из гроба као што у њ легох чиста, Некада све гњило, поводљиво

заточена птица позоба сад кост људска, бесцена, ко бела

" бреза пролиста.

Нека се обрушава опако небески свод да ме прене, пун притајених грабљивица, засићен чађу и бољом. Рађам се из овог гроба ко богиња древна из пене, ал не хиром неког бога већ својом сопственом вољом.

На раме ми слеће птица, можда она

одвајкада, а. дете упарући прстом у мени . · леп:тризор гледа.

Сипи земља ко грађа замка пешчаног 1 што пада у право обличје своје, у суштину

што се не да.

з“

карактер максималне репрезентације, она: кав какав су у сфери политичке философије имали примери Букера Вашингтона п Мартина Лутера Кинга. Елингтонов опус, као јединствена евокација, у историјском и метафизичком смислу, егзистенцијалне судбине америчког Црнца, садржао је у очима иностраног посматрача једну реалву димензију трагичне величине; Елингтонов опус, такође, формулисао је, музички и психолошки, трансцендетно стање једног бића чија је људска узвишеност била равна његовој патњи, Може бити да ће за: ставници „црне моћи“ одбацити овакво гледиште с гнушањем, као закаснели олјек ламентације изазване, пре много година, и у једној другачијој пдеолошкој и психолошкој клими, „Чича Томином коли• бом“. Савршено сам сагласан. Мала разлика је, ипак, само у томе што Елингтонова музика не побуђује саосећање, већ ентузијазам .и љубав, а они су основне ' претпоставке разумевања. ће "Стога ми се, управо, чини природним изједначити, на моралном али и на концептуалном плану, примере Елингтона и Кинга. Ја нисам довољно упознат са стеценом присности која је, за живота обојице, међу њима постојала, али је савршено јасно да смисао њиховог напора има много заједничког. Обојица су тежили успостављању достојанства црног чове. ка, и обојица су тежили да испуне тај циљ кроз рехабилитацију његових духовних и моралних вредности, Џез је у том погледу изразито снажно оружје: не би требало заборавити да је у Америци, управо у џезу, остварен један од првих примера расне интеграције. Не верујем да су белци при. том, како би желели да, кажу они са екс тремне авангарде, затровали душу једне изразито црначке музике: пре ће бити да су њоме били освојени. То освајање није било "ограничено само на амерички континент: црначки музичари који свирају у Европи могу потврдити да је њихова уметност на високој цени не због тога, или упркос томе што је расно обележена, већ то што представља аутентични израз једне

културе која“ је. превазишла расне или етиичке оквире. ;

Управо је ово иманентно Елинттоновом опусу, и његовом дугогодишњем стваралачком лапору. Стога, одбацити данас Ајука Елинттона У име неконтролисаног гнева, значило би убити Мартина Лутера Кинга по други пут. ЊЕ |

Жика Богдановић