Књижевне новине

„| БАЛАДА

|

„

| ЦВЕТАЈЕВОЈ

"Драгутин Вујановић _

О МАРИНИ

'

Сретох песника на каменом мосту,“ Он хтеде у реку, у мутни вал Неве; | поглед ми упути ко незваном госту

ил као да сам му украо напеве.

Сретох песника, ал не Цветајеву.

Ко је крив што њој и не би повратка2 Зар сама немоћ у нашему спеву

ил подлост моћних, која није краткаР

На каменом мосту Карловом још беше песник, постиђен у сенци спомениха, Влтавом шал јој бели тад однеше... и она пређе, ал обала друга . била је ко шанац који не укреше ни онда кад је барут сама туга.

. . '

У | НИ

Има. благородних тренутака смрт и сама већ схвата ко злочин припрема и онда она тек се у круг врти | не би л на другог пала анатема! ·

И зато нећу сад да Смрт проклињем. Ти си уснула као праведница,

за свету ствар си покривена: ињем

и вечност сија са твојега лица.

Да л завист то је ако имаш крви за себе и земљу с благим руским хумом2 Нико међу нама нек не буде први,

али нек предњачи и срцем и умом, јер треба, Марино, проћи руском шумом ал да се нико њом не обестрви..; 7

Х1

Сад умире песма распеваног коса

и радост у сенци дрвећа, Марино!

Ти си смрзлом земљом, ко он, ишла боса и као кос си запевала фино!

Хтела си да будеш коњаник у степи и тражила си дуго белца пуста,

ал лелек није тад из твојих уста чуо ни цврчак што од ветра стрепи.

За тобом је ишло мирно крдо звери ко за Орфејом, а и жбун и шума све је хтело тајну твог срца и ума,

све је хтело с тобом, с ботом да се

. мери! О Марино, нико да отвори двери нити да дозове са роднота друма.

хУШ

Доће час 'кад си суза прогоњена, дође час кад кос крај самотног зида певајућ твоју марицаљку рида

и ноћ се враћа поново огњена!

Време стиснуто у соби, ко врутак који не тече; ћутња, и још снег.

И хајка спрема на тебе тренутак

да т узме заувек победнички стег!

!

О, робење жене, сестре драге, мајке, „Марино, жртва подмукле си хајке, оне што краде и пурпур облака.

ћутке се јавља ноћ са брежуљака и у јарузи тбој је замор стао и звезди твојој сјајно заблистао!

ХХ1

Марино, плави лептиру у пољу, . зар надахнућа не би у Паризу2

Ти хтеде да си смрти увек близу

» часу кад Русија познаје невољу. ·

0, жено, нежна трско у олуји,

соје су људске најтамније уре2

Зар нису оне кад се само бруји

илшичили ко сјај куршумске чауре2

Нема више, страх ме, њега ни У виду. О, близино судбе у каменом зиду,

зар мора ћутке да се све дозива,

све што је био сан. и стварност жива> ' Заборављено и зеленом трању — : пропаст је ако ниси у сећању.

Хххту

Марина, ја нисам обећаво ништа,

ал песма сама болом се претаче.

Ко да с бородинског долазе бојишта твоје очи опет у самоћи зраче. х

Можда може време о томе да ћути,

ал сан мртвих чува отрлицу твоју | ко да пропаст није била у Елабузи,

ко да небо доби твојих зена боју.

А пропаст је: љубиш скоро иглу Куглу, или бар шестину, а тледаш у раку, и да сви те само још извргну руглу

па оставе саму, голу, У врбаку.

Ти с каменог моста гледаш мутну реку | и тражиш лице последњем човеку!

КЕИЖЕИРНОВНЕ | -

. у: к ~

5 Миленко Матицки_

. Ае

ПОНОВО У Ту, После четири године, Изашао сам из фи. јакера испред Бискупове палате и закорачао преко Трга уједињења. На степеништу Сумпорног бунара дечаци су поред ногу камених светитеља нудили дугуљасте, гумене стабљике локвања са жутим цветом као чаша. Са руба Трга увлачила је све звуке поподнева, и, понеког пролазника, уска улица Георги Кожбуха. Земљана и трошна улица, ретких двоспратница. Плочник је тонуо, стар, некуд поред ногу, остављајући за собом отиске мојих стопала, И фи'езиономије иза. ,финдера“ личиле су једна на другу, биле _ старе, мада непознате. Цурела им је вода из зеница, а ис под марама мешкољила се и опадала им коса. Волео сам становнике те улице. Бутали су увек и умирали у ходу, праћени невидљивим прогоном невиних брига, На самом домаку куће одједном сам приметио да ми „се ноге све више коче, да се непријатно зрно зноја иза уха почело да суши. Приморан да застанем великом пометњом која ме је панично обузела и наврла у грло, увукао сам се у сенку дудореда преко пута куће и у испегланом и новом летњем оделу сео сам на тротоар од печене цигле. Једна девојчица ме је кроз оближњу капију зачуђено посматрала, Баш иза те капије сам са шакама на очима ишчекивао да се остали посакривају у обесној н' вазда лепој игри жмуре. | и : У тој улици сам неосетно порастао. Неко је имао девет, неко шест година. Свако је могао толико кестена да баци колико му је година. Кестеновима смо гађали сунце. Свађали смо се око тога ко је добацио више.

Уочи самог мрака, отварао ми се прозор на кући и један глас је пленио. детињу радост за себе. У дворишту куће није било дворишта, била је шума лишћа и алеје преплављене травама. Кроз чекаоницу пред ординацијом, улазило се.у салон посут гљивама. Зидови су били обложени гљивама, биле су полепљене по поду. Међутим, гљива није било, али сам их ја видео и осећао у том салону. Вратио сам се из живих у мртве или из мртвих у живе. Више то нисам знао. Надао сам се једном од тих решења, надао сам се да ће ми се спојити оба ока и показати да су неспојива. Ако сам личио на пепељару у купеу воза којим сам допутовао, онда сам то ја хтео да тако изгледам. Кретао сам се као у води. Седео сам на тој пешчаној. цигли као на дну пешчаног језера. Подићи руку у тој води, У "свакој води, па то је читаво пола минута,

Мстао сам и прекорачао уски асфалт. Врата су се као и пре, незакључавана, лако и са пригушеним шкринањем отворила. Иза њих су се стидљиво лдибиле и врзмале го"дине. Очекивао сам да ми у сусрет дође кошчати немачки овчар Југа. Југа је обично дремао украј степеника на веранди. Морао би ме. познати. Песми имају изванредно пам-

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

ћење. Није било Јуте, Покушао сам да ућем у кућу из хол мика, врата су била закључана, они су сигурно изашли некуд. Одједном сам им био захвалан што су изашли, Нисам могао тек тако да уђем. Претпостављао сам да се за то морам припремити, да треба да се очистим. Заиста, по телу сам имао непојмљиве наносе који су ми сметали и бунили нелагодно удове. а Ц .

Попео сам се на веранду и положио се по ниској, широкој клупи. Као толико пута. Све више сам се чудио про. менама које су изазивала навирућа осећања, малим бездапнима што су се нагло ископавали сасвим близу у мени да би се преплављивали пријатном тугом незнане оморине. Округла Љанина гомбицао коју је Љана ударила своју рунасту јагњећу главу, измилела ми је под пазухом. На тој клупи — ја и Љана. Просто смо седели. А ја сам мудровао. По. едњих година Љана је необично ћутала,

Окренуо сам главу. Базен је, укопан у трави, непомиано лешкарио грлећи недрима прозрачну воду која се претворила у месечину. Извлачили смо се из воде. Љана је брзо црнела. У време јуна, бивала је већ увелико црна њена глатка кожа. Ја сам се понашао доброћудно. Љана је воледа Еминескуа. Тврдио сам да Еминеску исувишном романтичношћу бива неупоредив са Јакобескуовим толим мртвацима. Љана је, уствари, била романтична и довољно

витка да подрхтава при сваком додиру. Сушили смо се на.

бетонском врату базена, Љана је немирно претурала своје тело; при додиру какве муве узаврело би хитала бутинама увис, страшљиво их враћајући из ваздуха, као да се бојала ла јој ту, изнад ње, не остану заувек јабуколика и гипка колена. У

Онда смо се повлачили у хлад веранде. Мудровао сам на тој клупи, расплитао мутне закључке о животу или о ономе што нико жив не разуме. И

Али, протегао сам се на клупи. Нешто ме је свакако натерало да се сетим тог дугог низа дана који би се мотао назвати мојим детињством. Мојим и Љаниним детињством. Па, вратио сам се. Зар то није довољан разлог. Тамо сам се ретко сећао, били су то часови опорављања. .

' Седео сам опет на тој веранди. То је, против моје воље, добијало извесно значење. Онда, гомбица, ћана је јелном ударила главом о ту томбицу. То ме је вратило. Гом-

бица. Погледао сам у сат. Ако су изашли у шетњу, пре ве |

чери се неће вратити. Куда би у шетњу тако рано. На ку пању су. Остаћу ту, на клупи, разместићу се поново по дворишту тако да у сваки његов угао доспе по један делић · мога тела. А када се врате, нећу се одмах показати, посматраћу их, пре четири године сам их толико волео.

"о ~ | . | ј МО НЕ | Неко је у кући упалио ђадио. Музика ме је пренула, циганска, бараганска романса. На помолу касног поподне ва, веранда на којој сам седео личила је на шатор у пра шуми. Потавнеле су сенке растиња и зближиле су се траве. Из куће је допирала музика, а ја сам мислио да су они

негде у граду, у шетњи. ) : баце су се чула врата. Неко их је отворио и затворио.

То су врата од ходника, из ходника су се чуди кораци,

Тргао сам се и више увукао у'застор бршљановог лишћа;

тако ме нису могли видети, 25 | Из околине од нолеглих и оснопљених стабљика наниш-

~ Па су шумни поздрави, проналазили су се у витицама око

главе и слетали ми на капке. Дуж целе унутрашњости сва. лила. се округла студен и откотрљала на домак грла. Над: моћно ме је окаменила трема-и сгрепња удаљених делова некадмињих посела, осучтила ме је као што измилели вир подари неспокој воденој површини, С темена зида просули

. кораци у ходнику дада

_коју никако нисам умео да на

, 6 " Џ к .

зу капљица на моје теме. Оне су тукле, ПАЗ о Тиишне куће су много мекше тукли а дворишту. Руке су ми намотавале Удахнуо сам лето из ваздуха м треми обмањујућих дамара, умр-. и несмотрено принео главу рани ђем. пр милине Е“ јео ј — то је Лозана, само то мо. Де вели КАНЕ и претњи подсме-

и ближили се вратима на шакама ваљак од прстију. спљоштио се још више у твио сам се као рањеник,

која пустошио гла Љана да буде; убоди предосе вали/су се мом искривљеном телу. Врата на дворишту су се а а сенки преламања силуета 7 1 труљие а Е препознам, да је видим, Тледао сам је саме. како гипко носи рукама лавор, како се ближи крају + Је и просипа воду. Онда сам чуо како вода штушшти и РаЗ па се по песку, чуо сам је како иде по песку и је ске босих стопала, Газила је тако тихо, богонога. Видео сам је како застаје и скупља одасвуд руке приносећи их

Од радозналости ашљике, нисам се

„нечем црном и шћућуреном украј њених ногу, како се са-

гиње и тепа својим правим гласом:

„Југа, мој лепи, седи. Седи!“

Био је то живот, онај стари живот, само да му не би ни пахуља промакала. Југу, Југа је онај стари пас кога сам и Љана смо некада заједно миловали Југу, ква за Југу. : у

Окренула се и пошла у кућу. Кућа је куцала као стари зидни часовник, бременила се испред мене и спречавала узмицање све лакшег дисања мојих плућа, Више нисам ло“, повски сумњао — све је ту било као и пре, Љана је просула воду из лавора, песак је упио воду, Југа. је покушавао да прође тик уз Љанине ноге кроз врата, да напоредо са њом уђе. ' -

За Љаном и Југом су се затворила врата и угушила куцање куће. Кућа је одједном постала мртва, грооно нема и угушена као стог столетних дебала у изгорелој шуми.

. Двориште дада Тиине куће није могло да ОДОЛИ пред: вечерју које је свлачило мрак са тужних Карпата. Сишао сам са веранде и закорачао стазом према кући. Прво што сам угледао на влажном песку биле су расуте Љанине и Тугине стопе. Схватио сам да сам на крају света изгуопо ниску дијаманата и да сам се вратио да је нађем. Сагао сам се, можда зато што ме је нарамак гвожђа у грудима притискао, клекао сам на песак и захватио шакама читаву Љанину стопу. Онда сам је приљубио уз образ пуштајући

од кога се клеца Љана је мпловала ја миловао, ја и ми смо били пр“

"на вољу радости да обиђе све суђене луке, док ми је изме-

ђу прстију пешчани прах падао на земљу као киша.

Са Катедрале је ударало велико звоно као и пре, увек је, с вечери, ударало то звоно. '!

Затворио сам за собом врата и застао на почетку хол: ника; У ходнику није торело осветљење. Из собе преко пута дада Тииног кабинета допирала је музика са радија, праћена млазом светлости коју су пропуштала отворена врата. Одмах испред мене био је салон од гљива. Љана је очигледно била сама у кући, РЈ

Пошао сам ходником пригушујући сваки звук. Љана ме пије чула, није ме могла чути, Сада већ ме знам како је успело мојим чулима да потисну све што је у међувремену протекло, да га несхватљивом снагом одбаце као не

2 ме бано ве МЕ овој 6 ивао, На 2

шоа

потребно, да ме предају најсвечанијем узбуђењу које сам икада осетио. . |

Стао сам, на прагу, и осмотрио унутрашњост собе, То је, пре, била спаваћа соба. Преуређена, поседовала је је дан кауч, на коме је лежала Љана, потрбушке, са рукама положеним по Југиној глави. Ни Југа ме није приметно. Неизмењен, одавао је блажено спокојство у Љанином при суству. ,

Нехотице сам извадио из џепа марамицу и њоме по крио лице. Неразумљиво ми је што сам се тог тренутка претворио у веће дете него што сам био у детињству. Ступио сам у собу под образином црвенкасте марамице, стискајући у очима напрегнуту радозналост ишчекивања и глад дубоку као музика покошених низија.

Прво је залајао Југа и похитао мојим ногама. Љана се, уз крик, преплашено прибила до зида. Југини зуби су се немилосрдно зарили у моје ногавице, тако да сам осетио бол од оштрих огреботина. Онда су се одједном раставиле Јутине вилице и ја сам, не сагињући поглед управљен ка Љани, чуо како Југа скичи и дахће онако како је чинио при сваком мом повратку из школе.

Приближио сам се Љани, која одиста.није била у стању да ма како реагује. Огромним зеницама зурила: је У моју главу, застрту марамицом, и ја сам тада видео како јој све прте попуштају, како јој падају руке, како је нагло уништава блаженство малаксалости и како се очајнички труди да изусти нешто, због чега сам као луд опет заволео тај панонски град, ту младост порођеног детињства, то ужасно мртвило успомена.

Сео сам поред ње на кауч ми пустио да се марамица сама скотрља болесно прождирући туђи сјај и шумор нове лепоте Љаниног лица, мањег од ока пужа.

„Јаша ..." муцала је Љана.

„Вратио сам се", рекох. „Стигао сам данас поподне. Како си, иначе, Љана2" у

Рекао сам то својим најобичнијим гласом, а доживљавао сам негде у ћошковима плућа најнеобичнију ствар свога живота. Стискао сам јој руку и колебао се да ли да

је пољубим. Онда сам одједном увидео да то нипошто не.

бих могао да урадим, да не бих имао снаге да је омотам рукама. Одједном сам разумео да то није, ипак, све као пре, да се није све потпуно вратило, да се то никада не „може вратити.

љЉана је и даље остала седећи поред мене и разрогачено ме посматрала. Али шта се то са њом догодило2 Та невероватна новина њеног лица, тај начин којим су, јој се одламале сузе са трепавица! Мој , препад није био разлог

„њених суза, то је она плакала да ми нехотице потврди како

је остала иста, јер и пре је на свако изненађење или окоАтшење 'испуштала такве, велике сузе и, ретке.

„Колико остајеш2' упитала ме је одједном и ја сам морао да се сетим како сви људи у таквим тренуцима баш то питају. ; : у

Нисам јој одговорио одмах, попустио сам дуж целог тела и насмешио се осмехом какав она на мени није никада видела, ухватио сам јој шакама мишице и зажелео да је загрлим. Али је нисам загрлио, уопште није важно зашто

је писам загрлио, можда зато што сам почео да јој гово- .

рим: , 1 3 „Само месец дана. Дошао сам да вас посетим. Кроз ме сец дана ћу морати да се вратим. Иначе, како си ти Љана, како су дада и мама2' — рекох и опет се насмејах. Љана рече: ђ „Ах све је у реду. Како ме радује што си дошао! како ће се само они обрадовати! Баш је лепо што си дошао." После почесмо да се смејемо. Она од срца, ја не знам од чега, па се упутисмо у кухињу да једемо пудинг.