Књижевне новине

Митски мотиви у нроничном огледалу

Манојле Гавриловић: „СУНЦЕ И КОЧИЈЕ“, „Просвета“, Београд, 1973.

КАО ПРОЛОГ у прву збирку Манојла Гавриловића налази се песма „У оку ветра“, која гласи;

што ме нека звезда прати где год свратим она сврати

кад ожедним она пије у жубору бистра ли је

кад заволим она пати, горама ће цвет да врати

у оку се ветра крије у заласку светла ли је.

У циклусу који се зове, као и збирка, „Сунце и „кочије“, прва песма, са истим називом, пева о сунцу које у златним кочијама силази низ дугу. Звезда, која прати песника и која инкарнира све његове жеље и потребе, и сунце на златним кочијама — изгледају као песнички симболи преузети из мита. Као да у поезији овог младог песника оживљује стара идеја о ентузијазму као неопходном атрибуту песничке уметности и сунцу као превасходБутим, већ песма која озназује неку врсту пролога у збирку и која садржи ту прастару идеју о ентузијазму и песниковој звезди, наговештава да није реч о преузимању духа мита; реч је о песнику модерног сензибилитета који само користи елементе 'мита, да би, у ироничном огледалу, песничким језиком изразио идеје које се у његовој поезији појављују и доказују као вечите.

Тако је мит овде само повод за једну песничку авантуру исказану новим језиком; авантуру која има смисла само утолико уколико припада тражењу сопственог места међу звездама. Звезде и даље постоје, али оне саме за себе, иако су вечни симбол, немају смисла уколико га ми, сопственим постојањем и делом, не

откријемо. Општа места и велике речи из-,

губиле су значај; ми их не одбацујемо, али се према њима морамо односити с дистанцом, иронично, задржавајући своју индивидуалност. Нису само кочије и сунце, и звезде и ветрови вечите теме; тема је и сусрет с девојком, заспалом меБу лептировима, из које је хиљаду пролећа замирисало одједном; вечита тема је песма њеног тела.

Другим речима, Манојле Тавриловић · остварује љубавну поезију на један нови самосвојан начин; љубав јем буђење природе, и буђење животних сокова, и рађање звезда, али је она опевана без патетике, без сувишних „великих речи“, језиком који је природан, у коме има емоција али не и сентименталности. Мме Гавриловић да у најнежнији контекст унесе реч која /успостави дистанцу између ствар ног, изворног осећања и патетике, сентименталности, одвећ овешталог заноса. Ево

примера из песме „Свитање“: ;

у свитање тражих росу

по ливади њена лица љубих косу у заносу тражих перје немих птица.

Циклус „Венчање у ноћи“ инспирисан је песниковим покушајем да се врати изворима. И тај покушај има порекло У миту, али његова реализација у поезији Манојла Гавриловића даје исти резултат и открива конзеквентност његове поетике. Повратак изворима изведен је такође уз свесно настојање да се задржи дистанција према теми. Структура стиха у песми „Глас Илира“, начин грађења рима, открива сложеност песникова поступка: за

њега старе истине не губе смисао, али оне не обавезују на митски начин. Шта то зна на еран песник мора

и2 То Значи да МОД аи свест о изворима, али не сме подлећи њиховом доктринарном значењу, не сме бити сасвим обузет њима. Ево прве строфе из поменуте песме:

А пева лира у гласу илира

старо племе љуби своте семе

по гопама.сја' ветров“ ниши |, испод дуге залазе илири.

МАНОЈЛЕ МИЛОРАД ГАВРИЛОВИЋ тончин Писање назива народа-претка малим

словом, иронична употреба речи дира и семе, сликовање само на изглед 03биљно употребљене синтагме старо

племе са иронично употребљеном име

ницом семе показују да песник има уистанцију према митском значењу свих гих речи, односно према миту о пореклу, о изворима и о величини предака, У исто време, песник не негира песничку па и хуману вредност трагања за изворима да би потврдио људски идентитет, јер ни њему не пада на памет да негира вредност мита као неисцрпног богатства тема и мотива о антрополошком искуству,

На крају збирке, као пандан песми из пролога, стоји „Вечерња песма“. Ако је збирка почела сунцем које долази на кочијама, она се завршава повечерјем и месечином. Није у питању само свесно“ песниково настојање да својој збирци да заокружен облик а својој авантури трагања за истинама и формама живота завршни акценат, него и оживотворење идеја да све што почиње има и свој природан крај. У том смислу Гавриловићева збирка је омеђена једним даном, једним сунчаним обртајем, а као своју поенту садржи идеју о изједначавању с природом, с основним елементом из кога је човек поникао. одиграо своју улотм на земљи и поново се вратио искону. „Вечерња песма“ исказује

ту идеју:

треба сличан повечерју бити златне птице на транама снити

бити мирис у цветалом воћу кад нам дође у посету ноћу

златна бреза у најлепшој гори кад јој гране ветар зажубори.

треба бити налик сунцокрету месечина заспала на цвету.

Прва збирка Манојла Гавриловића открила је песника модерног сензибилитета, песника који има шта да каже и који уме да своју мисао и осећање уоблизи у стих. Аистанција према вечним темама, о којима у овој збирци пева, најјаче је његово оружје. Иронијом овај песник на специфичан начин боји свој поетски свет, изграђен у додиру са звездама, што значи под дејством ентузијазма како су тај појам схватали антички теоретичари и песници, имајући у виду хомерску традицију.

Николај Тимченко

Дечји доживљај револуције _

Милорад Гончин: „ПОСЛЕ ШКОЛСКОГ ЧАСА“, БИГЗ, Београд, 1974.

У КЊИЗИ за децу Милорада Гончина

" „После школског часа“ занимљиво“ се го-

вори о дечјим диверзијама за време фашистичке окупације наше земље. Њене главне карахтеристике су сликовито приказивање збивања пуних динамике и напетости, добро конструисан и живи дијалог и чврста повезаност фабуле. Језик и стил писца су правилни и једноставни, али та стилска и језичка перфекција, то приповедачко чистунство, којим се, рекао бих, с „блатим ухусом" тенденције, обра-

__Њује одређена тематика, даје утисак изве-

сне монотоније, иако прича остаје до краја занимљива. Без ловољно маштовитости и поетскот сока, Гончин је на свом стваралачком путу нашао пуну афирмацију свог литерарног поступка, чија се смата огледа у описивању узбудљивих спизода наше револуције,

„Књига „После школског часа“ еклатан тан је пример језичке и стилске чистоте, јасне и доследне идејности и школски типичне коректности. Све је у књизи осмишљено и лепо казано, од прве до последње странице нижу се упечатљиве сли-

ке и нигде нема искакања из утврђеног и ,

чврсто трасираног приповедачког колосеха, све је ту оправдано и реалистички уверљиво — а све то убедљиво доказује

ла смо се суочили са зрелим и даровитим

писцем, чије дело сликозито и живо одра-

жава лечји ложивљај револуције. Једино

се чтти ла би лисац убудуће требало да

се мотивски рашири и да уз изузетну моћ "1

опсервације, коју поседује, пређе на те-

рене фантастике, толико драте и блиске

дечјој психи.

Књига „После школског часа“ је значајно остварење у области литературе за децу. Гончиново приповедање није импровизација ни пуста играрија, већ промишљено приповедање о једној Ђачкој, целовитој и васпитно оријентисаној авантури. То је, пре свега, чврсто компонована хроника, у којој нема ничега баналног али ни непредвиђеног. Због тога би било пожељно да Гончин мало разбаруши своје приповедање, да мало зађе у непроходе, да се без бојазни упусти у тематски шире и разнородније пределе, да кроз маштовитост и поетичност стигне у врхове наше литературе за децу. За сада Милорад Гончин се, судећи по овој његовој најновијој књизи, без сумње успиње ка тим врховима. „

Никола Дреновац

Актуелност у темама

Василије Калезић: „НОВИ

КРИТИЧКИ СПОРОВИ“,

РУ „Радивој Бирпанов“, Нови Сад, 1973.

ПОСЛИЈЕ читања прве књиге Василија Калезића „Критичких спорова" мислио сам да је његов догматизам питање увјерења, става, позиције. Сада, међутим, послије „Нових критичких спорова", јасно је да он проистиче из немоћи да се изађе из шаблонског мишљења, да се превазиђу здраворазумске категорије. Критичко спорење Калезића остаје на нивоу спорења управо због самога аутора. Без моћи да се вину до критичке ријечи ова спорења остају публицистичка закерања. :

"Не би се могло рећи да Калезић нема способности да изнађе актуалну тему, не би се, такођер, могло рећи да он нема храбрости да о тој теми каже актуалну ријеч, не би се могло, с разлогом, рећи ни то да нема извјесну мјеру храбрости да пише о значајним проблемима и појавама на на. чин који није изразито опортунистички. Напротив; Међутим, управо та спремност открива чињеницу да за „спорење" осим ваљаних намјера и здраворазумског цјепидлачења треба имати, ако је о литератури ријеч, и нека друга духовна својства да би се писало и актуално и литерарно. Ка лезић та својства озбиљнијег проницања у проблеме и појаве нема. Отуда његова Упућеност на публицистику. Ту, међутим, сем жеље за спорењем и склоности ка актуалности, Калезићу стоји као препре"ка површно познавање марксизма и одвећ усмјерена „глајхшалтованост“ у интерпретацији и тога што му је од богатства мар: ксистичког начина мишљења познато. На. рочито је уочљиво Калезићево несналаже. ње у односима модерна умјетност — мар. ксизам, модерна наука — марксизам. Ка лезићев „марксизам“ као да се зауставио на тумачењима и истраживањима унутар марксистичке мисли у нас у годинама пред други свјетски рат. Калезић је глух за све оно што се мислило и стварало у нас по. „слије тога.

НЕБОЈША МИТРИЋ) МЕДАЉА УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ ф -

· остало бесмислено. Уопште немам

мијења тешко.

Ево примјера који показује ниво ми шљења. Н адсанна: Први примјер: „Нема разлога — каже Калезић — за ново и 03 биљно расправљање о односу марксизма према религији, јер је тај однос одавно решен, јер је марксизам протумачио и објаснио појаву религије, доказао апсур-

" дност религијског веровања, немоћ и беду

религије као идеологије, али — што је нарочито важно — марксизам је открио ко. рене појаве, па на религију није гледао као на идеологију по себи, већ је у њој видео одређене облике стварности, која је била и остаје основа за појаву и утицај

· Други примјер: „На нације и националне односе — каже Калезић — комунисти могу гледати правилно само ако полазе од онога како су на то гледали и како данас гледају марксисти. Ваљда је већ опште усвојено схватање да су марксисти најопширније и најоштрије поставили м решавали питања из области националних односа, па о томе, на овом месту, није потребно посебно расправљати". Оставимо по страни стилске нејасноће и збрке које нам сугеришу да би могло бити „идеологије по себи" или „најопширнијег и најоштријег решавања питања из области националних односа", ос. тавимо по страни клишетирано поингравање са појмовима, и погледајмо суштинске нејасноће у, Калезићеву писању. За њега, на примјер, појам „марксист има свевремени карактер. Он никада не каже који марксист, које оријентације, каквих схватања. Тиме се, наравно, марксист своди на аперсоналну појаву и безлични став. За Калезића, на примјер, „комунисти могу гледати правилно само ако полазе од онога како су на то гледали и како данас гледају марксисти". Који марксистиг Да ли класици марксизма, да ли стаљинисти, да ли троцкисти, да ли лењинисти, да ли југословенски комунисти, када и каког Сва та питања Калезићеву клишетираном мишљењу не само да измичу већ се и не постављају.

Х име таквих, да не кажем средњошколских, критеријума Калезић креће у спорења. Отуда су и одговори на питања која он сам себи и другима поставља недолични проблема о којима Калезић покушава да размишља и пише.

У свему томе, међутим, не треба порицати Калезићеве добре намјере. Напротив. Увјерен сам у то да Калезић жели да по. мотне и себи и другима. Он аматерски добронамјерно говори и пише о најактуалпијем, о национализму, о хуманизму, троцкизму и Троцком, о Лењину, о односу До брице Косићам Достојевског, о Михаилу Лалићу и слично. Нема теме о којој Калезић не жели да понешто каже. Он има утисак да о свему има шта да каже и то што има да каже он каже са увјерењем да говори и поштено и паметно. Он се не либи, и не стиди, да покрене било које питање јер за свако питање има већ готов одговор. Тако, примјерице, Калезић „размишља" о АШ терарном дневнику прије него ће донијети одлуку да м сам води дневник али га то „размишљање“, у основи нерелевантно, неће ни случајно спријечити да дневник пи ше као неприкосновени и свезнајући:теу. дија. Он је, наиме, унапријед свјестан ве. диких захтјева које пред писца поставља дневник али се не устручава да те захтје ве аподиктично „испуњава". У томе запра: во и јесте потпуни аматеризам Калезићев. „Хневник овакве врсте — каже Калезић намијењен јавности никада нијесам „во дно". Увијек ми се то чинило „субјективизмом", истицањем себе у први план кад је ријеч о свему, подвргавање других своме ставу, својој мисли. Осјећао сам да то са дневником и не бих знао да радим: треоа

' много претјеране педантности, много ствар

ног „губљења" времена на прикупљању и чувању података, треба још, а можда и прије свега, имати онај изузетно изоштрени дар запажања и смисао за актуелност, без којих је свако писање о личном виђењу ствари ове врсте, за мене бар, било и

добро мишљење о дневницима". Читаоцу заиста преостаје да Калезићу повјерује послије ових ријечи. Међутим, да би ствар, била апсурднија управо је тај дневник најбољи дио ове књиге. Калезић, наиме, нема снаге да у амбициознијим текстовима („Кругови „Хајке' Михаила Лалића", „Добрица Ћосић и Достојевски" и сл.) доститне иоле виши ниво есејистичког писања па управо у а туадним текстовима дневничког карактера највише долазе до израза његове особине као што су склоност ка спорењу, ситна заједљивост и разрачунавање са ставовима који нису у сагласности са његовим идејним координатама. Дневничка непосред ност, жеља за актуалношћу и формално -логичко расуђивање омогућили су Калези ћу занимљиве тренутке и у расправама око национализма и пи вама око Његотшева споменика. Међутим, одсуство сваке суптилности у мишљењу указује одвећ на Калезићеве слабости у сличном облику текста у расправи о Троцком.

Другим ријечима, Калезићеви текстови одвећ упућују на самог Калезића. Он не умије да прикрије своје мане а оплемени своје врлине. Сви су његови текстови ис ти, иако нису једнаки. Само актуалност може да им дадне понешто од правог сјаја. Све остало је одвећ конвенционално и траљаво. Читаоцу упада у очи Калезићева потреба да се разликује, али не и по треба да се одликује. Он, наиме, жели да има став неконвенционалан, личан, али врло тешко, скоро никако, до њега да до Бе, Тешко му је оспорити опортуне и до. бре намјере али је лако уочити да та ста ромодност и догматичност непрестано ис кључују из правих расправа. Његова актуахност је у теми а не у идеји.

Због тога се он понавља лако, али се

Вук Крњевић

КЕИЖЕВИРНОВИНЕ 5

. 15

“и