Књижевне новине
| Уепешан повратак фабули
Младен Марков: »БАНАТСКИ ВОЗ“, „Просвета“, Београд, 1973.
КЊИГА ПРИПОВЕДАКА Младена Мар. кова, сакупљених под заједничким насловом „Банатски воз“, има вишеструки значај. Најпре, за самог писца, за утврђивање и одређење његовог места у савременој српској прози, а затим, за испитивање домета приповетке као књижевне врсте која има амбицију да тумачи време у коме живимо и испитује његов смисао,
Младен Марков је већ дуго година при. сутан у српској прози, али његово место је до ове књиге било доста спорно. Он је доста рано, чак пре прозаиста које су књи жевни критичари означили заједничким називом „нови“, покренуо низ значајних питања из времена наших ратних и после ратних збивања, али је остао на маргинама тог покушаја. Уместо снажног продора у стварност, Марков се задовољавао спољашним сликањем догађаја. Зато је његова проза, закључно са романом „Метровка“, који је рано написан али касно објављен, била више репортерска, што ће рећи узгредна и спољашна, него уметничка. Књига „Банатски воз“ је задржала начин виђења стварности који је Марков усвојио знатно раније, али је њен писац учинио одлучан корак у правцу синтезе и преламања догађаја кроз психу појединца. На тај начин Марковљева проза је добила ону уметничку димензију без које
ниједно виђење стварности, ма колико би-.
ло истинито, није, уверљиво. После ове књиге, готово да је извесно да се Младен Марков уврстио у ред значајнијих послерат них српских приповедача. По домету неких прича, а ту у првом реду мислимо на „Банатски воз“ и „У лов на курјака“, Мар ков је стао у најужи круг писаца који су тако успешно обновили српску приповетку која је у време реализма била водећа књижевна врста у нас. Истини за вољу, књига Младена Маркова нема уједначени ниво какав има, примера ради, „Циганско гробље“ Живојина Павловића, приповедача коме је Марков по виђењу света доста близак, али то не мења позитивно. мишљење које смо о овом писцу изрекли. Младен Марков је писац епског замаха, Он није суптилни аналитичар људске душе, какав је, рецимо, Данило Николић, чија је књига „Повратак у Метохију“ про шле године била једна од најзапаженијих у прозној продукцији. Маркова детаљ као да не интересује нарочито. Његова је снага у целини. Он се исказује кроз фабулу,
кроз јунаке који су у међусобном сукобу, а често 'у сукобу са сами. ма собом. Његова визија света је
трагична и његови јунаци су носиоци де формисаног погледа на свет. Марков је у неку руку исправио представу коју смо имали о људима банатске равнице. Мислили смо да су они лењи, троми, без стра сти. Сада нам овај писац открива да се испод њиховог привидног спољ ег ми ра скрива узаврело људско биће у коме се разум и страсти обљавају, најчешће на штету разума. Уопште, Марков је представио један нови свет у сталном покрету и то је, по нашем мишљењу, један од важних квалитета његовог приповедања. У погледу начина казивања, дакле У погледу форме, приповетке Младена Маркова се доста разликују од приповедака тзв. „нове прозе“. Марков, пре свега, реафирмише фабулу. Њему је видно стало да исприча причу, да осветли догађај, да та сведе у границе објективности, чак и кад га прелама кроз призму појединца, Притом се он држи Хронологије и фабулу развија логичким редом. Овакав начин приповедања је дуго година био потцењиван. том погледу, Марков се надо. везује на старију. реалистичку приповет-
ку. Овновни проблем који се при том јавља код писца овога смера, је проблем значе. ња. Реалистичка приповетка најчешће и: ма једно значење, а то је, за читаоца који је прошао кроз иновације овога века, "недовољно. Истина, у неким случајевима то може да буде и џредност, јер се чита лац не налази у недоумици у погледу поруке писца — а та недоумица, понекад, нарочито ако је читалац злонамеран, мо. же да се врати писцу као бумеранг и да искриви његову мисао — али је, све у
ПРИНЕВНЕНОВЕНЕ 4
МЛАДЕН МАРКОВ
МИТКО . МАЏУНКОВ
свему, хендикеп. Овај проблем Марков је успешно решио у приповеци „Банатски воз“ по којој је цела збирка добила наслов. Због тога, а и зато што тешко да можемо замислити иједну ваљану антологију српске, па чак и југословенске, приповетке без ње, сматрамо потребним да је издвојимо из књиге и кажемо неколико речи о њој.
веома једноставној фабули, о путовању воза од банатског села Самоша до Панчева, којом приликом једна нација, у ратном вртлогу и метежу, одбацује дру: гу, Марков је успео да ово путовање издигне на ниво метафоре и прида му мното дубље значење него што оно само по себи има. На историчарима је да потврде или одбаце ваљаност Марковљевог сведочења, а ми смо дужни да кажемо да је оваквим поступком који иде од појединачног ка општем писац постигао пуни ефекат приповедања и превладао једнозначност реалистичке фабуле. Ова прича показује да се до општих симбола не мора доћи метафизичким конструкцијама, како се у нас) дуго мислило, него је исти ефекат могуће постићи и пажљивим одабирањем животних детаља. Несумњива пред ност оваквих прича је'у томе што делују уверљиво и већ својим првим, појавним значењем везују за себе. На тај начин се постижу и занимљивост и дубина, а ове одлике у једном прозном тексту могу да споје само талентовани писци.
Књигом приповедака „Банатски воз“ Младен Марков је озбиљно скренуо паж њу на себе. Он није, уверени смо, достигао крајњи домет својих приповедачких мо. гућности, али је учинио да с нестрпљењем очекујемо његове следеће књиге. А то је повластица коју добијају само писци који имају шта да кажу.
Иван Ивановић
(клад талента и књижевног образовања
Митко Маџунков: „УБИЈ ГОВОРЉИВОГ ПСА“, „Просвета“, Београд, 1973.
СЛОЖЕНИ ПРОФИЛ нове приповедачке прозе Митка Маџункова подстиче нас да при оцењивању њених значења, и одређивању места које овај писац после најновије књиге заузима, пођемо од неколико особености које су више у сфери формалних од лика. Потребно је, наиме, узети у обзир околност да се књига „Убиј говорљивог пса" разликује од већине збирки приповедака данашњих, поготову млађих, писаца по томе што је уочљиво разноврсна и те матски и по наративном поступку. Она је мање јединствена него прва књига, „Чудан сусрет", објављена 1970. године, која је углавном могла да се јасно сврста међу прозе са наглашеним опредељењем за модерну фантастику.
Није без основа претпоставка — иако она сама по себи не мора ништа о вредности текстова појединачно и књиге у целини да казује — да је ова збирка и потврда једног стваралачког пута, који је ишао од формирања приповедачког језика, и од ис казивања кроз неџутралније фабуле, па до напора да се нађе сопствена животна позиција и да се одреди однос према реалности која се уводи у литературу. Као да је Ма. џункову било стало да што потпуније демонстрира способности да се са подједнаким успехом бави фантастиком, кроз коју неусиљено искрсавају асоцијације на актуелне појаве, и реалистички уверљивим ситуацијама, из којих произлазе многа општија значења; да са лепим смислом за уочавање типичног узима теме из велеград ске, и из провинцијске средине; да причу структурира, у чистом књижевном језику, али и са функционалним примесама дијалектизма; да користи класничну нарацију у трећем лицу, али и читаву скалу других поступака, све до изразито драмског облика излагања.
Због очигледне жеље за вишеструком разноврсношћу и тешко је наћи неке зајед: ничке тематске одреднице овој књизи. Но та је разноврсност била писцу потребна да би се јединственост постизала на другим,
· много важнијим нивоима, а пре свега у 06-
ласти одређивања стваралачке позиције према животу. Маџункову су, као и знатном броју осталих наших млађих писаца, блиске животне актуелности, све до оних манифестација стварности које показују истинску реалност, без улепшаности и књишке мистификације. Али, баш се у овоме
аутор књиге „Убиј говорљивог пса" разликује од стваралаца који верују да снага са: мих тема, жестина нађених реалистичких или натуралистичких детаља, може да обезбеди — или, тачније, оправда — наративни модел и израз; он је више склон да сва актуелна значења књижевно оплемени тако што их подвргава пажљивој стилизацији.
У тражењу односа између онога што би по класичним школским класификацијама били основна значења, на једној страни, и форма, на другој, Маџункову је помогло несумњиво познавање савремених приповедачких искустава у великим литературама. Пажљивом читалачком оку не би смело, наиме да промакне како се — чак и тамо где на изглед имамо. реалистичку, хронолошки испричану садржину — битно одступа од класичног обрасца. То се постиже, поред осталог, ослобађањем приче од круто обликованог сижеа којем би било све остало подређено. Маџунков редовно обезбеђује причама један степен силуетарности и отворености; сложеним распоређивањима и комбиновањима детаља обезбеђује више значност и, местимично, алегоричност. По. мињем, примера ради, по моме'мишљењу најбољу, причу „Има ли можности да останемо живи“, где једна, на први поглед сас“ вим незнатна, појединост одједном уништава утисак о површинској слици и читавој садржини даје нову, богатију смисаоност,
Одступање од класичног облика нарације показује се и у начину на који се обли кује однос између главних нити приповеда“ ња и узгредних података. Маџунков пока» зује како се није формирао на ограниче ном броју књижевних искустава; он одолева оном примамљивом изазову да се сваки занимљив детаљ што више експлоатише. Остављајући такве ситуације у силуетарном облику, писац ослобађа приповеда ње сувишног језичког и садржинског материјала, који би умртвио и осиромашио текст. Могли бисмо то врло опширно да илуструјемо такође изванредном причом „У затвору“. Мало би се који писац уздржао да од њене фабуле не прави опширан авантуристички роман; Маџунков је, међутим, мудро поступио што се, уместо разраЂивања скицираних ситуација, бавио. њиховим међусобним распоређивањем.
Квалитети модерног приповедача показују се код Митка Маџункова и у томе што он не пристаје да директно следи, нити да потенцира, свој основни — вероватно и инспирацијски — став према појединим појавама у стварности. Она општепозната истина да животни ставови и уверења стваралаца вреде само онда кад су уметнички уверЉиво и мотивисано дати потврђује се само код даровитих писаца. Маџунков уме, 'као ретко ко од новијих писаца, да своја сетна, понекад и врло опора и песимистична, виђења обоји хумором, за који је богато 06дДарен. Прожимање хуморних сцена са трагично озбиљним појавама омогућује -различите поступке, од инсистирања на шеретлуку до одласка у сарказам. Прича „Погром", која се остварује између несташне анегдоте и црног хумора, а притом, кроз алузије, призива неке озбиљне преокупације, само је један од више облика оваквог прожимања, и доказ како добра и животно уверљива прича о лицу и наличју нашег времена може да се ствара без опасности упадања у манир. Улога хумора је такође да обезбеди неку врсту филтра који ће онемогућити нападност пишчевих несумњиво хума нистички усмерених опредељења; прича „У аутобусу“ то недвосмислено показује.
"Мако је већ и након прве књиге убрајан међу даровите ствараоце, Митко Маџунков је овом књигом показао праве квалитете и домете. Сврстао се у оне писце чији се текстови, мада разнолики, и, разуме се, не увек у подједнакој мери успели, могу препознавати — по особеној атмосфери, по односу према реалности, по сопственој логици, по ритму приповедања, по језику.
Чедомир Мирковић
НЕБОЈША МИТРИБ: ПЕЧАТ СКУПШТИНЕ | ОПШТИНЕ КРУШЕВАЦ | —, 17 ~ |
.
Димитрије Миленковић
ВОДА КОЈА БЕЖИ
Вода која бежи мени каже:
„Ноћ ми врати,
самотништво капи што се снаже! Звезду из понора!“ — вода вапи.
Кида снове, плави,
каскадама сјаја
по утроби чара.
· У страшноме бесу
вода се обара
на сан мирног града,
омчом водопада.
поноре отвара. .
Вода која бежи пејзаж вара, осмех кида,
звезде рони и изгони
страх са свода.
Вода под месецом, . 2 страшна вода где одлази» | Неман вода која уме
и свет ноћи да разуме.
О, простори
тамна вода која бежи чему тежи,
моју главу где то носи, чему ближе2
Тамна вода која бежи ево стиже,
ОСТАТИ У КАЛЕТИНЦУ
,
Остати у Калетинцу окренут планини, оживети сам са бићем пуним бивших ствари, градског неба које увече има боју пепела,
жена што у сутон
личе на цвет
који се отвара.
Остати у Калетинцу, далека путовања
" копнима и океанима,
нетакнуте даљине
и чисте дланове а вратити штртој земљи | коју разједа камен.
Заборавити, заборавити свет Р | који и даље машта
о својим космосима.
Остати на овом злу
веран заједничкој љубави,
вратима која се сама отварају Ц
да те приме у пусли дом. |
Остати у Калетинцу
под огромним небом августа,
сам са својим мислима и тромовими. Бити велико стабло
са гранама окренугим
далеком сазвежђу.
~
ПРИБЛИЖАВАЊЕ
Руше се куће
које смо градили
од чеоне кости,
шуме које су познавале
наш корак
постају угаљ,
али ми путујемо ка срећи,
проналазимо је под земљом,
проналазимо је на блиској звезди
и трајемо свој сан. ]
ПУТНИЦИ
Сада се приближавају, ' . у сада своје главе 5 које: се опиру ноћи подижу високо.
Слушају далеке гласове
и свој дух излажу
тесми висина. Препушлају са плими, поленовом праху, азуру да унутрашњим загрљајем обујме свет.
имати
ЧИТАЋЕШ ДУГО
Читаћеш дуго овај рукопис звезда, исто исписан равнодушју
и неспокоју,
ноћ неизмерну,
преобиље сјаја. е
Читаћеш Мазеланово облачје, густе реченице од звезда
и космичке прашине,
Галаксију Андромеде,
неисказе бескраја.
Срицаћеш дуго овај рукопис звезда, галаксију која се шири
—
и и
и дарује исто равнодушју и неспокоју..
СВЕТЛОСТ У НАМА
Допустите да крваримо,
да реч коју смо заустили допишемо- крвљу.
Магелан нам је срца напустио. Допустите да кажемо
море нашег непочина,
да реч коју смо заустилм
допишемо крвљу.
о