Књижевне новине

Писци се враћају у Удружење

Као што је познато, пре две године неки писци су иступили из Удружења књижевника Србије. У међувремену управни одбор се понашао као да они никада нису престали да (буду чланови Удружења, а и они су понекад

учествовали у његовим акцијама.

Изабрани на – прошлогодишњој Скупштини, Танасије Младеновић и Иван В. Лалић су учествовали у изради новог статута Удружења. Неки од њих су, исто тако,

учествовали на проширеном састанку Координационог одбора Савеза књижевника Југославије

одржаном у Београду крајем јануара ове године (Бранко Бопић, Скендер Куленовић, Душан Костић, Танасије Младеновић, Ристо Тошовић, Иван В. Лалић), а по одлуци овог тела, ушли, су и у одборе за припрему платформе (Ристо Тошовић) и новог статута Савеза књижевника (Танасије Младеновић и Иван В. Ладић), односно учествовали су У припремама. најважнијих материјала за Контрес књижевника Југославије. Мало-помало писци су се враћали свом Удружењу, што је било нормално, утолико пре што је међу онима који су из њета изашли било и књижевника који су учествовали и у самом његовом оснивању. По евиденцији самог Удружења, Ристо Тошовић се вратио у Удружење на прошлој Скупштини, Мића Данојлић 20. октобра прошле године, Душан Баранин, Мирко Ковач, Милисав Савић и Божо Вукадиновић на последњој годишњој Скупштини, Жика Лазић сутрадан по овој скупштини, а Бранко Бопић 2. јула ове године, Чини се да је у тој ствари посеб._ но добро то што су и у нову управу изабрани и неки бивши чланови Удружења (Младеновић за потпредседника, а Савић за члана управе), јер ће они вероватно моћи да унапреде и рад управе п пелог Удружења у духу неких нових идеја. (Узтред буди речено, у „Политици“ од 9. јула донето је нетачно обавештење да су се сви ови писци вратили у Удружење тек пре неколико дана. Уосталом, није битно када су се онп вратили него колико ће М њему радити, јер Удружење неће бити снажно пи ефикасно онолико колико чланова буде имало на папиру него онолико колико ти чланови буду активни. Верујемо, пак, да ће, нарочито уочи одржавања Конгреса књижевника Југославије, сви писци схватити важност својих удружених акција, које могу ми треба да доведу до побољшања положаја и књижевника и књижевности у нашем друштву, и максимално се заложити за унапређење рада свог Удружења.

Анри Троаја поново Московљанин

Француски романсијер, есејиста и драмски писац Анри Троаја, правим именом Лев Тарасов, рођен је у Москви 1911. године, а са родитељима је дошао у Француску кад је имао девет година. Његов најзамашнијп романсијерски подухват чини трилогија „Док земља буде трајала“ (1947-1950), у којој се приказују догађаји у Русији од 1888. до 1914. године. У

осталим великим романима често '

алтернира описивање живота у Русији и Француској. Недавно је код Фламариона објавио роман „Московљанин“, приказујући у њему једног свог антипода: Фран. цуза који је натурализовани Рус, Поводом тога, у париским „Књижевним новостима“ појавио се интервју који је Троаја дао Жан-Лују Езину. На питање које су основне идеје његовог обимног опуса, одговорио је да је то, пре свега, проблем припадања двема отаџбинама и раздирања једног бића кад то осећање дође у кризу. У роману „Странац на земљи“, трећем тому трилогије „Док земља буде трајала“, један млади Рус, након Октобарске револуције, долази у Франџуску и постепено се прилагођава новој отаџбини. Главна личност романа „Московљанин“, Арман, напротив, јесте Француски емигрант, који се осећа Русом и своју претходну отаџбину познаје само преко лектире и прича свога оца и осећа бурне реакције кад Наполеон продре у Русију и кад дође до пожара у Москви. Друга важна идеја је преношење идеја слободе из Француске у Русију и њено развијање тамо. Тај процес почиње 1814-1815. године, када су руски офишири учествовали У окупацији Француске пи понели дибертинске идеје у своју земљу, 5оје У се у декабристичком по-

. АНРИ ТРОАЈА

крету развиле. У свом делу он континуирано прати развој ових идеја од декабристичког покрета до Октобарске револуције: Одговарајући на питање да ли сматра да пише „лаку“ литературу, Троаја је приметио да пише како осећа и да нема ничег монструознијег него истицати технику писања по сваку цену. Штавише, сматра да постоји. опасност да француска књижевност „пркне“ од много технике. Можда он и пише „лаку“ литературу зато што осећа потребу да слика карактере, да прича приче и да се исповеда много више него да задивљује публику техником. Никада, међутим, не мисли на публику. „Лаким“ писцима се могу сматрати сви писци који су радо и много читани за свога живота: Балзак, _ Толстој, _ Достојевски, Иго, Зола (Стендал је изузетак). Троаја не верује да ће неко и сутра тако писати тако као што он пише данас, као што, уосталом, данас нико више не пише као Зола, али сматра ла промену треба да: донесе време.

Прослава Пушкиновог јубилеја у (ССР-у

Јуна ове године навршило се 175 година од рођења. Алексанлра Сергејевича Пушкина и овај да тум је обележен широм Совјетског Савеза било манифестацијама, било писаном речи.

На дан рођења песника, 6, ју на, у кремаљском Конгресном дворцу одржано је свечано вече коме су присуствовали многи совјетски писци, јавни, културни и друштвени радници, пред ставници низа министарстава и ресора. Вече је отворио први се кретар управе Савеза писаца СССР-а Георгиј Марков.

„У нашој се земљи 175-тодишг њица Пушкиновог рођења поклопила са ·Свесавезним празни: ком поезије у част Пушкина, ко ји ево већ осми пут бива свечана смотра читаве многонационалне совјетске поезије пи велики, радостан догађај у културном животу нашег народа" — ре као је Г. Марков, упућујући поздрав учесницима Осмог Свесавезног празника поезије у част Пушкина, који је окупио преко сто совјетских и тридесет девет иностраних писаца из тридесет земаља.

Изражавајући највеће признање“ аутору непревазиђених вр' хунских образаца у свим жанровима књижевног стваралаштва, генијалном _ песнику, прозаинку, драматурту, _критичару, преводиоцу, Марков се обраћа Пупг кину као савременику, јер њетови стихови „који опевају слободу, срећу борбе, високе циље ве човечанства", и његова поезија „која је од прве до последње речи спој истине и лепоте, мис ди и осећања“ још живе и веома су блиски данашњем човеку.

Само у совјетско време Пупг кинова дела издата су на језицима готово свих народа СССР-а у заједничком тиражу од преко сто шездесет два милиона при: мерака; велико је интересовање за Пушкина и ван граница Совјетског Савеза, — његове су књите издаване, више од хиљаду шесто пута на четрдесет пет је зика, нагласио је Марков.

Реч о Пушкину, краћи преглед песниковог дела, дао је се кретар управе Савеза писаца РСФСР Василиј Фјодоров. „Прибанжавајући се својој тридесет седмој години Пушкин је већ престао да има године, узраст. Нема он ни данас године ста: рости. С Пушкином је младост нашег времена и седа.поучност

векова", рекао је он између ос талог. Јубилеј је обележен широм

земље — у Арменији, на пример, свесавезном научном _ конференцијом „Пушкин и совјетска пое: зија“, коју су организовали Институт АН СССР за светску књи“ жевност који носи име Максима

Горког и центри из Тбилисија, Јеревана и Азербејџана; у Ташкенту — свеча:

ним скупом и откривањем брон-

_ заног споменика Пушкину.

Мајски и јунски бројеви совјет. ских новина и часописа пуни су чланака везаних за име Пушкина. „Литературнаја газета", ме: сечници „Питања књижевности“, „Нови свет", „Нева" „Звезда“ и

други објавили су низ чланака

многих аутора, са најразличитијим прилазима делу и личности Пушкина — од поезије и прозе инспирисане песником, до освр та, есеја, публицистичких чланака, књижевних студија и нових материјала из фасцикли неумор' них' трагача за следовима вели: ког песника.

У југословенске хорске свечаности

М Нишу су од 3. до 7. јула одржане М југословенске хорске свечаности, највећа смотра југословенске хорске музике на којој је, ове године, узело учешћа две хиљаде извођача, чланова хорова и оркестара из наших градова уз суделовање три хорска ансамбла из других земаља. Изузетну пажњу посветили су Југословенским хорским свечаностима (ЈХО) мн музички стручњаци им многобројни љубитељи хорске музике из Ниша и околине, о чему је сведочила древна Нишка тврђава испуњена до последњег места. Би. ла је то прилика да се уз саму обалу _ немирне Нишаве чују сложни акорди хорских ансамбала из Београла (хорови „Иво Лола Рибар“, „Београдски мадритаАпсти“, „Колегијум музикум“ и „Бранко. Крсмановић“), из Сарајева (Слободан Принцип-Сељо“), из Љубљане („Тоне Томшич“), из Титограда („Станко Драгојевић“), Скопља („Мирче ·Апев“), Попшти_ не (.Колетијум канторум“), Ноог Сада („Светозар Марковић“), Ријеке („Јека Јадрана, Коњица („Левојкес са МНеђетве“), Битоља („Стив Наумов“, Зрењанина (,Јосиф Маринковић), Шаппа („66 девојака“), ансамбала којима су диритовали наши најбољи дутптенти хорске музике Богдан Бабић, Иво Лражинић, Лазар Бута, Харпика Матић, Швјетко Иваловић, Мирослав Хомен, Алексанлар Лековски, Бранко Бурковић, Марк Качинари, Љубомир Тонфуповски, Борис -Черногубог, Сергеј Бељајев, Слободан Бурсаћ, Душан Прашељ и Марко Муних, За успех ове уметничке смотре велика заслута припада п апсамблима из Ниша који су употпунилп програме ЈХС својим искреним но ложивљеним пзвођењима многих лела наше и светске музичке литературе: Хорови „Доситеј Обрадовић“ п „Др Војислав Вучковић“ са својим млллпмо и полетним _ диритентима _ Милоралом Вељковићем и Радојицом Милосављевићем _ потврдили _ су висок ниво свог музицирања складно се уклапајући у конпцепцију Свечаности. Посебне заслуте имају пи инструментални ансамбли, Симфонтјеки оркестар Уметпичког ансамбла ЈНА и Нишки симфонијски _ оркестар који је, свирајући под управом свог тшефа-лдиритента Јураја Ферика, тог пеуморног _ креатора _ музичког живота Ниша, почео и своју јубиларну, петнаесту уметничку сезону. Уз свакодневне програме. у Тврђави хорови, учесници ЈХС, обилазили су радне колективе и јединице наше Армије дајући тако Свечаностима шире димензије. Гостовање хорова у другим местима наишло је на леп пријем а нарочито обилазак оних историјских места на којима су слављени п Дан борца 4. јули п празник Устанка народа Србије 7. јули. (В. Д)

Други славни Маклуан

Касно, врло касно долази до све веће рехабилитације америчких Индијанаца. Праунуци оних који су уништавали и њих саме и све што им је припадало, сада откривају остатке онога што није уништено и диве се тој доскора готово непознатој и често, нарочито у филмској индустрији „вестерна“, искривљаваној прошлости староседелаца своје земље. Стога није чудно што антологија индијанских текстова у избору Тери Маклуан, објављена под на-

· СЛОВОМ „Босе ноге на светој зем-

и“, представља бестселер у америчкој издавачкој — делатности. Млади антрополог Тери, кћерка Марштала Маклуана, случајно је открила дело једног човека који је био социолог пре него што се та реч одомаћила и чију је делатност америчка јавност давно за-

ТЕРИ МАКЛУАН

боравила — Едварда С. Кертиса. Његов рад је огроман по обиму: обухвата 40 хиљада клишеа, 10 хиљада тонских снимака, један филм и 40 свезака текстова, којима се приказују векови физичког и духовног живота Индијанаца. Све је то Кертис скупљао од 1896. до 1930. године и његово дело је од непроцењиве вредности за познавање живота Индијанаца од Аљаске до Новог Мексика. Млада Канађанка, одушевљена духовним стваралаштвом Индијанаца, сачинила је антологију текстова, који су се сачували од ХМ1 века до нашег доба. Поред естетске _ вредности, ови текстови откривају и један поглед на свет. За старе Индијанце читав свет је био светилиште, чији нераздвојни део чине људи, те се стога земља не сме вређати, нарушавати и уништавати, па чак ни мењати, делити или индивидуално поседовати. · Индијанци су, на пример, користили једино дрвеће које је само падало или је било скаоно паду, док су белци неми. лосрано уништавали шуме, збот чега су се први згражавали. У свом погледу. на природну околину, Индијанци су антиципирали савремену еколошку свест. Књига Тери Маклуан је, уосталом, и постала бестселер свакако стога што се бар донекле поклапа са схватањем _ модерних, _— посебно младих људи и старе индијанске мудрости. И тако је млада научнипа, већ својом првом књигом,

постала позната и славна, идући, у том погледу, стопама свога опа.

ћафкине параооле

Пре педесет година, у бечком санаторијуму _ Кирдинг, умро је Франц Кафка. Поводом тога је један од новијих бројева „Тајмсовог литерарног додатка“ посветио две своје странице приказима бројних студија о делима и о личности овог писца. Аутор чланка истиче да све те информације не могу да разјасне Кафка-проблем, већ осветљавају тек понеки детаљ. Свугде се доказује несумњив шарм и једноставност Кафкиног карактера, али такође и његова неуротична несигурност и сумња у себе, дубоко укорењена потреба да мучи себе и друге. Крхко здравље присилило та је да буде обузет мислима о себи много пре, нето што је туберкулоза дијагностицирана 1917. наметнула још непопустљивији однос према себи. Своју физичку болест сматрао је знаком моралног слома, „општим банкротством". Спутавајућа неуроза постала је још жешћа., Писма ону 1919. испуњена су горким оптужбама и самооптужбама, а у писмима Милени од 1920 — 1923. показује скоро вољно робовање страху —“ „мој страх“, пише он, „јесте суштина мог бића.“

__У дневницима се открива болна свест о греху, кривици ми безнађу. „Наше стање је грешио, независно од кривице“ (због недостатка кривице за тај грех нема лека). А он нема вере, која, религиознима, осмишљава грех и патњу.

Његови ставови према друштву и религији произлазе из ње. гове личне ситуације, из болести. Иако је стално био у додиру са модерним покретима у уметности, осећао се све више издвојен, отуђен, од света, од живота, како је говорио, „на граници између усамљености и заједнице". Веровање, записао је јелном, је идентично са „бити“. Може се рећи ла је сав свој напор посветио откривању тајне поверења и поузданости у животу, том стању свести које је описао у једном ол раних рукописа. Дечак, задремао у трави, чује глас мајке која га дозива. У полусну јој олтовара: „Уживам у зеленилу“. Недостижност таквог суштинског стања сигурности ми заловољства олређује Кафкину _ дефиницију _ његовог уметничког циља. Своје Кафка сматра јединим уточиштем, једи-

_ рактера и крај

жјем којим може „запоЦЕНЕ Роа против | монструозног,

необјашњивог света“. Значајна је чињеница да па-

толошки елемент Кафкиног кање субјективни извори његовог дела представљају опште услове његовог времена, како је он једном рекао, опште искуство сведено на своје најједноставније _ принципе. Чак је н марксиста Берђ Лукач у „изопаченим Кафкиним сликама видео истиниту слику изопаченог света, замерајући му једино то што пол леже „слепом страху уместо реалности“ због неверовања у могућност промене света. Г „Тајмсов“ критичар | посеоно истиче изванредну студију Хајнца Полицера о Кафкиним параболама и парадоксима. Оно што читаоца збуњује код ових при-

'чица није њихов предмет већ за-

вршетак, Често су ироничне, понекад прерастају у гротеску им апсурд: Привлаче наше поверење својом луцидношћу и наративном једноставношћу, а затим нам остављају само неизвесност и проблеме. Оне нас ни у ком случају не воде до недвосмисленог закључка — ни до недвосмисленог морала, ни до недвосмисленог увида у реалност.

Ево једне од тих парабола: „Авај“, рече миш, „свет сваког дана постаје све мањи. У ·почетку је био тако широк да сам се плашио.Трчао сам док најзад нисам, сав радостан, угледао у даљини зидове лево и десно, али ти дугачки зидови журе тако брзо један према другом да сам сада већ у последњој соби, а тамо у углу је клопка у коју ћу утрчати“, „Треба само да промениш правац“ рече мачка и прогута га.

Шта је ту „морал“2 Да ли је мишг крив што се боји света2 Или што тражи склониште2 Или што се жали на клопку2 Да ли је његова _ немоћ патолошка — мАМ „грех“2 Или је то прича о мачки, о моћи, о интересу прерушеном у пријатељски саветг Или о кривици која је изгубила своје право на милост2

Као да је Кафка рекао: ово су састојци света, сведени на своју најједноставнију __ форму; то је оно што вам могу само показати, а објаснити не могу.

У многим параболама управо је отелотворен онај тренутак. олблеска кад присна и сигурношћу уобличена реалност експлодира У ужасан и усамљен свет моћних кошмара који је свет Кафкиних прича и романа. У ствари, његови романи се такође могу схватити као параболе јер имају „значење“, двосмислено, личности су усамљене, беспомоћне, заробљене у ' опсесивној усредсређености- на себе саме. Резултат надања и напора је фрустрација и пораз, испрпљеност од мучења нерештивошћу. Завршеци имају неумољивост последњих речи Вратара у параболи „Пред законом“: „Овај улаз је био само за тебе. Сада ћу га затворити“.

У параболи „Порука од цара", субјект „ти“ , најскромнији и најусамљепији субјект, чује да је „твој“ цар са самртничке посте. ље послао „теби“ поруку. Гласник је пошао са том тајном поруком пробијајући се кроз мноштво дворана п палата. Хиљаде година су прошле, цар је мртав, тласник још увек путује, али он никад неће стићи до „тебе“: „Нико се не може овамо пробити, „сам са поруком од мртвог човека“. И завршна реченица је додата: „АП ти седиш поред прозора и сањаш поруку, кад се вече приближава“. Кафка није могао рећи да снови могу поруку учинити стварном, јер она може постојати једино за оног који уме да је олсања, али увек остаје само сан, сан о смисаоној егзистенцији потврђеној од највишег ауторитета. То је сан људског рода. Ту је порекло бесконачног разочарања, збуњености, заблуде и патње; алм то је цена сна.

Ходанура Љубибратић

АЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

Ууреривачки одбор: ар Метар Волк, Ивановић, Миодра: Шлић, ар Драгав М. Јеремић (главни 8 одговорни уредник), мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић, Чедо мир Мирковић, Богдан А. Поповић (ове ративни уредник), Владимир В. Предић (секретар редакције), Влалдимпр Стојшив. ар Мван Шоп, Бранимир Шћепановић Гех

Васко

ничко-уметничка опрема: Драгомир Ди. митријевић Књижевни савет: др Димитрије Вуче

нов, Предра: Делибашић Енвер Берћеку, ар Милош Илић Аушан Матић, ар Војив

Матић, Момчило Миланков, ар Арашко Ређеп, Тара Рибникар, Аушав Сковран Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал

Шафер Млејно решење графичке опреме боглав Крплић,

исл излази сваке друге суботе. Цена 3 див. Годишња аретплата 60, полуто. дишња 36 аинара, а за инострапство аво: струко. Лист аздаје МНовинско-излавачко аредузеће _ „Књижевне новине" Београд, Француска 7. Телефони: 627-286 (редакци(а) а 626-020 (комерцијално олељење а ва министрација) Текући рачун: 60801-601-20%9, Рукописи се пе враћају. Штампа; „клас“, Београд, Влајковићева 8,