Књижевне новине
из ДНЕВНИКА (Х)
Лиетајући књиге, и остало
ИВАЊСКО ЦВЕБЕ
ЗА ПРАЗНИК · 7. јуА 1974. Чим освану СЕДМИ ЈУЛ, овај наш српски, револуционарни,
класни, слободарски, мн тако даље, ја у Срему, и у дану који се кидао између светлости и тму рних облака, па кишице повремено, СЕТИХ СЕ, како смо, одмах иза рата, то јест наставља: јући револуцију, били заволели, тај празник, те државне црвене празнике, па како смо, ми на ју гу Србије, као и други, наравно, у другим деловима земље, ИЗЛАЗИЛИ тога дана, тога јутра, тога поднева, на оближње планине, ОНАМО где се била битка за сло: боду и за нову историју; па нам је и лепо било, на тим саборима, пуним музике, цијукања; па и пића помало, још увек патриотскога — као што су и те године расле, увек у неким тесним пролазима, увек у немогућим закорачајима, увек у гладним перспективама.
Било је то красно за кратак филм, што би се данас прикази. вао и гледао са занимањем, оне слике упечатљиве на брдима, под заставама: гомиле света, народ брђански и равничарски, из села, из градова Ниша, Прокупља, Лесковца, па још државни ру ководиоци из тога краја поник ам, некако неутегнути сувише, причљиви, још увек у помисли ма на протекле ране. Па уз њих, пријатељи, саборци, најближи, поређани као за фотографисање, помало кочоперно, помало по зерски, помало гордијашки, ис тегнутих вратова и у чистим старим оделима, или позајмљеним, "и у дципелама позајмљеним Од официра обично, и у белим кошу“ љама, а још им и ордење, понекима, окачено о јуначке груди, па тако — таласа се планина Пасјача, сва у помпи и ордији, победничка и она као и победници — орни и грлати, па запева: ју онако широко, кликтаво, урнебесно, док на ледини играју по два кола, уз хармоничке низове или уз гочеве циганске, што паклено бију, па трубе завијају, па се весели народ сељачки, како би рекао магистар Слободан Ву јачић, заошијао се и укочио на» род сељачки, па од неке отменос“ ти, поноса, узбуђености, од по" бедничкога урнебеса — избија та снага и ситни се у кораку, под ногама, у колу које се саплиће, које! витла, које умирује. Би то једном, би то годинама, када ја Баковах, када изграђивах социјализам, када сам се борио за идеале. Па онда преста, лагано, као изненада. Замукоше песме, а музика се била некуд истутњада, као небу под облаке.
Већ на студијама када сам био, па се враћао лета међу пла: нине, био се тај ОБИЧАЈ празниковања посве изгубио. Није то више модерно, каза неко.
Кад ли, опет, ево две године, ПОЧЕ битка за идеале на исти начин, на оним планинама партизанским, слободарским — а и класним наравно, поново се по чеше држати говори, рецитали, коло игра, песма дах не губи, а народ помало и са ордењем изашао, само више нема спих по зајмљених одела, ципела, кошу ља, шарених кравата јевтиних, него је сад то обучено лепше, па комотније, па се тази бешње, па се пије уз гласно смејање. Поново се појавише и првобор“ ци, они са споменицама, па и руководиоци, па се поче снимати и за радио и за телевизију и за сву штампу, онај стари филм исти не: ЈЕСТЕ, богами, ја сам био овде, на овој чуки, а он тамо, кад ли запуца, Немаца и њихо вих слугу, издајника гадова, на хиљаде, а наша једна чета (али ОДАБРАНА, богами), па се запо че љути бој, па до подне, па у ноћи, па ми пред зору надјачас мо!
Иде то, трака се одвија, филм истине наставља свој пут ка будућности, кола се тресу од свир" ке и игре, момци носе дуге косе као и девојке, не зна се више ко кога љуби, фотографа нема јер свако снима своје ближње, па се
бе, па уз другове руководиоце, док тече јул, па и кише неке па а Душан
дају, па се вода слива, Матић написа „Нек теку реке, нек носе шта носе“, и тако редом, ИВАЊСКО ЦВЕБЕ ЗА ПРАЗ НИК!
Ево, шинобус јури сремском равницом, али све је крцато, препуно, па се народ узмувао, па народ као народ а и као те гогева пучина, шта Бе, зајавио на сва врата, на све прозоре, на свим железничким станицама, па на аутобуским, путује, путује, весели се, радује се социјализ му и црвеним празницима, јер
се не ради четири дака, ОА чет“ вртога до осмога јула, па се иде пријатељима, рођацима, иде се планинама, равницама, местима славним у походе, где се некад крв лила, крв тако мила, што је
окупације,
била, па се ево путује, путује, свако, свуда, непрекидно. А у шинобусу нема места, наглавач“ ке се улази, док кондуктер сикће, бесан и он, а каже није ни попио ништа целога дама.
Глупости, виче оп! Нико није луд да иде на празник својим колима: како би онда пио и јеог А зашто да се иде некоме у гос те ако не да пијеш и да једеш колико хоћеш! Па онда, дабомг, у воз, па куњај, па повраћај, па јеби мајку свакоме, а тек кући кад дођеш, шта ће жена несрећна да каже... Мени је мера стара: три до пет вињака, шест флаша пива, онога из Апатина, па још две литре црњака. Толи: ко само!
— Возимо се као у времену ноји се постарији господин из Београда, који се враћа са викенда, са пуно торби којечега. Немамо смисла за организацију, па то је. Као пре рата! Као у време окупације!
Добацују му, да су данас Нем“ ци тукли Холанђане, али у фул балу и освојили првенство све: та. Немци могу шта хоће, кад хоће, виче он. Холанђани су их надиграли, вичу момци. А старац, који је уз господина, и У штофаном оделу, и у џемперу, и са шеширом дубоко натученим на чело, понавља: — Данас је црквени светац Ивањдан, па др жавни светац ето, па и недељица приде! Јој!
— Али ми се возимо и данас као у времену окупације, човече! — Ви помало претерујете, гос, подине, вичу му.
— Ја не мислим на политику, каже господин. Ја знам да наша земља... Ништа ти не знаш, смеју му се момци. Ти си серо ња, ха, ха, ха. Господин се презнојава, али убеђује момке да иду на брзи воз, а он се не по мера, притиснут у углу. Неко шапће у углу: много слоша има, много свачега, боже! Много пијаних! ~
Неко пусти музику са тран' зистора, па дневник, вести, па поче да се одвија филм истине и свечаности јулске, па онда нека песма човека који је учест“ вовао у револуцији. Гаси то, викнуше, Весело нешто дај!
Помислих, затим, а где су они људи, они момци, са планина, из равница, -из градова, што -митин“ гују, што воде кола партизане ска, јуче и данас, и што онда нису имали нова одела, ни кра: вате, а умели су лепо да певаЈу: Па, потом, ПОЈАВИШЕ СЕ и ОНИ, део њих, неочекивано... било је то већ близу двадесет и једног часа, а наилазио је брзи воз из Немачке, из Франкфурта, пун света, кофера, намера, же ља, новаца. Ја покушах да уђем у први вагон, што се заустави испред мене, кад ли на вратима две жене и један човек, средњих година, испраћаху жену са детегом, која сиђе у Руми. Сви ви каху, онако уз радост, лепршаво: Ауфвидерзен, ауфвидерзен, и ја, у својој наивности, помислих да су Немци, па се радују у бе лом свету, јер су данас победи“ ди у фудбалу. Упитах на фран“ цуском, има ли слободног места у њиховом купеу Шта овај хо. ће, каза жена. Муж се збуни, затрепта, па изусти, јесте. Јесте, каза он. Ја уђох и ПРЕПОЗНАХ у њима и на њима оне поратне године голе, године гладне, годи: на победне, и оне свечаности јулске, седмојулске, класне, ре волуционарне, кад сам учио да играм у колу под планином.
Беху то две породице, полу српске а полумакедонске, поме“ шано најслађе се пије, а све око њих и на њима немачко, ново, а НЕКАКО НЕПОДЕСНО, као оне позајмљене ствари на јулским саборима онда, па то штрчи, па смета, па одудара. Сви имају бе:
стРИП МИОДРАГА СТОЈАНОВИЋА
Ле ципеле, ш , страшно узане, па им ноге сељачке, у свом тоталном првенилу и неизбежности, испадају, излазе из окви: ра форме, изазивају протест, а хаљине женске, у дебелих жена, намирисаних, колмованих, кратке, са цветићима, док су на мушкарцу · панталоне _ страшно узане а дуге, дуге. Не издржа човек, него рече: Ове ћеш ми пантало не скратити још ноћас, чујеш ли2 Оћеш цајте, рече жена. Јебо ја цајте, рече муж, скратићеш ово, иначе знаш шта Сива. Обично. Па издржи још сутра, рече му. Он сикну, а друга женска, милујући једног малишана, Горана младога, тепаше му, како ће сутра, када се појави са сво“ јим немачким играчкама, освојити сву децу у улици и на пес ку испред солитера.
Чим наиђоше светлости Београда, изађох у ходник, где се већ беше накупило више кофера, ствари, људи из Немачке, стра шно утегнутих у посве новим кошуљама, хаљинама, храватама, оделима, ципелама. Чак помало и свечано стајаху, укочено, док је воз улазио у београдску станицу. Помислих, опет, како би (> лепо гледао један филм исти“ не, опет, сада и овде, без речи: само да се сликају ти Људи, то што чине, шта носе, како се понашају, КАКО ГЛЕДАЈУ И КА КО ИЗГЛЕДАЈУ! Само то и ни шта више,
Навече, па и после пола ноћи, нисам добро спавао, јер ми се причињаше у сну, како нека де: ка силази низ планину, низ Пасјачу, неки хук што се стропошт тава однекуд, па се ја окретах на све стране да погледам — јесу
ли чврсти зидови стана У Шумицама, помера ли се нешто У зидовима, ишли је то само САН
ИЗА ЗИДА, изван зида, а поте као у оне дане када сам био заволео неку мелодију, искидану, што се обрушавала са оних 172" ских свечаности, па некуд била похитала, па се затрцнула, па као да пропада, увис још хоће, али издише.
Изненада, сетих се Ивањскота цвећа у Гогоља и У Бопића, па онога Гогољевог момка, што је би у Ивањској ноћи покушао да месец ухвати руком. Не знам зашто, али ми се причини, како сам видео тај покрет, то је оно, кад се клекне пред цветом, пред месецом! Ја пожелех, и на јави, Ивањско цвеће за празник!
Раде Војводић
ПИСМА УРЕДНИШТВУ
ОСАМ НАШИХ КЊИТА У БУГАРСКОЈ
Друже уредниче,
Поводом мог чланка „Књи= жевност само поставља питање“ о бугарској литератури („КН" бр. 463) добио сам на кућну адресу из Софије писмо Ганча Савова, књижевног критичара и преводиоца на бугарски језик дела јутословенских књижевности. Да подсетим, у мом тексту налазиле су се и две реченице које су гласиле: „Што се тиче дела југословенских писаца за последњих неколико година ниједно није штампано мада су многа преведена. Праве разлоге зашто је то тако нисмо могли да сазнамо мада смо разговарали са више одтоворних људи у Софији“.
Савов, међутим, сада пише да је за последње четири године у Бугарској штампано осам књига, а само две не, јер су „неки тадашњи уредници сматрали да су биле неподесне за бугарску читалачку публику“. Он затим каже: „Молим вас да објавите ово како се у Југославији не би стекао утисак да се у Бугарској не преводе југословенски писци. Онда се ни у Југославији не би преводили бугарски...“
Хвала на простору.
Душан В. Станковић
СУСРЕТИ
пророк У својој ЗЕМЉИ.
Сусрет са аргентинским песником Армандом Техадом Гомезом
АРМАНДО ТЕХАДО ГОМЕЗ
„ПОСЛЕДЊИХ десетак година У светској литератури прошло је У знаку ерудита који су перверзно уживали у томе да и оно мало људске · перспективе ставе ·под знак питања“. Не знам ко: је ово од нас рекао, тек: у возу за Орџоникидзе (бивши Владикавказ) седимо у једном купеу три инострана госта Пушкинског празника поезије и њихов (Армандов) преводилац из иностра» не комисије Савеза совјетских писаца, и причамо о новој ситуацији у светској поезији која У последње време покушава поново да се што активније укључи у текући живот људи. Најмлађи међу нама, Велшанин Мајк Сти-
венс са горњег лежаја, пошто се.
град Орџоникидзе ни сутрадан не појављује на хоризонту, пита: „А можда то ми идемо у Џонкитсе>““ — алудирајући на великог енглеског песника који је и сам заслужио да негде у свету има свој град.
Да нема Арманда, у возу би било прилично досадно, Својим посебним латиноамеричким смислом да све претвори у неки весели празник, мој нови пријатељ ускоро постаје љубимац читавог воза. Кондуктерке из суседних вагона долазе у наш купе да чују његове песме. Јер Армандо Техада Гомез није само један Од најистакнутијих _ песника _ своје земље; његове песме преточене у музику најбољих аргентинских композитора певају се широм јужноамеричког континента, а и сам Армандо врло често се на естради појављује у двострукој улози: и као аутор и као певач. Преко сто Армандових песама је компоновано и оне се певају у сваком латиноамеричком _ дому. У Армандовој библиографији тако се и смењују — лонгплеј плоча с књигом. А ту су и позоришни спектакли с његовим стиховима или с музиком на његове стихове. „Пробудити народ не можеш седећи код куће и пишући некакве небулозе.“
Касније, у Москви, на повратку из Грузије, Арманда су странпи најчешће питали за Борхеса. Чудио се „толиком интересовању за једног. доброг писца који не показује никакво интересовање за живот људи“. Армандо је човек ол акције. После свргавања Аљендеовог режима у Чилеу сматрао је својом обавезом да у Аргентини учини све што је у његовој моћи за јачање покрета за борбу против фашизације Чилеа. С Пушкинског празника он је одлетео у Буенос Амирес не да пише песме већ да се бори.
Ретки су пророци у својој земљи; Армандо је имао храбрости да управо тако (Ргојефа еп 5џ
|
1
Негта) назбве своју књигу изабраних песама која је у рекораном времену доживела неколико издања. Ево двеју песама из те обимне књиге које сам, на велику ·Армандову радост, превео негде између Чрховљевог Таганрога и Ростова на Дону:
ПРВА УСАМЉЕНОСТ
Данас ме моја мајка није
пољубила.
Дуго сам се мотао око њених скута
али узалуд: не само да ме није пољубила, није ме ни ударила. Зато одлазим да умрем, Разбијам сва врата и излазим на улицу. Сунце стоји као жути цвет, плочником се вуче једна мачка, али и она — ни да ме погледа. Како да умрем ако то нико неће приметитиг
ТУЖНО ВИНО )
Тај човек који улази у бар он нема чак ни сенке која би залајала за њим;
Он нема ни лица ни покрета, он моли само једну чашу, седа леђима окренутим улици, плаћа.
без покрета,
полако,
мисли о другој чаши,
не троши ниједне сувишне речи,
затим усамљен одлази у ноћ — никоме.
Тај човек је рањен. Смрти је то познато.
Ове стихове је написало некадашње неписмено сељаче из Мендозе које је похађало једну једину школу: сурову школу живота. Мендоза је и иначе онај крај Аргентине који се одвајкада издваја својом љубављу према поезији. Армандо Техада Гомез је стартовао пошто је победио на неком анонимном кон-
· курсу за најбољу књигу стихова
на коме су, по традицији, учествовали и многи најистакнутији
" песници Аргентине. Кад се вра-
тио у своје село приређене су му праве овације. Касније је дошла слава која се протегла на читав континент. Ове године Армандо Техала Гомез је добио и награду највеће кубанске и латиноамеричке културне институције Саза де Та5 Атемсав.
Надам се да ће овог дивног човека и песника на неком сутрашњем песничком фестивалу У Југославији имати прилике да упознају и наши читаоци. Армандо не крије задовољство: што литература његовог континента све више продире у свет. То је континент људске наде. „А човек и пада не могу дуго једно без другота.“ Изет Сарајлић
ЛЕТОПИС Т
Нова књига | Хајнриха Бела
Пре него што је пошао на Конгрес Извршног комитета ПЕН-клуба, који је одржан у Охриду и на коме се захвалио на части председника, нобеловац Хајнрих Бел је управо завршио једну „причу актуелног садржаја“, која обухвата равно сто и педесет страна. Привремени наслов приче је: „Изгубљена част Катарине Блум или како настаје сила и куда она може олвести“. Пошто се пронео глас да је описао лдогаБаје у вези с афером Бадер-Мајнхоф, Бел у предговору објашњава: „Личности и радња су слободно измишљени.“ Бел прича историју једне банде, која сматра ла из политичких мотива има право да чини кривична дела. На једној карневалској прирелби млада жена упознаје човека који је из. вршио напад на банку и — одводин га својој кући. Полиција опкољава кућу, али човек успева да утекне — наравно, уз помоћ Катарине. Једне новине обелодањују ствар. Стављена под притисак јавности пи булеварског листа, Катарина Блум на крају пупа на пепортера пи убија га, Књига треба да се појави јот у“ току овот месепа код мпзлавача Кипенхојер и Вич. (А Б. П)
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11