Књижевне новине

ИЗ ПРОШЛОСТИ |

ЗАОСТАВШТИНА ЈАШЕ ТОМИЋА

Трагом културне историје Срба

ЈАША Томић (1856 — 1922) један од изразитијих следбеника Светозара Марковића, познат је у културној историји Срба као писац бројних историјских и поАитичких расправа и студија, песник, приповедач, романсијер, драмски писац, новинар. Рођен у Вршцу, где се и школовао, Томић је још у раној младости испољавао своју приврженост социјалистичкој идеји што ће се доцније одразити и у свеукупном његовом _ стваралаштву. – Године 1874. започео је студије медицине у Бечу. Тада је већ увелико био социјалиста и о својој припадности социјалистичкој идеји писао: „ја сам провео читаве године свога живота проучавајући то начело. Ја и данас верујем, да У социјализму има онога, што ће да преобрази свет и усрећи људе. То је моје научно уверење. Можда и грешим, али ја тако мислим... Ако ико разуме, како може социјализам да понесе, да занесе и освоји ја разумем. Кад сам га упознао, беше ми засенио очи као сунце и напунио ми их сузама. Разумем, потпуно разумем оне, које социјализам осваја“.

Сарадњом у листу „Мојкз5таа!" који је излазио у Лајпцигу под уредништвом Виљема Либкнехта, вође социјалиста у Немачкој, Јаша Томић је започео своју плодну делатност писца и борца за социјалистичку идеју. Материјални разлози навели су га да веома брзо напусти студије медицине и пређе на философију и историју у Бечу и Прагу, а затим опет у Бечу, до 1884. То му је, природно, омогућило да се више приближи социјалистичкој идеји и да кроз темељитије проучавање _ дела Маркса, Ласала, Овена, Бакуњина, _ Каравелова и _ Светозара Марковића, тражи свој пут писца и социјалисте.

Прво своје дело, историјско-политичку _ расправу — „Српско-турски рат“ објавио је у Новом Саду 1876. године под псеудонимом Милутин Спасић. Негде у то време прилази Српској народно-слободоумној странци Светозара Милетића, а када се ова поцепа на два дела: лево крило — радикална и десно крило либерална странка, Томић стаје на чело левог крила, а др Михајло Полит постаје шеф десног крила. Јаша Томић је имао огромну већину у Војводини и личним ауторитетом највише допринео да се 1918. године, на Великој народној скупштини у Новом Саду, Војводина прикључи непосредно _ Србији, а одвоји Од Аустро-Угарске. Значајно у животу Јаше Томића је и то што је 1886. године, због своје привржености социјалистичкој идеји, био осуђен на три месеца затвора, а 1890. на шест година, затим Од 1914. до 1918. Даље, он је 1876. учествовао као добровољац У Српско-турском рату, 1878. у Босанско-херцеговачком устанку и у Балканским ратовима 1913/14. године. Народни посланик био је од 1919. до 1922.

Учешће Јаше Томића у устанцима и ратовима омогућило, му је да проблеме којима се бавио сагледа изблиза, што га уједно инспирише на стваралаштво У области политике, историје и новинарства, где ће показати веома значајне резултате и сврстати се у ред најистакнутијих пионира новијег српског новинарства.

Године 1866. Светозар Милетић покренуо је „Заставу“, која је после „Српских новина“ најстарији српски политички лист, како је то записао Јован Скердић у свом „Историјском _ прегледу _ српске штампе“ 1911. године. Лист је 1884. прешао у руке Јаше Томића, који је био Милетићев зет. Томић је „Заставу“ подитао на још виши ниво, популарисао је и проширио. Бројне своје политичке расправе, затим расправе из области друштвеног живота, скономије, црквене аутономије и књижевности Томић је објављивао управо у „Застави“. А пре тога и после тога запажена је његова веома плодна сарадња и џ „Грађанину“ и „Стражи“ у Новом Саду, затим у београдској „Самоуправи", чији је уредник био, као и у новосадском „Српском колу“, тде је такође био уредНИК. и

Поред плодне сарадње коју је

"био развио на страницама ових дамстова и часописа, Јаша Томић се за живота јавља и као аутор шеснаест посебних књига поезије и прозе, књижевне критике и новинске репортаже, политичке и историјске расправе и студије. Поред тога објавио је још и 66 политичких брошура. Међутим, мало је познато да је Јаша Томић после смрти оставио скоро

још толико рукописа у својој заоставштини. ,

Занимљиво је овом приликом приметити да је супруга Јаше Томића, Милица Милетић (доцније Томић), најпре уз оца (Светозара Милетића), а посебно уз Јашу Томића, активно учествовала у друштвеном животу Новог Сада тога доба (као председник женског друштва „Посестриме“ и уредник часописа „Жена“). Она је 1919. године била и делегат Велике народне скупштине у Новом Саду (што значи, прва жена народни посланик у држави Срба, Хрвата и Словенаца). Веома близак сарадник и свога оца Светозара Милетића и свога супруга Јаше Томића, Милица Милетић односно Томић, такође се бавила политиком, новинарством и пубАицистиком. Доследна делу свога оца и супруга она, међутим, није била у стању да обелодани или сачува заоставштину Јаше

Томића. Породица њене најбли-.

же сараднице, Вукосаве Алексијевић (1887 — 1942), која је једно време водила часопис „Жена“ (док је Милица била заузета посланичким пословима), била је једино уточиште за бројне довршене и недовршене рукописе Јаше Томића. Тако се у архиву новосадске породице Алексијевић, која од 1921. године прелази у Београд, нашла целокупна заоставштина и преписка Јаше Томића. Породица Алексијевић се Достојно одужује делу Јаше Томића биографијом Јаше Томића, чији је аутор Властоје Алексијевић, објављеном 1938. год. У Београду. Али и свесрдним залагањем да нека целовита дела из заоставштине Јаше Томића нађу свог издавача. На жалост, издавач није пронађен, али су неки од рукописа Јаше Томића, опет залагањем породице Алексијевић, нашли свог сигурног чувара у архивима Народне библиотеке у Београду и Матици српске у Новом Саду. Преостали део рукописа Јаше Томића и даље се чува у архиву породице Алексијевић у Београду.

Од књижевних дела у заостав-

штини Јаше Томића пронађене.

су следеће целине: „Од црних понора до звезда“, роман који се сада чува у архиву Народне библиотеке у Београду, „Краљевић Марко“ (драмска трилогија У стиху), „Сеоба у бајку“ (драма у пет чинова), „Једна праведница“ (приповетка), „Црна поноћ“, „Глас историје“, „Друго Косово“, „Перун нашао сама себе“, „Перунова смрт“ (песме) и репортажа „Белешке из балканских ратова“. Поред ових целина, у његовој. заоставштини су и извесни записи и скице мање значајног карактера, некомплетна преписка и неке од омиљених књига из лектире Јаше Томића.

Оно што највише привлачи пажњу у заоставштини Јаше Томића су његови рукописи из области философије. Веома заузет политичком активношћу, Јаша Томић је за живота објављивао углавном своје политичке расправе и студије. У почетку свог стваралаштва он објављује и своја књижевна дела (поезију и прозу). Године 1911. у Новом Саду објављује студију о Доситеју Обрадовићу, 1918.. прилог о „лЛепој књижевности и уметности“ и пре смрти 1922. позоришну игру у пет чинова „Развод брака“. Уз роман „Трулеж“ који је објавио 1898. подине у Новом Саду, приповетку „Горак шећер“ (Нови Сад, 1902) пи роман „На прелому“ (Нови Сад, 1905), то би било скоро све што је Јаша Томић обја-

вио за живота из свог књижев- ·

ног стваралаштва. Али је мало био познат као писац философских расправа и студија. За живота се у тој области није афирмисао, или се бар није толико афирмисао колико је био њој посвећен. Истраживачи наше културне баштине, поред осталог, у његовој заоставштини пронашли би и Јашу Томића философа који се не би могао мимоићи. Његово философско дело занимљиво је и значајно за историјски развој философске мисли у Срба. Стога му и треба приступити са дужним поверењем и одговарајућом темељитом анализом што може представљати допринос у откривању наше философске спекулације с краја прошлог и почетка овог века.

Занимљив је податак да су сва дела из његове заоставштине у области философије углавном завршена дела. Непзвесно је, шта је Јашу Томића омело да их још за живота објави. Наслови тих дела, која до данас нису објављена нити разматрана, гласе: „Лепа философија“ (студија у два

ЈАША ТОМИЋ

дела и ХУ глава), „Какав је човек у истини, данашња наука о осећају и уму“ (разматрања из области философије и религије у 8 делова), „Стара и нова философија“ (студија у два дела и ХУ глава из историје философије и религије), „Шта је свет и шта смо ми“ (философско-верска разматрања о животу на овом и оном свету), „Историја жене“ (постанак и развитак жене у области историје и социологије, у УП глава), „Бергсонова философија“ (одломак), „Главно о естетици“ (из философије лепоте), „Истина“ (одломак из философске студије).

Да ли је ово довољан повод трагању и за Јашом Томићем философом или бар напору да се сачува _ његова _ заоставштина2 Део те заоставштине још увек се налази у архиву породице Алексијевић у Београду.

А колико је још таквих архива и таквих породица у Београду и ван Београда»

Радивоје Пешић

ЛЕТОПИС

Наши пиеци у еовјетеком зоорнику

М издању московског издавачког предузећа „Прогрес“ недавно је изашао из штампе зборник „Писац и савременост“, чији поднаслов детаљније објашњава о каквој је књизи реч: „Уметничка публицистика и документарна проза писаца страних социјалистичких земаља“. Састављач зборника је Е. Стојановска, уредник А. Кљишко, а предговор је написао Владимир Огњев. У предговору се истиче како је ово само први том једне читаве библиотеке посвећене овој врсти литературе. У овој књизи, у којој су штампани текстови – немачких, пољских, бугарских, мађарских, румунских, вијетнамских, словачких и корејских писаца, налазе се и текстови двојице наших писаца: Иве Андрића и Радоње Вешовића. Штавише, иако се не могу у строгом смислу сврстати У ову врсту прозе, Андрић је у овом зборнику заступљен с највише текстова: четири. Њихови наслови су: „Предграђе наше младости“, „Север“ (предговор књизи Стеве Мајсторовића „У постојби._ ни сага"), Из књиге „Знакови поред пута“ и „Тренуци над Његошевом _ преписком“. Совјетском читаоцу су добро познати Андрићеви романи и приповетке, а овога пута он има прилику да се упозна и са Андрићем као филозофско-лирским есејистом, историчаром и теоретичарем књижевности. Од Радоње Вешовића су у овој књизи објављени одломци из његове књиге записа о борбеном путу Прве пролетерске бригаде „Колона и хоризонти“, за коју је добио награду Савеза бораца Југославије 1972. године. Преведени су и објављени делови књиге у којима се евоцирају Игмански „марш, битка на Сутјесци, борба за ослобођење Београда и сусрет Народноослободилачке војске са Црвеном Армијом. Избор из текстова наших писаца и превод тих текстова дао је познати преводилац са српскохрватског језика и одличан познавалац југословенских књижевности · Александар _ Ромањенко.

Овим зборником је започела .јед-.

на акција од значаја за боље упознавање наше књижевности у Совјетском Савезу: превођење и објављивање есејистике, која је досад тамо, као и свуда у свету, била неоправдано запостављана и много мање позната од остале прозе, а нарочито од романа и приповедака наших писаца.

КУЛТУРНЕ ВЕЗЕ

ШПАЊОлСКО-ЈУГОСААВЕНСКИ

Књижевни Односи

Пригодом рада Миливоја Телећана „Прилог библиографији пријевода књижевности на шпањолском

језику у Југославији, Т дио“

УГЛЕДНИ загребачки – зборник „Зшафа Еотатса еј Апшса 7аагађјепзја“ који уређују професори Филозофског факултета, тискао је у задњем четвороброју (33 — 34 — 35 — 36), између осталог, рад Миливоја Телећана: „Прилог библиографији пријевода књижевности на шпањолском језику у Југославији 1“ („СопитЂисјоп а Ја ЂЊНоггаНа де „тадисјопезв Че Тегашга ЈМаратса еп Упвозјамја“). Писац је пажљиво пописао оне пријеводе који су тискани у књигама (о осталим пријеводима бит ће говора у наставку библиографије) и обухватио је све књижевности на шпа» њолском језику. Пописао је укупно 287 рад. Додао је ауторско казало и казало преводилаца и адаптатора (из овог посљедњег можемо закључити да је највише пријевода Јакше Седмака).

Телећанова библиографија или — како ју је он скромно назвао — прилог библиографији упозорава нас, вјеројатно не ни први ни задњи пут, на то како до данас нисмо довољно пажње посветили и посвећивали проучавању штањолско-југославенских културних веза. У Енциклопедији Југославије нема прилога „Шпањолско- југославенски _ односи", прилога који бисмо очекивали ако се већ тамо налазе радови: „Бугарско-југославенски од носи“, „Чешкословачко-јужнославенски односи“, „Енглеско-јужнославенски односи“, „Француско-југославенски односи“ и др. (УМ споменутој енциклопедији нема ни чланка „Португалско-југославенски односи“ или „Латинско (Римско) — југославенски односи“.) Темељитије проучавање шпањолског језика и културе почело је у Југославији тек након овога рата. Јер може ли се изучавати један језик без граматике и рјечника2 · Захваљујући – „Школској књизи“ у Загребу (подузећу које

1962. тискана је. „Граматика шпањолског језика“ и десетак година касније: „Шпањолско-хрватскосрпски рјечник с основама шпањолске граматике и зшпањолског трговачког дописивања“. Додуше, и прије рата имали смо понеку приручну граматику и рјечник, но то су била незнатна дјела настала из практичних разлога (не заборавимо да је шпањолски језик најраширенији романски језик). Вињина граматика (доживјела је и друго проширено издање) има више од 450 страница, даје основе шлпањолско-француско-талијанског поређења, а рјечник (његови су аутори: Војмир Виња и Ратибор Мусанић) има око тисућу и двије стотине страница. „Рад катедре за шпањолски језик на факултету у Београду и Загребу новијег је датума.

Мза све то што шпањолску културу и језик нисмо суставно проучавали, ипак имамо нека ремек-дјела у пријеводу. Додуше, немамо преведену „Цигтанчицу“ из „Узоритих новела“. Из библиографије која се чува у Југославенском лексикографском заводу у Загребу да се закључити да та новела није превођена, у цијелости или у одломцима, ни у новинама ни у часописима, А да није преведена у књизи, то се јасно види из Телећанове библиографије. Не треба сматрати претјераним тврдњу да је „Циганчица“ више од неког другог дјела Митела _ Сервантеса утјецала на европску књижевност.

Плодни Калдерон, главно име шпањолске 'драме, има тискан пријевод само једне своје драме и то у часопису („Судац заламејски“, загребачки „Форум“ године 1967). Тај је писац радо приказиван на југославенским позорницама и то не само прије рата, већ ми послије рата. У загребачкој Националној и свеучилишној библиотеци под бројем Е 6847 чу ва се рукопис „Изабрана дјела. "Превео и приредио Камило Дочкал“. У нетисканом рукопису налазе се пријеводи главних драма писца којег су неки претпоставили чак Шекспиру.

Сервантеса је доста проучавао Милан Марковић, предратни доцент за поредбену књижевност на београдском Универзитету, а послије рата свеучилишни професор у Француској. Он је писац књите о најзначајнијем штпањолском мајстору пера и студије о Сервантесу у — југославенским књижевностима, коју је на франпуском језику тискао у „Ревији за поредбену књижевност“ (Париз). Низ података о шпањолској

је више него неко друго у Југославији тискало граматика и рјечника туђих језика) године

књижевности и Србима дао је књижевник _Ханм С. Давичо (1854. — 1916) у писму шпањолском нобеловиу и књижевнику који се зове Хосе Ечегарај (Ноге Есћесаггау). Писмо је тискано у ријечком „Новом листу Од 29. коловоза 1905. (број 238). Тај Србин шпањолског подријетла од преко пет стотина година старине (изјава је самога, Давича) написао је пи ово: „Срби, који већ петнаест година уживају у вашим дјелима, били су од првог часа, кад су угледали драму „У балчаку мача“ очарани вашом генијалношћу и изненађени великом сродношћу _ узвишених осјећаја између ваших дјела и српских народних пјесама. Та сродност учинила је те су се даровити српски писци инспирирали вашим дјелима и дали српској књизи изврсне радове, а наиме г. Ми. лош Цветић драму „Пад Сталаћа“, која се ослања на вашу драму „У крилу смрти“, т. Нушић драму „Пучина“, а г. Јанко Веселиновић новелу „Море без приморја“. Хаим С. Давичо каже да је Бока Поповић, лексикограф и. преводилац „Лон Кихота“, прикупио преко двије тисуће српских ријечи шпањолског подријетла. У својој студији „О 5икким Јекаке у зтђекоћгуајвКкет 11 зјохепзкет _ јемки“ — (Словенска академија у Љубљани, 1970) свеуч. проф, др Јанко Јуранчич ни ријечју не спомиње шпањолски утјецај на језик.

Давичо је у истом писму пописао своје пријеводе штпањолских драма које је дао Српском народном позоришту у Београду.

Ево наслова пријевода: „Теруелски љубавници“, „Моћ судбине“ („Дон _Алвар"). „Богат мајдан, „Нова _ драма“, „Кмет саламејски“, „Свјетски човјек“, „Што

може једно звање“, „Палача истине“, „У балчаку мача“, „Море без приморја“, „Маријана“, „У Долини“, „Како почиње и како се свршава“. Давичови подаци изнесени у писму шпањолском класику разликују се од оних података који се налазе у чланку о: Давичу у „Лексикону писаца Југославије“ (1972). У лексикону јасно стоји: Преводио је са штањолскогт драме Ј. Ечегараја (Отаџбина, 1890) п М. Сервантеса (Нова искра, 1905). За Народно позориште у Београду превео је: Дон Томас Родрихуес Руби: Златни мајдан (1895); Дон Анџел де Саведра Ривас: Дон Алваро (1898); Хосе Ечегарај: У крилу смрти (1891), Море без приморја (1893), Маријана (1893), У балчаку мача (1897); Дон Евгеније де ЖХарценбуш: Теруелски љубавници (1882).

Занимљиво је да се дјела Х. Ечегараја нису приказивала у загребачком Хрватском народном казалишту.

Хаим С. Давичо дао је још података у својем писму 0 шпањолским писцима у Београду. Тако каже да, осим споменутих пријевода, главно београдско казалиште има пријевод Ечегарајеве драме „Млади критичар“ од Бенка Давича, Хаимова брата, „изврсног преводиоца Кампоаморових пјесама“. С њемачког су преведене драме (за казалиште:2): „Лудост или поштење», „Галеото“, „Мрља што чисти“, „Живот је сан“, „Дона Дијана“ („Клин клином“) и друга „омања дјела“.

Трагове шпањолске књижевности није тешко наћи у дјелима хрватског књижевника Анте Тресића – Павичића, југославенског посланика у Мадриду и преводиоца антологије шпањолске поезије. Пјесник Никола Милићевић је преводилац надахнуте и опширне „Златне књиге шпањолске поезије“. Лорка је од новијих штањолских _ литерата _ оставио најдубље трагове у југославенским. књижевностима. Преводили су га и Драго Иванишевић и други. ,„

И словенска казалишта имала су на репертоару шпањолске драматике. То се веома лако да уста новити листајући књигу „Керегтоаг 5оуепзкћ оеданас“ (први дио: 1867 — 1967; други дио: (1967 — 1972. Макјада ЗТоепзког седаИбкос тихеја пи ГјиђЏат), књига једина те врсте у Југославији. Телећан је најавио да ће библиотрафски обрадити дјела шпањолских писаца у Југославији на позорници. У Словенаца је Каллерона преводио Отон Жупанчич.

Шимун Јуришић

КЊИМЕВНЕНОВИНЕ 10