Књижевне новине
ПОДСЕВБАЊА
МИРОСЛАВ КРЛЕЖА 0 ФРАНУ ГААОВИЋУ
60 година од смрти Франа Галовића
ИН знамо, да лето Отишло је, ето Баш какти ву сну... Црн-бел... црнобел...
Фран Галовић, јул 1914.
М КРЛЕЖИНИМ „Давним да нима", у запису датираном попод;
невним _ мартовским _ тренутком 1916. године, непосредно пре ва-
ријације о томе да су ови имагинарни записи „посмртна, чини се ло свему, опроштајна писма. Коме2 Немам никога". — читалац ће одмах уочити кроки послед» њег сусрета са песником Франом Галовићем. У том Крлежином запису „Фран Галовић се појавио као сјенка на спиритистичкој сеанси у огледалу, и отпутовао доиста у своје властито „Зачарано Огледало". Нетко је тада рекао, да је Фран Галовић мобилизиран, и да путује у Сисак к својој ре гименти. Преко Сиска на Дрину у смрт код Ноћаја. И то се може". Крлежа асоцира тренутке августа 1914. године, када се У огледалу Кколодворске чекаонице 11 разреда Фран Галовић, мобтлизиран и одсутан, „одразио У огледалу као сјенка и расплинуо се у прљавосивом дашку зрцалног амалгама као дим". У амбијенту каснијих Крлежиних рат“ них проза, међу кадаверима и војницима, у сивој расвети неправедног рата, Крлежа је био уочио лик овог „заставника п пјесника", као што му пише на гробу, као једну од трагичних, незавршених личности, оставља: јући у заградама, на истој својој Аневничкој страници, напомену: „(Никада нијесам од тога човјека ништа могао да разумијем: ни што је хтио ни како је радио.)" Двоброј Крлежине „Књижевне републике" за новембар и де цембар 1925. године, донео је био у свом садржају постхумни циклус кајкавских песама Франа Галовића „3 мојих брегов". И на тај начин Крлежа је био одао посмртну, почасну славу Галовићу, једном од несумњивих прота: гониста модерне кајкавске лирике, који је пре шездесет година, 1914. године, преко Сиска, био путовао, у одори аустријског војника, у своју смрт. Крлежа је, у неколико наврата, носталтично спомињао Галовића у црном пас партуу једног времена када му се његова сенка јављала у ко лодворском огледалу, и када је било много пријатеља који ће, доцније, у вихору рата, нестати, и којима би се, као покојном Аурелу сГалу, могла посветити „Песма мртвом човеку".
Галовић није само аутор коме је Крлежа, као несумњиво даровитијем кајкавском песнику Од Драгутина Домјанића, посветио свој интимни благонаклони став, Он, истина, није слеп за празни“ не и сувишност Галовићевих ранијих периода. Тако он, у есе ЈУ »Вагђ:а-Ваге5-рагајеја«, напомиње како „у Европи са француском реваншистичком елитом на челу није било ниједне на ционалистички обојене књижевности, која очарана баресовским халуцинантним ењима није с поносом гледала на своју регионалну галерију Од четрдесет домаћих краљева, увјерена да треба гинути ПОД барјацима властитих ројалистичких идеала, под барјацима расних им религи: озних националних посланстава, по узору п ијалних – пјес ничких _имитатора: код Пољака Виспианскога, код Мађара Михаила Бабића, а код нас Иве Војновића, А. Г. Матоша, Владимира Черине, Франа Галовића, Мирка Королије и тако даље. Гало вића Крлежа спомиње и у чувеном есеју „О нашем драмском репертоару", и то између Иваки: ћа и Петровића, а У „Предговору „Подравским мотивима" Кре те Хегедушића" бележи и овако: „Над тим се отвореним локалним питањима још од клерика. Штоса вуче меланхолија неиспјеване елегије, и док Је Хегедушићев земљак, покојни
Фран Галовић, у својим подравским ирским мотивима пун мјесечине, цврча. ка, винограда и мошта, Хегеду“ штаћева платна и његови цртежи жалосни су и онда, када су очи“ то весели". Галовић је, исто та ко, једно мерило које Крлежа не пропушта да спомене, особито када је у питању тло кајкавске лирике. Тако је за њега Драгу“ тин Домјанић „неразмјерно сла: бији и немоћнији од Франа Галовића". КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 9
. Међутим, пре свега, Галовић је за њега још једна даровита неоствареност, аутор кога је смрт код Ноћаја, на почетку рата, за. текла са танушном, рукописном, волуминозно безначајном а заправо литерарно високо вреднованом оставштином: циклусом песама на кајкавском. О тој кај кавској лирици, о тој Галовићевој срећној инспирацији која се јавила пред смрт наједном ослобођена стезника Матошеве шкоде, настала у додиру са завичајом, спонтана и јединствена у својој мелодици, Крлежа је пи сао у „Писму из Копривнице", објављеном још 31. јалуара 1925. године. у
То „Писмо" казује како Гало“ вићев „последњи лирски аус клант, звони као звоно". Наједном је, ето, тај Матошев епигон, мла дић из Петеранца, ослободио се утицаја, и „он лебди у овим сти-
ховима, он одиста одуховљено лебди _ над читавим копривничким крајем као сиптеза". Кај-
кавска песма Галовићева „почиње да звони, да говори, пјесма се претвара у крајину, у крајобраз, у завичај, пјесма постаје оно што заправо треба да буде,
живим гласом над покољењи“ ма..." На свом копривничком изле-
ту, у додиру с атмосфером под“ равских винограда који су п инспирисали песника „3 мојих бретов", „по којима одзвањају кло. потци и јавља се кос, гдје је покојни Фран Галовић у четрунас тој · полусвјетаости | српањског млађа наслутио у својој најбо“ љој пјесми своју рану смрт", аутор „Балада Петрице Керемпу ха", будућих тад још „Балада“, говори са симпатијом и очевих ном стваралачком закнтересованошћу за ову песничку антиципацију смрти, за ову лесничку ви: довитост која је пред њим, ево, поново. У тој симпатији Крлежа иде дотле да тврди како Галовићева песма „Црн бел“ писана је „тенијално и једноставно као све тенијалне ствари". На подлози јасног критичког суђења Крлежа
_ пише да Галовићев „дијалог, тај,
разговор са старим кестеном на мјесечини густ је, смећ, пастел“ но зелен, неодређен, али пун мрачно сребрнастог шума тадних слутња, што су око њега шуми: ле по овим копривничким виноградима, када је на мјесечини чезнуо за младошћу, а заправо се већ опраштао од живота".
Крлежа је у неколико наврата говорио како се о песницима после њихове смрти обично пише плиткоумно, фразерски и глупо. Изгледа да је он управо сто» га велику пажњу посвећивао структури својих постхумних се“ ћања на другове, и лекролозима саборцима. Интонација таквих сећања обично има много ОД спонтаног очаја који се јавља на вест о пријатељу, знанцу, сапутнику, исписнику. Лео Грин и Фран Галовић, то су само два У низу имена о којима је Крлежа розе таогет писао резигнирано и меланхолично. Јер резигниран је и Улдерико Донадини розе тпогјет пред Крлежиним очима, са типично донадинијевским маглама у глави. А тратични су У
својој збиљи и Милан Огризо-
вић, и Иво Бипико, п Ватрослав Јагић, о којима је, у једном некрологу, Крлежа писао као о суда бинама дворских луда, сиромашних научника, немоћних субјеката који су се топили у додиру са, по Крлежином мишљењу, немилосрдном и бедном стварноцш-
ћу.
Хрватска књижевна лаж, то је поново, У посмртном сусрету са многим ауторима и личности“ ма, термин који Крлежа настоји да начини универзалним, бришу ћи раздаљине између генерација, занемарујући специфичне судби-
не сваког од њих. Стога се жипутање овде
вотне помињаних
КРСТО ХЕГ
аутора, а и мнотих непоменутих о којима је Крлежа такође те сао некрологе, јављају сублимисане у једној тачки биографије, остварене у једној линији, помало једнолично и са стално пртсутним инсистирањем на жртви и на злој судбини њиховој. Такође, јављају се у Крлежи
интерпретацији судбине тих па свакако и она Фра као животне путање којима су били надређени: смрт, сиромаштво, рат. Мод пе чатом тих императива, онп су се, по Крлежи, неминовно п морали да понашају беспомоћно, марионетски, као епизодни глумци У великим кретањима ратних, 04: носно поратних дана.
Сада је управо шест демени“ ја од тог последњег Галовићевотг лета, када је написао онај већи и, усуђујем се да забележим, значајнији део циклуса „3 мојих брегов". Антологичари посежу за његовим песмама, све више и до следније, књижевни исторгчари га посматрају као особеног лиричара, музикалног и суптилног, предодређеног за певање, за композиције. Душан Матић, недавно, наводио је како је „и Фран Галовић 1914. пао као случајна жртва, баш као им Сања Живановић 1912. Сања има улицу у Београду. Галовић попевке Барановићеве, споменике". У Галовићев подравски, лирски виноград навраћа се све више, по логици ау. тентичног, инспирисаног талента
ној писаца, на Галовића,
'
АУШИВ; „ПАЕТИ КОТЕЦ КАК ТВОЈ 01 1
који је петеранечке костање и клети, лозје и брајдаше, мегле и цветје у јесен, поетски интер. претирао на начин и јединствен и оригиналан. Па као што је за Крлежу, једним другим и Арукчијим поводом, такође у „Давним данима", утисак о мелодији која одзвања у тмини, трајао Ауто, заувек: „Шетали смо Прилазом, а покрај нас нестала је у сумра: ку група тројице-четворице мла. дића с гитаром и полуглас њи“ хове пјесме уз пратњу жица на танким лличицама још АГО је одзвањао у тмини" — тако је за пас лирски звук „З мојих бретов" Франа Галовића превладао и надживсо једно лето петера нечког лозја, и појавио се пред пама као успомена па „касно ле то" једне трагичне генерације, која, одиста, није знала пи камо ни зашто плови у колодворским тминама, вагонима препуним хлороформа и кадавера.
Снажни немир тог последњет лета Галовићевог живота, дубо ка, столетна тишина подравске клети, пожар сунца, високо из пад виногорја, мутна а злокобна предосећања тренутака _ кад је намлазила ратна катаклизма, све то проосећано наилази из те вел скупоцене лирске свеске која се не заборавља, и која је управо _ навршила. шездесет година свог младићства, своје слутње,
(
Драшко Ређеп'
ћ
Агилни хрватски књижевни прегалац
уз стогодишњицу рођења Анте Петравића
АНТЕ ПЕТРАВИЋ је био не само чудесно агилан него и изванредно свестран, а ништа мање и успјешан. Рођен је у Старом Граду на Хвару 1874. Послије основне школе ушао је у сјемениште и
постао свећеник. Служио је као
помоћник _капелана и капелан низ година по средњој Далмаци-
ји, од чега највише у Пустињи.
Драчевој Луци на Брачу. Послије првог рата прелази У Сплит као економ у тамошњем сјеменишту, а потом улази у Класичну гимназију као професор, након
што је изванредно апсолвирао
филозофију. Умро је 1941.
Мако је најбоље године провео на периферији Хрватске, Петравић је будно — колико му је год било могуће — пратио све што се догађа на књижевном попришту, и то не само у матичној, хрватској књижевности, Као свећеника, занимала га је, особито “у почетку књижевне дјелатности, између осталог, религиозна лири-
_ ка, па је радо писао о неким пред
ставницима такве књижевности. М наставку своје дјелатности критичарску пажљу окреће новијој далматинској а и уопће новијој хрватској, али и српској, па чак и словенској књижевности. Истакнути свакако треба да њетову критичарску пажњу нису заокупљали само врхунски писци као — рецимо = Назор, Беговић, |
Матош, Шимуновић, М. Николић, Ј. Чедомил љтд., него и неки мање 'значајни па чак и минорни представници хрватске књижевности посебно родом из Далмације (Ловрић и Бего, али и Катунарић и Чичин Шаин, даље браћа Остојићи, Н. Шимић, итд). Покоји, дакле, писац кога је вријеме неопозиво закопало, иако
_ тада Петравић баш то није уви-
јек предвиђао... Од писаца којима се Петравић, могло би се рећи, перманентно бавио на првом је мјесту био А. Тресић Павичић, кога је веома — и дакако претјерано — цијенио (о том је пјеснику писао и професорску радњу). Споменимо још да, уз индивидуалну обраду, Петравић фаворизира и синтетички начин обрађивања, па је објавио и неколико таквих састава („Осврт на новије пјесништво“, „Развитак "пјесништва у Далмацији од почетка 19. ст. до смрти Павлиновића и Деспота“ и слично). |
Колико год му критичарски суд, поготово у почетку, није био најпоузданији, сигурно је им то да се у паставку дјелатности све више развијао и да му се крити-
"чарски суд поступно изоштравао,
па је тако дао више вриједних критичарских радова.
Ништа мање успјешнији него као критик, Петравић је био ус-
пјешан и као књижевни повјес- | ник, који ће се у више радова окренути и неким писпима стари“ је хрватске књижевности, посебно родом из Далмације. У неким од тих састава наћи ћемо нових
· података о писцима, који су при-
вукли његову пажњу, У друтим опет нових погледа на стварање тих писаца, но чак и саставци У којима кжонавља старе судове и не доноси ни нових података ДОимају се због топлине која провијава те радове. Међу значајни јим радовима те руке регистрирај мо радове о Луцићу, Хекторовићу, Бараковићу, _ Грабовцу, Качићу Миошићу, Кухачевићу, Катанчићу итд, али точних запажања наћи ћемо и у неким радовима које посвећује писцима 19. стољећа – (Водопић, Ботић, Казали, Пуцић, Кажотић итд).
Био је. мериторан познавалац талијанске и француске књижевности, како старе, тако ништа мање и новије па је и о томе писао обавјештавајући тако нашу културну публику о појавама и новинама из тих књижевности. Био је, дакле, Петравић и један од маркантних и устрајних референата о страним писцима, а за“ нимљиво је и то да, пишући о нашим људима, он обичава често успут 'успоређивати наше писце са страним, па нећемо погријештити ако тог критика и повијесника сматрамо и компаратистом, једним од ранијих таквих дјелатпика код нас.
Бавио се још и метриком, даље проучавањем веза народне и умјетничке књижевности, заокупља ло та је превођење (преводио је особито Б. Кардузија), а у АРУштву с проф. М. Деановићем саставио је и једну антологију. Саставе које је сматрао вреднијим, скупит ће у пет књига тзв. Ота дија и портрета“ и једну књигу
· „Из приморске књижевности“.
Мако одређен број, вјеројатно чак и не бази незнатан број, Петра вићевих радова није „остао“, непра ведно би било не признати с друте стране и то да међу његовим раловима има ствари које су га пнадживјеле. Међу тим радовима свакако је један о значајнијих онај о хрватском критику с краја 19. стољећа Јакши ЧедомиАу, но то пије нипошто једини његов вриједан састав. С обзиром на све то штета је што је тог агнлног, а ништа мање и успје шног књижевног прегаоца редакција библиотеке „Пет стољећа хрватске књижевности“ предвидјела п мимопшла. и. није. му дала; визу за улазак у ту репрезентативну едицију.
Споменимо на крају да је тај књижевник био пи свестрано повезан с Београлом, српском књижевношћу аи с многим српским књижевницима Осим у Загребу, Сплиту, Задру птл., Петравић је објављивао — п то доста — и по београдским часописима и новинама, како о појавама хрватске и страних књижевности, тако доста и о неким српским писцима и пјесницима. Његову су критичарску пажњу, како рекосмо, много заокупљали уопће п неки српски пјесници, Од српских пјесника о којима је писао истакнут ћемо посебно М. Митровића. н С. Стефановића, о којима је написао исцрпне и лијепе есеје (те је есеје уклопио у „Треће сту дије и портрете“, одн. „Четврте студије и портрете“), али занимљивих запажања о српској књижевности, посебно лирици, с првих десетљећа овог стољећа, наћи ћемо и у неким његовим синтетичким радовима, особито у споменутом саставу „Осврт на новије пјесништво“. Да и говоримо о ни зу рецензија на нека српска издања, односно дјела (као што је — да споменемо један случај „реагирао“ на роман „Покошено поље“ Б. Босића). Био је лаље и особно повезан с неким српским књижевницима и то не само, на пример, с браћом Поповићима, Богданом и Павлом (рад Павла Поповића је Петравић посебно пратио). Споменимо, најзал, и то да је неке своје књиге („Из приморске _ књижевности", „Марко Кажоти", „Класична метрика у хрватској и српској књижевности") и објавио у Београду.
Здравко Мужинић