Књижевне новине

ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ

Ретроепективна изложба цртежа и графике

Пиво Караматијевић: 1912—

1963. Галерија Дома ЈНА у Београду

ПОСЛЕДЊА изложба коју је у овој сезони приредила Галерија. Дома ЈНА враћа нас на личност и дело Првослава-Пива Караматијевића, цртача и графичара који је у лево оријентисаном крилу наше меЂуратне уметности и фази послератне социјалистичке изградње значио одређени појам. Мисли се, међутим, да је Карамати јевић више присутан као Личност, као од: ређено усмерење свести у времену и о времену а мање као дело које је израсло из тог усмерења. Као да то потврђују и радови на овој ретроспективи који делују мање целовито, мање заокружено од ли чности аутора. Тај парадокс потврђују и данас ови цртежи и графике који делују више као документ о времену у коме су настали и о којем сведоче а мање о правој природи Караматијевићеве стваралачке личности, То је ваљда судбина свих на» ших револуционара, свих оних стваралаца који су своје креативне импулсе потчињавали идејама борбе за слободу, жртвују

"ћи свесно неке од битних карактеристика

своје инспирације захтевима времена.

Међутим, треба имати слуха за оне фи не акорде који одзвањају у малим форма. тима цртежа као исконска повезаност човека и времена, као делење судбине човека и времена, што је нарочито присутно у раним цртежима, скупљеним у мапу „Ства рност у стварности“ 1933. Очигледно ин спирисана _ Хегедушићевим _ „Подравским мотивима“, ова санџачка стварност изгубљеног, пониженог и обесправљеног сељака делује и данас са ових листова живо, уз будљиво, аутентично. Цртежи су ови на стали у духу експресионистичке стилске оријентације, драматично потенцирани ве зом са животом, са пуно личног, дожив“ љеног и свесно одређеног.

Не одричући се својих доратних убеБења, Караматијевић постаје борац Револуције, један од оних који су, попут Куна, Детонија, Јакца или Шотре, с пушком у руци јуришали за слободу, а у ретким часовима предаха бележили величину бор бе и нашег човека. Караматијевић је у мар шевима, на мразевма, између две битке, са оскудним средствима, скоро самом вољом и великим срцем, урезивао на хартију истину о људима и времену.

Али онај трагични раскорак између личности и дела видљив је и овде. Пиво човек и Пиво уметник као да се у нечему разликују. Време и опредељење његове све сти везују их у целину, па ипак — то ни: је целина: нешто због страшних услова под којима је стваралачка свест тражила своје право на живот, а нешто због саме суштине уметничког дела и процеса њего. вог настанка, који се не могу апсолутно потчинити голој илустрацији и чистом сведочанству. Али вероватно постоји још један разлог овом раскораку: нужда непосредног бележења, брзог реаговања, одсу. ство дистанце од догађаја — све је то и мало утицаја на карактер овог дела. Тако се по правилу дешавало да су бољи они пртежи о рату који су настали после рата. Они су инспиративно исти, тематски идентични, чак се ни форматом не разликују,

_али — уметнички су зрелији, цртачки чи.

стији, ликовно пунији,

Када се данас, деценију после уметникове смрти, сагледа ово дело у целини, када се одреди његова тематска и његова ликовна специфика, лако ће се уочити она перманентна тежња стваралачке свести да се домогне чистог језика, песник речи, сли кар боје, цртач линије. Језика који ће говору дати дубљи, универзалнији смисао, који ће конкретни догађај претворити У значење, симбол, непролазну истину, уз будљиву лепоту.

Та тежња пулсира прикривено и у цр тежима Пива Караматијевића: она је видљива у његовом повратку боји, у „неутралној“ теми (стене), у крокију, све сло: боднијем цртежу, спонтаном, скоро нео. бавезном потезу. Видљива је и у тежњи ка већем формату, замаху, али пре свега у по. вратку „чистом“ елементу, феномену, тражењу пуне, звучне сликарске речи.

Пиво је умро релативно млад, сликарски неостварен. Његово време би сигурно тек дошло, Зато, упркос свему, изложба делује помало трагично. И у исто време дубоко људски.

Срето Бошњак

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Ми 5

'СА ИЗВОБЕЊА ХАСАНАТИНИЦЕ“ ЉУБОМИРА СИМОВИЋА

У БЕОГРАДСКОМ НОРОДНОМ 1030.

РИШТУ. НА СЛИЦИ: МИХАЈЛО ВИКТОРОВИЋ, МИДА СТЕВАНОВИЋ И МИЛОШ ЖУТИЋ

ПОЗОРИШТЕ

Периферно позориште

На крају овогодишње позоришне сезоне

СВАКО У ПОЗОРИШТУ и око њега има своје мишљење о оном што се догодило током протекле сезоне. Они који воле да памте речи лако ће у сада изреченим похвалама, дилемама и сумњама, препознати расположења и тонове који су овом култур“ ном средином доминирали у сто време прошле или претпрошле године. Значи ли то да се мање-више ништа не мења у нашем позоришном животуг Можда смо претерано конвенционални у судовима» Или из љубави према позоришту изражавамо више жеље него стварне утискег ·

Са конгресне трибине драмских уметника наше земље недавно смо, уз изненађење, од једног управника који је своју каријеру посветио афирмацији нових тенденција у нашем позоришном животу, могли да чујемо да само површна публицистика непрекидно тражи нове вредности у сценским илузијама! У неким другим окодностима такво иступање би могло мирно да буде оквалификовано као одбрана властите немоћи, али у атмосфери која се шири око наших позоришних кућа оно добија друго значење. Наиме, доста људи, који су се још колико јуче заклињали и посвећивали модерном изразу и европском театру, сада прокламују повратак старим темама, формама и стиловима, уживају у стагнацији и покушавају да нас увере да је конзерватизам — врлина и доказ постојаности и трајања. Отуд самозадовољство у свим нашим ансамблима, недовољна критичност према постигнутим резултатима и одсуство страсти. Говоримо о уметности а непрекидно по“ државамо конформизам, некритичност, затварамо се у приватне илузије, не проверавамо међу собом, а поготово не у односу на оно што стварају други изван граница наше земље. По оном што дајемо, не по својим потенцијалним могућностима, ми смо у суштини периферно позориште. Од неких педесетак премијера виђених у београдском позоришном кругу свега су се две у целовитости издигле изнад осталих, а то су Голдонијеве „Рибарске свађе“ у режији Паола Мађелија у Народном позоришту и Кобилинова „Тарелкинова смрт или весели дани" у поставци Бранка Плеше у Југословенском драмском позоришту, Обе ове представе, свака на свој начин, зраче јединством стила у режији, игри и опреми. То су домети који охрабрују и указују на путеве превазилажења постигнутог.

И у ранијим сезонама имали смо по не ку изванредну представу али никад нисмо успели да таквим остварењима успоставимо ниво испод којег се више не може у позоришном животу опстати. Управо због тога, успеле реализације немају неког битнијег значења за наша позоришна кретања. Већина представа има сличне врлине и мане и сасвим је свеједно на којој се сцени изводе. Када би их измешали и приказали неупућеном гледаоцу он не би био у стању да их идентификује и веже за матичне ансамбле. Једноставно зато што су се разлике између појединих кућа толико смањиле а стилске специфичности приближиле да су данас готово занемарљиве. Свуда налазимо сличне комаде, стилизације, персифлажу, импровизације, елементе ироније и конвенционалног реализма. Ту мешавину не подржавају само уметничке дирекције и редитељи него и сами глумци, па и критика. Ово је позоришни тренутак у коме сви заједно пливамо без јасних оријентира и убеБења па није ни чудо што се подржавају тенденције, нарочито у глумачкој игри, које припадају давно преживелим временима (патетичност, извештаченост и произвољност). Присилимо ли себе на одређеније сумиање постигнутог, мораћемо се сложити да је најактивније било Народног позориште. Уз сву традиционалну опрезност у вођењу репертоарске политике испољени су флексибилност у избору дела класичног репертбара али и извесна колебања и одсуство критеријума (американизирање Нушићевог

| |

„Сумњивог лица" представља културни скандал). Посебно је значајан напор овог колектива да два нова домаћа текста, „Пелиново" „Жарка Команина и „Хасанагиница" Љубомира Симовића, добију што бољу и адекватнију презентацију. Одређене вред ности могу се наћи у поставци „Села Степанчикова“ Арсе Јовановића и „Деце сунца“ Максима Горког.

М Југословенском драмском позоришту осећају се последице вођења једне непоуздане репертоарске политике. Избор дела је неуједначен, а ниво интерпретација није задовољавајући. „Вуци и овце“ су једно конвенционално и промашено гостовање, а ни „Вучијак“ није жељени успех. На сцени „Бојан Ступица“ репертоар је пун литерарних контрадикторности тако да је „Тарелкинова смрт или весели дани“ изузетак који потврђује уверење да овај потенцијално јак ансамбл не исказује своје реалне могућности.

Београдско позориште је већ доста дуго уметнички обезглављено. После дебакла са „Фаустом“ и неразумног егзибиционизма са „Разбојницима“ учињени су напори, да се углед поврати Беловим делом „Очима једног кловна“ у режији Аце Огњановића колажом „Ти си то“ Слободана Стојановића у режији Дејана Мијача и „Дан тринаести“ тандема Михајловић — Марковић и Нушићевом комедијом „Др“ у режији Бокице Милаковића, али се, укупно узевши, није постигло много. Ово позориште очигледно нема снага да изиђе из дубоке кризе у коју је запало и зато му ваља помоћи. Његов допринос нашем послератном позоришном развитку је велики, а посебно савременом позоришном изразу па га не смемо препустити тихом умирању.

Атеље 212 углавном живи од старе славе. Репертоар је премало смео, на велику позорницу се увлачи конформизам („Акро бати“), а подрум служи за мале камерне атракције. Старе представе су далеко привлачније („Краљ Иби“) него нове, што је схватљиво јер су ове редитељским поставкама и глумачким интерпретацијама углавном у домену заблуда, понављања или збуњујућег егзибиционизма. Међутим, ово је и даље једино наше позориште — које свет познаје и које редовно и са успехом гостује у иностранству.

Занимљива охрабрења долазе и из те атра „Бошко Буха“. Прошлогодишња нас тојања да се обогати израз вредностима које ће бити привлачне и за децу и за од: расле добијају нове подстицаје.

Парадокс ситуације је у томе што сва ко из своје перспективе указује на проблеме театра и његове вредности и што нико не пристаје на туђе сугестије или ре шења која би га извела из круга традиционалних предрасуда или из сопствених убе ђења. Зато се и вртимо у кругу и око истих ствари споримо доказујући једном да пред стављају успех а други пут да су промашај и неуспех, Све су то познате ствари, као и наше заморене распре о помодности, потцењивање властите традиције, нес хватање наших изворних потреба и лута ње од појаве до појаве у свету. Нисмо до следни себи, не полазимо од нас према свету који нас окружује да бисмо се вра тили себи и пронашли оно што је аутентично наше и тако дошли до вредности које неће бити само нешто него ће моћи да припадају и свету уопште.

Време ради за позориште, Упркос свим тешкоћама, кризама и ефемерностима, оно успева да нађе снаге да помакне дате оквире и да се непрекидно и изнова потврБује као права уметност. Зато уместо самозадовољства — погледајмо истини у о чи и престанимо се радовати малим стварима и истрајмо некомпромисно усусрет нашим идеалима. Не будемо ли се тако понашали — врло мало ће или готово ни. шта остати од овог што данас тако громогласно чинимо.

Петар Волк

Радмила Битевић Окруштно рреме

ћ м под кором вида суштина се Одједна р пужни нитому долину тад блесас спржи убого сиромаштво на. труди ми насрну из руке беле хлебове оте ђ а

везде обудовеле плачу испод очних " У ' капака не вије се лоза око струка

окрутно време улази нам У ложницу засењена белина у муњу се преточила низ плаве пашњаке гуја се провлачи

где је чаробна лампа да осветли пут

НА ПРАГУ ДВА БЕЛА ЈАГЊЕТА

Склупчано пролеће ми под главом умиљати каранфила у наручју ми се буде засењена белина дана мек ми покривам на иразу два бела јагњета за руке се држе лишћем пољубаца шума је засута извори се из крчага тишине изливај

један високи човек разбија прозоре слепоочница

У шуми коју смо закључали изнутра чичег сем свеже свиле тишине . ничег сем звезда које не бледе

оне су нас узеле у наручје.

ИСПИЈЕНА СВЕТЛОСТ

Оклевали смо затим на млечном трлу

· пролећа умножену жудњу у светлост смо распели на уснама раћали чаробну смрт сад би да ватре сећања исечемо и населимо у пределе крви спотичемо се о осећања уоквирена

позлатом

прагови навика У кораке нам се уплићу млаки нас проходни ваздух походи

мишице одане невремену од бола прогореле

како да одбранимо тек пронађене

озарене немуште пределе

како да дан унакрст пресечемо

одбацујући потамнели део

тек испијену светлост издајемо

најневиније руже мењамо

за навикли ваздух

радо се дајемо препланулом дану

допуштајући, да нам усне прогори непоклоњен

не престајући да делимо

ваздух лето руже

прстима утрнулим

путање нам се у недоходе растачу.

ГЛАС

Пронаћи свој глас међу лишћем међу камењем

заробљен иза нежне дојке месеца

ту потонулу лађу тајанствених звукова

пламенове који ће груди достојно заменити

пронаћи свој глас

свој пут низ омамљујуће дубине

низ негостољубиве литице речи

у свиленом оку шеве

у укинутом ћутању

глас који ће те довести на изворе

напојити уснулим млеком пролећа

он који те љуби тад ће те препознати

окрутно време издахнуће на прагу

о пронаћи

своје лишће своје камење.

ГРЕХ

Високи пламен истераћемо на врх

под руку са плавим сном перуника

ча овој мансарди сатканој од ветрова

уплешћемо удове

грешни као ботови патански

отворићемо све камије развезати све изворе

сатерати плаху дивљач у круг

ча мишици лежај прострти

тер пољубац нам већ издајство снује. -·

Милош торлић ОРАЧ

Орач уморан отвара прву страницу свога црног рукописа. Над кичмом риба, под костријети орлова, гдје син

муо грожрђу мјева најљудскију пјесму једне будуће бербе. ,

Гдје је чаша пуна меда свакојака остала празна, а житка сабља

за појасом горштака крвава и тупа.

Орач, добар и драг са запрегом која се строваљује у мирис земље и без коже се рађа на радост сунца што је сребром чистим грије, а он неупућен чека на извору,

гдје извор је вода извирала

под оморикама стољећа и предска.

Орач са зрндм прољећа на челу. Орач с биљетом на илећки лијевој, орач с брдом на устима, клонуо да се одмори, сувиш!е добар да суниг груегго опсује“ Орлч ватру сије дубоко

за рану жетву, зл стзлрну дгбит жита из тога црног рухописа.