Књижевне новине

ПОЕЗИЈА КАО НАЧИН ЖИВОТА

Скица за портрет Мирослава Антића

СА ИЗБОРОМ из једног песничког опуса иста је ствар као и са антологичарским послом: ако је концерт добар, композиција чврста, ако се идеје и методи песника о коме је реч дају приказати У континуитету развоја и трансформаци ја, та кав је избор шанса за песника, Поступком селектовања и кондензовања избор из његовог дела може се учинити и нај-

бољим | његовим репрезентантом. Штавише, може га приказати и у бољем

светлу. Са избором из стихова Мирослава Антића који је пре.три године објавио критичар Василије · Калезић („Лева страна _ света“, Раднички универзитет „Радивој Бирпанов“, Нови Сад, 1971), то је било немогућно учинити. Тиме свакако не желим да кажем како је Калезићев избор лош. Хоћу само да кажем да савршено добро разумем његово.— у предговору овој књизи претежно посредно, а у „Библиографији и прегледу избора“ сасвим непосредно — истицање тешкоћа које су пратиле покушај да бира, елиминише, сажима. Ако је код једног песника дисперзивност карактеристика свег његовог рада па пи битно обележје природе његове песничке креације, ту је оди ста врло тешко интервенисати. Тим пре што је очевидно да је Антић један Од оних, данас ретких, песника код којих је поезија више од свега основни облик егзистенције, начин живота. Он пише као кад дише, па: или даха има или га нема довољно. Стога, Калезићев је избор управо онакав какав је морао бити — непотсун, али бољи тешко да би ико могао направити. То је покушај објективног, на естетском концепту заснованог, елиминисања и кондензовања појединих фаза Ан тићевог рада.

Треба, такође, имати у виду да је Калезићев посао деликатнијим чинило Антићево припадништво оној песничкој оријентацији која је, претходећи авангардним кретањима и развијајући се неко време упоредо с њима, на смени пете ин шесте деценије била доминантна У нашој поезији да би доцније, с подједнако мао разлога, била проглашена за „бројну дитерарно непостојећу формацију у српској литератури“ (Света Аукић). Реч је, дабоме, о јесењинској и дисовској, о оној мање или више боемској која је од песниковог живота и његове дешшерације мит почела да ствара, о оној која је са стражиловском традицијом, и не само "са њом, почела везу да хвата, али и о оријентацији која је, ако хоћемо сасвим ода ни истини да будемо, била прва која је, враћајући се песниковој интими, раскидала са песништвом по мери „дотматске естетике, Реч је, најзад, о нараштају на коме се, изгледа, заломило им који је ва>» да најскупље платио за све, пређашње и будуће, грехе српске поезије. О томе речито говори податак који се у овој књизи може наћи (у „Критици о песнику“): упркос две деценије дугог, па и дужег, активног и разноврсног присуства и учешћа у овој литератури, Мирослав Антић не може, изузимајући предговор избору о коме је реч, да се похвали ниједним опсежнијим и обухватнијим текстом о сопственом стварању. Тај поразан податак можда говори о њему, али много више говори о нашој критици. 0 критици која пристаје на необориве оцене (често неаргументоване, а понекад и ненаписанеђ), о критици која не сумња и не проверава. Ако бих се између онога што у поезији отеловљује Антић и онога што је његов некакав антипод морао опредељивати сигурно је да не бих имао дилема: више је него јасно да бих се између барокне грандилоквенције им, често, пуке распричаности и кондензоване вербалне експресије определио за ову другу; измеБу пренаглашене и расипничке осећајности, која је најчешће неприродна, и дисциплине духа и емоција такође за ову дару гу; између поезије опседнуте малом песниковом дичношћу и тзв. објективне, која искључује песникову углавном емоционал ну биографију и бави се неким општим питањима, поново за ову другу; између оне која тзв. отвореним и певљивим изразом атакује на моја чула и оне која ме интелектуално ангажује и омогућује ми сарадњу, опет за ову другу. Сасвим је, исто тако, очевидно да се са позиције мог некаквог књижевно-историјског концепта и система вредности не постав љају питања око тога шта нашој поезији, имајући у виду њен развој од Бранка до данас, недостаје и чега је у њој било исувише... Тај систем и тај концепт, међутим, подразумевају свест да се борба за нове форме, за нову поетску сугестивност и, уопште, за нове могућности умет пости речи не добија онемогућавањем не ких стваралачких профила. Онима којима будућност треба да буде наклоњена она ће то п бити само после сучељавања са разноврсношћу форме и значења. Трајност без сенке може се само тако обезбедити.

Кад, дакле, знам да нема више опасности да српска поезија буде само то што су Антић и припадници његовог, и не само његовог, нараштаја и његове оријентације не плашим се да она буде и то. Штавише, мислим да она мора бити и то. Потребно је, једноставно, не опењивати Мирослава Антића критерију-

мима којима опењујемо, рецимо, Миоарата Гапловића и којима би он сам оце-

КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ ЈЕ

"њивао. Реч је, готово бих смео да уствр-

дим, о двема различитим духовним ДИСциплинама, Ако судимо на тај начин, Ми рослав Антић је несумњиво песник, Мотао бих чак рећи и — врло добар песник. Песник кога — кад се опустим и 0слободим своје строге и каткад хипокритске бриге за судбину српске пдезије — могу пуним срцем да волим и да уживам у његовим тирадама. Судећи бар по трима маркантним особинама које овај Калезићев избор из његових песама наглашава, Антић је чак — изванредан песник.

Од самих почетака свог песничкот рада Мирослав Антић је истицао и никад то, ни експлиџитно ни имплицитно, није по рекао, да је један од пресудних циљева њетове поезије комуникација. Кад знамо до које се мере један део наше савремене (модерне) поезије претворио (и затворио) у солипсистички солилоквиј, кад знамо колико, посувраћајући сопствену кожу, други део те поезије испитује природу свог, унутрашњег (феноменолотики схваћеног, стру ктуралистички тумаченог, семантички истраживаног, _ семиотички приказиваног, ита) бића — то је несумњива 'ос0беност и несумњива доследност. Од самих својих почетака Антић има у свести, пли то конституцији његове свести Одговара (свеједно је у крајњој линији), да је поезија комуникација. _Међуљулска, оплемењујућа комуникација. Он зато и ствара имајући пред собом саговорника с којим вишеструко рачуна — свог читаоца, свог слушаоца. Међу њима двојипцом као да је договор: први пише како би га други разумео, а при том се врашки труди да тај релеј преко кога се споразумевају учини што лепшим и пријатнијим, а други му узвраћа количином разумевања која је у данашњим односима песник — аудиторијум сасвим неуобичајена. Са сигурношћу смем да тврдим: концесије које чини онај други (читалац — слутпалац) веће су од оних па које пристаје први. А не треба, подједнако, бити. нарочито уман па утврдапти да је такво схватање функције поезије „део јед не поетике. Можла помало традпинонално схваћене, али свакако поетике која садржи јасно схватање функције поезије и доста јасно схватање природе битпих њених конституената. Кад Аитић · тако (у првој збирци „Испричано за: пролећа“, 1950, у „Песми о 18 тодина“) говори о свом растанку са ратном младошћу, 0 њеним пројекцијама на нови живот, о уласку у тај пови живот, оп тачно зна шта поезијом хоће им уверен је да се то што хоће:поезијом и може: 407

Кренућу стихом 5 потоке нове младости,

Он не мисли да поезија треба да тлади и улепшава, да буде друга, напирлитана и напудрана стварност (месме. ћу увек пи“ сати. овако истините и ружне вели он у песми „Опроштај“, у збирци „Плаво небо“, 1954), али не сумња да се поезијом друга стварност може дочарати (Ја умем у свакој капији да направим јун, каже он у песми „Љубав“ писте збирке). Он, укратко, верује у имагинативне, створитељске моћи поезије, али те моћи жели да повеже с једним хуманистички активним ангажманом: .

И кад се жени грле рамена лепа и тола сетити се да нетде трле и бичем по грудима

_џ, наравно, слободно веровати и У бога

и у Ђавола

само ако то може помоћи људима („Јеванђеље“)

Зато он своју песму и назива молитвом, а себе агитатором, с тим, дакако, што би само злонамерност закључила да је та агитка партерна, подложна краткорочним сврхама дневне политике. Тотово увек она је апел за људски живот, а то је, ма колико успешно ми то заборављали, такође једна од кључних и, ако хоћемо, вечних тема поезије.

Да је Антићево поверење у сопствене имагинативне моћи углавном сасвим 0сновано сведочи још једна, врло значајна, особеност његове поезије. Ако су, наиме, фитуративни песнички језик, мишљење У сликама и способност да се речи песнички интензивирају есенцијални део песничке енергије, онда је Антићева песничка енергија изванредна. Три његове поемски састављене збирке („Рождество твоје“, 1954, „Псовке нежности“, 1959, и „Концерт за 1001 бубањ“, 1962) говоре о

ма

За У

У 5 о М У

МУ МУ] У

МАЈ ЉЈ

МИРОСЛАВ АНТИЋ

томе на веома упечатљив начин. Бавећи се собом исцрпљујуће много и уз доста безразложно _ драматизовање сопствених унутрашњих конфликата, Антић уме да запањи метафором која је, сасвим обриуто, синтетизовапо колективно искуство, песнички остварено ослобођеним сликама: Смрт је инвалиднина херојима за ампутиране лобање

и несаница пепела У којој душе трава ветрове ишту

(„Посмртни марш“. у „Псовкама нежности“)

Извлачећи из судара своје емоционалности са окружујућим светом поему која се, дијалошки и монолошки; развија у не колико паралелних токова, Антић уме да понесе правом свечаношћу сликовитости која рачуна са дејством, са значењем после оне прве, директне трансмисије:

Неозбиљан сам као дрвеће

што чуна најздравије корење и некуд бежи тајно са тшеснаестотодишњом кометом

да јој понуди гнездо У својој тршавој коси.

Моја љубав је сва од молитве и кичмене мождине, Моја љубав је као претрејане локомотиве, оне што напуштају шине и скрећу . светом некуда сасвим лево...

(„Пролот“ „Концерта за 1001 бубањ“)

Чак им кад само ниже квалификапије („Војводина“, 1970) у којима се каже шта је све Војводина и зашто песник воли Војводину, пли кад се („Рожлество твоје“) обрушава на сопијалну неправду, см лина његове реторичности је пеукротива, Она се још втше лоима читаоца ако про излази из сплета пешто сложенијих идеја, нешто компликованије замисли:

А ви, | О прекољите већ једном те ваше виолине пи обришите гудала о рукаве.

Дигните се на прсте кад вас крсте п љубе у врело чело и пљују очи плаве.

Потасите свеће и цвеће и траве у круг.

У ову ноћ, забринуту и бледу као лице старице јесени што кашље крај наших врата, порцуланско небо за расејане самоубице и јата која намерно избегавају добри и млаки југ.

(„Концерт за 1001 бубањ“)

У свему, те су три поеме ризница највеНег Антићевог песничког блата и, у исти мах, најбоља илустрација нашег почетног уверења о његовом расипништву, 0 томе да је поезија Антићев начин живота, а не његова стваралачка артикулација искуства из тог живота. Кад би још и то била, кад би Антић имао времена и, ваљда, снате да заузда силину свог дара и ла својим реторичким моћима, моћима својих ритмова понесе добре идеје и чврсте композиције, мало би ко могао с њим укорак. Вечна је штета што није тако.

И овако, међутим, расипајући своје благо, Антић је још две врлине рад којих га сматрамо значајним песником успео да испољи. Исписујући своје поеме он је успевао да оствари непогрешиви склад личног тона са темом којом се бавио. Он је, осим тога, пре многих који су то начелно п теоријски разглашавали, схватио да ће се у нашем времену обнављати велике песничке форме, да ће се остваривати опсежнији песнички пројекти који се не могу једном песмом, па ни једним пиклусом песама исказати. Ове три поеме су доказ тог његовог сазнања.

ја сам последње

У предговору свог избора из Антићевих стихова Василије Калезић је написао да би се на примеру Антићеве поезије готово могла направити „типизација“ свеколиког нашег послератног песништва, да би се на њој могле „пратити“ и њоме објашњавати етапе кроз које је то песништво прошло. У питању су ове етапе: „пресликавање“ стварности... покушај да се она „надрасте“ прожимањем субјективног и објективног... и окретање поезије себи самој „с нешто сублима- . ције, површне мисаоности и, каткад, лажне дубине и безбрижне играрије“. Бојим се ла би, судећи чак и по Калезићевом избору из најважнијих етапа Антићевих, читалац то тешко мотао закључити, бојим се да би то било површно и појелностављено „праћење“. Мењала се кол Антића форма и емопионална температура, мењале су се теме и облици, али

је духовна конституција увек, остајала иста, поглед на свет исти и, највише, тео ријске промене које су се остваривале методолошким, промене, дакле, по којима се прави таква једна типизација, пролазиле су мимо Антића. Како се У Калезићевом избору види, Антић је само једном суштински изневерио Антића, и то приликом сарадње са Ференцом Фехером (у заједничкој збирци „Боје и речи“, 1960), Илустрације ради наводимо једну песму из тог циклуса:

Ово је песма једне кошуље

заљубљене до оковратника

у једну сасвим баналну дрвену штипаљку и 2ласи.

држиш ме на овој љуљашци да не оклизнем

да ми сузе испаре на сунцу захваљујући теби

моћи ћу мало да се нашалим са жеивином у овом дворишту

надимаћу се раскопчаћу сву дугмад на мом платненом телу цело пре подне бићу застава које рукавима шамара ветар и мирише на сапуницу и небо држи ме добро али немој да ми завидиш поподне ће ме пеглати („Бели веш“)

Већ само по овој песми не би било тешко закључити да би се, У поларизацији типова поезије о којој сам, опредељују“ ћи се, у уводу овог текста писао, ова фаза могла сврстати у антипол свему што Антић у поезији отеловљује... Мосталом, ко зна2 Кад је о песницима реч никад не треба доносити коначне закључке. Пото тово то не треба чинити кад песникове године то не налажу! Четири песме 0о6јављене у јануарској свесци „Летописа“ (1974) као да означавају почетак Антићеве нове фазе, као да откривају једног новог Антића мам, тачније, као да нам представљају онај његов лик који бисмо им сами из његових врлина комбинујући саставили: ритмичан и сликовит, УЗАРрдржан а динамичан, мисаоно слојевит и на широком концепту идеја фундиран. Те би четири песме („О музици“, „О поезији“, „О игри“, „О сликарству“) — од којих цитирамо четврту — одиста могле би ти почетак једног новот Антићевог стварања, стварања за какво он има и снате и искуства, стварања које би малтене све лотпе што смо о њему мислили и.изрекли у прах и пепео могло претворити;

Не веруј боји. Не прецени је и не потцени. Она. вреба.

Боја је метак из мрака. Златно сечиво. , Боја те залутала. каменица. Она боли.

Ко се мучи да сања — угледаће сан тек онда кад буде омет будан.

Ко се пкобуди, а заборави шта. је сањао — није ни заслужио узтлавље.

Ко се пробуди, а ситуран је да ништа није сањао — упропастио је овом свету једно драгоцено, једно толико лепо и пажљиво грундирано платно.

Ради муњевито,

али да меком оштрицом четке Отвориш рану тренутка.

и претвориш је бар У две вечности. Ако си истински сликат.

немој сликати.

Твоје слике су давно пре тебе већ у

теби

и самим тим и око тебе — готове. Привћи. Примети. И урами свог противника. 5.

Ово су, свакако, биле само неке ОА

особина и врлина Антићеве поезије које захтевају подробнију анализу. Само на основу оволиког броја подстицајних елемената о полетарцима су се и студије писале. Да не говорим о томе да су неки од тих елемената управо они на којима су извесни песници, развијајући их, изградили своју песничку физиономију.

Међу последњима сам — да поновим

— који би се прихватили мучног посла естетског ревалоризовања „друге оријентације у првој етапи послератне српске поезије“ (како се у неким књижевно-историјским периодизацијама Антићев нараштај зове), али потреби да једно своје мишљење изразим не могу ла се одупрем. Мверен сам, наиме, да смо са становишта тренутка п из потребе опредељења за нова значења и нове форме исувише лако одбапили један у свим литературама постојећи духовни профил песника, ла смо зарал _ успостављања _ континуитета _ по свом, новом, моделу, један постојећи прекинули и читав нараштај песника прећеткивањем пи занемаривањем 1елноставно стваралачки онемогућили. И та пресуда без тоизива не само ла је изречена кад је битка за нова схватања тражила жртве и кад се на жртве из сасвим разумљивих разлога мтје мотло наоочито освртати, већ се обнавља м да нас кад је побела тих схватања тотово две деценије мање-еетпе позитивна извесност. Данас, кал бисмо сасвим мирно могли да констатујемо постојање духорне позипије коју из одређених естетских пазлога (а њих треба навести и аргументовати) прихватамо или не прихватамо. али која, сасвим сигурно, у овој поезији има по своју традицију. и свој контиимитет, п своја (бар три) послератна пветања, Богдан А. Поповић