Књижевне новине

Гордана Тодоровић

ађеши з0ог песме

Живети вреди због песме која покреће

из голубије шкољке трад у свезвежве лепо, због песме, окренуте срцима Ћелекуле

која и мртва чине једно пролеће. .

Треба ноћ с јатом славуја златних, заспалих с кљуном у перју и кап мириса Ђурђевка изнети из кише небеса п векова

и ставити је као пољубац

на камену рану завичаја малог.

Ти који врхове тражиш

компасом звезда у крви

и стално желиш да будеш

лобања — муња зори,

веруј у човека — орла твојсг завичаја, у срце његово

што обрће се с цвећем,

у песму његову, од росе сву ко пролеће.

И никад не буди сам, ни У чемеру звезда,

ни у љиљанима пакла, ни у љубави ни у болу,

тамо где славуји гнезда праве за зумбуласте речи

— тамо и људи граде

за твоје Ђурђевке праскозорја љубави гнезда.

Спавај мирно, мој завичају с кулом од лобања, сада се зидају куле живота и песме,

волим груди твоје ко светиљку птичју из неба, окртвоспоменике твоје и срце јуначко

што ове човечне зоре росу

згрће им на цвеће јуначких снивања.

МАЈЦИ

Ти си као небо од доброте птица,

ко јасмин росни тиха

и ко чипкасте цвати кестена,

очи су ти два језера дана,

кораци су ти цвркут пламена,

осмех ти је од.сјаја руже и нарциса,

Птице са перјем од сунца носе ти име,

љубав под твојом руком спава без огрлице од суза,

твоје су руке љубичице

што носе цвркут времена, предана си времену ко роса, као даниноћ ти је,

душом књига осенчено, лице.

Ти чуваш људе, велике као песма, облаци ћутања не станују

на твојем челу.

Ти ми дајеш сунце са длана, добра као велики лептир

од мрвице плаветнила.

Ти си одважна снова љубичица. Ти си небо од звезда, жара

и од цвркут — вихора птица.

Моје речи узидавају се

у несму као пламен.

Ти не знаш за ружне, лепљиве таме,

за човека у бури, мањег ,од сенке мрава, твоје су руке крила — бескраји, мачеви што само

путеве човечности жроје.

Своје срце дала си сну сунца

· и пролећној човечности, ·

узидала си та ко муњу у љубави народа камен.

НЕ МОГУ КО КАМЕН ДА ЖИВИМ

Не могу ко камен да слушам млеко њива, свирале путева од снова, млеко месечине из људског срца и у ватри мириса сунце, рујне росе птица и од срме звезда тишине,

Плашим се да ће наборани дрвореди белином да се ругају мојем пролећу које ти долази, уморно

од равнодушног камења на путу.

Не могу руке као камен,

да спустим на траве,

на љубав сву од песме,

да те тледам као

окрвављеног чела штизлиц жрлетку, кад не знаш речи

на којима израста сунце за будуће неке пејзаже

са уснама од шума

у којима су све моје душе румен — стабљике цвећа, · не могу ко камен да гледам у обесплемењиваче исконске љубави према

| животу,

у обескриљиваче срца. пролећа,

кад ветар свира на Шопеновом клавиру, дирки од суза,

кад су ко крила пуне увркута тује

ц кад је земља

велика. колевка снова и мира.

ЊВ

1 |

А

4 МЕ

Ма ал

ТАНАК ВЕО ОДВАЈА __ЉљУБАВ_ОД_(МРТН

Галиб Омербашић

Посвећено животу и самоубилачкој смрти немачког писца Хајнриха фон Клајста и његове пријатељице Хенријете Фогел.

ХАЈНРИХ ФОН КЛАЈСТ је наложио келнерици гостионице „Штимунт , У близини Берлина, у којој је преноћио са Хенријетом Фогел, да им изнесу сто и две столице на обалу малог језера Ван и да им сервирају кафу и, потом, платпо рачун,

Сместилм су се на обали језера над чијом површином је полегла Љубичаста новембарска магла, из које су се чули туробни крици птица. Ветар је мрешкао површину воде.

Пошто су попили кафу, Хајнрих је тужно и загонетно посматрао воду и помислио како је и ово језеро настало у катаклизми у неком давном миленијуму.

„И из катаклизме се свет родио и стално се суновраћује у пропаст. Тако се и живот сместио између два крика и два бола — између рађања и смрти“, рекао је у свом позлећеном срцу.

— О чему тако напорно размишљаш» — обратила му се Хенријета.

О једној старој енглеској балади, — узантао је обрве и елегични осмех се појавио на бледом лицу песника. О балади у којој се каже да „само танак вео одваја љубав Од смрти“. 1

— Немој да те у нашим последњим тренуцима обрвавају суморне мисли. Обећао си,ми то пре наше најважније одлуке!... — рекла је Хенријета и погледала та прекорно. Хенријета. је била болесна од рака, али то Хајнрих није знао, Он је био болестан од уметности, а то Хенријета није схватада. Али их је удес ујединио у истој намисли и жулњи за смрћу. :

Клајст је веровао да је пропао као песник и писап, Он је веровао да је заслужно само ништавило. Његова драма „Принц Фридрих од Хомбурга“ била је скинута са берлинске сцене, а комедија „Разбијени крчаг“ пропала је у Вајмару, седтшту славног и маженог Гетеа. ·

„Како се комедија „Разбијени крчат“ зачас претворила у трагедију разбијеног аутора“, насмејао се иронији сопственот живота.

Дан пре великог путовања и велике одлуке, Хајнрих је спалио све своје необјављене драме, романе и остале рукописе. То је, заправо, било духовно самоубиство које је претходило телесном.

Вереница је раскинула веридбу с њим, јер није схватала његову нежну природу ни његове стихове и сањапсња, сабласни понор његове душе. Вереници је писао: „Ви жене, по правилу, не разумете једну реч на немачком језику која гласи частољубље“.

Ако је, ништавна његова уметност — ништаван је и он.

Породица га је сматрала изгубљеним. Домовина му је била неслободна. Жене га нису волеле, јавност није примала његову уметност, а мала пензија коју му је одредила краљица Лујза укинута је, јер је Наполеон освојио Пруску.

Није имао од чета да живи, Није имао за шта да живи. Више није постојао пи као човек, пи као стваралац, ни као љубавник. Према томе, он, Хајнрих фон Клајст, више није требало ни да постоји!!!,,.

„Ништа ме не обавезује. Ништа ме не залужује. Све је нитпта. Свет је ништа“, шапнуо је.

„Небо: ми ускраћује славу, највеће од свих добара на земљи“, поновио је мисао коју је некад записао. „А земља ми ускраћује живот, најтежу од свих патњи под небом“.

Подигао је лице према бледом своду новембаоског тУтра. Измучено лице песника озарила је мисао: „Небо кантовско нада мном и патња у мени! Какав је то раздор2 И које су та силе изазвале2 М где се и у чему све то смирује и налази своје разрешење 2“

Површина воде се узнемирила и заискрила тамним сја јем. Хајнрих је, испрпљен размишљањима, спустио поглед на језеро.

„Смрт нас учи смислу живота. А време је загонетка коју проничемо тек када га изгубимо. У небитисању — кала престанемо да размишљамо о времену — схватићемо га. Зато нас спајање с временом учи смислу живота и проницању те највеће загонетке космоса. У јединству нас и смрти, нас и времена, досетнућемо оно што је истинско и вечно. Постићи ћемо склад нашег бића и нашег духа с небом изнад нас!“, изрекао је тихо. '

И казао је у уздрхталом срцу песника и мислиоца забринутог над судбином света: „Како је свет заковитлан! Како сам ја раздрт и болан. Како смо свет и ја слични! У таквом свету, само смрт доноси смирење у узбуркану душу која бдије над човековим злехудим удесом!“

Хенријета Фогел понудила му је симпатију душа ми дубоку љубав тела. Тако је нашао сапутницу у својој големој м исконској жудњи за" непостојањем.

Она — која је истински боловала и патила — раскрилила му је једине двери кроз које је могао и смео да ступи: двери смрти! Она је у њему открила сабеседника на путу у ништавило. Она — болесна од рака — већ је у ствари била мртва.

Тако су се — позлеђени у различите регионе теда и ду ше — сусрели онда када су највише желели да се склоне са животног попришта и из безнадежне борбе и трајања.

Тако су се ујединиле њихове душе и њихова тела, њихове судбине и њихове смрти, Тако су се ујединили за вечност!...

Вео — танак и прозиран — раздвајао их је од њихове најузвишеније и највеће жудње од жудње за смрћу. И похитали су кроз те једине двери које су им биле отворене и том једином стазом која им је била доступна,

— Права љубав се доказује и потврђује само заједничком смрћу, — рекла је она. — Али, драти мој, не дозволи да. нам последње мисли и последњи часови буду туробни. Будимо спокојнији и снажнији јер то од нас захтева ништавило. Затим је упитала:

— Који је данас датум, мили2

— Зашто желиш да знашт

— Хоћу да знам дан када ћемо ступити у вечност.

— Данас, — одговорио је, — данас је двадесет први новембар хиљаду осам сто једанаесте године.

Преплела је прсте своје руке с његовим.

„Хајнрих је упиљио поглед у стабло које је изникло и _

одржало се на стеновитој обали. |

„Оно се бори да опстане“, — шапнуо је у себи Хајнрих. „А не зна да је наша највиша жудња — жудња за смрћу и за непостојањем. ХСудња да уништимо и да нас униште!“ у у

— Мужу мој, — обратила му се Хенријета. — Дозволи да те једном и тако ословим, јер си ми поверио своју најлепшу мисао. А сада ми шапни и своју најдубљу туту!

— Желим да умрем! — рекао је јасно и одлучно, раширио очи и онда се смирена лица окренуо њој. — Желим да ме не буде! Желим да будем мртав! Као ствар. Зашто ми је дата преосетљивост и тако танахни нерви у овом суровом свету Каква је то бесмислица и тлупо и окрутно помгравање са човеком2

Извукао је прсте из Хенријетине руке и погладио витице њене дуге косе'и привукао јој главу на раме. , — Желим да умрем! шапнуо јој је у ухо. — То је још

ХАЈНРИХ ФОН КЛАЈСТ

једино што хоћу да ти поклоним и што желим да ми даш. Дароваћу ти твоју смрт — вратићеш ми моје неживљење!

— Ох, мили мој!... — она је помакла лице на његовом рамену. — Љубави моја! И смрти моја!. . |

Он је потурио десну мишишу под њена леђа и исправино је на столици. Устао је и ступио пред њу.

— Нећу више да развлачим!

Очи су му се заискриле чудним сјајем.

— Једино то још очекујем од тебе, најдражи, — подигла је лице; очи су јој биле сјајне, радознале и без страха, образи бледи, а коса расута по раменима, — То је залог наше љубави, њена последња и најјача потврла. 0,

Хајнрих је напипао револвер у џепу. И сетио се своје новеле о девојци која на вретену преде нит и показује протагонисти — самоубици на гајтан на прозору којим треба да се обеси. .

„Она је исплела и моју нит“, — узлахпуо је. — „Она је довршила и мој живот. Ухватио сам се у сопствена размишљања. Упао сам у сопствену клопку. Роб сам п жртва сопствене мудргсти или, ако се хоће, глупости. Моје дело 12 више него живот, више нето истина. Моје дело је истина о животу или животна истина. |

—__ Шта то тако злокобно премећет по главиг — чуо је тлас Хенријете. — Лице ти је потамнело. Јутро је, пајдражи мој, дан се родио, п немој својим држањем и ликом дагодудараш ол свеколике природе.

— Да, љубави моја, дан м ноћ, светлост по мрак, торе и доле, јесу наша најдубља мудрост. Љубав п смрт! Смрт и љубав! Које раздваја само танак вео. Како ап је патила млпа која је срочила тако заносне стихове2... Ја пи ттирода! Ја и не-ја! Ја и моја узбуркана мисао и распаљена машта! Окрутна природа и моји пренежни нерви! И безнађе и безгласје мог опстојања и мог удеса, мог рођења и мог живота. То је то! Та двојност! И у тој вечној двојности ВИАЉИВОГ и невидљивог света могу изабрати само јел“ но стање — стање живота или смрти — и увек ћу жудети за својом потпуношћу, за оним што нисам ја, за својом другом половином, као год што мушкарац чезне за женом а жена за мушкарцем, као год што дан хрлн за ноћи, ноћ за свитањем, оно што је торе хоће да је лоле, оно озло ла се вине у висине — тако и ја, ево, страсно иштлекујем п зазивам моје нестајање, као најузвишенију по пајзаносниту љубав. И тек у смрти постајем цео човек, стичем полу живот ПОД сводом васионе и пред величанственошћу природе.

— Мудро збориш, љубави моја, тако да сам постала љубоморна и на смрт којој се предаје.

— Љубав и смрт се смењују. — казао је, — п последње тренутке нашег живота овенчавају пвећем, небеским п земаљским, им, уверавам те, љубљена ЖХенријето, ла сам блажен. и

Сагнуо се и влажним уснама пољубио јој надланице.

— Смрт је за мене несрећа и болест с којом сам се помирила. Месецима: и тодинама сам то преметала по тлаћи м коначно закључила да је смрт нужност п тратедија које су толико нормалне у нашем сфемерном п јалном постојању.

Испустио је њене руке и одмакао се. „Можда јоп часак, само још часак“; рекао је у себи. „Нека нам се дарује само још један тренутак среће и љубави, па онда може да наступи вечност и царство мрака и ништавила.“

Извукао је оружје и скрио га под пешевима капута; — она је разумела, склопила руке у крилу и подигла очи на њега.

— Хоћеш да се помолиш2

— Не, више не верујем ни у шта! — шапнула је. Свет који је створио је бестијалан, неумољив и равнодушан. И, стога, ако постоји, нећу да му се обратим. Свет који је створио мање је савршен од твоје уметности. Ве. рујем само у нас двоје, у нашу одлуку, у нашу љубав и смрт и у танани вео који их раздваја и који ћемо сала раздерати и састати се, не у краткотрајном животу, већ у вечном постојању, у коме ћу ја бити ти, а ти ћеш бити ја. То је једино што нам је преостало и једино што је наше, истинско наше, твоје и моје, моје и твоје. Све.остало пам је наметнуто. Сами смо изабрали нашу љубав и сада, ево, бирамо и нашу смрт.

~ Хајнрих се уздитао пред њом попут монумента или

судије. Џ — Мили мој, буди брз, бржи од муње и од лета мислим, — насмешила му се Хенријета небеским осмехом. — Не

желим да патим, љубави и смрти моја!

— Но, да не понављамо што смо једно другом небројено пута поверили, — казао је. — Живот није ништава! Смрт није ништавна! Ништавни смо ми у животу, ми који

трајемо у нашим заблудама! Тек ћемо се у неживљењу

сјединити, :

Подитао је руку са оружјем.

"Она је склопила. очи.

Хајнрих је пуцао у Хенријетине труди. И она, у мраку жмурења, није разазнала мрак смрти.

Погледао је драгану која је са столипе склизнула ма

· земљу. Није патила. Није било атоније. Мије било крви.

То је утешило и охрабрило и њега. Лице јој је било као уснуло, једино испод очију колобари и понешто неприролно бледило образа.

Хтео је да је исправи, али је схватио ла је то непо„ требно. у

Зинуо је н цев ставио у уста. Зажмурио је и притиснуо обарач.

ДИЖЕВНЕНОВИНЕ б