Књижевне новине

АФОРИЗМИ

Разматрања о пенхи

ПОСТОЈЕ Људи уједначени и прегледни као на све стране протегнуте равнице, а постоје и они у којима се налази чудесан спој рационалних, емоционалних, волунта: ристичких и подсвесних могућности. ОА колико је само различитих под- и над-свесних душевних и духовних испреплетаности био склопљен један Блез Паскал! С једне стране пандаимонион: велика ис кушења, од лекара и његовог и свих доцнијих времена неконстатовани физички бо лови и неиздржљиви психички немири, али и екстатична стања и визије што изазивају блаженство. Међутим, с друге стране, чврста и хладна логичност, научничка генијалност, гвоздена методичност и пренмућство да за собом одлучним кораком води жедне духовног разрешења. А неки други индивидуум није у стању да у сво. јој уској свести одржи три плитка садржаја један крај другог, а да од њих не начини немогућу збрку.

Није поседнута вечним проблемима по. стојања психа која брзо и лако успоставЉа везу између себе и спољнег света.

Кад дух води психу, живот обично те. че прилично сређено. Али кад психа по тисне и надвлада дух, тада је из раскликтано бурних или мртвачки меланхолдичних, каткад срећних, али далеко чешће пораз. них и безнадних ситуација неизводљиво спасти се и повући у тишину и безболност.

На зрачну полетност неких душевних кретања своде се углавном остварења сре Ених тренутака у нашем животу. Али никад не треба заборавити да се само у про свећеном миру душе може наћи путоказ за непролазно избављење од емоционалних блудња.

Пеихички живот неких аморфних љу. ди, из перспективе посматран, личи, по својој неиздиференцираности на завејани зимски предео, где је снежни застор ло. а. 'ао преко кровова ниских сеоских кућа, а небо скоро пало на њих.

Веран изражај унутрашње _ динамике модерног човека каткад је подвучено дисе“ нантан, какофон, растргнут, безобличан и без изгледа на приближавање неком склаАном исходу. А има случајева кад та динамика постане тако распомамљено неко. нтролисана да би најверније могла да бу. де изражена ужасном, неиздржљиво буч“ ном и трештавом ултра-модерном музиком, која убија и психички и физички сваког осетљивијег човека.

Какве амбисне чежње нека људска бића носе у себи, постојано и предано! неке душевно испретрзане личности, и кад им је гњурање по сопственим психичким дубинама испило пола животне сна» те, и даље се страсно бацају у подсвесне понорнице, где им предстоји само једна могућност: да се утопе.

Важније од свега јесте поседовати АУ: боке унутрашње резерве, из којих се, џвек кад је то неопходно, може изградити поуздани животни ослонац. Али људи сиромашшне психе што лебде по површинском слоју појава који се још из даљине погле дом обухвата, способни су само за једно: да прелазе из једне привидности у другу, и да се упорно повезују са ништавностима.

Док лако налазе разонођења они који се задовољавају феноменима, продубљене природе често су неспособне да Од ба о дахну. Кад су ове уз то, још и морбидно настројене — илузоран је посао тражити им лека.

Кад бисмо умели да се спустимо АО најтајнијих одаја туђих психа, колико бисмо пута наишли у њима на нечастивог, или на каквог моралног богаља! А посебно је жалосно што бисмо такво откриће на. чинили и у психама личности за које смо некад уображавали да су нам блиске.

Колико је неџједначености у нашој пси хи! И колико салтоморталних разривеностии расточености! Зато се по њој не мо: же дако промицати; на том терену већ после првих корака упада се у одроњеност, а одатле у неизлазне провалије.

Често је тако: или је једна психа пли. тка, или је њена садржина испреметана,

на, растрошљива. анарии а Ивања сопствене психе радикал. но су поштеђени они који су у стању да

што наиђе, и кроз које радост лако клизи, не застајући нигде судбоносно. Дубока тегоба у души једног човека не може бити знатније растерећена његовим ослобођењем од спољних борба и незгода. Слично томе, ако је неко својим емоционалним настројеностима и склоностима од макао далеко од нормале, за њета нема лако утехе ни умирења, независно од тога јесу ли његове прилике повољне или нису. 7 "И кад се процес сталожавања наше душевности срећно оконча, довољно је да Нас неки неодољиви утисак јаче затресе, на да се честице из најдубљег слоја наше подсвести болно помоле на граници одакле почиње област свеснога. А у подземљу наше психе има чудноватих наслага; кад се ове ставе у покрет ми осећамо да смо живи, а није нам потмуло, и не осећамо се као да смо већ мртви, као и трену“ цима пригушености свега у нама. Сем то. га, и обавеза самоупознавања нас гони да, бар с времена на време, осетимо непосред.

њеним тешко објашњивим збивањима. Кад је неизводфиво обухватити погле дом цео састав и све појединости једног компликованог механизма, како би било могуће стећи. прегледност унутрашњости једног необичног човека, са свим њеним изукрштаностима и испреплетаностима. А свака изузетна личност веома је тамна и замршена, нарочито својом подсвешћу. Некад је неизрепиво напорно да се сна. Ђемо у лабиринту који носимо У себи. Да бисмо се спасли и сувише честих устала»

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

се одушевљено распу, у свакој ведрини.

ну везу са основом нашег бића и са свимо

саности и кључања у души, полазимо, најзад, у потеру за јасношћу, која је олакшање, у сваком случају. Али како би било могуће неопорециво осветлити ма шта од оног што је у душиг И најодређенија наша осећања још увек су мутна. Бергсон има право: поређати осећања у неодстуљ ност исто је тако неизводљиво, као из речног тока одстранити надолажење увек нових таласа, ко зна откуд. Због тога је оно што изражавамо најчешће груба ски“. ца оног што осећамо. И зато увек обмањујемо кад говоримо одсечно и категорички, јер стварност никад није таква, а још мното мање могу бити таква психичка кре тања. Како свести на разговетност и схватљивост чудну психичку стихијуг Како о но што је извијено и испреплетано, оно што не води по. догледном путу, и што не одводи само једном јаду; — како све то представити изразом и покретом који су као такви увек разграничени и дисконти. нуирани2

Зато, и кад нам се учини да смо све исказали, у нама преостају још многе наслаге неизражене и неизражљиве. А при родно је да наша несређена психичка стања завејавају много пута нашу вештачки подигнуту тежњу за. одређеношћу. _ Због тога, наше речи заводе слушаоце, јер им — привидном разговетношту, одсечношћу и повезаношћу — одвраћају пажњу од хао

СА РЕТРОСПЕКТИВНЕ ИЗЛОЖБЕ ПИВА КАРАМАТ ИЈЕВИ

НА СЛИЦИ — „СА СУТЈЕСКЕ" (ЛИНОРЕЗ, 1951)

тичне згрудване сложености што постоји и остаје у нама.

Није ретка појава да углађена спољашност чврсто држи прекривену масу пси: хичких раскола, ломова и врзиних кола. Али извесно је да је у великом преимућ“ ству онај који има бар толико снаге да фасаду свог бића приказује као складну. А херојски су настројени они У којима се гиба велики притисак осећања и удубљује читав бездан стремљења, а на којима су запажљиви само притајеност испоља вања, стилизованост оног што мора од себе у спољњи свет да се пошље и неприступачност суштине.

Др Ксенија Атанасијевић

ж

У ВРТУ СТАРЕ БОЛНИЦЕ

ЈАСНОСТ се не може исказати, упоре дити, Јасност је додирнут бескрај.

Тек кад продреш иза ствари, можеш видети цео свет.

Простор збуњује. Време плаши,

Написана песма не враћа се песнику, Али, удаљујући се од њега, све више ути. че на његову судбину. за

Доброчинство је добило признање, али је остало без трансцендентне вредности, јер мотиви су били — лични.

Празнина је радни сто творца. .

Кад постанемо ствар, ствари неће по стојати.

аведени — само незрели. У заблуди само мудраци.

Смех је друга мудрост. Њиме одређује. мо границе наше моћи и одступамо — без пораза.

Припадност конфесијама је непотребна. Јер све што чиниш, већ одређује твој став према вечном и бесконачном.

Светови, идеје... праве своје велике кругове, и оно што називаш „ново“ само је старо, које се вратило теби.

Чинити добро зато што се не може друкчије — човек је... Чинити добро, а бити свестан да се могло и друкчије морални је човек.

Истине личе на оне који су их открили. Зато болују од људских болести.

Често је циљ путовања у поласку, а са мо путовање — чежња да се што пре вратимо кући.

Странче, већ на начин како си отворио моја врата, одговорио си — ко си,

Питања о смрти потичу из разлога на којима се заснива живот.

тика захтева реалност света, Иначе би разликовање добра и зла изгубило сваки значај.

Погледај звездано небо, застани пред биљком која се пробија из земље — и бићеш обавештен. .

Што дубље у себе — бесконачно је. Што даље од себе — коначно је.

Људско — то је права драма. Гушање с гадостима, рвање с нагонским силама, излазак окрвављеног из пакла.

Тежње отаца и тајне силе Мниверзума — сродни су импулси. .

Томиреност са смрћу све учестаније поставља питање — шта је живот2

Грешке које смо чинили у младости, скупо ћемо' наплаћивати деди својој:

Ствари су зато да пробуде себичност.

Манир је производ лењог духа,

М човековој је моћи да бира, али само оно што му се нуди. |

Место Земље у Космосу одређено је човековом вредношћу на Земљи.

Смисао опија. Бесмисао трезни.

Пажња је духовна волтажа, напон из међу наше радозналости и спољашње ра внодушности.

Задовољства рока.

Стварност је. прокушан

Кад фиксираш само ствари, видиш пустош. Моралност је уздизање себе до реа/ ног.

су најближи суседи по

привид.

- Г а

БА У ГАЛЕРИЈИ ДОМА ЈНА У БЕОГРАДУ.

М основи сваког задовољства је неправда учињена другом.

Ако је дужност акција према добру, онда је смрт побеђена, мада не и смртност. Украс је признање недостатку.

Више покушаја даје снагу. На првом покушају застају побеђени,

Слобода уметности је поуздан знак зре лости друштвеног система.

Решења за најсложеније проблеме по. тражи код простих људи.

Очајника вук не напада.

Завист пуни кућу празнином.

Знање не дотиче савест. Зато нас не чини срећним или несрећним.

Баналност је празник беде.

Пркос: има нечег победничког у пора. женим.

Неспокојство, брига, стрепња, трагање, напуштање постигнутог — синоними су човекове слободе.

Не осетити припадништво Космосу, значи, умрети без наде.

. Кад се смер распадне, остаје још пут — у неизвесност...

Песник, као и пагански првосвештеник, верује у магију речи. И више — он служи речи.

Миодраг Мијовић-Кант

"Слободан Добрић

Александар Тишма

АЕБДЕЋИ ЧУН

Станица: вагони, писак, дим. Шта. тражиш овде» Пролазник ли сир Шетам2 Трагам за срећом»

Можда треба да се попнеш у један тамо воз и да отпутујеш. Неко сасвим исти као ти, ту негде међу светином Сад управо то чини. Неко ком је, неко умро, Матка, жена, или брат. Стан му остао пуст, неодржив Као чун у ваздуху. Нема зашто да у њега поново уће, Нема зашто да у њему седи, лежи, Да у њему чита, кува, Нема с ким да разговара сем са фототрафијама на зиду. Зато вагони, врева око њих, Дим и писак на пут зову.

Путовати се може на много страна: на море Где је увек топло и влажан ваздух мами У , обилазак обале, Може у недалек град Да се погледају музеји и у вече позоришна представа, Може се путовати као исељеник У земљу с нечувеним именом За чистача улица, перача судова, стрводера, Јер тамо никог знаног нема. тамо Све је изгубљено па се ништа не губи.

Губи се само себе али то 1е

Губитак жељен, губитак нужан,

То је само скок из чуна који лебди Неиздржљиво лебди, скок

На земљу да се преживи.

ж

0 ОСКУДИЦИ МОРАЛА И – осталом

Страх од материјалне узрок оскудице морала.

Слободу једном народу не дају толико демократске мере једне владе колико бунтовни дух народа.

Обиље културног раста не познаје осећЋај пресићености.

Страсна амбиција често пати од морал ног слепила.

Пријатељство је у извесном виду поку-. шај душе да премости дубоку самотност духа.

Слава је дивљење просвећеног духа племенита срца.

Незаменљивост није ништа мање дес потски атрибут од непогрешивости.

Не робује се снази туђе већ слабостима сопствене душе.

Потреба за сензацијом

беде је велики

. модерног духа је често сурогат нагона за сазнањем.

Образовање _ данас претежније чини мајсторско памћење но стваралачко са. знање,

Једина дилема лакејског „морала“ је сте питање исплативости понижења,

Свест ниске душе не надраста личне односе.

Мспети се до врхова често значи увећати дух.

Употреба доколице добрим делом от. крива прави карактер и јединке и дру:

штва.

За бит виталности је мало шта тако нарођен је под срећном звездом свог вре мена. у

сушно као такт и ритам. Ласкавац наивном делује као човек пун разумевања. Једино у себичном срцу нагон за ужит. ком може пригушити осећање милосрђа. Порок пијанства изазива презир јаких, гађење слабих, а самилост добрих душа. Свако уопштавање особености носи пе чат самовлашћа. Самосавлађивање је нека врста личне

модерног света моћ а не узвисити

Бојазан од туђег уплива често указује на властиту подлаожност несвесном подра: жавању.

Ко је створен с духом да разоноди пук, демократије у односу на деспотски уплив времена.

Природа лишена биљног царства и чо вечанство без уметника представљали би стравичну пустош.

Хумор је једина духовна (рејкреација људи без културе.

Одговорност за истине често више ле жи на онима који их прихватају но на ономе који их открива.

Претерана морална самокритичпност па. ти од практичне одузетости и као таква представља уступак окретној безобзирно: сти.

Новац смањује бриге али не ублажује патње велике душе,

Кајање може бити и разочарање у себе самог. :

Култна осећања савремених људи 0бично се крећу између фетишизма ства.

Ри, обожавања личности и — нихилизма.

М паметна човека морална непотпуност изазива већу патњу него помањкање практичног духа.