Књижевне новине

· Утонуо У

ПОВЕСТ 0 ИЗГУБЉЕНОМ

ЧОВЕКУ

Александар Тишма: „МРТВИ УГАО“, Раднички универзитет „Радивој Бирпанов“, Нови Сад, 1973.

ЗАПОЧЕВШИ књижевни рад као песник, Александар Тишма се после приповетке и путописа с успехом огледао у роману. Сада се, новом књигом, поново враћа приповедној прози. Ова књига доноси поред двеју већ познатих приповедака, „Концерт“ и „Ибикина кућа" (ова друга је знатно прерађена), и дужу повест „Мртви угао" која доорим делом обележава пишчево колебање између приче и романа. Наиме, прозу по којој је књига добила наслов тешко је сврстати у приповетке, пошто не само дужином већ и начином посматрања, као и приступом теми и стваралачким — посту. пком, превазилази оквире приповедачког израза, а извесном сажетошћу и згуснутом временском перспективом, настојањем да се лик главног јунака Карана посматра кроз исечке времена , она не одговара у потпуности ни роману, поготову не у класичном смислу.

Такво колебање, може се рећи, карак теристично је за овог писца. Говорећи о Александру Тишми критичар Чедомир Мирковић истиче да се управо у структу. ри поменуте приче „Ибикина кућа" назиру „замеци будућих романа". После дела као што су „За црном девојком“ и „Књи-

га о Бламу"“ Тишму није тешко посматра. |

ти и као приповедача и као романсијера, а његов опус при томе чини недељиву це лину.

„Мртви угао" представља добрим делом наставак тражења започетих „Књигом о Бламу“. Јунак ове повести, Каран, типолошки је близак лику Мирослава Блама. Али док је у претходном роману Александар Тишма пошао од сложенијег прозног склопа, посматрајући Блама у сплету ис торијских околности, стављајући у среди. ште интересовања јунака суоченог с кру пним збивањима и променама, повест о Карану слика човека изгубљеног и безначајног управо независно од историјских околности и друштвене средине. Овде је Тишма опет врстан психолог, какав је и када говори о Бламу; једна од битних нити романа настављена је овом дужом при: поветком доносећи нове валере и проду. бљујући слику човекове изгубљености и безначајности. Надахнут и овога пута равничарским амбијентом, панонском пригу. шеном а евеприсутном тугом, наглашава. јући реалистичност ликова и средине, Тишма, је градио панораму у чијем је центру његов јунак. Захваљујући таквом споју ова се Тишмина проза својим бољим страницама уздиже до ширег спектра општих значења.

Каран је, као и Блам, човек немоћан да измени ток судбине. Од на први поглед безначајних гимназијских доживљаја и младалачких траума између њега и живота јавља се раскол. Живот иде својим током, Карану недовољно познат и недоступан. прашину и сивило Тишмин Ју. нак, батргајући се безуспешно, покушава да ухвати корак. Чврст сплет трагичног и комичног у његовом лику приближава та гротески, али не у потпуности. Празнина која га не само окружује већ и испуњава чини га ипак већма трагичним јунаком, онодико колико то може бити изван кон. текста класичне трагедије, у једном савре меном приповедачком жанру.

Оно што је у овој прози изразито приповедачко јесте збијеност казивања. Аутор је фабулу свео на низ догађаја значајних искључиво за јунака, а епизодне ликове ограничио на функционалне марионете са симболичним значењима. Тако Карана мо. жемо посматрати кроз различите односе према феноменима живота, при чему он мењајући маску (службеник, љубавник, син) игра ипак непрестано једну те исту улогу.

Александар Тишма је добар опсерва. тор и вешт приповедач. Те две одлике до лазе до пуног изражаја и у овој прози. Од

на изглед безначајних детаља писац је ства: ·

рао ефектне одломке, а иза привидно не важних, свакодневних догађаја и обичних, неупадљивих ствари он прониче у саму срж проблема, открива психолошке драме чије нам размере тек постепено бивају јасне. КРИЖЕВНЕНОВИНЕ 4

КРИТИКА

АЛЕКСАНДАР | ТИШМА

ДИМИТРИЈ РУПЕА

Приповедање Александра Тишме припада реалистичком току савремене српске

прозе. Слично као и приповетке и романи.

Ериха Коша, и Тишмина проза чини се међутим реалистичнија но што у ствари јесте. Претрпаност детаљима, прецизност у опису, склоност ка готово фактографском податку, дакле наглашено уношење појединости из живота, имају у Тишмином приповедању сложенију функцију. Испод такве реалистичке љуштуре, и иза хроничарских тенденција, назире се својеврсна филозофија живота. |.

Мношењем двеју већ познатих прича добили смо могућност да сагледамо стваралаштво Александра Тишме у широј пер. спективи. После „Књиге о Бламу" то је на известан начин постало и неопходно. Пи сац је у дужем периоду дограђивао слику започету у ранијим приповеткама, богате. ћи ту панораму и споља и изнутра, допуњавајући је новим ликовима, проширујући је новим тематским захватима и оплеме. њујући дубљим мисаоним структурама. Повест о Карану је нов корак на том путу. Књига „Мртви угао" одражава дина. мику тога тражења и показује стварала. чки лук Тишмине прозе.

Иван Шоп

позив НА СПОР

Димитриј Рупел: „ЧАЈ И ПУШ-

КЕ У ЧЕТИРИ"; са словеначког

превела и поговор написала Ма-

рија Митровић; „Народна књига“, Београд 1973.

СПОРНА ДЕЛА побуђују нас да има њих издвојимо' оне компоненте које су неоспо-

рне, или најмање спорне. У Рупеловој књи

зи, овакву компоненту сачињавао би сам њен предмет, односно пишчев покушај да евоцира студентска врења 1971. године у Љубљани, Наравно, та збивања нису зна: чила никакву револуцију, али нису била сводљива ни на неку врсту карневала; пре ма томе, она су била довољно важна, да би постала предмет књижевних преокупација. Изгледа, међутим, да се аутор овим догађајима бави мање у првом делу своје књиге неголи у њеном другом делу; он их не третира толико у самом роману колико џ“ „Бележници за роман“. Ако је наш утисак тачан, на Рупеловим романескним страницама не преовлађују студентске фигуре, већ извесни други, старији ликови који теже да се расплину у кошмарној безобличности. Ту се назиру „чланови комитета и посланици нижих одбора“, затим „стари спретни јеврејин Рожник“, па не. ки „политички манекен“, извесни нарко. ман... и тако редом. У ствари, ови ликови су само Аичине, то јест маске или „љуштуре“ (како каже једна личност у ро ману). ј

С обзиром на то, њихови односи су врло неодређени. Међу Рупеловим личности ма нема битних сукоба, а још мање правога склада. Оне се праћакају у једној безизлазној и невероватној збрци. Ако се међу њима и разазнаје нешто налик на друштвени однос онда би то било ривалство између „застареле“ бирократије и „са времених“ менаџера. Чини се да ове друге неодољиво привлачи и опчињава иста она бирократија коју они у неку руку поричу. Због тога, њихова антибирократска „конте стација“ сплашњава до потпуне дезоријентације. Када говоре о свом кругу, такве лично. сти с правом кажу: „Више се не зна ко ти је пријатељ а ко непријатељ“. Међу њима се не зна шта је напредно, а шта назадно, па се зато — на најапсурднији начин бркају техницизам и мистицизам, политика и еротика, животна драма и њена симулација, стварност и привиђење... Робујући отуђеној техници која их мами високим „стандардом“ (у првом реду, лимузипом), ова дезоријентисана створења склона су да се сама роботизују, док у исто време анимирају свакојаке апарате и машине. Го ворници се поистовећују с микрофонима, а телефон се указује као „отровно биће“; чак и сама васиона постаје „џиновска ста клено-метадна машина". Такве личности су спиритисти и клијенти врачаре: оне, посећују једну гатару која ординира у близини аеродрома.

Роботизоване и залуђене „модерном“ те хномистиком, оне симулирају људско оп хођење, Једном речју, оне су симулан ти, Као што није озбиљан стваралачки

"рад, њихово понашање ни је ни спонта.

на игра; оно је дегенерисана и јалова симулација те игре. Не без основа, Рупел је такво понашање описао као „те атар“. Очигледно, у том провинцијском по зоришту не одиграва се никаква херојска трагедија, али ни „људска комедија У бал заковском смислу. Његови недаровити тлу.

мци опонашају ову комедију која, стога, изазива мучнину и зевање уместо смеха.

Описана симулација. не обмањује никог осим самих симуланата. У суштини, они постају психопати, јер више нису способни да разлуче своје параноидно привиђење и објективну стварност. У том морбидлном стању, један од њих закључује: „Била је то реална смрт али ипакнествар на“, Под притиском оваквог стања, Рупелови „јунаци“ се дереализују као људи. Аутор је лдуцидно запазио ту дереализа-

цију.

Пака ући тетурање својих „јунака“ између реалности и кошмара, писац је У исти мах показао како се они безглаво лелујају између деснице и „ултралевице“, између хистеричног „оспоравања“ и калкулантског „легања на руду“, између преосет љивости и равнодушности... Обојена не ком бекетовштином, ова равнодушност није ништа друго до најтривијалнија асоцијалност: док слуша обавештења о пожарима, бродоломима и погибијама, извесни Прапротник се забавља — удисањем ми: риса од штрудле! Другом приликом, актер романа вели да је режирао емисију „о радницима... и сличним, глупос тима“, Без икакве сумње, то је ординарни савремени малограђанин који може репрезентовати голему већину Рупелових „јунака“.

Роман износи на видело њихову пораз“ ну дезоријентацију. Да ли „Бележница за роман“ даје нацрт ауторове оријентације2

На жалост, не. Писац држи да се од својих студентских јунака разликује као „посматрач“ од „бунтовника“. Упркос то. ме, он је исто тако дезоријентисан као и они сами. Рупел не даје одређен одговор на питање: „Колико има од озбиљности до театра»“ Његова позиција, дакле, не значи никакву опозицију бирократским, менаџер ским и ултралевичарским актерима, рома: На, Отуда, његово приповедање о једном људском распаду бива захваћено распадом романескног приповедања.

"Рупелова књига разлаже се на литера-

стуру и антилитературу. По "свој прилици,

писац је рад да се поигра романом, па да га преокрене у антироман. Он тежи да изи гра и обезвреди конвенционалну књижевност, али та његова антилитерарна тежња резултује супротним ефектом, управо не ком врстом расточене хиперлитературе, ко ја мисаонијег читаоца подстиче да се спори са овим писцем. Приказана књига је веома занимљива, пошто даје много таг вих подстицаја. .

Она може да побуди полемику око број них питања, од ултралевичарства до анти“ литературе. Пре свега, међутим, критички читалац се противставља аутору баш зато што се овај није одлучно противставио својим дезоријентисаним јунацима. На тај начин, он прихвата пишчев изазов и по зив, Јер, Рупелова књига делује као по

зив на спор.

Радојица Таутовић

ПЕСНИК ДАЛЕКИХ ПРОСТРАНСТАВА

Пеђа Миленковић: „ИСКРА ЉУБАВИ“, пишчево иглање, . __ Београд, 1973.

ДА ЛИ ЈЕ Пеђа Миленковић као песник и сликар пошао трагом познатих песника„сликара Буре Јакшића, донекле Змаја и других у нашој и страној књижевности, показаће његов будући рад. Ако се буде марљиво усавршавао и развијао, сви су изгледи да ће постати познато име, Са урођеним и изузетним осећањем природе — што је данас ретка појава код млађих песника — ако буде избегавао сваку нејасност, извештаченост и оригиналност по сваку цену и ако буде што више користио у поезији своје сликарске способности и запажања, имаће лепо место у нашој књижевности. Понекад се Миленковић уздиже изнад природе која нас окружује, задире у „васионску поезију“ и вечне проблеме љубави, морала, правде и хуманости, трке. за површним, пролазвим и лажним вредностима материјалне и духовне природе. Његове песме „инспирише свет далеких пространстава“, по чему је сличан неким романтичарским песницима. Једна од његових песама. на пример, донекле подсећа на Виктора Ига:

Желим да трава има свој мир.

Да орао освети орлића сломљених крила и срце моје везано за небо.

Да инсект потражи љубав цвета,

и да ветар загрли лимун у расту...

и да сунце надјача. самоћу. 35

Иван Гађански

Р ј | 1.

ветар текућег океана носећи мало смрти. доноси са сољу

питања и. сећања

а тамо неме рибе товоре ударајући у мреже чистог времена.

ветар текућег. океана игра се новим мрежама

на океану далеко

из твота из мота ока 2 ' ' као платна из талерија у очима насмејане деце губе се наше слике у напорима песме, да у отвореним могућностима избетаватући виђено ограничи себе отварајући се онима који долазе

спустили смо сонду с оком и крвавим у месом на врху а срушили небо после дугог подешавања и отклањања сметњи цеђењем дебелих наслага топлог ђубрета историје сутрашњим згариштима

крешемо блештаве ватре на

одбацивши метафоре носимо лаке дечје погледе заслепљене привременом светлошћу а песма неуморена неуобличена тоне У мраку док је дечје очи не сустигну

пролазе дани долазе векови

дат нам неки усек да се ухватимо

станемо запетим тетивама у меким наслагама

заљубљеним оком видимо одлазе векови

сви дају неке дозволе певачима и . слушачима у забавиштима пред очима озидане деце чији смех клизећи сигурно преко ирелевантних конструкција одзвања узгред у бетонским калупима континуитета

опет у игри пуни необликоване просторе истискујући протрамиране пројекције нашег умовања о дај нам времена одлазе векови заљубљеним оком видимо долазе векови

с непознатом вољом стешњени историјом следећи пружене руке пружају кораке ослобођене натруха у зграду песме насмејане деце мртвих родитеља

споразумевамо се ш разумно напредујемо заморене сврбе нас очи сврбе нас прсти сврбе нас вратови понављаног сећања. на одмориштима где срећемо неповерљиве претке у хладовитој заветрини под раширеним крилима свако пева своју песму осећајући скори бешумни лет

трамнимо слике звезда и другу земаљску робу по диоклецијановим наивним имиераторским законима и висимо неспособни за потпуну

послушност дуж дугих путева на залепршаним крилима кад нам као певцу уз понављану церемонију

намвни император откине главу

недостаје нам увек само некаква маленкост

па да полетни кренемо напред

никад не стижемо до тога краја

него се увек крај претаче

спаја се с новим почетком који настаје

доводећи у опасност све што смо створили

анвелопи

Учинићу да издржим до краја и терет земље која јечи,

Разноврсни дар Пеђе Миленковића запазио је међу првима песник Слободан Марковић, који о њему у предговору ове књиге пише: „Већ на први поглед осваја нас зато што наставља традицију грађанске српске поезије, и што се труди да јој да нов печат, понекад младалачки, невешто, а понекад, изненађујуће, лепо и са призвуком који открива склад... Ова његова прва збирка стихова наговештава лиричара, чистог и без сувишних метафора. Импресионира његова једноставност... У периоду такозване херметичке поезије, ко ја се очито прави лабораторијски, ове искрене строфе излазе на радост оних који се лириком хране а песника подстичу“.

Чистотом мисли, снагом израза и емотивношћу, Пеђа Миленковић чије „српе не познаје границе мисли“, како сам пева, изгледа да је схватио правило, стапо колико свет, да су највеће истине, најдубље мисли и најлепша поезија биле увек јасно изражене, разумљиве и приступачне свакоме. А то заборављају многи данашњи песници који због неке површне позе желе да буду у центру пролазне актуелности п помодарства и, немајући довољно храбрости ни снате, често утушују свој природни дар и себе несвесно уништавају.

Др Крунослав Ј. Спасић