Књижевне новине
ДАТУМИ
ВУК КАРАЏИЋ И НИКОЛА ТОМАЗЕО
Поводом 100-годишњице смрти Николе Томазеа
за : МАО ДЕ КО ср пи бо за:
И у иностранству као Вук Караџић., Годинама живећи и радећи у Бе једном од центара тадашње славистике Европи, долазио је у лични контакт С многим истакнутим аустријским, немачким и другим страним књижевним и научним радницима, или се са њима дописивао и измењивао књиге и сепарате, или расправћао преко писама о разним научним питатима, којима се бавио. Међу овим странцима налазио се и учени италијански књижевни и научни радник Никола Томазео (рођен. у Шибенику 1802, умро у Фиренци 7 1574), југословенског порекла, који је својим радом задужио не само италијанску него и нашу књижевност. Написао је око 250 књижевних и научних радова на итаАпјанском језику, од којих су нарочито значајни коментари Дантсовој „Божанственој, комедији", „Речник италијанског језика“, „Речник синонима", „Естетички речник“, да споменемо само најважније. На српскохрватском језику написао је „Ис крице", збирку афоризама, које је објавила и Матица хрватска у Загребу 1889. п Српска књижевна задруга у Београду 1898. У својој „Историји нове српске књижевности" Скерлић је писао: „Томазео је врло речит писац и тише високим, свечаним поетским језиком, Аирско надахнуће је врло јако п на неколико места Томазео достиже висину библијске свечане речитости и оставља дубок утисак на читаоца. Стил му је сасвим личан, збивен и кратак; језик, нако се на њему опажају италијански утицаји, чист и једар. Иако мале обимом, „Искрице"' су идејама и осећањима богато дело, које је могао написати само човек од талента и сасвим израђен писац".
Немамо података о томе да су се Вук и Томазео лично познавали. Њихови су животни путеви били сасвим различити и они се, изгледа, никада нису састали, него само дописивали и измењивали књиге. Прва веза између Вука и Томазеа био је Димитрије Владисављевић, учитељ српске основне школе у Трсту, и сам књижевник, пначе Вуков пријатељ и поштовалац. Владисављевић пише 30. УП 1845. из Трста Вуку да је, према његовом налогу, послао Томазеу другу Књигу „Народних пјесама , на што је он затражио и прву књигу; он му је и њу послао. Томазео је хтео да је плати, али је Владисављевић одбио да прими повац, на што он „пошље својих превода на италијански", по свој прилици своју аптологију народних песама из Тоскане, Корзике, јужнословенских земаља и Грчке
-(Сапн роројаг! Тозсат, Сога, Шило, Отес1. МО ЕУ Мепема, 1842).
'ТТомазео се први пут обратио Вуку писом из Шибеника 18. октобра 1845. Према истраживањима дра Мате Зорића, Томазео је у то време боравио у свом родном граду Шибенику ради поделе родитељског имања са својом сестром и њеним мужем, био је задивљен лепотама свога завичаја, п одушевљен народом свога родног краја и, по свој прилици, уз помоћ свога пријатеља Шпире Поповића, такође Шибенчанина, и помало књижевника, Паво писмо Вуку. По Зорићу, Томазео је ве: По добро познавао Вукова дела, спрацо 08 „Српским рјечником (који му је нио Шпиро Поповић), збирком народ 4 пословица (1836) и збирком „Српских ти
пјесама", које му Је даровао лнте П- античару, Томазеу се Кузманић. Као рома , 2" онародно говоре свидело Вуково „прост Е ТЕ. пре и његово учење о народном језику
вопису. 18. октобра писмо Од . На Томазеово, 1. фебруара
ј с 5, одговорио је Вук тек 1846 аби једним врло значајним пи у алога пише: ,„ коме му између ост ба ми било могуће труди тене корасти, нашега и око сло нта Пе на то ништа друго не 55 И ·„натјерати, заиста би ме натјерал
Ваше од 18. листопада. прошле године. Но
сам се и онако, из једине љупа атему народу и Мт ачаЕсте, 5: тога трудио колико сам итда пет пе дићу се докле ми ТОд допусте силе, јез не и душевне), то ЈЕ Јо А а ЗРЕВу пој ас Ви јавља Томазеу да му шаље укао мало уздарје бат др: Е тоцјени дар" _(овде МИА) Ло ЈН антологију „Ссапи роро. пи У а пи вију књижицу 0 српском зику свију нас;
то је, по свој прилици, књижица која је ба
| : а из
ш тада ИЗИША . Стеф. Караштампе под насловом“ ли МЕ пре цића и Саве Текелије Ата Атанацкосвештеноме господину пи будимском, вићу, православноме влалобитијем дода“ о српскоме правопису 05, (Беч 1845). Шапима о српскоме језику Вук му пише: љући Томазеу ову књижилу, ст ако и Ви, "да мене ће бити особита 4401 А ове мисКо што се надам, пристане би добро ли моје. За слогу машту ем једновјер“ бпло, кад бисте и Ви то ја говорим ; “ вОмМе | за ипма казали што 04", На овим страница
па страни 19, 20 и 21". језику
т . асправља. о ма своје књижице ВУК Певу Аустријанском
писаца „рођених У пара“ 40 бата по варошима и по град н авопис „бољи ла је тадашњи загребачк вод пего сви дојакошњи и Зи ЛИ алрае: правописи Јужнијех Славе
књижевне 3
,: ·
кона". Томазео је у млађим годинама бранио далматински начин писања, али је касније и сам акцептирао илирски правопис и критиковао „Зору далматинску" и језичке и правописне концепције Анте Кузманића. Цитирано Вуково писмо пронашао је у Фирентинској Централној националној библиотеци др Мате Зорић и објавио у „Задарској ревији" (1959).
Вуково писмо обрадовало је Томазеа, а исто тако и његова књижица о правопису. У писму, датираном у Венецији 14. априла 1846, он јавља своме пријатељу Штњру Поповићу у Шибеник: „Пише ми Вук, и шаље ми једну његову књижицу коју ћу вами послати кад је уз будем читао".
Идуће, 1847. тодине, Димитрије Владисављевић је послао Томазеу један примерак превода „Новога завјста"; о томе је он обавестио Вука писмом од 12. јула 1846. овим речима: „Послао сам један егземплар „Новог завјета" г. Томазеу и он вам преко мене благодари по приложеној педуљици. Чини, ми се да намјерава на љето поћи у Србију за које вријеме, па се бојим да се не нађе увређен од наших Бигота".
Иако је волео Србију, Томазео се ипак није одлучио да дође у Србију ни као гост, ни као турист. Када је, након угушене четрдесетосмашке револуције пошао у изгнанство, није потражио уточишта ни у Србији, ни у Црној Гори, ни у једној славенској земљи, него на Крфу, носећи собом и збирку српских народних песама. О Томазеовом боравку па Крфу и о његовом интересовању за грчку народну поезију писао је зналачки и са великим разумевањем истакнути грчки историчар др Михаило Ласкарис. Свуда где је боравио, у Далмацији или у Тоскани, на Корзици или у Сардинији, у Вепецији или у Грчкој, Томазео се бавио прикупљањем и проучавањем народних песама. Као мање или више сви романтичари, тако се и Томазео са страшћу интересовао за народну поезију, сматрајући да је она најбољи израз и од раз народног духа и народне културе.
Хомазео се још од ране младости интересовао за народне песме на српскохрватском језичком подручју, читао их је, проучавао, преводио на нталијански и писао о њима у неколико махова. ПЏада у очи да их је он називао неки пут илирским, неки пут српским. Тако, на пример, у својој антологији народних песама из Тоскане, Кор зике, Илирије и Грчке (Сап! роројат Тозсала, Сога, Шпла, Сгес!. Мо1. ТУ. Мепела, 1842) Томазео наше народне песме назива илирским, и даје у преводу песме: „Женидба краља Вукашина", „Женидба цара Душана", „Женидба кнеза Лазара", „Како се крсно име служи", затим низ песама о Краљевићу Марку и о боју на Косову. Нешто касније у својој збирци ссеја и чланака о разним далматинским и тршћанским темама (пмогпо а созе рата сће е Тлезшпе. Тпезге, 1847), не говори више и илирским него о српским и далматинским народним песмама (Ре; Сапн ае| роројо Зегђо е Раџтага), али суштина остаје иста: наше народне песме на српскохрватском језичном подручју.
У свом есеју о нашим народним песмама Томазео је посветио нарочиту пажњу циклусу о Краљевићу Марку, анализирајући поједине песме и пропраћујући их својим занимљивим коментарима; „Краљевић Марко је жива слика целокупнога народа. Ахил не приказује онако верно грчку нарав јуначкога доба, као наш Марко словенску природу онога доба, које је наступило после турских освајања. Марко се не прихваћа оружја све док га не разљуте. Уклања се и по који пут се чини зловољан, али на крају он једним ударцем почиње и свршава мегдан". Као сви романтичари, тако и Томазео покушава па један изразито идеалистички начин чак да оправда вазални однос Краљевића Марка према Турцима. Величајући га на основу народне песме и народног предања, Тома: зео је сасвим заборавио да сагледа и онај други, прави, историјски лик, Краљевића Марка, сагледан кроз историјске изворе. Док је наша старија, традиционалистичка историографија плела митове и легенде око лика Краљевића Марка, исто као и Томазео, дотле је наша нова, критичка историографија, након Илариона Руварца, извршила ревизију вредности нашег средњовековног историјског наслеђа и свела поједине идеализоване личности на праву меру. Међутим, Томазео неће да зна за историјске изворе и за резултате научних истраживања наше прошлости, него велича и уздиже Краљевића Марка кроз приз-
.
У ОКОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ МИЛАНА БУРБЕВИЋА КЕПЕ ;
му народног предања. Томазео наводи п једну епизоду, коју Вук није забележио, али која је у најмању руку карактеристична за разумевање култа Краљевића Марка у Далмацији, Томазео прича: „Прије неколико мјесеца један спромашан сељак из Покровника, сеоцета крај Шибеника, дође једно јутро своме господару, и сав радостан ускликну: „Добра вјест, господару! Устао је Краљевић Марко! Вид јели су га тамо у Хрватској“. Затим му стаде потанко причати како се ствар догодила. Ова невина вјест која се одједном разњела, Бог зна како, у једном малом сеоцету Далмације, као неки сан који ће одлетети као облак, ова вјест неће изглелати смјешна људима који знају да је поезија рјеч, којом говоре стољећа, и да се у народној машти огледају небеске илузије". .
У својој студији о пашој народној поезији Томазео је посветио посебпу пажњу циклусу о хајдуцима. Са правим романтичарским одушевљењем за све што је херојско у нашој прошлости, Томазео приказује хајдуке као „дружину која је никла у крилу друштва и с њиме живи у непрестаној борби; то је нека врста синтезе насиља и човекољубља... Хајдук, пола јунак, а пола разбојник, драг је народу не само ради оног пијетета, којима обично тледамо на трагичну храброст, него и стога што је хајдук потоњи бич турске тираније". Повлачећи паралелу између наших хајдука и грчких клефти, Томазео вели: „Грчки клефта није ни у чему благороднији од српског хајдука, али његове пороке застире лакокрила пјесма, која лети кроз зрак као усијано тане. Напротив, српска искреност не уме да се претвара, него се открива у невиној истини, којом
прича и мане и врлине, и мрачне и свјет-_
ле стране својих јунака". Томазео такође упоређује први српски устанак и грчки устанак, и долази до ових закључака: „Очигледна је чињеница да је Србија, притиснута много већим тешкоћама и много тежим опасностима него Грчка; очигледна је чињеница да је Србија, мада је била мање вична турском буздовану него грчке клефте, у почетку овога вјека задивила свјет, устајући прва да се бори у свето име отаџбине земне и отаџбине вјечне, „за крст часни и слободу златну", у славу Бога и свога народа".
Има код Томазеа много романтичарског заноса за нашу прошлост, и то гледану кроз народне песме и народна предања, има много „кипећег одушевљења", што би рекао Скерлић, али има и непосредног осећања песничких лепота наше народне поезије која је задивила чак и једнога Гетеа. . у ;
Намеће се питање: ко је био тај, који је први заинтересовао Томазеа за нашу народну _ поезију Према истраживању Марка Цара, то је био Томазеов земљак и пријатељ Шпиро Поповић, који му је био при руци 1839. када је дуже време боравио у своме родном Шибенику, поново научио свој матерњи језик, који је у туђини већ почео заборављати, и поново почео читати народне песме, које је радо слушао још у своме детињству. једној. својој „Искрици“, Томазео се с топлом захвалношћу сећа свога друга, који му је даровао прву збирку народних песама: „Ако ја око половице мога живота почимљем изуштати ријечи моје материнске, теби сам, Шпиро, дужан, а раду. јем се да сам теби, јер срце имаш пучко и у крепости тихо". Е Ју
У своме „Естетичком рјечнику" (ртлопатјо Бзјенсо, Мџапо, 1853) Томазео на неколико места говори о Вуку, о нашој народној поезији, о нашем језику и о на-
тој књижевности, често недовољно коњ.
кретно без детаљнијих података, али већином афирмативно. Тако, на пример, товорећи о књизи Ат! Воџса о европској Турској (Рреће ртоутсје !мтсће 4' Еигора), објављеној још: 1840, Томазео вели: „Вук Стефановић, врло заслужан за српску књижевност, кад сам га запитао из које
"трубо демантовао
се књиге могу добити најбоља, најтачнија и најисцрпнија обавјештења о српским проблемима, упро је прстом у ову књигу". Међутим, Томазео не каже ни када му је ово Вук рекао, да ли усмено или писмено, ни где и којом приликом. У преписци нема трага о томе да су се они лично познавали. О Вуковим збиркама народних песама. Томазео говори на неколико места у своме „Естетичком речнику“. На једном месту вели: „У Вуковој збирци песама имамо песничко благо, коме би могао завидети свакп народ, био стар или млад... Саме Вукове песме пружају велико богатство, да се забележе изрази и прилози, који прате именице, као и употреба предлога, што представља добар дио и тачности стила и мисаоне финоће".
На другом месту (5!опа суЏе пеЏа јеНегала, Кота, 1872) Томазео поново велича Вука: „Овом Вуку дугујемо три свеске оних песама, којима се дивио Гете, а понеку и превео. Ко им се не би дивио, ако има смисла за песничку лепоту!"
ТУ својим успоменама из изгнанства (П зесопдо ево, МпПапо, 1862), када је оболео и ослепио, Томазео пише: „Бирилицу не могу више читати ни сричући слово по слово... Хтео бих да научим на памет, осим оно мало што их знам, још коју српску песму, за утеху у мојој тами, и за сеБање на место где сам се родио. Молим вас да ми препишете латиницом, не замарајући се много, из Вукове збирке по неку јуначку песму, нарочито одломке о боју на Косову и о смрти Краљевића Марка. Даћу их да ми чита онај, који не разуме језик, и ја ћу их учити слушајући их".
Томазео је желео да његов родни град Шибеник постане културни центар Далмапије и зато је предлагао да се у Шибенику оснује једно књижевно друштво, коме ће бити главни задатак изучавање п усавршавање српскохрватског књижевног језика. У свом „Естетичком речнику" он је објавио и један свој проглас „Новом словенском књижевном друштву у Шибенику" (А. ипа поуећа зосјеја 4! ЈеНеге 5]ауе пп Зеђепјсо), у коме вели: „Ново друштво може постати заслужним посветивши се нетовању језика, којим говори наш народ с великим жаром, почињући од Вароши па идући према брду. С народних сам усана научио дух и смисао оне складне м снажне отмености, којој сам се касније дивио у тосканском нарјечју и код великих писаца италијанских, латинских и грчких. Народти језик је заједнички свима сталежима, узимајући га с његовим богатством и чувајући да не изуби чистоту. Далматинци треба да уче језик од самога народа, који боље говори, и затим да га 06отаћују размишљањем п изучавањем братских славенских језика".
На другом месту Томазео детаљније говори о томе како он замишља то друштво: „Оснујте књижевно друштво... које не би носило печат академије, где се не би држала амбициозна и досадна предавања, него које би се посветило прикупљању по свој Далмацији п, по могућности, п по Босни и Херцеговини онако лепих израза и облика, које досад није забележио пи један речник". Затим лаје упутства ка-
кав би, по његовом мишљењу, имао бити —
речник српскохрватског језика. До оснивања оваквог једног књижевног друштва дошло је тек много касније, опет залагањем једног Шибенчанина, Божилара Петрановића, али не у Шибенику него у Задру. То је била Матица далматинска, основана 1861, уз материјалну помоћ бискупа Штросматера. Врло је карактеристично да је Томазео од тадашњих истакмутих српских писаца величао само Вука, док је Доситеја, Њетоша и Симу Милутиновића — Сарајлију критиковао. Тако, о Доситеју је у листу „Та Ратама" (1845) написао чланак, у коме га је напао баш због онога што је код њега било најнапредније: због његовог критичког става према цркви уопште, а према клерикализму напосе. Религиозни Томазео и раскалуђер Доситеј били су два антипода. Песника Његоша је Томазео ценио и о његовом „Горском вијенцу" написао позитиван приказ, али православног владику и одушевљеног русофила Њетоша нападао је са много претеране анимозности., Осим тога, они су се оштро су-с кобили и у питању припадности Далмације 1848. Док је Његош, стојећи на широким јужнословенским позицијама, не само говорио него и радио у прилог сједињења. Далмације са Хрватском — дотле је Томазео, као активан министар обновљене Млетачке Републике, на све могуће начине настојао да цело јужнословенско приморје, од Истре до Боке, поново постане млетачка провинција. Он у томе није успео, али је почетком шездесетих година, у доба народног препорода у Далмацији, постао један од идеолога аутономашке странке, која је водила изразито талијанашку политику. На овај начин, Томазео је у“ последњим годинама свога живота, илирске, словенске и јужнословенске идеале своје младости.
Једно је ван сваке сумње: без обзира на његову каснију политичку оријентацију и на његове неправилне ставове у питању припадности Далмације, Томазео је заслужан за нашу књижевност не само као писац „Искрица", него и као преводилац наших народних песама на италијански језик и као добар зналац Вуковог рада и културно-историјског значаја, који је он први објаснио италијанској јавности.
У тадашњим неповољним друштвенополитичким условима, када је тек требало извојевати јужнословенску културну афирмацију у иностранству, када је Вук својим збиркама наших народних песама учинио снажан продор наших националних вредности у Европу, Томазеов удео У томе не би требало заборавити.
Др Коста Милутиновић