Књижевне новине
КЊИЉЋЕВЕИ СТВАРАНИ
И КЊЕЋЕВВИ ЗНАЛИ
Наставак са 1. стране
кава. А као што писци признају врхунске књижевне зналце као људе свога сталежа, и кроз признавање неколицине налазе разло те „ла игноришу читаву институ.“ цију, целу једну делатност и велики број вредних научних радника, тако и књижевни историчари, теоретичари и педагози, кроз приближавање неколицини врхунских писаца, налазе оправдања да се за остале покажу тлувима. Афирмисани писци већ по природи улоге у којој су се нашли морају да прихвате нека обележја академског понашања, а то једнострана процена може да изједначи са показатељима вредности. Пре но што бисмо наставили са једним логичким редоследом тратања за разлозима нетрпељивости између писаца и проучавалаца литературе који су ван текућег књижевног живота, и пре но што бисмо покушали да покажемо коаико је овакво стање по културу штетно, морамо приметити да разлози и за једну пи за другу ОА поменутих _ нетрпељивости _ могу примерима, једним малим делом додуше, да се оправдају. Има безвредних писаца, и има неплолних научника. Уз то, и појам писца и појам научника се стандардизовао, постао нека врста институције; у доста се случајева АОПТАО ДО апсурдне ситуације кад добијање статуса писца и стицање научних звања постају крајњи циљ. Али, меко опширније психолошко и сопиолошко тумачење ове појаве показало би да су нетрпељивост и игнорисање о којима говоримо више резултат потребе за одређеним понашањем, свесно заузет став којим се покушава утицати на друштвени и културни статус једне професије и једне делатности, него што произлазе из искренот убеБења о месту сопственог посла У хијерархији културних и књижевних делатности. Примери би показали занимљиву контрадикторност да се, чак и у оним случајевима кад није у питању срећан спој књижевно-научних и књижевно-уметничких квалитета о чему овога “пута не желимо да говоримо — показују велике жеље и од стране писаца и од људи у научним институцијама за афирмацијом у суседној области. Многи књижевни историчари и књижевни теоретичари радо примају озваничене статусе писца и у случајевима кад је очигледно да нема никаквих изгледа да нешто допринесу литератури; писци се не ретко напрегну да стекну научна звања _ упркос очитој неподобности за постојаније ба вљење науком.
Изгледа дакле да се одсуство јавног и цивилизованог уважава. ња између писаца и књижевних стручњака везује за потребу чува ња сопственог угледа. А кад се по јава узме шире, кад се посматрај научне институције које се баве књижевношћу, на једној страни, и књижевничка удружења и још неке институције које окупљају писце, на другој, онда се чини да је узајамну одбојност условило осећање несигурности и неповерење. Разуме се, из сфере пси-
холошког доживљавања редовно.
се одлази у област практичних поступака, стварају се све веће стварне препреке за сарадњу и поверење. Нема сумње да је овај вештачки створен ривалитет знак извесних слабости и на једној и на другој страни. Он је вероватно подигао на виши ниво им специфичности односа унутар ових делатности. Све ово, наиме, подсећа на случајеве кад су уважени и компетентни универзитетски професори и шефови катедара пренебрегли дивно правило да свој рад обогате и напором да афирмишу сараднике који ће их понекад и превазилазити у способностима. Илм, у књижевном животу, кад се поједини писци нису сетили да, на разним местима са којих се утиче на литерарну атмосферу, на време нађу простор и за млађе своје колеге.
Размишљања би се могла наставити и кроз неке практичне ситуације које су са овим у вези. Могло би се, рецимо, поставити
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2
питање зашто наше универзитет-
ске катедре за књижевност нису покушале да искористе могућност да постану нека врста књижевних центара,'кад им је то олакшавала интимна, људска везаност знатног броја писаца за академску атмосферу. Могло би се трагати за механизмом који ствара зид између институција које се баве књижевношћу и књи жевног живота, механизмом који и оне писце подстакнуте на стварање у оквирима научних и педагошких институција, факултета пре свега, одводи у положај нетрпељивости и подозривости према истим тим институцијама. Исплатила би се такође и анализа проширивања одбојности о којима говоримо на утицајне сфере, преношења _ незаинтересованости, катедара за књижевност, на пример, према текућој књижевности и књижевном животу на наставнике разних тткола, уто мо папалза проширивања игнорисања научних радника које се од писатпа преноси према једном делу књижевне публике и према штампи.
И нова практична питања се намећу. Задржимо се ипак, овога пута, на општијим релацијама.
Чедомир Мирковић
ПРОБЛЕМИ НАШЕ ОПЕРЕ
Наставак са 1. стране
Залажући се за хитно и свестрано претресање положаја и стања у ком живи и ради Опера, ми желимо одмах да укажемо да проблем неће бити исцрпљен само _ финансијским санирањем. Реч је о дубљој и трајнијој незаинтересованости том проблематиком. Још је „Бела књига о Опери“, једна добро и паметно написана студија, указала на читав низ потребних „корелација“, а све се свело на давање једнократ не финансијске помоћи.
Садашња дирекција је, мислимо, ушла у срж проблема тражећи да Опера постане републичка, што никако не би смело да се схвати:као једна финансијска досетка, већ као суштински постављање ствари на своје место. Никада нисмо мислили, нити данас то мислимо, да је Опера само ствар људи који у њој раде. Опера је не само једна у Репубдици, већ и колос који се може усмерити само снагом друштва, тј. његових представника који њен „посао“ знају, цене и воле. Тако је у целом свету, и на Истоку, и на Западу, и нигде Опера није само — директор! Скала, коју тако често спомињемо, јесте читав труст мозгова, воље, знања, самопрегора, заљубљености, на чијем челу опет стоје, не један већ, четворица, у свету знана уметника и организатора, а паралелно, уз њихов бок, егзистира и управни савет са великим овлашћењима и то са градоначелником Милана на челу!
Према томе, ако Опера добије оно — републичко — место, које јој једино припада, онда можемо да се надамо да ће се приступити и њеном комплетном санирању и постављању, почев од правног, законодавног, статуса, па до свега онога што из тог произлази. У овом часу је више него икада потребно окупити све стварне снате, које — не заваравајмо се — нису бројне, и које би уз ствар ну помоћ друштва требало да одреде даљи пут и живот Опере, и да га тако одређеног одрже.
Истичући и стављајући у први план активан однос друштва према Опери, изјављујемо да постојећа организација никако не гарантује перспективан развој; па, према томе, ни стабилан уметнички живот ове наше врхунске музичко-сценске установе.
«
БРАНКО АЛЕКСИ: ЕКСПОНАТ СА ИЗЛОЖБЕ СИГНАЛИСТА У ЗАГРЕБУ
"упркос чињеници да никад није
· Ћи да је репертоар наше Опере
муокај 5 МО МИ• |
7 МА
Доследно усвајајући делегатски систем Опера је данас у свим својим самоуправним органима механички спој представника сво јих ансамбала, са једнаки! и истим правима. И тако, уместо органског јединства, добило се механичко, које никако не може да гарантује ни стручност ни одтоворност, већ упућује на „ривали-
"тет“ и на „задовољавање“ вечних
комплекса „нижих“ и „виших“ вредности. Да будемо још јаснији: на пример, Уметничко веће, које креира и води уметничку политику куће, а то значи пре свега избор репертоара и његових носилаца, састављено је од по јел: ног представника солиста, диригената, оркестра, хора и директора Опере! Ако се зна да се тај орган конституише на демократским и тајним изборима, дакле по принципима који не обезбеђују врхунску стручност, онда се може замислити каква се стварна опасност крије у оваквој прак си. Даље, репертоар се доноси на Мметнилком већу, али се усваја на Збору радних људи, који чине, по природи „посла“, У отромној већини чланови колективних ансамбала; дакле, мање стручни и мање упућени, онда се може сагледати каквој се судбини, не само репертоарска. политика, излаже. Утицај. друштва, код таквог
стања ствари, који се обезбеђује |
преко Савета целог Народног позооишта, јесте случајан и најчешће формалан, да га готово можемо занемарити, Утолико тре што се, не знамо зашто, тај утипај по правилу схвата као политичка, а не, пре света, као савесна стручна категорија, па самим тим и као политичка.
Мказујући на један, мада битан, вид и део проблема, подвлачимо да садашња пракса нужно води ка успоравању решавања и најситнијих, чак дневних, послова, У таквој констелацији једва да је могућно било шта на дуже план“ рати. У таквој констелацији, најзад, нужно преовлађује „здраво. -разумска" логика пред стручном. Штавише, она се нужно мора умртвити.
Истичући садашњу статутарну основу Опере, која тако постаје, и постала је, само „своја“, мислимо да смо тиме обележили и све остало што из тога произлази. Залажући се, пак, за један посебан и републички третман Опере, ми се никако не залажемо ни за какав административни и превазиђени начин управљања, већ само за доследно „подруштвљавање“ њених функција. оној мери у којој то њена природа и њен положај ) захтевају.
Без тог стварног и радног утицаја друштва, Опера мора да иде
месту на ком није била ни у најтежим нашим економским и друштвеним приликама. У сваком погледу! Никад мање активних и пуној снази солиста није имала, никад мање диригената, никад мањи и немоћнији сопствени оркестар, никад мањи број премијера и никад више — дугова,
имала мање личне дохотке! Свака од ових тачака су по једно замрзавање, а удружене оне вишеструко прете и траже већу хит ност разрешавања но што смо навикли.
Наслов нашег чланка био је ми остао — „На крају једне оперске сезоне“, па је било природно очекивати да ће у њему бити речи о збивањима у Опери у протеклој сезони. Познавајући ствар ну ситуацију у Опери, чинило нам се да је сврсисходније и хуманије одредити се према њој, да би се било шта рекло о оном што је она „као таква“ могла да
учини.
Ако огледало једне Опере јесте њен репертоар, онда се може реједна кривудава и неухватива „линија“ која и даље остаје на снази. Одричући се амбициознијих премијера, већ и из речених кадровско-финансијских разлога, Опера као да не схвата да је то
сама МЕ
О: |
надоле. А она је већ сада на оном.
најбољи и најсигурнији пут 04рицања и губљења публике По времена гостовања звучних имена — срећом, ове сезоне су изостала — чинили су ову ситуацију релативно сношљивијом, али су више штетили мисији Опере но њеној каси, јер се тако заваравала да стварно живи.
Иако су, даље, познати „стам; бени“ _ проблеми у београдској згради, ипак Народно позориште располаже и лепом земунском сценом, те с правом могло 0чекивати да ће Опера имати подједнаке амбиције са Драмом! друге стране, губи се из вида да повећани број премијера Оперу чини не само атрактивнијом, већ јој даје шансу да публику лиши дотрајалих представа, које су већ у таквом стању да не могу издржати никакав озбиљан Суд („Се виљски _ берберин“, „Оњегин“, Кармен", „Фаџст"...)., _ Уопште, велика је слабост наше Опере неодржавање професионалног нивоа постојећих представа. Пракса „омогућавања“ представа по сваку цену неодржива је, и морала би једном већ бити напуштена. Кад то кажемо не мислимо само на оно што се дешава „торе“ већ и на оно „доле“: неодрживо је извођење представа са три-четири прве виолине, Од којих нека чита „прима виста ; или да због недоласка Вердијевих труба њихов наступ попуни оркестар, што је било колико мучно толико и недостојно Опере једног главног града...
Нема сумње да је код толиког броја дела која Опера држи на репертоару тешко одржавати њи хов ниво и њихову уиграност. Стога би, у садашњој кадровској ситуацији, и солистичкој и оркестарској, било саветније смањити број играних дела, како би се чешћим понављањем преостадих, обезбедила и уиграност, а самим тим би се смањио и број — плаћених проба.
Све ово наводи на нужност повећаног броја премијера, које већ пуне две године изостају са сцене наше Опере. Тако смо у протеклој сезони видели само три премијере: „Вертера“, –„Јежеву кућу" Златана Вауде и, на самом почетку, Бартокову једночинку „Дворац плавобрадот“ уз Орфову сценску кантату „Кармину бурану“. Исувише мало! Неодрживо мало! Опасно мало! Поготову кад се има у виду да је „Јежева куБа“ одиграна свега 3—4 пута, чиме се значај те премијере успелог домаћег дела знатно умањио и умртвио. Даване у једном шароликом и популарном репертоару — који се непотребно и опасно злоџпотребљава — ове три преми јере и нису могле бити искоришћене као стварни театарски догађај, па природно то и нису постале, без обзира на своје врелпости, у случају „Кармине буране“ чак испод просека.
У том погледу може се рећи да је већи значај имала Травијата Милке Стојановић, и са неколико пуних кућа и безброј приказа и одјека у штампи и на телевизији, постала је стварни догађај сезоне,
Кад је већ реч о новитетима у Опери нужно морамо поменути и премијеру на „Кругу 101“ „Препирку са тангом“ од Рафаела Банфилда, коју је потписани имао част да оствари са Бурђевком Чакаревић. '
Додамо ам овом билансу им неколико узлета који су остварили неки солисти у старом репертоару, пре свега Радмила Бакочевић у „Норми“, вредну појаву Живана Сарамандића у насловној улози „Бориса“, као и запажено проширивање репертоара Радмиле Смиљанић улогом Мадам Бетерфлај и сјајно представљање младог совјетског диригента Ил мара Лапинша, мислимо да смо побројали све догађаје који су остали запамћени. Најзад, не заборавимо и четири успела излета Опере у Ниш, Лесковац, Чачак и Ваљево, који су колико охрабрење толико и подстрек.
Све у свему мршав биланс који би морао бити велика опомена за наступајућу сезону. На жалост, неки знаци, а пре свега споро „изгласавање“ репертоара, нису ни мало оптимистички. Неслу жбено најављен репертоар премијера („Салома“, „Еро с онога свијета“, „Турандот“ — у оквиру Пучинијеве прославе — и „Иван Сусањин“), ма колико да је мотао бити прихватљив и као такав поздрављен, изгледа да није наишао на одговарајући пријем у свим оперским „структурама“... и драгоцено време већ је изгубљено, па је тешко веровати да ће ове премијере и стварно бити изведене, чак и ако буду „из гласане“.
Јо: један разлог више да се сетимо почетка овог чланка. Још један разлог више да се мисли о нужним разрешењима ....
Слободан Турлаков
ЛЕТОПИС
Сигналнети у Загребу
Током маја ове године У Галерији сувремене умјетности У Загребу одржана је изложба под нази-“ вОМ „Сигнализам". Циљ _изложбе био је да прикаже основне то кове овог авангардног покрета који се развио и делује у нашој кул тури. Сама изложба и обиман ка талог штампан поводом ње, ката» лог који је поред уводног текста и сигналистичке визуелне поезије 0 бихватио јоши избор сигналистичких манифеста и библиографију, указали су на неке моменте и де лимично осветлили улогу коју је овај наш покрет имао и још је има у ликовним уметностима и литератури. Пре свега указано је на чињеницу да је сигнализам после на дреализма и нешто мање познатог зенитизма један од ретких покре та у нашој култури који се са јасно дефинисаним естетским ставовима уклапа, а на известан начин и проширује лепезу авангардних истраживања у свету. Сигнализам као покрет недовољно је познат код нас, још се налази у пу ном замаху и агоничком самопо. тврђивању на овим нашим, култур ним ширинама и дужинама. Нека озбиљнија разматрања о овој У најмању руку интересантној појави нису дали ни књижевни рецензенти, а камоли естетичари и књи жевни историчари. Изложбу у За. гребу, међутим, показала је да није прерано говорити о сигнализму и свему оном што је он покренуо и покреће у нашој књижевности. Она нас је подсетила да су поче пи тог покрета везани за 1959. годину и покушаје да се једном но вом и револуционарном поетиком заснованом на још свежим језичким амалгамима егзактних нау. ка супротстави владајућим поети. кама неоромантизма, закаснелог симболизма и традиционализма. Тај првобитни ток сигнализма трајао је готово читаву деценију непримећено у нашој литератури. Тек након штампања часописа, уклапања у међународне токове и првих већих међународних успеха домаћа културна јавност почиње да показује извесно интересовање за покрет.
У другој фази, која је отпоче ла отприлике 1968. године сигнали зам проширује своју базу која се до тада ослањала само на неколи. ко грана, да тако кажемо, класич. них, егзактних наука и истражи. вачке поступке све више заснива на кибернетици, теорији информације, феноменолотији, теорији ига: ра, структуралној лингвистици, ма тематичкој комбинаторици, проу. чавању ексцентричних облика је зика, и другим. Ову фазу карактерише појава компјутерске и нагли развој сигналистичке визуелне поезије која је дотле само руди ментно егзистирала у покрету. Ов де морамо одмах да напоменемо да ова два песничка облика нису једина новина коју сигнализам уно си у нашу поезију. Сигнализам у песништву не може се везивати само за визуелну и компјутерску по езију, нити се може покрет у це лини идентификовати са овим пес ничким облицима као што је већ то изгледа постало уобичајено. Ова два нова песничка облика свакако су најистуренији, најуочљивији и најшокантнији видови испољавања сигнализма у литератури али он нису и једини. .
Хуморна и протестна поезија песнички су облици који од рани. је, наравно, постоје у нашој књи жевности, али већ због самог антатонистичког става покрета према владајућим о струјама – неоромантизма и традиционализма, онда раз ним видовима литерарног конформизма и специфичном односу који свака авангарда има према тренутним и прошлим литерарним, друштвеним и другим појавностима ови песнички облици у сигнализму АО. ведени су до својих крајњих могућих граница па су као такви и До били сасвим нови квалитет. Ту се не може пренебрећи ни шатровач-
ка поезија којом сигнализам показује једно дубље интересовање за језик. Такође додајемо и феноме. нолошку поезију и поезију добијену помоћу математичких модела, као апсолутну новину коју сигнализам уводи у нашу литературу. Од облика који се не користе је зиком као изражајним средством поменућемо сигналистичку мани. фестацију (гестуалну поезију). Још једним својим специфичним видом, атематском поезијом, ли шеном свим осим чисто пес. ничких и језичких аспирација; песништвом игре слика, чулних сензација и надасве трагалачког искуства сигналистичка поезија су. протставља се етзистенцијалној па: тетици свеукупног досадашњег пес ништва.