Књижевне новине
КУАТУРА И ДРУНТВО УМЕТНИЧКИ АМАТЕРИЗАМ У (СРБИЈИ
1.
СТВАРАЛАЧКИ аматеризам, који |
је истинска потреба сваке про-
гресивне културне стварности, не '
може се заобићи ни у нашој културној политици. пре света, због великог утицаја који има у културном штвеном животу уопште. Ево – неколико примера:
— Аматерско позориште у Кули окупља љубитеље позоришта готово свих националности у овој познатој вишенационалној средини. Оно представља средиште позоришног живота општи. не. Рад овог колектива је створио позоришне навике. Зато сцена у Кули има разноврстан про. грам, у коме учествују и аматерске групе из осталих места,
истакнутијих
као и готово сви виђенији профе- |
сионални позоришни ансамбли.
— Културно-уметничко друштво „Абрашевић“ из Ваљева омогућава, у својим различитим секцијама, да се и млади и стари, и радници и Баци, службеници и професори, уметнички и стваралачки испоље. Ваљевски аматери стварају такву климу из које, за узврат, ничу захтеви за веома богатим културно-уметничким програмима.
— Студентско културно-уметничко друштво „Бранко Крсмановић“ има ансамбле чија уметничка вредност премашује оквире Београдског универзитета.
— Хор „СоПемит сапогит“ из Приштине озбиљно утиче на стварање музичких навика, али и на интересовање за најразноврс. нијим музичким програмима.
— Културно-уметничко _ АРуштво „Светозар Марковић“ из Новог Сада је свој програм засновало, тотово у једнакој мери, на афирмацији младих стваралаца, као и на културном образовању младе публике.
+, .
— Аматери у Новој Вароши, окупљени у“ Дому културе, својим многобројним активностима помажу да се уметничке. приредбе које се одржавају у њиховом крају шире прихвате. .
— Аматерско позориште „Мадач“ из Зрењанина и Аматерско позориште „Бађа“ из Руског Крстура, осим приказивања 40брих сценских остварења, представљају изразита средишта националних култура, култура маБарске и русинске народности.
— Аматерски колектив у Смедеревској Паланци, Великој Плани, Нишу, Параћину, Суботици, Титовом Ужипу, Шапцу, Бечеју, Кикинди, Вршцу, Неготину, Зајечару, _ Обилићу, _ Призрену, Урошевцу, Краљеву и још неким местима остварују, исто тако. вредне резултате у културном животу својих средина,
2:
Има, међутим, места која аматеризму придају веће моћи него што их он има, нарочито кад су у питању програми који су знат“ но јевтинији од оних програма које приређују професионални ансамбли. Тада се у аматерским активностима обично не води довољно рачуна ни о садржајима, ни о резултатима, већ се, углавном, они своде на стати“ стичке бодове у извештајима. Разуме се, аматерима смета присуство осталих културних и уметничких пропрама, као и средстава за јавно посредовање, пре свега телевизије. Смета им, У ствари, културна, уметничка утакмица и конкуренција. Ово је нарозито карактеристично за средине у којима је једнострана културна поанитика. _ Шсто тако, аматеризам је У неповољном положају и тамо гле му одричу или умањују значај, утицај и смисао. То се огледа и у непостојању услова за раа аматера, као и У потцењивању аматерских програма, У тим срединама · често се аматерским манифестацијама. супротстављају знатно скупљи програми, забавне приредбе на брзину створених професионалних трупа.
3.
Пре света, културна. па мора да одбаци схватање да ф теризам може да замени тотов
целу културу, као што, исто Ји ко, мора да прихвати тледишт
Наставак на 2. страни
Милош Јевтић
Не може,.
и дру-'
ено
БЕОГРАД, 1. СЕПТЕМБАР 1974. ГОДИНА ХХ“" БРОЈ 470 ЦЕНА 3 ДИНАРА |у
АБИ
ЛИСТ за КЊ
СЦЕНА ИЗ ФИЛМА „ДЕРВИШ И СМРТ" ЗДРАВКА ВЕЛИМ ФИАМ ЈЕ У ПУЛИ ДОБИО „ЗЛАТНЕ АРЕНЕ" ЗА РЕЖИЈУ,
ФЕСТИВАЛИ
У ·: а“
ЗР ЗЕ ЖЕВЛОСТ И КУЛ
ИРОВИЋА, РАЂЕНОГ ПО ЧУВЕНОМ РОМАНУ МЕШЕ СЕЛИМОВИЋА, КАМЕРУ, СЦЕНОГРАФИЈУ И МУЗИКУ
ТУРУ
ПОЈАВА „БЕЛОГ ТАЛАСА“
Поводом овогодишњег фестивала југословенског филма у Пули
АКО ПРИХВАТИМО као чињеницу претпоставку, која се обистињује посљедњих неколико година, да је наша кинематографија изузетно неорганизована и дјела, и значајна и безначајна, настају искључиво као напор поје динаца, редитеља, онда је овотодишња пулска смотра заиста донијела више но што је и највећи оптимист могао очекивати.
Наиме, „Ужичка република", „Дервиш и смрт, „Лет мртве птице" су несумњиво цјеловита, редитељски и сценаристички умјешно урађена дјела која иду, свако у свом жанру, у врх наше кинематографије. Ми од „Козаре" нисмо имали тако значајан филм у жанру народне епопеје као што је „Ужичка република", ми никада нисмо имали филм са историјским костимом у којему је тако знадачки све спољашње подређено високом интензитету литерарно-дијалошке вриједности текста им, коначно, ми одавно већ нисмо видјели у нашем филму, и поред нејаког сценарија, такво мајстор. ство филмске режије као у филму „Лет мртве птице.
Ако тим најзначајнијим оства. рењима додамо несумњиви шарм ратне комедије, у „Црвеном уда“ ру", присност дјечије безазлености м „Капетану Микули маломе и досљедност у симпатичној деби. тантској дрскости у филму „КА пукло да. пукло" — доћи ћемо до бројке која за једну националну
кинематографију значи резултат који никако није за потцјењи. вање.
На жалост, Пула је показала да се у нашу кинематографију увлачи
сеци Душан Вукотић именовао као опасност од „бијелог таласа. Неки редитељи снимају филмове са савременом тематиком у који“ ма се та савремена тематика третира на поједностављен и, рекао бих, недостојан ' начин по томе што потшјењују нашег тледаоца мводећи та у значајне друштвене проблеме на површан начин, Је: на нова врста лакировке, · „бијели. талас“, товори. о проблемима са циљем да се говори површно, за бавно и парадерски. Филмови као што су „Кошава“ и „Депс“ су ул раво карактеристични по томе. Ос тављам по страни мотиве ствара лаца ових филмова, као пи њихову
у за прагматичним и брзо. метним успјехом, али естетички гледајући ту је заправо ријеч о мијешању жанрова. Наиме, повр.
шно третирајући значајне пробле ,
ме нашег друштва У својим филмовима они драмске елементе
прилагођавају спољашњим, удеко-_ дају-
тумачењима,
ративним _ тум: извјестан лакокрили и
ђи УМ оперетски
рухвно, не чине услуцу Ни ОНИ-
да сва
и једна појава, немила и недрага, коју је.прије много мје-
· куша да
смисао. Тиме, на-
ма за које такве филмове пра. ве трудећи се да буду актуални и „употребљиви“.
читдедно, садашњи тренутак
"наше кинематографије, што је по
казала ХХТ Пула, потврдио је неке значајне тенденције нашег филама. У сфери његовања традиције НОБ-а, у сфери преношења литерарне традиције на филм и у сфери филма за дјецу, овогодишњи резултати су не само занимљиви већ и значајни. Рак-рана наше кинематографије — савремена тема — није залијечена. Штавише, по. кушаји, невјешти и нејаки, поку. шаји који се крећу у домену „бијелог таласа", указују на ту бољку још жешће и болније. Ако је амбиција наше кинематографије актуелан, ангажован и снажан филм са савременом тематиком, он мо. ра бити далеко и од црног и од бијелог таласа и од прно-бијелот, дакле клишетираног филмског из раза.
Тај, међутим, проблем може се, по мом мишљењу, разријешити само организованом друштвеном ак: пијом која ће дати реалне претпоставке за искрена и надахнута умјетничка остварења. У неорганизованој кинематографији до та квог филма може доћи само случајно. |
Утолико мање треба потијењивати овогодишње добре филмове. Сигурна, занатски прецизна рука Жике Митровића није поновила домете који су већ освојени у жанру филмске народне епопеје,
или их усавршила, већ је своју
самоувјереност показала дајући томе жанру нове елементе. „Ужичка република" је наиме заснована на изразито. документаристичкој
· интерпретацији материје тако да
је ту сценаристичку интенцију
досљедно и вјешто слиједио и ре.'
дитељски поступак. То опредјеље-'
ње није само досљедно спроведено, и у сценарију и у режији, у интерпретацији постојеће грађе већ и суштинској организацији
визуелне грађе па се аутентичном
документарном материјалу.из П свјетског рата, који у драматуршкој концепцији постаје значајан фактор за објективизацију дога. ђаја и догађања, и по интерпретацији и по визуелној фактури, при; датођава и све остало што овај филм омогућује као реалну и мо.
о тућну причу. ;
Митровић је,.дакле, био досље-
"дан у покушају" реалистичке ре-
конструкције Ужичке републике
који носи истоимени на-
зив. Он се није либио да, као што то и бива у народној епопеји, попричу исприча од почет-
ка до краја тумачећи и опште и.
· појединачно, и објективно и суб
јективно, са једнаком жељом да све буде и јасно и прецизно. Отуда је овај филм фреска великих размјера, можда одвећ великих,
али се у највећем дијелу; осим у посљедњој петини, гледа са знат ном пажњом. Оценаристички узев, посљедњи дио филма није дово:-
по прецизно компонован тако- да
тледаоцу умјесто закључка људ; ских судбина и финала историјског догађаја остаје да бира између жеље за јасноћом приче и покушаја . да се непотребно све судбине, једна за. другом, безразложно испричају. Режија је и ту, завршном сценом, нашла ефектно рјешење: али је у расплитању суд бина дозволила одвећ непотребне дужине и тиме стављала тледаоца у позицију да непрекидно очекује крај а да он тешко пристиже. ко се за Митровићев редитељ ски поступак може рећи да је осЛобођен сваке присности и топлине треба, истовремено, нагласити да је он ослобођен и сваке па тетике и потребе за лажним интимизирањем. У овом жанру, којем припада „Ужичка. република", обје ове особине редитељског приступа материји и поступка могу се, с разлогом, узети и као врлине. То се нарочито осјећало у раду с глумцима. Сви су они, а нарочито велики: број младих глума ца, имали прилику да створе ликове који су саставни дио приче, не прича по себи. Они су ту шансу користили и искористили. ·Неке одвећ развијене епизоде, као што је епизода пекара којега је играо Прлдичко, умањивале су и редитељ ску ефикасност и упозоравале на стилско нејединство унутар фиалма. „Ужичка република" је дјело
· сигурне, провјерене ефикасности
у интерпретацији једног епски обо јеног догађаја. То је дјело које је потребно и нашој кинематогра-
·_ фији и:нашим гледаоцима. ·
отпуно другачију намјену, и приступ материји, доноси . филм Здравка Велимировића „Дервиш и омрт". Велимировић је имао. изу. зетно тежак задатак да знатну интелектуалну слојевитост Селимо. вићева романа покуша дајпреиоке у други умјетнички медијум. Сценаристи, (Борислав _ Михајловић. -Михиз и Здравко Велимировић)
су сценаристички ту интерпрета
цију романа из темеља прилагодићи филмском језику на тајна. чин што су фабулативне елементе романа чврсто повезали и ство рили реалне оквире за друштвено догађање једне унутарње драме.
· Истини за вољу, сви су ти еле.
менти фабулативне нарави посто. јали у роману али оу, због превасходно литерарно-медитативне структуре романа, с правом били запретени и недовољно раз вијени. Та прва адаптација мате рије извршена је прецизно и вје што а није ни у једном детаљу
изневјерила Селимовићев роман,.
Наставак на 2. страни Ц :
Вук Крњевић
овом БРОЈУ ==
Божидар Ковачевић: ТРИ СТОЛЕВА „АСАБАГИНИ.“ Миленко Мисаиловић: МОЋ и НЕМОЋ АНТИТЕАТРА
ПОРТРЕТ — о Милутину Петровићу пише Слободак Ракитић
ПРОЗА Вере Колаковић
ПОЕЗИЈА · Стефана Митровића, Велимира Милошевића, Војислава Вулановића, МНенаљла Ралановића, Александра Секулића и Марије Пеакић-Жаје ФАЗИЛ ХУСНИ ДАГЛАРЏА, добитник овогодијињег Златног венџа на Струшким песничким љвечерима — пише Славољуб Ђинђић
Радојипа Таутовић: ПОУЗИЈА ЕДУАРДА МЕЖЕЛАЈТИСА гатара
Бранко Бојовић: КАКО СЕ У НАС ПИШЕ О УРБАНИЗМУ 0 ДРАМСКИМ ПРЕДСТАВАМА НА ДУБРОВАЧким ЛЕТЊИМ ИТРАМА — пишу др Рашко Лаовановил и Влалимир В. Предић 0 ПУЛСКОМ ФЕСТИВАЛУ пише Вук Крњевић
0 НОВИМ КЊИГАМА Живана Милисавца, Жарка Команина и Растка Петровића пишу Миливоје Марковић, Иван Ивановић и Милутин Срећковић
СТАВОВИ
ХОНОРАР и ЊЕГОВО НАЛИЧЈЕ
НА ИЗГЛЕД, не налазимо се у си.
туацији да нам опадање животног стандарда угрожава развој културе и уметности, али из свих анкета и анализа о материјалном положају уметности и књижевности произлази да је у свим областима материјална база недовољна или: слаба или пак нерационално коришћена и да је то основни разлог што многи писци и уметници, у борби за егзистенцију, иду, притиснути невољама, линијом мањег. отпора; баве се ефемерним стварима које су рентабилније, а стварају у тренуци. ма кад им услови не допуштају да. креирају ништа више до осредњу _ литературу. Хонорари за књижевна, научна и уметничка дела су тако ниски, ако. се изузме делимично телевизија, да аутори нису стимулисани за рад, а што стварају то је резултат више ентузијазма и жеље да се по сваку цену буде у центру збивања, буде присутан својим талентом и знањем у колотечини уметничког живота.
У највећем броју случајева аутори не само што нису на добитку, него испада да сами финансирају креативну делатност којом се баве или разна преда. вања, семинаре, дискусије. Само изузетно талентовани и продуктивни писци чија су дела ушла у школске програме могу рачунати на адекватне хонораре, али само зато што су у положају који издавачу не допушта диктирање услова. Ретко ће се који романописац похвалити да је добио милион старих динара за роман или за књигу приповједака, мада су то данас само две солидне месечне плате. Сам тај податак јасно говори да је писац у лошем материјалном положају и да је друштвена награда за њетов уметнички рад изгубила свој стимулативни смисао.
Ако се пажљиво анализирају сви елементи ауторовог рада, испашће да њему није исплаћен ни чисто мануелни труд уложен у уметничко дело. Роман се не може с стварати компјутерским путем; до њега се мукотрпно долази кроз неколике фазе творачког и критичког поступка самог аутора (Толстој је, колико је познато, седам пута прерађивао и дотеривао роман „Рат и мир“), затим следи лекторски посао на рукопису, након њега још једна верзија ауторова, поновно прекуцавање материјала, упоређивање рукописа са лекторисаним текстом да не би промакле неке стилске и техничке грешке. Најзад рукопис захтева да и књиговезачки буде обрађен. Но ни ту не престаје брига ауторова за рукопис, Чак и кад је у штампарији сложен, писац прати његову судбину преко отиска, без обзира на коректорски посао. Он
је чак заинтересован.и за супер-
ревизију текста и, ако му се укаже могућност, завириће и у ту Наставак на 11. страни
Драгутин Вујановић