Књижевне новине
УМЕТНИЧКИ АМАТЕРИЗАМ У СРБИЈИ
Наставак са 1. стране
да аматеризам није ван културе, да није никакво „слепо црево“ културног живота и уметничког стваралаштва.
Осим тога, аматерски покрет, који данас у нас, углавном, чине велике аматерске групе, мора да се прошири и на уметничку активност аматера-појединаца. Свако аматерско остварење, без обзира на то да ли је и формално укључено у постојеће организационе шеме и систем, појединачно или колективно, (ако има аутентични звук), треба да добије признање и потврду за допринос културном напредовању своје средине.
4,
Као део културе, аматеризам очекује (слично свим осталим културним активностима) да буде јавно процењиван и оцењиван. Зато нису довољни само фестиваАм, већ је нужно да и средства за јавно посредовање (штампа, радио и телевизија), у својим интересовањима _ за стваралаштво, критички процењују и популаришу аматерска остварења.
Аматеризам не може да остане по страни од јавне, стручне критике укупног културног живота. У том случају, аматеризам, што је, ваљда, неоспорно, не може да тражи ни посебан статус, нити може да се заклања иза посебног стила, израза или програма, који би означавао специфичну, а по вредностима нижу „аматерску“ културу.
Аматерски рад је замишљен, а најчешће и оствариван, искљу= чиво као културна (а не као: мимо-културна, ниже-културна и не-културна) _ делатност. –Уосталом, шунда се одбацује не зато што му је творац аматер или професпоналац, нето само зато што нема аутентичну културну вредност.
5.
Као и култура у целини, аматеризам није без материјалних тешкоћа. Појединачни случајеви материјалног обезбеђења не могу бити доказ да је непотребна заједничка брига за бољи материјални положај нашег културног и уметничког аматерског стваралаштва.
' Аматеризам У културе мора да место, које би одговарало његовим уметничким моћима и друштвеном значењу. Иако аматеризам може, чак више него остали облици културног живота, да осигура _ материјалну — подршку најразличитијих носилаца друштвених средстава (радне организације у привреди, месне зајед-
финансијама
нице, заједнице образовања, и многи други, могу, зависно од ширине и вредности аматерског
рада, да помажу и финансирају аматерске програме), не треба због тога да има мању помоћ из редовних, званичних „културних каса“,
Милош Јевтић
ПОЈАВА „БЕЛОГ ТАЛАСА“
Наставак са 1. стране
“
Редитељски поступак је слиједио ову интенцију. Он је причао причу а није интерпретирао роман. Међутим, у интерпретацији ликова Велимировић је имао не. ких потешкоћа које није успио До краја да ријеши. Два веома важна лика, лик Хасана (Борис Дворник) и Кадинице (Оливера Катарина), потпуно су се ижљебила из лежишта Селимовићева романа и рекао бих умањила високи ниво адаптације дјела за филм. Дворник је, наиме, медитеранском понесеношћу одвећ по једноставио лик сводећи га на ка-
сабалијског пустахију, а Оливера ·
Катарина је Кадиницу представи ла као ласцивну заводницу, скоро као играчицу чочека. Међутим, најприближнији, срећом по филм, Селимовићу био је носилац главне улоге Воја Мирић. Могло би се с правом рећи да је Мирић први наш глумац који је успио да изузетно сложену личност, и по емоцијама и по идејама, по духовном и душевном животу, изнесе до те мјере сугестивно да се може говорити о изузетном глумачком филм ском 'остварењу. Уз редитеља и сценаристе Мирић је несумњиво највише придонио успјеху овог дјела. Истакао бих и изванредну епизоду Бранка Плеше.
има. стабилно ·
" Осмишљеност Велимировићеве
режије може се лако уочити, по-_
ред вјештине у причању саме при че, у томе што историјски костим ни најмање не смета увјерљивости те приче. Велимировићева одмјереност у коришћењу свега деко: ративног омогућила је да прича буде ваљано смјештена у вријеме и простор а да ни најмање не омета саму причу. Штавише, из. вјесну интелектуалну температуру у интерпретацији романа успио је Велимировић да постигне. Нарав. но, он је ријетко достизао литерарну вриједност текста романа али је смисао људске дрг > Ахме-
· та Нурудина преточио у рилмску
слику. Причајући причу о Нуру дину, Велимировић је понекад ољ већ једносмјеран у праћењу фабу. ле али је, исто тако, ефикасан у праћењу судбине Ахмета Нуруди“ на. У интерпретацији Здравка Велимировића Нурудин је одвећ човјек од акције а премало љу„ско биће у чијој се свијести пре. ламају велика људска питања о смислу љубави, власти, моћи, при. јатељства. Али, и Велимировић и Мирић стварали су једног могу ћег, истинитог, жестоког Нуру: дина.
„Дервиш и смрт“, филм Здравка Велимировића .је, несумњиво, значајан наш савремени филм који је једно литерарно дјело не само пренио на филмско платно већ је то ново дјело настало на основу литературе и само по себи умјетничко дјело које има вриједности по себи. А давно је већ од оног времена када је то пошло за руком Федору Ханжековићу у филму: „Свога тијела господар“, У
филму који је рађен на основу.
дјела које је филм превазишао.
Јасно је да наша-кинематографија постиже највеће успјехе ос тављајући по страни актуелне“про блеме савременог живота. Она се, додуше, појавом „бијелог таласа" формално бави савременом тематиком али је такав приступ тој те матици лошији но никакав. Извјесну новину у интерпретацији са. времене теме донио је несумњиво млади Грлић, Али, та је новина одвећ апартна, одвећ заошијана у приступу материји да би се мог-
СЦЕНА ИЗ ФИЛМА „ПАРТИЗАНИ" СТОЛЕТА ЈАНКОВИЋА
Ало говорити о задовољењу потре-
бе за тумачењем савремене тема. тике, Наиме, Грлићев филм „КУд пукло да пукло" одвећ је артифицијелан у приступу и одвећ ра слојен у интерпретацији материје да би потпадао под категорију ту мачења непосредног догађања у
нашем савременом друштву. Ова.
одредбеница никако не треба да умањи значај и појаву овог симпатичног дјела. Напротив. С раз логом се може рећи да редитељ ско умијеће и изванредна глумачка игра Младена Будишћака дају овом филму несвакидашње врије дности. Грлићев деби је изузетно сигуран и занимљив већ и по по. себној врсти хуморне интерпретације материје која с лакоћом ос. цилира између трагичног и комичног. Ова трагикомична фарса за. иста је понекад неодољиво смије. шна, кад је до краја сценаристички дефинисана, као што је у најмању руку за гледаоца индиферен тна кад је одвећ препуштена самозадовољству филмског израза.
Због чега је у овој Пули било одвећ мало смјелих тематских захвата а одвећ присутне жеље да се направи филм са савременом темом који ће фељтонистички нео бавезно задовољити истинску по. требу наше кинематографије за актуелном темом Као што каже један филмски критичар, то се не када звало конформизмом. Опрез који води у конформизам не користи ни умјетности ни друштву.
Да ли ће тај талас конформиз. ма заиста успјети да се консти. тушше у „бијели талас", о којему је говорио Душан Вукотић, или ће будућа организована кинематографија успјети да створи усло. ве за развитак свих филмских жанрова, од којих ће један бити и истински, ангажовани критички филм са савременом тематиком, видјећемо на идућој Пулдској смо. три.
Дотле, гледајте „Ужичку репу“ блику" и „Дервиш и смрт". И још понешто у нецјеловитим филмовима. '
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2 | вук Крњевић
-Р
| дЕТОПИС | а Радови Архива ЈАЗУ
'
АРХИВ ЈАЗУ у Загребу, један од најбогатијих и најбоље уреБених историјских архива у ЈУтославији, садржи драгоцене до-
кументе из политичке, друштвене, социјално-економске, култур“ но-просветне, књижевне и уметничке историје свих наших народа. Била је срећна замисао управо овога Архива да покрене један годишњи зборник који ће доносити систематски обрађену архивску грађу са коментарима из ове богате ризнице“ изворне грађе из наше прошлости, Под горњим насловом појавиле су се до данас две књиге ове нове едиције, у зналачкој редакцији пред седника ЈАЗУ Грге Новака и научног саветника Ивана Илића. М овом кратком и непотпупом приказу биће споменути само неки од најважнијих текстова.
Маја Новак објављује статут братовштине св. Јакова у Задру, који има изузетну важност, зато што се битно разликује од свих других _ статута. _ далматинских братовштина.
Од посебног су значаја нови прилози из историје Југословенског одбора у Лондону. Мако је
+0- овој „теми. већ- релативно доста.
писано у домаћој и страној исто-
_риографији, Звонимир. Пасек је У ћ „Радова" објавио
првој свесци два текста иу другој свеепи још два текста, која доприносе" ближем и свестранијем сагледавању ове сложене проблематике. првом прилогу допунио је библиографију о Југословенском од бору. У другом прилогу објавио је још непубликоване забелешке са седнице југословенске политичке емиграције из 1915. и 1916. У трећем прилогу објављује записнике седница Југословенског одбора из 1916, 1917. и 1918. У четвртом прнлогу _ публикује писма књижевника Владимира Черине из 1915. и 1916. Анти Трумбићу.
Владимир Тартаља-Келемен У првом прилогу даје податке и грађу за будућу монографију о Фердинанду Кикерецу, хрватском сликару друге половине ХТХ века, а у другом прилогу објављује писма историчара уметности Изњдора Кршњавога кнјижевнику Ладиславу Мразовићу, интересантна као грађа за познавање ул турног живота Хрватске у доба Штросмајера и Рачкога.
Коста Милутиновић објављује два прилога о великом југословенском научнику Валтазару Богишићу. У првом прилогу износи појединости о животу и раду ово“ га истакнутог Дубровчанина у Ру-
· сији, као професора историје сло
венских права на Новоросијском универзитету у Одеси. У другом пралогу _ оцртава _ дугогодишње
Це 4
пријатељство Богишића и песни: ка Лазе Костића, с којим се упознао још у Бечу, као студент.
годинама у Паризу, Богишић је много урадио за Костићеву књижевну афирмацију У Француској.
Мухамед Жлраловим осветљава научни лик оријенталисте Алексеја – Олесејицкот, некадашњег кустоса Оријенталне збирке ЈАЗУ и доцента турског језика на Филозофском факултету у 3агребу, поводом 36тодишњице његове смрти, Уз текст о његовом научном лику објављена је и биОлиографија његових радова.
Дорис Баричевић у једном при логу обрађује један вид проблематике павлинског вајарства на прелазу ХУП у ХУШ век, а У другом приказује делапност Ивана Мартина Гитла, „стукадора" загребачког бискупа МаксимилиЈана Врховца, истакнуге личности у историји Хрватске свога доба.
. Бурђица Цвитановић приказу. је Бартола Фелбингера као зачетника и интерпретатора сакралне архитектуре стилског раздобља барокног класицизма у Банији.
Са оваквом богатом и разновроном садржином „Радови" Архива ЈАЗУ заслужују · паж њу читалачке публике, која има интересовања за теме које се у овој едицији обрађују. _ (КМ)
7
" Пикаеове
илустрације уз „Целестину“
|
У Бону, у Галерији жеља, изложене су Пикасове илустрације уз „Целестину", Тим поводом У немачкој штампи се пише да је последња књига коју је Пикасо илустровао и која сада са шест година закашњења излази на тржиште, главно дело шпанске литературе које се појавило 1499. у Бургосу. Претпоставља се да је аутор или коаутор Фернандо де Рохас, који се у својој трагикомичној драми за читање, од ритерског романа, преко трубадурског песништва, враћа чак Те ренцију. Главна фигура фабуле, од које се човеку диже коса на глави, јест Целестина, достојанствена матрона и подводачица, која, пошто је Калисту и Малиби
помогла, бива- убијена од разбој.
ника. Да је Пикасо, како. његови
пријатељи обавештавају,-ово де.
Ло волео, да: су га фигуре н си-
туације радње константно интри-
гирале, види се на његовом гра-
фичком делу. Прва Целестина датира из 1903. године. У милу-
страцијама насталим 1968. фигуре су дефинитивно и савршено постале Пикасоова бића. Римска антика, шпански средњи век и нововремена фигурација бивају сип кретички сакупљени на безвременој позорници великог свегског позоришта, код које и гле далац као воајер бива увучен У игру и представу. Књига садржи 66 цртежа, заправо „радирунга" при чаму тај термин тек наговешта ва невероватно компликован и стал но променљив штампарски поступак. Исцрпљују се све могућности бакротиска, од радирунга У контурама до тлинасте акватинте, укључујући и поступак покривања и стругања, али не као виртуозну техничку игру, већ да би се радња и догађаји населили у различите нивое реалности. Мосталом, ове илустрације не представљају посмртну премије. ру. Оне спадају у знаменити циклус 347 илустрација које су настале између 16. марта и 5. октобра 1968. и које су 1969. већ и у Немачкој приказане. Само што су тад сматране за неку врсгу дневника, за графичку поруку Цикасову. Данас се зна да се од носе на једну литерарну подлогу и да је Пикасо у „Целестини“ на-
· шао идеалну материју. (А. Б. П.)
ПАБАО ПИКАСО; ЈЕДНА ОД ИЛУСТРАЦИЈА ЗА „ЦЕЛЕСТИНУ"
"лирског субјекта домаши
1 МЕМОЕЈЛАМ
ВЕЛИМИР Живојиновић – МАЗЗУОКА _
(1896—1974)
Песник – Велимир „Живојиновић Мавззика објавио је само две збирке песама, „Ведре и тамне ноћи“ (1922) и „Одблесци у ВО.ди“ (1928). Први избор из његовог стварања, под насловом „Сти хови“, објављен је 1934. године, а други, са насловом, „Песме“, 1965. године. После објављивања. првог избора песме је штампао само још једном, у часопису „Књижевност“ 1951. године. Џа ипак, он се због свег свог рада, дакако првенствено због песничког, броји у истакнуте наше писце, у песнике који, ако већ не. ким изразитим новаторством нису подстицали и водили авангарА на кретања српске поезије овог века, али су општом вредношћу свог рада били гарант њене, разноврсности, свакако њене квали тетне разноврсности.
Можда се права и, разуме. се, врло уопштена оцена Маззиктов песничког рада може сажети у помало овешталу већ али тачну формулацију: Маззика је својом особеном поезијом освојио и јед но од особених места у српској поезији, Та је формулација тачна било да се прошири уверењем Бошка Новаковића, по коме је овај песник „после првог светског рата нашао властите тонове ко. јима је чувао личну обележеност у динамици и мешавини уазних модернистичких струја, или пак уверењем Миодрага Павловића, по коме је Маззика у ствари У раскораку са својим временом
ВЕЛИМИР ЖИВОЈИНОВИЋ МАЗЗЈОКА
— он пише као и други представ ници његовог поколења и, условно говорећи, на начин сличан њиховом, али објављује кад се појављивала млађа песничка генерација „која је већ увелико оцртала нове песничке видике“ (очевидно, реч је о односу према · „модернистичким _ струјама“ које и Новаковић спомиње). Како год било, Велимир Живојиновић Маззика сврстава се у интимистичке песнике, у испове. дне, у песнике меланхолије и сми рене резигнације, у лиричаре ко. ји кроз своју осећајну оптику пропуштају читав спектар тема које се у формулу Ачмрски сензибилитет могу ук лопити, Па ипак, рекли бисмо да је Миодраг Павловић био у праву кад је, радећи други избор Живојиновићевих стихова чи пи. шући за њ предговор, констато. вао њихов општи конзервативан карактер, тачније, једну општу конзервативну песничку позиџију, али је, на себи својствен начин, у том песничком делу тражио и налазио места којима се та конзервативност превладава, којима се из приватне осећајности прелази у универзалну мисаоност. Места, укратко, по који. ма овај песник треба да буле памћен и упамћен. У питању је његова версификација са много песама у слободном стиху, са не. правилним римовањем, која је значила корак даље у поређењу са версификацијом Дучића, ПанАуровића, Ракића и Диса, у питању је његова често испољена умешност да музичким квалитети ма стиха превазиђе његово значење, у питању су места на ко. јима „имагинативним гестом пре вазилази аутобиографски кађак. тер“, места на којима, најзад, из оквира интимистичке лирике песник успева да редукцијом. раван општег мишљења и песничког са-
„општавања.
' Књижевни портрет Велимира Живојиновића на сваки начин чини и његов обиман рад књижевног и позоришног критичара сажет у три књиге, рад новели. сте и драматичара и, дабоме, врло значајти његов преводилачки рад.