Књижевне новине
· ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ
ПИЕСТ ДАНА _
( ДОСТОЈЕВСКИМ ___
АУСТРИЈСКИ градић Сант.Волфганг, педесетак · километара удаљен од Сацбурга и смештен на обалама истоименог алпског језера, био је домаћин Другог међународног симпозијума посвећеног Ф. М. Достојевском. У луксузном хотелу „Аухоф“, некадашњем принудном боравишту бел-
гијског екскраља Леополда, оку-
мило се између 25. и 30. августа ове године преко шездесет научника из тринаест земаља, који су саопштили резултате својих истраживачких интересовања за деАо великог руског уметника. Програм сипозијума је .обухватио шест тематских подручја: 1) Пушкин и Достојевски, 2) Достојевски и европска Просвећеност, 5) Достојевски.и романтизам, 4) Достојевски и тичка мисао 40-их година ХТХ ве. ка, 5) Достојевски и друштвено. политичка мисао 60-их година ХАХ века, 6) Поетика Достојевског. Мај У оквиру првог тематског круга, увршћеног у програм поводом Пушкиновог јубилеја, прочитано | је неколико запажених реферата ми саопштења. Пошавши од тезе да је „Кротка" можда једино „ПУШкинско" дело, Т. Николеску (Румунија) је у раду „Пушкин и Достојевски: дијалектика привлачења и одбијања“ своје гледиште доказивала на _ материјаау принципа народности и концепције ,гордог човека“ у тумачењу _ два _ уметника. _— Ми_ дански професор Е. Бацарели је "у границама своје теме (,„Белешке о типологији радости у ства""ралаштву. Достојевског“) изабрао Аруги угао посматрања; пошто је подробно анализирао варијације појма радости као опозиције пој_ му среће у делу Достојевског, он је указао на битне разлике које лојам радост има код њега и Пу. шкина (супротстављеност земаљске чулне љубави Миће Карамазова и Моцартовог божанског заноса). М. Аљтман (СССР) је ове "покушаје конфронтирања Пупљкина и Достојевског употпунио расправом о судбини „пушкинских назива" у делу аутора „Зло чина и казне" (ово вредно саопшттење је прочитано у ауторовом одсуству, а по његовој жељи). Ваљану основу за дебату у оквиру друге теме понудио је ре~ ферат најстаријег учесника сим> Утозијума — хајделбершког професора Д. Чижевског „Достојевски и филозофија Просвећености", који је највише пажње по„светио погледима Достојевског на нихилизам и његове различите представнике у Русији, посебно у мање познатом чланку „Расцеп међу нихилистима". Важна „открића или нове интерпретације донели су радови Р. ЛА. Џексона (САД), Х. Ј. Герика (СР Немачка) и Н. Натове (САД). Проучава јући везе између Достојевског и маркиза Де Сада, јелски професор Џексон је, између осталог, на основу разговора наратора и кнеза Валковског у „Пониженим и увређеним“ и Раскољникова и Порфирија Петровича у. „Злочину и казни", изнео претпоставку да је Достојевском могла бити позната Садова „Жистина". У рерату „Авострука поента Браће арамазова': — тумачење са освр том на Кантову _'"Метафизику морала““ Х. Ј. Герик се заАаожио 3за читање — последњег романа _ Достојевског у – оба плана реалистичком и а леторијском, која потпомажу разумевање смисла Мићине „кри. "вице". Упоређујући „Записе из подземља" пи „Кротку“ с дијалошким делима Дидроа („Нећак Рамо", „Жак-фаталист“ и „Разговор Даламбера с Дидроом"), Н. Натова је закључила да постоје мно.. те додирне тачке у ставовима два писца према, свету и уметности, „упркос често. дијаметрално супротним погледима на проблеме детерминизма и напретка; овом околношћу се, по мишљењу референта, објашњава и оригинал“ на форма поменутих дела Досто. јевског, антимонолошка, ·срачуната на присуство сабеседника и опонента, помоћу кога се псеудо.исповест трансформише најпре у говор-одбрану, а потом и у говор. оптужбу (у „Записима" — чита. оца, измишљеног аудиторијума, читавог човечанства). У овом прилогу је било дотакнуто и питање утицаја форме Русоове „Исповести" на структуру дела Достојевског, па је, с тим у вези, штета пто се присутни нису могли упознати с, тезама професора Ж.'Мадола („Утицај Русоа у деау Достојевског“), који је био спречен да допутује на симпо. зијум. ' Од 1971. тодине — теми Достојевски и романтизам прилази се с далеко више ангажовања него
_ КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10
друштвено-поли- |
раније. На последњем конгресу
"слависта у Варшави њоме су се
посебно бавили Р. Белкнеп, М. В. Џонс, Д. Гришин, 5. Кираљ, М. ђабовић, А. Хеинрих. МИ у Сант Волфгангу је она имала: своје при врженике, чак више него било која друга тема. Оквирну проблемати-
"ку овог пута обележио је текст
Мм. Новикова (Румунија) „О теми Достојевски и романтизам". С. Зењковски (САД) испитивао је е лементе пишчевог романтизма на материјалу мотива самовоље, натчовека и лепоте у разним текстовима Достојевског („Романтичарски корени идеализма Досто-
јевскох“). М. Кадо (Француска) се одлучио за тему „Достојевски и француски романтизам:
проблеми идеологије и романескне технике", у оквиру које је
истраживао ефекат естетичке иде
олошке и метафизичке функције француског романтизма од Сен Симона до Бодлера у делу Достојевског. Његова сународница ДА. Арбан је изабрала проблематику лудила и његовог статуса у стваралаштву аутора „Јадника" (углавном на материјалу „Двојника", „Господина Прохарчина" и „Слабог срца"). Н. Ребер (СР Немач.ка) је у светлости поремећене онтолошке стабилности јунака Достојевског и Е. Т. А. Хофмана обавила посао њиховог упоређи. вања, при чему је проблем човека у потрази за својим правим „ја“ посматрала на примерима сва три типа јунака у делима ис траживаних · писаца („слабог срца", уметника-сањара, натчовека). М два прилога разматрана је тема жене код Достојевског у знаку романтизације лика. — у ре ферату Р. Лаута (СР Немачка) „Невиност и кривица жене у делџ Достојевског" и саопштењу Н. Моравчевића (САД) „Романтизација проститутке у стваралаштву Достојевског".
Проблем мотивације самоубиства код Достојевског, испитиван на релацији пишчевог отпора романтичарској концепцији Гетеа, Мисеа, Шилера, Вињија, Игоа и Фоскола, привукао је њујоршког професора Ф. Силија. („Самоубиство у делу Достојевског"). Два реферата су се, ипак, посебно истицала у овој тематској области, Аутор првог је В. Терас (САД), писац знамените и умногоме новаторске књиге. „Млади. Достојевски", који је представио органску естетику Достојевског и њене везе с романтизмом, убедљиво
· доказавши њену објективно-иде-
алистичку природу, будући да се Достојевски у свим својим делима залагао за травестирање романтичарских тема, ликова и стилова закључно с демаскирањем руског романтичара као историј. ско-социјалног типа и негативним ставом према езотеричној и маниристичкој уметности као обе.
лежју субјективног идеализма. Други је из пера канадског професора _Р. Нојхојзера — „Еволу-
тивно схватање романтизма Код Достојевског у контексту 40их м б0их година ХЛХ века". Р. Нојхојзер је познат као одличан зналац руске литературе предромантизма (недавно је објављена. његова књига есеја из ове области под насловом „У предвечерје романтичарске ере"). Посебна вредност његовог прилога је у томе што је еволуцију романтичног, идеалистичког јунака Достојевског пратио са освртом на европску литерарну формулу Фауста — Бајрона — Хамлета. Стицајем околности, у четвртом и петом тематском подручју било је мање прилога нето у осталима. Неки од ових прилога бавили су се познатијим темама, на поимер односом Достојевског и Жорж Санлове (чак два саопштења — С. Фастинта из Норвешке и А. Г. Ортолани из. Италије). Арути су били отштије нарави (реферат Ј. Замфирескуа из Румуније „Достојевски и европска мисао") или пак одвећ полемички (реферат А. Ковача, такође из Румуније, „Фантастика и изузетно код Достојевског: романтизам или реализам>“). Нагласили бисмо, ипак, две групе прилога, који су побудили свестрану паж-
њу, мако је њихов основни ма-
теријал понекад био познат. У пову спадају рад А. Гедроица (Белгија) „Достојевски и настанак атеистичког хуманизма" и саопштење Р. В. Гренвица (САД) „Прилог разумевању христологије код Достојевског", посвећени истој теми — визији Христове л/ичности као личности парадитматичне у делу Достојевског. У другој се истичу текстови ј Френка (САД) „Идеолотија у петербуртшким фељтонима", Р. Пи_ са (Велика Бонптанија) „Ф. М. Достојевски и Н. Г. Помталовски: књижевно сродствог“, Н. Розена (САД) „Однос првог и другог дела „Записа из подземља "" и Г. Морсона (САД) „Птшчев дневник“ Достојевског као литература процеса". Док је значај Френковог
„ФЈОДОР ДОСТОЈЕВСКИ
~
прилога, на пример, понајвише у томе што је у раног Достојевског открио неке погледе што ће бити карактеристични тек за ње тове позније године, рад Г. Морсопа је замишљен као оригина_ лна анализа једног неистраженог жанра у духу структурализма. По Морсону, „Пишчев дневник" је, у складу с дефиницијом. Н. Фраја да је „литература процеса" свака литература која се олриче да постане завршено дело, у тесној вези са Стерновим „Три– страмом Шендијем“; међутим, ка ко је „ДАневник" и полемички месечник (пропаганда хилијазма), његов основни естетички проблем се своди на питање шта бива кад форма процеса типа „Тристрама" треба да служи циљевима „Вапокалипсе". Мада није подстак-
· ло заслужену дискусију, саопште-
ње младог Американца припада кругу најозбиљнијих домета симпозијума у Сант Волфганту.
На жалост, свакако најзанимљи. вије подручје испитивања Достојевског — његова постика — ана_ лизирана је само последњег дана симпозијума. Од прочитаних осам реферата и саопштења, сулећи
" бар према току дискусије, најве-
ће интересовање су изазвали ралови _Ј. М. Мејера (Холандија) „Развој јунака Достојевског кроз његово дело“, Х. Теленбаха (психопатолога из Хајделберга, ауто. ра чувене студије „Укус и атмос фера") „Аљошина криза и атмосфера расладања“, А. Гупи (Француска) „Макар Девушкин _— као критичар поезије и песник“, В. Шмида (СР. Немачка) „Ка естетичкој структури дела Достојсвског из аспекта дијахроније" и аутора ових редака „Неки проблеми поетике романа тајни у стваралаштву Достојевског". Мејеров рад је показао како јунаци пет великих романа Достојевског „израстају“ један из другог у кон тексту неколико њихових функ ција.
Спорно, али занимљиво миш. љење изнела је А. Гупи поводом крајње судбине јунака „Јадника"; по њој, у овом делу Достојевски полемише с расплетом Гогољеве „Кабанице", допуштајући могућност да Девушкин опстане не само као критичар поезије него и као песник нове епохе; у духу потоње Некрасовљеве школе. В. Шмид је у свом прилогу, у ствари, наставио разговор — започет његовом недавно штампаном докторском дисертацијом „Организација текста у приповеткама Достојевског“ (Минхен 1973). инсистирајући на тези према којој се тек на узајамним корекцијама хеуристичког модела и емпиријског испитивања може засновати једна дијахронијска естетика у тумачењу дела Достојевског. Најзад, међу бројним неистраженим проблемима. поетике романа тајни код Достојевског, аутор ових редака је одабрао аспект везе између ауторске идеје и система правих тајни и погрешних трагова, у складу с једном тезом Достојевског из планова „Житија великог грешника". Према неким мишљењима изреченим у дискусији, овај прилаз је с једне стране открио да је Достојевски до краја живота остао веран романтичарској поетици, док је-с друге стране указао на могућност надмашивања антиномије Достојевског — уметника и мислиоца.
Како се обично догађа, на сим позијум нису допутовали неки пријављени учесници, који су благовремено доставили резимеа својих реферата или саопштења. Међу овим непрочитаним прилозима издвајали су се реферат варшавских русиста Викторије и Ренеа Сливовских „Херцен и До стојевски", као и саопштења Т. Пихмус · (САД) „Достојевски, Д. Х. Лоренс и Карсон Мак Калерс: утицаји и подударности“ и познатог лењинградског библиографа Достојевског С. Белова „Платон и Достојевски". Указавши на мало познату чињеницу да је Запад о Достојевском дознао из Херценовог рада „О развитку ревог луционарних идеја у Русији", аутори прилога „Херцен и Достојевски", на основу упоредне анаЛизе погледа два великана мисли на руски револуционарни покрет
у другој половини шездесетих година прошлог века, дошли су ДО закључка да се низ критичких Фцена које је Херцен изрекао Базаровљевим наследницима у сво јим писмима, чланцима, скицама и за живота необјављеном поглав љу „Прошлости и раз ња" подударају са памфлетном коњ цепцијом „Злих духова".
Т. Пахмус, позната по књизи о 3. Гипијус, анализира у „свом прилогу „свестрани утицај Достојевског на испитиване писце У области психолошких тема и мотива, оригиналности ликова, композиције, приповедачког манира, коришћења религиозних симбола. и митова; по њеном мишљењу, концепт двојне природе љубави,
унутрашње тензије трагичног и комичног, као и естетика апсураног и физички ружног представљају нове додирне тачке наслеђа Лоренса и Мак Калерсове с једне, и Достојевског с друге стране. Саопштење професора Белова. оставља "утисак пре свега тиме што. полемише с Бахтиновом тезом да је полифоничност уметничког метода Достојевског подстакла и полифоничност његовог погледа на свет. По Белову, поглед на свет Достојевског, као и
у Платона, изражен је у симболици добра, транспонованог кроз мит; оба уметника-филозофа уче да у основи правог филозофирања лежи откровење, визија ума.
У поређењу с претходним, одржаним у Бад Емсу септембра 1971. године (када је и основано Међународно друштво за проучавање Достојевског), Други симпозијум у Сант Волфгангу је несумњиво крупни корак напред. Остају да се реше неки проблеми организационе (учешће научника из СССР нп појединих социјалистичких земаља) и програмске нарави (уступање више _ времена и простора питањима поетике Достојевског). Треба се надати да ће до наредног скупа у 1977. тодини (у Букурешту или Копенхагену) бити постигнути дотовори и у овом правцу, у интересу свих оних који у опусу Достојевског већ годинама и деценијама откривају плодно тле за своја научна испитивања.
Миливоје Јовановић
Изабрана писма Едвина Мунра_
У Енглеској су се недавно, код Хогарт преса, појавила „Изабрана писма Едвина Мјуира", једног од најзначајнијих британских критичара прве половине нашег века, критичара, прозанка, песни. ка, преводиоца, представника Бри-
танског савета, честог госта раз.
них универзитета и конференција ПЕН клуба. Ова писма, дакако, побудила су живо интересовање публике и критике, па и пажњу "самог Стивна Спендера који, пишући о тим писмима у једном од новијих бројева Тајмсовог литерарног додатка, из њих извлачи малтене читав књижевни па и духовни и душевни профил Мјуиров, . Мјуирово осећање света произлазило је, како он сам често посредно даје до знања а Спендер се на то ослања, из времена његовог детињства у Оркнију у Шкотској, тачније из времена када је то идилично Место свог детињства морао да папусти и из периода када је свој први посао нашао у једној фабрици у којој се ћумур правио Од костију које су се у фабричко двориште слегале из читаве Шкотске. Отуда, верује Спендер, Мјуирова потреба да непрестано испитује и обелодањује своје порекло, отуд његово осећање да је увек пред неким препрекама
"и границама које треба прећи.
Отуд, најзад, и његово трагање за изгубљеним рајем, трагање какво је налазио у Китеу, БоллеРу, Гетеу, Кафки, Рилксу, Хофмансталу и у музици Моцарта, на путовањима у Праг, Беч и Салцбург — више но у сопственој земљи и међу савременицима писцима сопственог језика,
Мјупровом писању је готово увек очевидно · једно китсијанско веровање у мистериозне ,утицаје на човекову егзистенцију, као и
· Китс" он је живео у свету. праг-
матичних визија, Нису то' биле ни религије нити догме по себи, већ трагање за потврдом тог мистериозног.
Из ових писама Спендер је извукао и формулисао Мјуиров однос према модерним писцима, Лоренсу, Елиоту, Џојсу, Хакслију и другима које је изванредно разумео и чији значај и смисао њиховог · „извирања из сопстве. ног времена" је схватао. Али, он није тражио „мистериозно промењене вредности уметности, већ солидне, чврсте, непромењене вредности _ идиличног – Окрнија“. "Нашао их је у замковима Салпбудга и Прага, па и у Кафкином „замку“; Та комбинација метафизичког, мистичког и духовног
_ дитерарним
Књижевност и савремени
ги „Рат и мир“, „Браћа Карамазо-
ЕДВИН МЈУИР
и конкретним била
са чврстим је карактеристична као и за Кафку. —-
Писма, о којима Спендер го-
за Мјуира
вори, Мјуир је писао својим савременицима, веома значајним писцима свог времена, песницима
па и Спендеру
и критичарима, па самом, и она су обилата колико и, уопште, уметничким темама, толико и чињеница. ма које осветљавају природу Једне занимљиве и значајне књи жевне Аичности нашег времена.
|
совјетски филм.
Уз свесавезног
четрдесетогодишњицу _ Првог конгреса совјетских
= У | писаца „Литературнаја газета Од
4, септембра спомиње још један јубилеј — исте, 1934. године појавио се први пут на великом екрану филм „Чапајев“, снимљен по истоименом роману Дмитрија, Фур манова. Тим поводом „Газета“ доноси неколико новинских и фоторепортажа са снимања нових фил мова, такође по текстовима ис. такнутих совјетских. књижевних стваралаца.
„Литература на екрану" — ка. же се у „Газети“ — то су „Мати
ви" и „Дама с псетанцетом“, то су „Млада гарда“, „Човекова судбина", „Како се калио челик“, „А 30; ре су овде тихе...“ Било је, каже се даље, на том путу пролазних, не нарочито запажених филмова, било је неуспеха, али закономерна је жеља милиона читалаца да виде на платну омиљене јунаке из књига".
Шта, и који, совјетски режисери тренутно припремају за читаоце, љубитеље екранизације литературе2г Велико интересовање побуђује, и велике се наде полажу у њега, нови филм који па Дону, са екипом „Мос-филма", снима Сергеј Бондарчук по роману Михаила Шолохова „Они су се борили за отаџбину". Главну улогу, лик Николаја Стрељцова, тумачи Вјачеслав Тихонов, нашим гле даоцима познати Штирлиц. Такође се много очекује, а судећи по речима режисера Сергеја Јуткевича који опширније образлаже избор и објашњава своју концепциЈу, и оправдано, од филма чију ће основу чинити позната, чаробна комедија Мајаковског „Стеница". М. Швејцер режира филм по фина мском сценарију Леонида Леонова „Бекство мистера Мак Кинлија"; Толомлш Окејгв — „Црвену јабуку“, а Болот Шамшијев „Бели пароброд" по причама Чингиза Ајтматова, што ће бити продужетак већ врло дуге филмске траке инспирисане и испуњене причама овог писца. При крају је снимање тв-филма у два дела „Цемент“ режисера А. Бланка и С. Линкова за који је сценарио, по истонменом роману Фјодора Глаткова, написаб Е. Митко, Куриозитет је и то што осам прича писца-хумористе Михаила Зошченка, тамно обучен и седећи на плетеној столици у стилу двадесетих година (и то 1е сав декор), за гледаоце чита Игор Иљински и. прича пред камером о писцу будући да га је често вибћао и добро познавао.
У продукцији „Лен-филма" сипма се серијски твефилм по романима Георгија Маркова _„Строгови“ и „Со земље“, у којима је уприсутно право знање 0 животу Сибира, његових људи, о најтананијим подробностима епохе и спакодневице". У Кијеву, по крат. кој причи „Гуске-лабудови — лете" Михаила _ Стелмана — истоимени филм је поставио и режићђа та
ександар Муратов. О. Гопчар, Ј.
Збанацки и други укћајинскн писци такође припремају своја сце нарија. . Међу великим уметностима које утичу на суштину кинематбграфије на првом месту је свемогућа литература — писао је совјетски режисер С. А. Герасимов — и, очитледно, пије усамљен у овом мишљењу.