Књижевне новине

ЕСЕЈ

(им Х у

(авремена македонска поезија

1 5Е ДВЕ послератне године, 1945. и · Објављено је више књига македонске поезије нето ик ниј | ада раније. Ако се изузму македонске народне песме, сакупљене оојављене средином ХТХ века, онда се мо: же рећи да је појава тих десетак књига поезије означавала рађање једне нове књи жевности. Неколико песника из ХЛХ века биле су усамљене појаве, а Кочо Рацин песник који је трагично погинуо у револу цији — својом књижевном и друштвеном делатношћу припада, заједно. са још некоАико песника, оном покрету који је довео и до стварног рађања нове македонске књижевности и до њеног пуног развоја, Рацинова књига „Бели мугри", из 1939, пр. ва је песничка књига на македонском јези ку објављена у Југославији. Штавише, у уметничком погледу његова поезија је зна тно изнад песничких остварења првих послератних година. И сам припадник покрета социјалне литературе, он је неким својим песмама, које су се надовезивале на народну поезију, претеча модерне македон ске поезије,

Преокрет почетком педесетих година, као и полемике које су га пратиле, није мимоишао ни македонску поезију. Поези-

"ју колективних осећања и подигнутог то. на сменила је, испрва, интимистичка и псповедна поезија, исто тако, романтичарска по својој усмерености, али — за разлику од претходне — субјективна, меланхолична и песимистичка. Ову поезију писали су, подједнако, представници старије, или ратне и поратне генерације и представници средње генерације, која се јавила крајем четрдесетих и почетком педесетих година. Ако је појава те песничке генерације би ла у знаку субјективног и песимистичкот, Као негације колективног и оптимистичког, појава треће генерације песника, крајем педесетих година, била је у знаку негације интимизма, приватизма, сентиментализма, као и традиционалних песничких облика, везаног стиха, риме, клишеиранот песничког језика. Опредељени противници „сваког регионализма и фолклоризма, они су испољили знатно интересовање за ма кедонску историју, за наџионадне митове, летенде, народну поезију, нарочито епску. С друге стране, они су били поборници мо дерног песничког израза, нарочито оног „који је своје корене имао у надреализму, и слободног стиха. И као што је појава песника средње генерације утицала им на

поезију њихових претходника, преусмеривши с је у правцу субјективизма, појава _ младих _ песника _ утицала — је на песничко стваралаштво песника и старије и средње генерације, побудивши ' код њих интересовање — код појединих песника већ присутно и испољено — пре.

ма ирационалном историјском, легендар. ном, митском, као и према слободном стиху и слободном асоцијативном песничком изразу. Генерацијски сусрети нису пролазили без полемика и отпора, с обеју стра-

Года, али су били веома плодоносни,

"- М којој је мери, процес ослобађања од

различитих видова догматизма и модерни зовања македонског песничког језика над“ растао, у коначном резултату, генерацијске поделе, сведочи низ остварења песни“ ка прве две генерације, чак и оних за које се не би могло рећи да им је био својствен, пре или после, радикалан антитра“, диционализам. У поезији Славка Јаневског, на пример, сукоби на егзистенцијал“ ном плану приказаће се из космичке пер. спективе, а'у поезији Аце Шопова у кон“ тексту и посредством симбола дубинске

психологије. сој ети „ЈАРАЦ вршњак свакој план.

2 лаве сваћи. Једна ће да . Две У . ж

· Јаневски: „Самоизгнаник у кругу Поа Зодијака“) мудра,

„Жено непозната, жено спокојна

ти која пролазиш увек крај овог прозора таме глува за лелек,

слепа за очај, : откуда то лажно спокојство, откуда У теби моја крв...

(А. Шопов: „Коб“) ,

Поезија Матеје Матевског, једног 04 најистакнутијих песника аредње тенр ИЕ је, представља, с, Аруте стране, пример „мирне еволуције од' неоромантичарс поезије интимистичког и исповедног кон'пепта ка модерним видовима песништва. Песнички триптихон „Матеје Матевског „дрво У ували", једно је од запажених до стигнућа модерне имперсоналне поезиј и из које је „ја потионуто а човекова Ата чност замењена слојевитим симоолом у природе. У песми Матевског се веома уде чатљиво приказује пејзаж и призор Мија вила, али истовремено — што је јела но овом песнику — управо у том по Ху се открива прадавни симоол живота, ] значи и наде и спасења: 1

... Све је 2глуво. Ништа не постоји.

А с 2. Расте полако.

А дрво ипак расте.

Не знајући.

Тамо само земља притајено говори

да се нешто дешава. ћ И има један танак извор у њој

који све зна.“ |

За модерну македонску поезију Ва је карактеристичан један посничИ Ма 4 фест, који Су 1960. године пао а два најистакнутија, представника млад и треће генерације песника, РОНЕ ђ со и Радован Павловски. Изражавајући с. ју властиту поетику И свој САНЕ пре савременој македонској поезији а Ио ром да утичу на њен даљи развој, ;

у је Влада Урож Све песме у овом тексту препевао је Влада ХР

шезић.

КЊИЖЕРНЕНОВИНЕ 3

и Павловски су у манифесту иступили с више занимљивих теза: . 14 уда, ми немамо традицију, ми смо без традиције, ми нисмо што и други. Али, имамо прошлост, Психолошки, Преко главе. У сновима. Прошлост која није одживљена и која само чека да се отплете, развеже код нас у садашњости а још више у будућности, да би се, заједно с оним што ће донети ново време, одживела... Други имају прошлост. Историјску. Иживелу, Мртву... Туђа нам је свака прича о изниЈансираности. Нијансе не схватамо, не желимо да схватимо... Нова естетика, смело покренута надреалистима, схвата лепо као његово разбијање на атоме и поновно граЂење... Са епом и освајањем нових простора избиће право лирско. Еп је личан и друштвен, тј. обележје једног времена. Еп не. може никада да буде савршен, дисциплинован, организован. Узалудно је да се

зауздавамо, да му изграђујемо бране...

Ничег савршеног, а још много новог... Ако име предводи еп, множина чини његово језгро... Зашто немамо лик савременог хероја2 Зато што његови корени и животи нису овде, мада он сада први пут оживљује и ослобађа се. Зато што је он још увек тамо где смо га оставили, у народним еповима и апокрифима... савремени херој је коначно онај наш данашњи човек који не може још увек да се снађе у својој тоталној еманципацији зараженој потребно али овлаш алијенацијом и дезинтеграцијом модерног човека и његовом

фанатичном жељом и потребом за новим животом..." |

ГЕОРГИ СТАРДЕЛОВ ДАЈЕ УВОДНУ РЕЧ

Тезе овог манифеста превазилазе стваралаштво његових аутора и умногоме су карактеристичне за савремену македонску поезију. Показаћемо то на примеру, једне песме Блаже Конеског, најистакнутијег песника прве генерације и истовремено „је дне од водећих личности савремене македонске поезије, и једне песме Богомила Бузела, писца манифеста. Ове две можда најбоље песме обојице песника имају исти наслов: у„Болани Дојчин", што је наслов и чувене македонске народне епске песме. ХМ песми Блаже Конеског епски јунак пред ставља оличење човекове судбине: када је „препун снаге" и када се осети „способан за овој подвиг, достојан славе , он се сло. мије, „падне" — „као трашња под превеликим плодом". у

„Једна подсмешљива сенка ми увреба 4 лраг, као змија у дробни закутак увуче ми се у свест,

смех ми урече, зацрни ми тугу да се обазирем подозриво, да мислим х и премишљам.

Тада се осетих ситан и смешан и низак —

окопне тело, клонуше руке паде мач,

падох болан...

Ја |ужудим за гробом тамним

нема ми краја без мог подвига суђеног. у ј Непозната жено, једина на. свету, сестро и мајко моја, ти кота си страдала много, ти која си осетила бол до окамењивања, доћи, сестро златна, : сакупи моје убурале кости, не грози се,

састави ме, 5

повиј ме у триста лаката платна, реци ми тиху реч, 5 усправи ме, : 5 научи ме опет да ходам, мајко, дај ми у руку мач —.

да убијем Црна. Арапина.

Да умрем.“ 2 Као и једна друга позната песма Блаже Конескот, „Одузимање снаге", ова песма

приказује одузимање човекове снаге у тре-

нутку када досегне границу мере која му је одређена и досуђена, односно његов неумитан „пад“. Али упркос судбинској о граничености, он мора да оствари подвиг,

„достојан славе", без којег нема спасења,

односно смрти, Као што се може закљу-

и студеним —

чити, Кавбски је епску легенду о болесном јунаку у његовом подвигу удружио с би. блијском причом о греху и казни. На то, поред осталот, упућује симболика сенке (жена) и змије, слика пада и страдалаштва, неопходност подвига и смрти да би се стекло спасење. И, наравно, улота жене у свему томе. Ако је жена скривила човеков грех, навевши га да открије тајну познања, она, „непозната жена", сестра и мајка у исти мах, искупљује грех рађањем и материнством. Као и у многим митови ма, мајка рађа човека-бога, Спаситеља, који ће подвигом и смрћу утрти пут ка спасењу. Присуство оваквог митског обрасца, међутим, не заклања пагански митски о-

· бразац о.јунаштву као предуслову спа-

ВЕЧЕ САВРЕМЕНЕ МАКЕДОНСКЕ ПОЕЗИЈЕ У НАРОДНОЈ БИБЛИОТЕЦИ СРС — ПРОФ. ДР

сења.

Ако је у песми Блажа Конеског Дојчин „човек за,сва времена", у Бузеловом Дојчину препознајемо пре свега модерног човека. Али и он је суочен с вечитим питањима, међу којима се нарочито истиче оно о пореклу и почетку „једнот ограниченог света". Бузелов Дојчин, међутим, с неупоредиво већом скепсом гледа не само на мотућност спасења већ и на остваривост свог подвига: ,

„Свиреп је тај закон који каже да. се . =, рађаш сам.

И да сам погибељ и коб своју

ствараш

Али је још страшније проклет бити

Омчом неробћеног плода. |

Кад мајка и земља не би били

Гел проклети од нас

"Оне би нам прдклетство двоструко вратиле.

Зато ја лежим болан у кули од ваздуха Дубоко завијен у наборе магле и снега

И чекам дан судбина што ми је обећала

Да бих новим проклетством свет откључао И затим задњи дочекао удар. Надао сам се спасоносном зраку, копкао по родитељском мраку, Нагтазио на чудотворне изворе и биљке Посуо све оружје мрљама крви „И опет Болан лежим у Белом граду, у граду, чемеру И опет се неће ништа догодити...“

Ако Дојчин Конеског подсећа на јунаКа античке драме, суоченог с неумитном судбином, Бузелов Дојчин наликује јунаку модерне драме апсурда; он је суочен са непремостивим понором између човекове убиствене чежње и могућности њеног остварења, између апсолута и ништавила: „Вођени да будемо без мере и тако/Да додирнемо све а да ништа буде наше име". С друге стране, треба запазити и раз лику У песничком изразу представника раз личитих генерација: строг, одмерен, усмерен и готово класичан израз Конеског и

слободан, асоцијативан, метафоричан, ра-'

зуђен“и сложен, понекад тешко прозиран Бузелов израз.

Ликови из легенди и историје срећу се и у поезији других песника, различитих генерација. Веома позната поема „Самуил“, песника средње генерације, Анте Поповског, посвећена је личности првог македонског цара (тема почетка), моћне и трагичне, личности. Више него слика пада п пропасти, Поповског заокупља трагичан историјски удес македонске нације. Његова поема представља вих модерне и зато црнохуморне родољубиве поезије, која је грађена на веома необичном споју клетви и молитви:

„Нека остане ово царство пусто у И само камен ј

Црн 20 камен нека се накоти

Име под собом да нам чува

Унуци да нам та откопају

С њима и ми да векујемо.“

У песми. Поповског, поред осталог, па. жњу привлачи и веома импресиван пејзаж:; црн го камен. Тај готово фантасматорични пејзаж је животни простор једне нације изузетно трагичне историјске суд бине, Али тај црн и го камен није, као што би се очекивало, њено проклетство већ у песниковој визији — једино уздање и антејски извор снаге да се опстане у ис торији.. Ме у

Мопштено говорећи, поред легенди, ми: та и историје, македонски пејзаж. представља основну преокупацију многих македонских песника. Али у њиховој, визији

· пејзажа не преовлађује црна боја, која је · боја смрти, већ је с њом равноправна цр-

вена боја, која је у македонској традицији боја живота. У песми Радована Павлов-

)

ског „Два петла: црвен и црн“ те две боје боре: се за превласт на небу и на зе мљи: Г МЕ

„Шрвена и црна марама бачене у ваздух |

Два табора зле крви

боре се на месту

где треба да се раздвоји душа

| У лету цртају крст

Где да затворим плач куда да отпутујем...“

_. („два петла: црвен и црн“)

_ Пејзаж у поезији Радована Павловског је надреалан, виђен из перспективе бајки, легенди, фантастичних прича, али и из перспективе модерне песничке 'имагинације која „реалан" пејзаж насељава ирационалНОМ, односно подсвесном симболиком. Та“ ко се у песмама Павловског укрштају слике из једног медитеранског јужног поднебља (симболика светлости, лета), слике колективног несвесног, израженог кроз бајке и легенде, и симболи индивидуалног неовесног, што је све у фанкцији слобод> ног асоцијативног песничког израза. С напоменом да је савременост овог песника у начину на који се спајају слике, а не у је зику, који чува древну, фолклорну, рустикалну боју. Све што се догађа у песмама, Радована Павловског као да је смештено у митско време, док модерна урбана цивиаизација нема приступа у његов песнички свет. Међутим, у меким новијим песмама Павловског, као у песми „Сова“, долази до занимљивог укрштања архаичне фолклор. не симболике и симболике урбане цивили зације: '

„Место ти је да живиш на планини да оплакујеш висине Шта тражиш по таванима града Ти фосфорна и тамна птицо из нигдине По месечини летшш споро као столеће Које тражи неки изгубљени накит ~ с неба Сувим ветром својих крила све си испарила. И љубав. си потрошила и не можеш . да полетиш тамо где ти је побегао тлас О када се стабљиком враћам у трад да не бих био сам ти ме сачекујеш са хором сова у тами Ништа нам не преостаје сем да оно што гледамо дању оплакујемо ноћу.“

(„Сова“)

Заокупљеност македбнским пејзажом и фолклором запажа се и код неких других, веома занимљивих песника. С друге стране, македонски пејзаж привлачи и песнике једне друге усмерености, коју карактерише савремени градски идиом, интелектуалност, склоност ка гротески или иронији, или ка контролисаној и стилизованој симболици. Навешћемо песму Петре Андреевског као пример за прву, а песму Владе Мрошевића као пример за другу песничку усмереност:

траве

„Да ли то нека аждата под црни чадор силази

Којим очима да је. видимо

Или то црни биволи село опкољавају

Којом силом да се бранимо

Не, то је нечија сагласност одједном да будемо и на небу и на земљи“

(П. Андреевски: „јесењи пејзаж")

„Затвори ово лето у кутију од сламе у кулу од песка у загрљај ветра

У чашицу којом сазрева мак Затвори

га лако

затвори та тако да би опет могло

да се јави некада када си сам некада,

Т . усред зиме

„Да се јави као мирис као заборављено а име као лековити знак“

(В. Урошевић: „Крај лета“)

Закључујући, требало. би рећи да су пред македонским песницима стајали не упоредиво тежи задаци него пред песницима осталих југословенских књижевности, Пре свега, то је био задатак развијања македонског песничког језика, односно оспо. собољавања језичког идиома за песнички, посебно модерни песнички израз. а лакши био је и задатак идентификовања и испољавања македонског песничког сензибилитета, што је у уској повезаности с развијањем националног песничког језика, Савремени македонски песници били су очигледно свесни да задатке могу успешно решити једино ако при утврђивању специфичности не буду губили из вида неопходност. шире, комуникативности и универзалности песничког искуства. Њихова заокупљеност националном историјом, митоло. тијом, фолаклорним стваралаштвом, исто као и македонским пејзажом, ван сваке сумње је била у функцији утврђивања посебности њиховог песништва. Али ако су фантастичне приче, легенде, стари записи, народне лирске и епске песме представља“ ли узорне обрасце њиховог језика, и то у књижевној функцији, Као и прави темељ националне књижевне и песничке традиције, они су, истовремено, садржали и универзалне, архетипске обрасце индивидуал“ ног и колективног искуства и понашања, С тим у вези, пред македонским песницима су стајала још два нимало лака задатка: у контакту с архаичним и универзалним сачувати властиту индивидуалност, с једне стране, и говорити савременом свету и човеку његовим језиком и сензибилитетом, с друге стране, дакле бити модеран песник, македонски и европски истовремено. Низ песничких текстова сведоче да су савремени македонски песници знали да „открију своје сциле ми харибде и да њрођу кроз њих. “Ж |(Одломак из веће студије

Александар Петров |