Књижевне новине
(ИТУРНО У ВЕЋ ОСВОЈЕНОМ ПРОСТОРУ
Божидар Тимотијевић:
. „ВАСИЛИСК“, „Матица српска“, Нови Сад, 1974.
СКИЦИРАЈУЋИ недавно | песнички портрет Божидара Тимотијевића, истакнутог песника такозване средње генерације, за: пазио сам да има нечега неочекиваног у хронологији његових збирки песама. Пока зало се, наиме. да се редослед објављивања његових књига — „Велики спавач", 1958, „Слово љубве", 1960, „Сребрно брдо", такође 1960, „Дан се рађа", 1963, „Вечерње", 1966. пи „Аждајкиње", 1970. — не покла па са доминантном линијом песничке ге незе. Зато сам у том портрету покушао да покажем како, на пример, песме у збирци „Дан се рађа", по стваралачком концепту на коме су саздане, припадају ранијој фази певања, док „Сребрно брдо" представља границу — не круту, додуше — између две врсте песничког опредељења. Нова збирка „Василиск" даје још више разлога Да тврдимо како Тимотијевићево песништво не можемо посматрати као упрошће„ну еволуцију, нити кроз генезу од једне до Аруге збирке, већ. му морамо прилазити обухватније, тумачећи га као јединствену целину која се појединим књигама допуњава. Сложивши се са оним с чим се код нас тумачи поезија тешко мире — да песниково уочљивије приклањање једном или друтом стваралачком опредељењу само по себи не омогућује вредносни суд — запажамо да се збирка „Василиск“ лакше уклапа, макар 'оним својим главним делом у концепт који везујемо за прву Тимотијевићеву фазу. То је фаза изразито субјективистичке оријентације. Између песниковог субјекта и реалног света није успостав љена једноставна и праволинијска релација: виђења објективног света преносе се посредно, преламањем утисака, медитација и.емоција кроз комплексан механизам унутрашњих преживљавања и крајње личних аналогија. У „Василиску", такође, песник не подиже одбојност према конвенционалним стањима и уобичајеним механизмима примања утисака на ниво бунта; он се дистанцира од спољашњег света да би га тумачио, да би му обрисе хватао кроз реаговања усамљеничке свести,
· Као и читаву песникову субјективистичку фазу, и „Василиск". одликују необавез ни стихови са елементима онога што понекад називамо песничком спонтаношћу. Но код Тимотијевића не треба — ни у целокупном његовом стваралаштву, ни у овој књизи — „оистовећивати спонтаност са не каквим аутоматизмом надреалистичког типа. Овде су слике подређене ненаметљивој идеји или осећању, а повезане су деликатним асоцијативним'следом и унутрашњом логиком, која понекад води више рачуна о потребама мелодије и ритма, него о л0-
гици садржинских елемената. „Василиск“
има, по фактури стиха, две врсте песама; оне са слободним стихом, које својим, 06диком и мелодијом покушавају да прате најтананије и изненадне унутрашње вибра · ције, и песме прозодичне структуре, где се техником низања минијатурних слика назначава једно тренутно душевно стање.
_ Најбољи је у „Василиску" циклус љубав них песама, мада се код Тимотијевића само условно може говорити о љубавној поезији; код њега је основна тема редовно подведена под општија виђења и значе ња. Љубав није код овог песника доживљај, љубав се не показује у фабули. Она је стање духа и емоција, скровиште од многих опасности и од претећег ништавила, сигурна оаза што штити од баналности. Песимизам и скепса који су, уз разне модификације, својствени целокупном Ти. мотијевићевом песништву, дају посебан контекст варијацијама о љубави. Мада сам од оних који сматрају да није нарочито добро кад критичари у кратким ос вртима илуструју своје тезе песниковим текстовима, са великим задовољством цитирам, у целини, песму „Јулита", за коју, без осећања да претерујем, тврдим да је једна од неколико најлепших љубавних пе сама у српској поезији:
БОЖИДАР ПА Ивл ТИМОТИЈЕВИЋ ФИАИПОВИЋ
Сада киша пада, трули воће, мисао зебе.
Болест ће нека да се неће за мојим столом
уместо тебе,
болест без порекла,
болест што ме хоће за свога брата,
за друга усред свота бола, усред ноћи.
Љубави сјајна,
где су ти име изгубили тако просто, 20тово од злата, -
тде су ти чардак сатрадили
кад земље има у срцу моме увек доста и неба лепог за сваку тебе
и твота госта.
Сад киша ћада, воће трули, мисао зебе; болест ће нека да се нађе за мојим столом уместо тебе... 1
Тимотијевић је и у најновијој збирци остао веран дотераности и музичкој из брушености и сваког стиха посебно п текста у целини. Слично као у првим његовим збиркама, песме из „Василиска" личе на необуздане, али складно сложене везове, чији се рубови настављају у некакве ваздушасте облике неухватљивих значења. Међутим, присутан је и квалитет дисциплимне, онај који је кулминирао у књизи „Ааждајкиње" дајући јој мисаону подлогу и значењску сугестивност. Песник је, такође, настојао, и успевао, да измири барокну разуђеност и метафоричност, из прве
· фазе стварања, са елементима прецизнијих
усмеравања значења.
Тимотијевићев „Василиск“ — рецимо на крају — спада у оне збирке даровитих песника које не мењају у знатнијој мери раније уочен профил њихових аутора. Овакве књиге, пре свега, обогаћују песнички опус. Уз то; неколико изузетних песама та кође су разлог да се оваквим књигама некажу афирмативни судови.
Чедомир Мирковић
МИСАОНИ ВИД КЊИЖЕВНЕ __ ИСТОРИЈЕ
Вук Филиповић: „ПОЕТИКА ТРАЈАЊА“, „Јединство“, Приштина, 1973.
ИСТОРИЈА се тешко може сматрати „чистом“ науком. С обзиром на то, совјетски историчар Арон Ј. Гурјевич истицао је „три момента или аспекта историјског сазнања — научни, филозофски и уметнички". У књижевноисторијским студијама Вука Филиповића дају се разазнати сва три момента о којима је овде реч. Тако, у студији о Нушићу, поетски је интониран један под наслов који гласи: „Шеталица старог зид: ног' сата необично се понаша". [
По свом значају, међутим, овакве песничке интонације не могу се мерити са Филиповићевом тенденцијом ка филозофским уопштавањима. Баш та тежња довела је аутора до „поетике трајања", која нема никаква посла са овешталом метафизиком вечности. Трајање се не постиже ван времена већ у самој историји. Уметност га потврђује као дијалектичку конфронтациЈу људског бића са ништавилом, то ће рећи — са радикалним злом. Укратко, наш аутор закључује да „отпор људском злу" осмишљава „поетику трајања Ива Андрића". Као резултат „глади за животом и покретом“, исти отпор осмишљавао би и „симболику дрвета" у Раичковићевој поезији, Али, Филиповић уочава семантички преокрет у овој песниковој симболици у којој „грбав храпави дуб" постаје знамен смрти
На тај начин,. обухватајући одређене књижевноисторијске феномене, Филиповићева мисао тежи да појми не само природу уметности, већ и човекову судбину коју симболизују Раичковићев дуб и Андрићев мост. Описана тежња контрастира извесном антитеоријском · расположењу наше данашње критике. Самим тим што ремети теоријску стагнацију, она значи одређе-
ни напредак, иако местимично скреће пре. ·
ма неодрживим ставовима (као што је теза да уметникова „симболична визија" може да буде „стварнија од сваке стварности"),
Филиповићево теоријско схватање про истиче, углавном, из његових историјско-
критичких истраживања. Пратећи генезу.
књижевног дела, ова последња залазе и у друштвену повест. Истраживач констатује
да се Нушићева комедиогјафија преобразила у сатиру, када је патријархалну паланку почео замењивати модеран град, растрзан непомирљивим друштвеним антагони-
змима. Унутар саме књижевне историје, Филиповићев истраживачки поглед обухватио је веома разнородне и бројне појаве: од светског класика Сервантеса до косовских аутора; од савременог песника Раи-
чковића до Вељка Петровића и још стари-.
јих писаца; коначно, један текст о вајарству јавља се овде као нека врста енклаве међу књижевноисторијским огледима. Овако хетерогена и обимна. материја гонила је аутора на теоријско уопштавање, будући да је тек ово могло да је хомогенизује на неки начин. Сем тога, у недостатку једне
теоријске концепције, књижевни истори-
чар био би лишен критичког критеријума; у том случају, он не би био у стању да проучавану грађу подвргне критичком тумачењу и одабирању; тада би и сама историографија спала на ситничарску и сваштарску фактографију.
Понекад, међутим, Филиповићева интер.
· претације иде до реинтерпретације,
а његова оцена приближује сепреоцењивању. Када разматра Раичковићеву по езију, Филиповић успева да је сагледа из једног новог угла, па је реннтерпретира као дереализовање („онестварење") лир: ског субјекта; на исти начин, он тумачи ово песништво као запажање „сенки робота над велеградом". Може бити да је исти критичар отишао најдаље у реинтерпрета-
„цији Сервантесових јунака. Пре свега, он
је извукао Санча из Дон Кихотове сенке, а онда је обелоданио сродност између тих опречних ликова, пошто је испод Санчове при: земне „простоте“ открио људску племе. нитост (рецимо, „храброст и смисао за вишу истину").
· Очигледно, таква критичка реинтер. претација не би била могућна без одговарајуће, јединствене, теоријске мисли о књижевности. Приказујући Нушићев став у појединим комедијама, Филиповић га тумачи као половичну критику паланке; одмах потом, у истом огледу, он развија теоријску пост: >ку да је друштвено-морална критика својствена не само комедији већ и трагедији. Филиповићева теоријска мисао врхуни, вероватно, у тумачењу Раичковићевог песништва. Према овом тумачу, та поезија прелази у неку стваралачку и аутокритичку поетику, у драматичан дијалог песника са властитом песмом. ,
Док прати овакав прелаз, Филиповић се креће. од творевине ка самом стварању;
при том, његово теоријско мишљење окре-
ће се од класичне естетике ка некој савременијој · постици која настоји да појми „креативно-стилску динамику". Ослоњена на аутокритичке изјаве самих уметника, као и на теоријске погледе разних мисан= лаца (од Хегела до Шкловског и Лотмана), изложена поетика помаља се као виши степен Филиповићевог интелектуалног раста. Уколико би она еволуирала у једну особенију и целовитију филозофију уметности, овај постепени раст достигао би ниво извесног новог развоја. Тада би се књижевни историчар и критичар развио у зрелог мислиоца, Упркос композиционим и теоријским недостацима своје опсежне књиге, аутор „Поетике трајања" закорачио је путем тог неопходног развитка.
Радојица Таутовић
1 “ СА ИЗЛОЖБЕ „ДЕСЕТ МАКЕДОНСКИХ ТРАФИЧАРА" — ГРАФИКА ДРАГОГ
БИКОВА
,
Димитрије Николајевић
е бечерп
Те вечери, као сваке друге, | |
сишли смо на улице из својих високих / јазбина;
непознати једно другом,
непознати сами себи.
И као обично, лажни сјај излога и | реклама,
маске у пролазу и гласови измешани и неразумљиви
иоскакаше на наше очи које су пошле. да нађу тедс, да нађу
мене кроз њих живот лаж и патњу да надсветли.
Те вечери, као сваке друге, свет је јурио својим ходницима горе-доле,
упаничен, раздражен. и стран,
А ти си ме тражила
у сваком лицу иако ме никада ниси видела:
на хиљаде ствари имала си да ми кажеш,
толико ти је
мој корак био потребан
уз твој ход,
Али ништа се није видело, нити препознавало.
~
Саме, као изтнане на острвља, пролазиле су судбине — тврђаве недокучиве и нејасне.
Те вечери, као сваке друге,
неко се бацио са. моста,
неко се заљубио или разболео од беспомоћи,
а ја сам те тражио
У свакој непознатој жени;
без твоје љубави и себи сам тур.
Опда је киша почела да пада на људе и ствари,
на слутње и надања, на стари дрворед,
и први пут се уплаших јесени,
први пут ми се учини
да живот убија а не смрт
о којој ништа не знамо. |
Те вечери, као сваке друге,
нисмо се могли наћи
иако смо толико пута прошли једно поред другог,
можда застали, задрхтали и осврнули. се.
На крају,смо се вратили свако својој самоћи, својој патњи.
Те вечери, као сваке друге,
дуго су још, у хладном несну, наше очи тражиле тебе, тражиле мене,
дозивале се и довикивале _
преко поцрнелих градских кровова, празне и олупне
у својој загледаности.
Те вечери, као сваке друге.
ПРЕПЕЛИЦА
Није стигла да узлети.
У малим, отвореним очима Слеђена слика света.
Изненаћвена. и затечена
У свом животу
Остала је, уместо житним, Са оловним зрном у кљуну.
Она која је
Дрхтала са зимама овог поља, Жеднела са земљом Испуцалом од суше.
Није стигла да узлети.
Она која је
Опевала јутра и плодове И са стабљикама. делила Ветрове и кише.
Под црвеним крилима Згужвана плавет неба.
Крв у житу,
У житу засаћеном
И њеном зебњом
И надом. !
Није стигла да узлети.
Ништа тако менадмашпо Није носило боје лета Као њено перје!
Њено перје у зубима Пса птичара! '
Није стигла да узлети,
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 4 |