Књижевне новине
ДАТУМИ |
ТВОРАЦ МОДЕРНОГ ЕСЕЈА У СРБА
Сто тридесет година од рођења
Светомира Николајевића.
ПРОШЛОГ МЕСЕЦА, 27. сењтембра, навршило се сто тридесет година од рођења есејисте, ви историчара и политиара Светомира Николајевића, ви шегодишњег професора Велике школе, члана Српског ученог друштва (доцније Академије), јелног од оснивача Радикалне странсе а који се „као многи српски умници _ посветио _— политици на штету лијепој књизи“.
„То је био крупан снажан ч0век, са широким словенским диПА 5 браде, нешто ЗЕН . цара Александра ПЛ. Ход му је био чврст и стамен — веле његови савременици у овом слнковитом опису — са латаним сељачким њихањем, рамена уздигнута, штап утурен у џеп од капута. Говорио је доброћул но дубоким гласом, „с неба па у ребра“.
Светомир Николајевић је рођен у селу Радуши, близу, по Не· надовићима, познатије Бранковине, У ваљевском крају 1844. године. Отац, архивар Ваљевског суда, звао му се Крста а мајка Јованка. Основну школу учио је у Ваљеву, а средњу у Шапцу и Београду. После завршене друге године студија на Великој школи, послат је 1865. године као државни питомац на школовање у иностранство. Студирао је историјске пауке на универзитетима у Цириху и Берну, потом у Берлину и Бриселу и, напослетку, у Паризу и Лондону, одакле се вратио 1871, уживајући глас „најначитанијег Србина".
Прападао је невеликом али срећном кругу одабраних младих србијанских интелектуалаца, који су, У другој половини прошлог века, шире погледе на свет и живот стицали у просвећеној Европи, спремајући се за доцнији плодан и свестран рад у „отачеству". По повратку у домовину, две тодине је провео у Министарству просвете, као писар, чекајући да се на Великој школи упразни мес то за професора. Кад је, заузимањем Буре Даничића и Стојана Новаковића, од катедре словенске филологије 1873. издвојена посебна катедра за историју опште књижевности, за њеног првог предавача изабран је Николајевић и он ће је с незнатним прекидом (1887) држати све до 1894. године, пуних двадесет лета, настављајући пут који су пре њега утирали Алекса Вукомановић, Бура Даничић, Јован Бошковић и, најзад, сам Стојан Новаковић.
У животу Светомира Николајевића посебно поглавље заузима политички рад, који обележава лук — од скупштинског посланика и беседника (1874) једног од оснивача Радикалне странке (1 881), којој ће додуше Вра брзо и засвагда окренути ера“ (1883), па до Аичности поверења“ осионот краља Милана, председника беотралске општине (1887), члана Државног савета (1893), министра унутрашњих дела, председника владе (1894), која ће укинути устав из 1888. и васпоставити онај из 1869, до државног саветника, (1895), члана. Сената (1901), када је овај основан, м, напослетку, до посланика Србије, у Атини (1903), када је и пензионисан. Умро је у тишини свог дома 1922, у 78. тодини у Београду.
За више од тридесет година интензивног рада Николајевић се, с више или мање успеха, огледао на многим, врло различитим пољима а пре свега на књижевном, просветном и политичком, О животу и делу Светомира Николајевића писали су многи угледни историчари књижевности и научници, па ипак, ни до данас није О творцу модерног есеја у Срба написана синтетичка и критичка. монографија.
И нссти Светомир Николајевић се јавио, за разлику од генерације којој је припадао доцкан, чак „врло, доцкан , 1875. тодине у часопису „Отаџбина, и то радовима који, строго, узев, ни су из његове „праве струке приказом путописа Енглескиње која се почетком 18. века врзмала „по истоку" пи била у „селу Беотраду“ — „Леди, Монтегијева. о Србији" и истопијско-философским трактатом .О стојицизму У римској држави". Тек у време његове највеће научне активности (1878 — 1885) настаће читава серија портрета, огледа и студија о великим светским, писпима (Тациту, Шекспиру, Бајрону, Мон тескијеу и _ појединим Ма сним песницима) које ће са 7. га у две, прве српске књиге = ои под насловом „Листићи из ке:
„ 8), по којима жевности" (1883. 1888), у - се прочуо У своје доба и по којима је и данас знан. Павле Поповић ће их назвати „пријатним по“ пуларним студијама 0 неколиким . светским писцима", а Матош „м даљонима" о великанима светске књижевности. Писани допадљивим и контрастним, на моменте реторичним стилом, који се тада
· Србије
неговао, они се и данас могу лако п са занимањем читати. Писац „Листића" се бавио и проучавањем веза и утицаја између књижевности и култура наших и других народа. Из ове области његових интересовања запажа се и студија „Једна грчка песмарица о српском устанку" (1883), у којој је реч о утицају ове песмарице на „Сербијанку" Симе Милутиновића Сарајлије. Спис „Рига од Фере" (1889) и гутописне белешке „Из Скандинави је“ (1908, 1909, 1910) ближе су лепој књижевности неголи есејистици и књижевној историји ни критици, док се његов оглед „Козерије из књижевне естетике" (1891) сматрају првим покушајима историјске постике у Срба. Писао је о многим другим темама, а приступну академску беседу „О реформи у Византији у 8, и 9. веку" (1888) није ни штампао. Николајевићеви прилози, на при-
а СВЕТОМИР
ја МИ
НИКОЛАЈЕВИЋ
мер, о старој црквеној архитекту. ри, затим о' историји првих педесет година Велике школе и осталим сложеним питањима из наше културне прошлости, која је он расветљавао с пуно успеха, не сумњиво сведоче о ширини ауторо
_вих интересовања и радозналости
његовог духа:
преље Са књижевним уско је 'повезан Николајевићев педагошки рад.
Врстан беседник, одличан и свестран зналац страних, посебно западних и класичних књижевности, он је готово две деценије одушевљавао „великошколце" сво јим _ предавањима. Николајевић је, како су говорили са захвалпошћу његови ђаци, „одједанпут и први упознао наше студенте с једним великим бројем туђих књи жевника“. На овом послу дошла су до изражаја сва она знања којима се марљиво пуних шест година напајао на европским универзитетима. Међутим, пако је професорску каријеру започео са ве ликим еланом и преданошћу гавршиће је 1894. тодине у потпуној равнодушности за ову врсту посла.
Био је познат јавни предавач. М циклусу „Пред Шекспиром" онп је београдској публици у ствари изложио _ преглед светске књижевности до овог великог Енглеза. Стога Николајевић се мора данас узимати и нашим првим шекспирологом. Не би требало занемарити пи Николајевићев допринос на хуманитарном пољу. Благодарећи ње му, у Србији су 1886, односно 1891. године, основана два добротворна друштва — Друштво св. Саве и Друштво Стефана Дечанског, завод за неговањеп васпттање гтлувонеме депе.
Светомир Николајевић је уживао све почасти које су одговарале његовом угледу. Био је члан Сопског ученог друштва већ од 1874. године, а када је оно прерасло У Академију, он је, међу првима, изабран за њеног редов“ ног члана, Биран је и за ректора Велике школе, затим члана олбора Чупићеве и Коларчеве задужбине, као пи многих осталих установа у Београду. Био је делегат на. интерпарламентарним конференцијама У Будимпетти (1896) и Кристијанији (Ослу, 1899). Олржавао је присне везе са Штросмајером, који га је веома ценио, лично се познавао са Хенриком Ибзеном п Едвардом Гритом, а врата његовог дома увек "су била отворена великом хрватском књижевнику Матошу, који се као. бегунац обрео у Београду.
М целини, нако се са данашње дистанце Николајевићево _књижевно дело може учинити, „танко и оскудно", а његови есеји лобрим делом застарели, аутору „Лис тића из књижевности | припада значајно место у. историји српске
културе и књиге,
љЉубисав Андрић
ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ
ПРОЈЕКЦИЈА АНУНОГ ЖИВОТА |
Педесет година од смрти Франца Кафке
ОВЕ ЈЕСЕНИ, БЕ СЕ поводом педлесетогодишњице _ од — смрти Франца Кафке, у издању Винклер појавити студија о .„Кафки од Хартмута Биндера, професора германистике _ у _ Аудвигсбургу. Истовремено ће професор Бин. дер заједно с Клаусом Вагенба. хом издати Кафкина писма 'упу: ћена сестри Отли, Тим поводом професор Биндер, један од малобројних који су могли имати увид у рукопис „Процеса" и у друге делове тешко приступачне Кафкине посмртне заоставштине, тиште да ни пола столећа после Кафкине смрти његово дело и његов лик нису ништа изгубили од своје загонетности, па се пи та: како Кафку схватити2
Занимљив је податак који Биндер износи, Наиме: према опре» ној процени у последњих двадесет и пет година Кафки је посвећено десет хиљада студија, док их у истом временском размаку пре тога није било ни сто.
Кафкино дело — пише Бинлер — узнемирава, чини _ беспомоћним, неопрезног непрестано намамљује у клопке размишљања, чини га тешко одредљивим. Пошто је Кафка једном рекао да је ње тово стваралаштво за њега нај важније на свету, разумљиво је што је та изјава изнета на видело педесетих година, онда кала се радо говорило о аутономији литературе и о њеној способности да живот писаца формира по својим условима,
УМ „Пресуди", причи из 1912. године, надмоћни отац — трговац спречава свог сина у женидби, што овог уништава, И баш тај ток треба следећих година да 04 реди правац Кафкиног хода. Зар он није трипут покушавао да за снује брачно стање, и то упркос најоштријег противљења | свога оца2 А он сам је мислио да је плућна туберкулоза, која га је 1917 обрвала и од које је конаано и умро, била последица њетове' борбе да нађе сапутницу живота. 37
Стање ствари се може — ка же 'Биндер — и сасвим друкчије тумачити; ко се труди око брака, биће да се: једва старао о писању. А за такво схватање се та. кође налазе.потврде у Кафкиним животним сведочењима, Јеп он као највиши људски циљ ћише пута поставља сасвим прасе
ЧноГ. ауховнаг. ован АЦеВИн животом заробљеног "оца 'пороли пеугд ТАД см; насупрог“ то КЕ“ исту ;
сатељски покушаји просто замена“
врелности.
С хруге стране — пита се Бит.
тдер — зар многа писма упућена каснијој вереници Фелици Бауер
не ' доказују, опет, како се Каф-
"ка до разарања свота здравља са-
тире између омрзнутог рада У полудржавном прашком „Заводу за осигурање радника" пр ноћног писања које му нагриза здравље2 А Биндер се пита и то да ли 12 Кафка, кога у последње време покушавају да учине заслужним чак и за класно-борбене циљеве, жртва неповољних радних услова и нељудских привредних при лика2 — па одговара да би то било могућно, Али је чудно ла за оних осам месеци, које је 1917. и 1918. провео код своје сестре Отле у Цириху тражећи опоравак, није баш тако прижељкивао литерарни рал. (То је било нај срећније доба његовог живота, мову болест једва да је још осећао). Ако, према томе — каже Биндер — овакво посматрање писца доводи до тако несугласног пезултата, онда. је Слиско памети да посматрање ваља усмерити на другу страну — дакле, загонетки званој Кафка прићи са стране њетових општих услова. Али се при томе мора знати да тај чо век није имао никаквих АМХОРних фиока, никакву „упедну“ ме тодику „размишљања. Чак и најбезначајнији свакодневни трену. так схватао је озбиљно с највећом савесношћу и тумачио та као носиоца смисла, На пример, несавршено развијен ножни палацкако то саопштава његов доживотни пријатељ Макс Брод — рањавао би његово стремљ«ње ка савошености, У једном свом још необјављеном извештају о здравственој ситуацији упућеном У Праг породици Роберта Клопштока, који је учествовао у мелипинском пнеговању умирућег Кафке м Кирлингу, спомиње да би се због стања потпуног недостатка апетита морало почети с вештачким храњењем, али да је Кафка узбог ове мере био толико очајан да то уопште не могу описати, он душевно пати, Али ви знате, код њега је то свеједно — телесно делује као и душевно, и обратно!“ Под оваквом перспекти вом се — вели Биндер — Кафкине наводне чудноватности, који ма се истраживање обично благо осмехивало, показују као важне представе размишљања, које “у исти правац с другим животним изражајима упућују, а ипак омогућују општу слику целине личности, ПА
Тражећи _ водећу нит, стање ствари, која Кафкине животне тешкоће појмовно сажима, а коначно и нежељено светло баца
"на његов однос према писању,
Биндер налази да у обзир долази само једно: његово Јеврејство, је: дан таман, скоро непробојан комплекс, како то Кафка сам једном пише, Ту човек — мисли Биндер — не сме да се да завести на потрешан пут његовим самокритичним изјавама у којима је реч
· о његовој слабости делања пн о
одсуству односа према јеврејском. Много је важније само то да он своје животне тешкоће социолошки тумачи. , 1 По Биндеру зато не може да изненади што Кафка себе нипошто није сматрао за Немца, већ, сходно уобичајеном прашком на чину изражавања, за „Полунем. ца“. Уметничко вежбање Јевреја немачког језика за њега је „ци ганска литература, која је немач.
ФРАНЦ КАФКА
ко дете украла из колевке и У великој брзини некако дотерала, јер неко ипак мора играти по жици, Наивност којом је истраживање упркос томе покушавало Кафку да уврсти у историју не мачке литературе, неосетљивост којом је дела“ једног“ свесног Је -врбјина | израженог“ "националног
кеосећања "довела уувезу с делима
Тетеа, Клајста, "Грилпарцера, Штифта или Хебела, не спада у славна дела и иначе илеолотким заблудама богате послератне тер. маџистике, У средишту Кафки ног самотумачења стоји · чињени“ ца да је он — сходно с тада вођеној дискусији о јеврејској колонизацији Палестине — успо“ ставио генетичку везу између асимилације западноевропских Јевреја уз своју околину по оног за тета јадног стања те народносне
групе: напуштана су гета, напу. штено је, дакле, постојање на родне повезаности. Услед тога је "пропао од доласка овамо ковани заједнички живот, отпочело је одвајање појединаца и расељава“ ње, предања која су носила смисао све су више опадала претварајући се у полузаборављена се. ћања и „сахрањена под градском таламом, трговачким животом, под дармаром говора и мисли продирућих кроз многе године", Кафка себе разуме као екстремни продукт ових законитости, нарочито у последње време. једном писму у.лћеном чешкој журналисткињи _ Милени Јесенској објаснио је он своју основ“ ну ситуацију Сезобзирном отвореношћу: „Та ми обоје познајемо бројне карактеристичне при: мере западних Јевреја, ја сам, колико ја знам, најзападнојевреј. скији међу њима, што значи, пре“ терано изражено, ла ми није по клоњен ни један мирни секунд, ништа „ми није поклоњено, све се мора зарадити, не само са дашњост и будућност, него и про. шлост".
Биндер мисли да ову изјаву не треба схватити сувише идеалистички. Она обухвата и материјалне животне услове. „Пис“ ма Отли" којима се завршавају Кафкина „Сабрана дела", која из лазе ове јесени, могу расветлити колико је овај аутор стварно
" био сиромашан при крају свога
живота. У овој кореспонденцији је реч о сумњивом стању његовог Аоњег рубља и његовог јединог одела које је имао н месецима свакодневно носио, Ко би ту ус тврдио да геометар К. “ „Замку" није еминентно јеврејски проживљени лик Зар овај пије у поседу само једног завежљаја с рубљем, панталона и капута, па мора непрекидном радљивошћу, без икакве помоћи, да се избори за преноћиште, посао н љубав ницу, и то у страној средини. И шта може писање, посматрано кроз ово, најзад, бити друго не. го покушај да се преживи Кафкини текстови се, дакле, затварају пред читаоцем, јер су овде лични проблеми пишчеви уобли-
чени _ сопственим _ материјалом, кроз њих схваћени п тако могу ближе бити доведени решењу. Овакав закључак се потврђује Кафкином литерарном теоријом, која се да сажети у реченици: литерарни рад служи прикази-
вању сопственог унутрашњег жи. вота.
Биндер каже ла овакав начин виђења оправдава жељу за поуз даним издањем Кафкиних дела, која се може образложити и Арукчије а не само уобичајеним филолошким _ аргументима, који су у овом случају и иначе већ постали падалеко неверодостојни. Осим тога, требгло“ би утврАнти и то ла „Сабрана дела", којима је главни старалац био Макс Брод, ни у ком случају ни су тако мањкаво објављена како се то обично тврди. Накнадна пооверавања рукописа показују, на пример, да већ петнаест година вођена паспра око правог по: ретка поглавља романа „Процес" ипје ништа друго до бука мул рујућих германиста.
Александар Б. Поповић
ђе
ПРЕД САБОР КУЛТУРЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
(Наставак са 1]. стране)
туисаног удруженог рада, тле би радничка класа била онај темељ ни фактор у одређивању културног раста, његових извора, ква!тума и намене средстава за културне потребе. ј Који би били инструменти за остваривање прокламованих це љева2 То су извесно: стварање м унапређивање _ рада _ самоуправних интересних заједница на уставним принципима; то је унапреВивање _ самоуправних _— односа унутар | основних _ организација удруженог рада у култури (што, морамо признати _са жаљењем, једва да се креће с места), то је и напор да се јасније дефинише и ојача друштвени уплив на културу као делатност од безмало прворазредног друштвеног инте реса, итд. ' Истовремено, јасна полазишта о самом бићу културе као фактоРу националних п људских слОбода, што је напосе примењиво у босанскохерцетовачком __ националном спецификуму, где се раз вија и негује братство и, јединство, без претеривања, најортодокснијег типа — у сваком, случају олакшавају да се зацртано и прокламовано без тежих. потреса (али не и без напора) оживотвори. и Са чиме се дочекује први Бо санскохерцеговачки сабор култу“ рез Ра У духу са новом уставном по. зицијом културе као и задани. ма у култури које је утврано СКЈ, нужно је у свим ћелијама удруженог рада преиспитати по. стојеће, а ако их нема, израдити програме културног раста са“
образне потребама _ друштвеноекономског развитка Републике, односно могућностима заједнице. У том смислу ваља нагласити како је у Босни и Херцеговини било или је у току низ значајних акција. Пре свега то је уистину замашан подухват изградња хиљаду школа ло 1980. године, затим акција „Једна књига на јел“ ног становника“, „Свака школа — библиотека“, „Сто. тпколских библиотека солиларности“, „Шест стотина позоршиних прелстава“ и друге. Самоуправни _ сопијализам _ немогуће је замислити бел развоја амтентичне љулске културе, а то нипошто није нешто као одраз просветарства, помоларства. позе, шаблона, аутоматизма... То је лелноставно _ судбинско _ питање. Али оно птто поред осталог, даје обележје. овој срелини јесте још увек недовољна екопомска стасалост и пепросвећеност. Стога ће култура па босапскохерпеговачком тлу (па по шире) за дуже време полразимевати и акпију масовног описметавања, образовања. јер безброј пута смо помовили како је право на културу пука фикција уз сазнање ла нам неписменост чак и расте! Зато и оспокојава сазнање да ре зултати таквог пропеса морају бити у духу поимања човека као индивидуе _самоуправљачког сопијализма, ма колико тај процес био дуготрајан и мукотрпан, Верујемо да ће такви и бити, Душко Бабић
'
ИВИЖЕВВЕНОВИНЕ 1: