Књижевне новине

; %

СУСРЕТИ

КРИТИКА. АФИРМИШЕ ТЕАТАР.

Разговор са позоришним критичаром

Луком Павловићем

ТЕШКО ЈЕ, а понекад се чини и тотово немогуће, писати о људима за које нас веже вишегодишње познанство или пријатељство. Јер, одавно су изблиједјеле боје првог утиска, навикнути већ једни на друге, као да избјегавамо да дубље заронимо у на изглед познате м мирне воде, тако често допуш“ тамо да пријатељска навика засјени чаролију другачијих сусрета и нових упознавања.

(О томе размишљам док разго“ варам са Луком Павловићем о позоришном животу Босне и Хер: цеговине, о театру уопште. За Луку Павловића се с правом може рећи да је „најажурпији пратилац дневних позоришних дога“ ђаја у развоју позоришног живо“ та Сарајева и Босне и Херцеговине". Јер, већ пуних двадесет година свој човјек је био окренут позоришту и свему што се око позоришта збива. Заиста, може само да импонује истрајност јед“ ног стваралачког напора што је година, упорно, био усмјерен на то да нам својим рецензијама представи „панорому режијских поставки и глумачких реализади“ ја" остварених на сценама широм ове Републике. Писати позоришну хронику није ни најмање лак ни захвалан посао јер она је, како сам Павловић каже, „као звук ко ји не може да се развија нити да се понавља. То је нешто као лабудова пјесма. Сваки пут — само лабудова пјесма и ништа више".

Но, кад све ово имамо у Виду и управо стога, ако желимо да представимо _ позоришни живот Босне и Херцеговине, не можемо а да се не обратимо његовом стрпљивом хроничару, који је у тај свој рад уткао не само своје кре' ативне способности, знање и на дахнуће, већ и свој занос им љу бав...

Ви се двадесетак година активно и пасионирано бавите позоришпом критиком, пратите позо. ршини живот не само у Сарајеву већ и у осталим театарским центрима у Босни и Херцеговини, његово кретање, разуђеност њетових токова. Како бисте оци јенили тај протекли периодг

— Одговор би могао да буде колико општи толико и лапидаран, из једноставног разлота што ни цијела студија не би могла, можда, да обухвати све особено“ сти и све линије развоја театра у Босни и Херцеговини посљедних двадесет година, Јер, не заборави мо да су се поред раније постојећих — сарајевског и бањолучког позоришта — у театарски жи“ вот Републике укључила још ми позоришта у Мостару, Тузан и Зеници, као и Мало позориште, експезименталног карактера, у Сарајеву. Већ самим тим чином слика театарског живота постала је богатија, разновоснија и, сва како, драгопјенија за укупан умјетнички и културни тренутак овог теографског и духовног простора. Више је него нормално што је развој појединих театара текао у сразмјеои са друштвеном бритом, ентузијазмом појединаца, за: хтјевима средине и, свакако, кре: ативним могућностима ансамбла. Путеви до одређеног квалитативно полношљивог нивоа били су различити и по околностима и по времену раста. али су плодови тог периода значајни и за сваки од тих театара и за шелину умјетничког и култуонот живота Босне и Херцеговине, са неријетким звјезланим тренуцима и разумљи' вим падовима унутар широке ђе пертоарско-извобачке панораме.

Који су, мо Вашем мишљењу, основни мроблеми с котима се суочавајо позопишта у Босни'и Херцеговини, бар у овом часу2

= Свим театрима у Републтци зајелничко је, назавно у већој или мањој мјери. безмало све оно што је стална бптита сваког театта као умјетничке институпије. Неловољан бпој добтих, тасебта млалих тлумата и инвентивних ре“ дитеља узђочник су, почесто па и тречесто, контенпионадних извел“ би олвећетих латамских лјела. тти ститлих на пепеотоар понекал без укамалр Вилалтартег разлота им без могућег утитаја на профил једног телтпа, уколико се. кад је ријеч о полелттим театтима. може уотг ттте говопити о њиховом мазначеттлем _ умјетниском — ПООФИлУ Масталом, поттто је сваки театап засебан ствађалачки 'ортанизам невоље свакот Ол њих су и миг те друге, не само оне заједничке

Копито се богпискохетигтовачка позотпитп амеламат) 9 отита теа.. тарска кретања у Југославији»

— Извјесно је да позоришни живот Босне и Херцеговине није засебан умјетнички простор. Утиџмаји су међусобни и кређу сеу оба правца, у истом оном смислу у којем се и позоришни живот у Југославији може сматрати дијеом опште театарске слике свијета данас. Остаје једна радосна чињеница: прије деветнаест годи на запутило се у неизвјесни ства“ ралачки живот Мало позориште у чијем се крилу, коју годину касније, зачео и Фестивал малих и експерименталних сцена Југославије. Почетак дјеловања тог те атра била је неке врсте импулса за. појаву низа театара особене ори јентације, театара без којих се данас не би могао нити замислити позоришни живот у нас. Примјери Атељеа 212 из Београда, Театра ИТА из Загреба, Драмског театра. из Скопја, Пекарне и ГЛЕја из Љубљане и других сличних театарских изворишта више су него рјечити. Такоће је неоспорно допринос појединих босанскохерцетовачких театара општем крета“ њу и развоју позоришног живота у Југославији, што се да понајви-

АУКА ПАВЛОВИЋ

тје осјетити приликом значајних

манифестација, на Стеријином по позорју у првом реду.

Какав траг остављају у позори“ шном животу гостовања театара из земље и свијета, какав опет Фестивал малих и експериментал них сцена2 ,

— Смисао постојања н зраче ње Фестивала потврђени су довоно у досадашњих петнаест се зона, и као резултат тренутачне театарске слике и као плод више случајних а мање смишљених настојања да домети Фестивала пос тану својеврстан путоказ у дјеловању камерних и експерименталних сцена, уколико се може гово рити о путоказу у театарској об ласти која би хтјела увијек да се обзнани нечим новим, без чвршћег ослона на претходно. Гостовања театара из театарских центара. у нашој земљи двоструко су ну жна: и као добролошла информа: ција о тенденцијама развоја и дометима, и као доказ неопходно. сти циркулације и прожимања театарских идеја, не само у ок вирима међутеатарске, међурепу“ бличке сарадње без које се не може кретати напријед нити стварати цјеловити утисак о овом умјетничком простору у нас.

Може ли се разговарати о позоришту а да св не помене ријеч — критика>

— Више је него извјесно да театар не би могао да живи без публике. Такође, по мом дубоком увјерењу, театар тешко може да живи без домаће драмске ријечи. А што се тиче позоришне крити“ ке — то је такође својеврсна неминовност театра, нешто као са: путник без којега је свако путовање неизвјесно по трајности обиљежавања. Колико је позори: шна критика добродошла театру, колико може да му помогне У расту или да та заустави сасвим случајно — то је: уједно питање оних личности и оних ИНдДИВИд/алности које су заједно са глум' цима, редитељима и осталима у театру ступили у племениту 32: вјеру која. се, једном ријечју, 30' ве — позориште,

Разговор водила Марина Трумић (2

ЛЕТОПИС Октобарска награда Бранимиру Шћепановићу ·

Овотодишњу Октобарску награду трада Београда за књижевност добио је Бранимир Шћепановић, један Од најеминентнијих пред-

ставника данас већ средње тене-.

рације српских прозних писаца, за краћи роман (или, дужу новелу. свеједно је) „Уста пуна земље“. Већ дуже времена једна од: лука жирија није, судећи по досадашњим коментарима ( а изапао их је довољан број), наишла на безрезервну подршку критике. Буде ли такав и одјек код читалачког аудиторијума, а нема разлога да не буде јер је реч о прози која поседује и елементе неопходне за масовнију комуникапију са публиком (читљива је и занимљива), са задовољством ће“ мо моћи да констатујемо да такву једнодушну сагласност критике и публике може да изазове само веома сложено дело, дело које се не користи површним ефектима а поседује димензије које могу да изазову референције код различитих врста читалапа. Како код оних са већим, назовимо их стручним, захтевима, тако и код оних који траже допадљиво, динамично и оплемењу“ јуће штиво.

После збирке приповедака „Пре истине“ (1961) и романа „Срамно лето“ (1965) овај прозни писам, чије су многе изванредне приповетке нашле место у нашим антологијама данашње прозе као и у иностраним које представљају најзначајније савремене приповелаче, као да је акумулирао енергију даби, после дужег времена, рекло би се у једном даху написао овако један добар прозни текст. Текст који је сав у идејама, а опет та ко животан и на равни конкретне реалности могућан. Припадатући. оној врсти камерне, симболичке прозе која не може реасполатати већом разуђеношћу и развијеношћу догађања и особито сложеном фаболом (а врло лако може склизнути у извештаченост и фалш поетичносту), књита „Уста пуна земље“ своју драматичност Аугује вишеструким напонима у анковима којпма се бази, · вишеструкости . нивоа... на којима се развија (или, за сва ког читаопа понаособ, може. развијати), · многострукости – илеја које носи, једном свом општем и мнотим посебним симболичним значењима. То је, укратко, дело о чијим свим конститтентама трпе ба распоављати какп би се утвоАМАО колико је сублимног кл. жевног напоџа и напона унесено мо њи колзким оно елементима на нас делује.

Ово је, најзад, прилика да се каже им реч птизнања излавачу ове кечте — тзв. малој издазачкој кући „Слово љубве“. Силећп по овој ипо многим доттим добрим хњитама које је објавило. по писмима који би чинили част сваком, „Слово љубве“ није мали издавач. Своју мисију оно обавља на најбољи мотући начин борећи се, м исти мах, да опстане упркос проблемима који обрвавају н неупоредиво богатије сродне радне организације. То је, пођел осталот, најважнији разлог збот кога му несумњиво треба помоћи да опстане и остане оно што је п било — добар издавач.

зборници уз. Бахтинов јубилеј

Недавно је у Саранску изашао из штампе зборник научних и књижевно-критичких · чланака „Проблеми поетике и историје књижевности“, издат у част седамдесетпетогодишњице _" рођења (мада је овај јубилеј био пре че тири године) и педесетогодишњице научно-педагошког рада истакнутог совјетског мислиоца Миханла М. Бахтина (после шесте по реду књите у серији „Радови из области. система знакова“. ко.

„ја је нешто паније издата у Тар.

туу у част Бахтина, ово је друга веома вредна књига издата ис тим поводом). Зборник окупља шеснаест аутора из редова ака. демика и врхунских представника данашње совјетске књижевно. критичке мисли. Радови су по свећени појелиним књижевно-тесретским питањима, појединим особеностима. књижевних жанрова разних епоха и, разних култура н различитим темама. из 06: ласти стваралаштва руских класика. · ; ; Трелговор. зборника, аутора: 8. Кожтемова п С. Конкина, доноси краћи преглед досадашњег Бах-

. МИХАИЛ БАХТИН .

тиновог научно-педатошког рада, са освртом на значајније моменте из његове биографије. Рођен 1895. у Орелу, Бахтин завршава гимназију и уписује историјско-филолошки факултет у Одеси, а затим прелази на Петроградски универзитет, где, 1918, завршава студије. Након неколико година предавања књижевности и естетике у Невелу и Витебску враћа се у Лењинград, због болести, и ради у Институту за историју уметности и у Државном издавачком предузећу. 1924. пише рад „Питања методологије естетике књижевног стваралаштва“; ова теоретска студија о низу питања из науке о књижевности и уметности није угледала свет јер је часопис по чијој је наруџбини писана („Руски савременик“, један од уредника био је Горки) престао да излази. 1929. Бахтин издаје књигу „Проблеми стваралашштва Достојевскот“, која ће бити основа за каснија прошире“ на и допуњена издања под насловом „Проблеми поетике Достојевскот“ („Совјетски писац“, Москва, 1963, и „Уметничка књижевност“, Москва, 1972). Почетком тридесетих година (а тада је живео “у Кистанају, на транипи Сиби ра и Казахстана, и у Саранску) интересује се за теорију им историју романа и пише ошпирну студију „Реч у роману“ ( у штампи је књига изабраних Бахтинових ралова у којој ће овај рад бити објављен у целости, а прва је глава већ објављена у часопису „Питања књижевности“, бр. 6, за 1972. тод). Тада Ћахтин почиње и монографију „Франсоа Рабле у историји реализма“ коју ће завршити, преселивши се у Москву. 1940, и прелати Институту за светску књижевност при АН СССР-а, који носи име Горког, као дисертацију за степен кандидата филолошких наука. Ол брана дисертације услелила — је тек после рата, 1946. ЛПолемика вођена том приликом завршена је одбијањем предлога да се Бахтину "додели звање доктора филолошких наука (степен канлидата филолошких наука му је једно гласно додељен, што је условило судбину рада — читаве две де ценије прележао је у рукопису и објавила га је тек 1965. издавачка кућа „Уметничка књижевност“, под насловом „Стваралаштво Франсоа Раблеа мн народна култура средњег века мн Ренесансе“. Познато је да је књига нашла одзива н изазвала високе оцене и ван граница СССР-а.

У првој послератној години Бахтин прихвата место на Мордовском педатошком институту у Саранску и ускоро постаје шеф катедре за општу књижевност. 1957. овај институт прераста у

Чређивачки одбор: ар Петар Волк, Васко Швановић, Миодраг Илић, др Драгав М. Јеремић (главни о одговорни уредник), Вук Крњевин, Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић (оперативни уредник), Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, Божидар Тимо тијевић, др Иван Шоп, Бранимир Шћепановић. Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић. |

Књижевни савет: др Димитрије Вуче нов, Предрат Делибашић, Енвер Берћеку, бр Милот Илић, Душар Матић, ар Војин Матић, Момчило Милапков, ар Арашко Вебеп, Јараз Рибникар, ДАушав Сковрав, Алекса Челебоповић. Зуко Џумхур, Пал Шафер. ШИлејно решење графичке опреме

Богдав Кршић.

] Анет азлазв сваке друге суботе. Цена 3 дин. Годишња сретплата 60, полутоадишња 30 динара, а за аностранство двоструко. Лист аздаје _ Новинско-излдавачко предузеће „Књижевне новине" Београд, Француска 7. Телефони: 627-286 (редакпија) в 626-020 (комерцијално одељење и ал. министрација) Гекућв рачун: 60801 -601.2089. Рукописи се не враћају. Штампа: „глас“, Баоград, Ваајковићева 8.

· жевности. Ту је он

Мордовски државни универзитет, који сада носи име М. П. Огарјова, а на коме је Маг теме. 1 ске ! љио катедру РУ Но ни четвртину века и заслужио при. знање низа. генерација, којима је, углавном, предавао западноевропско књижевност — античку, сред њевековну и књижевност ренесансе, књижевност просветитељске епохе и Х1Х и ХХ века. Кралем шездесетих тодина Бахтин, се враћа у Москву, где и сада живи (у припреми је за штампу ње тов рад „Облици времена и хронотопа у роману“). р М зборнику „Проблеми, поетике и историје књижевности о6јављена је н библиографија науичних ралова М. Бахтина и чланака о њему им његовим радовима штампаним на руском и страним језицима, Један број текстова из овог зборника је у вези са олговапајућим _Бахтиновим тумачењима одређених појава и својстава литературе. . Међу — текстовима саранскот зборника су теоретска студија Ј. Лотмана о садржају мо структури појма „уметничка књижевност“, А; С. Лихачова о лревно-руском смеху, В!ачеслава Иванова о трад њи и функцијама карневалскот лика; затим радови о руским кла сицима — о поетици Достојевског и архаичним шемама митолошког мишљења — РВ. Н. Топопђова, о Космосу Достојевског — Г. Д. Тачева. о феноменологији књижевних и ретовичких жанпова у ства ралаштву Чехова — В. Н. Тур. бина, о појмовима „слобода“ ми „срећа“ код Пушкина — С. Т. Бо-

· чарова, о проблемима традипије

и новатаоства у „Руслану у Људе мили“ Пушкина — А. М. Куканова, о извозиштима 'идиле Тогоља. „Ханс Кихелтартен“ — М. П. Алексејева; радови са тематиком из стране књижевности, о визан. тијским експериментима с жанром, с класичном грчком трагедијом — С.Аверинпева, о поетици „Канлида“ — Л. Торлона. о ситуацијама из сижеа новела Едгара Ала на Поа — Т. Нефјодове, и други.

(3. К)

Пееници и прозанети у чает Београду

Поводом 30тодишњице ослобоће. ња Београда 13. октобра пре подне у Народном позоришту читали су своје текстове истакнути београдски писци: Иво Андрић, Александар Вучо, Душан Матић, Васко Попа, Меша Селимовић, Стеван Радичковић, Бранко Бо пић и Милош Црњански. Позоришна сала је била дупке пуна, а многи љубитељи књижевне ве. чи остали су напољу, не могавши да лобију улазницу.

Иво Андрић је прочитао одломак из своје лирске прозе „Лп„ца“ и одломак новеле „Зеко“, чија се радња дотађа у окупирлном Београду. Александар Вучо је читао одломак из поеме „Мастодонти“, која је писана у данима обнове Београда. Душан Матић је презентирао један свој текст о Београду и песму „У одајама трајања“. Васко Попа је изгово-

руно три записа п три песме о Београду. Меша Селимовић је прочитао одломак из поомана

„Дервиш и смрт“. Стеван Раичковић је казао неколико својих песама. Бранко ЛАопић је ишчитао приповетку „Колико те сати“, у којој је реч о ослобоћењу п ослоболиоцима ЂЋеограда. И. најзад, Милот ЏШоњански је, са глумицом _ Ксенттом Јовановић, прочитао поему ,„Ламент над Београдом“. Све је било лепо, достојанствено и чак узбудљиво, а писци су својим изабраним текстовима по личним интерпретитањем одупевили бројне слутпаопе (и. гледаоце) п оправлано били позлрављени бурним аплаузима. Није ли се, међутим, међу ис такнутим писпима, који су читали У част свог вољеног града. могло наћи места и за једног или Аволипу _ критичара и — есејиста2 Зар међу неколико наттих врсних писаца који су читали, није било места и за Велибора Глигорића или Марка Ристића2 Истина, уводну реч у ово књижевно матине лао је јелан критичар (Петар Шапић), али он је ту, ма колико тачно м лепо товорио, био нужан долатак, уводни. чар, писац пролога, При Улружењу књижевника Србије је упра: во основана секпија критичара тим поволом можемо се питати: хоће ли она успети да избори књижевни статус и критичарима мами ће допустити: да они м даље често остају на маргинама литерарног, па и друштвеног живота2 Књижевно матине у Наролном позориттту показало је како књижевна реч, кала долази од великих и значајних писапа и изре чена у прави час и на правом месту, може мното ла. значи за њену афирмапију и популарисање. Нека нам то послужи као пример и поука, које треба и убудуће користити. у