Књижевне новине

ж"

ФОЛКЛОРИЗОВАЊЕ КЊИЖЕВНЕ ПРОШАОСТИ

Наставак са 1, стране

једини писци, и посленици неких других професија, иначе омиљени јунаци поменуте врсте фолклора, успели да створе значајна уметничка, или, пак, научна, дела, и како су се оформили за стварање таквих дела, тако и по „недопустивом занемаривању истакну. тих личности, научника и књижевних стваралаца којима сетна кафанска свирка није била превелико задовољство. Тај се фолклор — потенцирањем вица, свирке и пијанке — потпуно оглушује о оне озбиљне напоре и жртвовања истакнутих појединаца да се сустигне свет са срећнијом културном историјом, и у области уметности и у науци, Посебну улогу у стварању фолклорно-сентименталног ореола око појединих писаца имају њихови савременици и сапутници који су их надживели, и то особито они који, праведно или неправедно, нису доживели углед попут тих овековечених савременика. Како протиче време од смрти познатих писаца, број њихових познаника као и сведока њихових екстатичних тренутака се повећава. Све је више оних који су са овим или оним писцем преседели безбројне ноћи, којима се писац јадао им поверавао, којима је откривао тајне свога

стваралаштва и своје инспираци-

је. И улога се оваквих сапутника и симпатизера током времена мења; од сведока који су од неког чули или из кафанског угла гледали шта се ради, они напредују у дародавце, у оне који поручују пиће, у саветодавце који покушавају да помогну сиротом уметнику, у менторе који помажу и интервенишу код моћника, у мудраце који су још давно предвидели како ће се шта, ако се њихов савет не послуша, завршити, Учини се зато понекад, кад се чује и прочита ко је све појединим српским и хрватским писцима, за које се зна да им кафана није била страна, плаћао пиће и са њима диванио да су ти писци стотинама година морали живети, Према броју оних који су присуствовали појединим необичним догодовштинама познатих писаца, оним ситуацијама које је анегдота верификовала, помисли се да су те своје поступке писци демонстрирали на препуним стадионима. А кад се читају сећања оних којима се писац, стварно или наводно, поверавао, учини се да би било потребно да сви живи писци, којима је стало до слике у очима потомака, оставе опоруку — као што се то, уосталом, у свету и чини, најчешће узалуд, разуме се — у којој ће рећи коме су се поверавали, или можда још боље, коме нису ништа саопштили. Сваки фолклор, па и овај, има своје разлоге, своје законе и своју логику. Он зависи од културног профила, и део је културе једног времена. Илузорно је веровати у његово брзо и лако нестајање. Али став према њему — посебно став средстава масовних комуникација — такође је елеменат и показатељ културног стања и културних усмерености.

Чедомир Мирковић

ЗА НОРМАТИВНУ ЕСТЕТИКУ ШАН Против ЊЕ:

Наставак са 1. стране

њеном нормалном развоју. Ако за нормативну _ естетику ипак нисмо али верујемо да то што нисмо (и што можемо да нисмо) могу, ако не да доведу у питање а оно бар да поремете из чврстог положаја, различите снаге, па и такве којима је литература поље дејства, ако дакле знамо да учествујемо у једној опасностима доста изложеној активности духа, шта би требало учинити да, она остане каква је по суштинским одредбама бар до сад била2 Када бисмо имали готова решења она би, ако ништа друго, могла наличити — норматив ној естетици! Готова решења, оче видно, немамо (ни ми нисмо имуни од тога да боље знамо шта нећемо но оно што хоћемо). Али зато знамо да једно и јединствено решење не постоји и да би оно, ако би га неко именовао, у најмању руку морало бити половично. Ако их већ немамо, ако знамо да су проблеми сложени и да се не могу друкчије до на сложен начин решавати, покушајмо бар да мислимо практично. Јер, при све му постоје дугорочни и краткорочни задаци и циљеви, Нека су први — добри писци и добра лите-

ратура; знамо да њих треба да афирмише и подржи удружени рад (или, резултати удруженог рада) критике идеја, чисто естет-

ске, па и сваке друге озбиљне

критике ма колико дисциплинарна она била, Други и, у овом тре нутку можда приоритетни, могли би се концентрисати на обновље-

но испитивање и тумачење очевидно постојећег теоријског (и не само таквог) проблема око

стварности у књижевности. Скептици и они који неће да виде сложеност проблема ће рећи: „Ту малтене ништа ново не може да се каже, а оно што је у теоријској сфери о томе написано може се усвојити и не усвојити, или... усвајати како кад и шта затреба; хтели ми то или не и звучало то симплификовано колико му драго, ту се све своди на питање хоће мо ли стварност У књижевности; ако је хоћемо морамо знати да је она птарока, а ако 'нећемо ла прописујемо који је њен део подобан за' књижевност а који није, остаје да препустимо писцима да се опредељују сами“.

Независно, од таквих, могућних, мишљења за нешто се, очевидно, треба определити: између три мотућности — да оставимо ствари какве су па да и даље имамо „случајеве“, да смислимо нормативну естетику па да случајеве нећ амо, али и да постанемо нешто што не желимо бити, и да нешто ново, свеже и нашем друштву _ примерено _ покушамо урадити на теоријском плану који нас интересује — трећа је извесно најприхватљивија. Чак м ако у теоријско испитивање поћемо са страхом да нешто изузетно ново нећемо успети да смислимо и да ћемо се, можда, суочити с опасношћу да се и сами бавимо _ еквилибристиком, _ нов покушај мора постојати. Можда. ће се у процесу тог рада ипак поне што разјаснити и прецизирати, можда ће се развити, или обновити, свест да књижевности са" моуправног друштва то " друштво лежи на срцу чак и кад га критикује и да га критикује ње гове снаге ради. А можда ће, најзад, књижевна теорија и књижев на пракса током тог процеса постати заједничко добро оних који књижевност стварају и оних који се њоме на различите начине користе, заједничко добро о коме ће равноправно и не зазирући једни од других разгрварати и полемисати.

Богдан А. Поповић

КРИТИЧАР | И ЗАХТЕВИ Од КРИТИКЕ

Наставак са 1. стране

друте стране, имамо ситуацију да се критичка мисао уистину не бави много савременим стварао цима, иако се о њима сразмерно више пише! Разлоге за то тре ба потражити у осећању дуж виштва готово свих критичара према сопственој генерацији. Оту да и толико чест апологетски став према савременицима, или појава _ кланова и „приватних критичара.

Са друге стране, храброст, по. штење, истинољубивост и ерудици ја оних који пишу о књигама и књижевној проблематици, У многоме је у зависности од поруџбине. Лист, часопис, новине.

редник културе, главни уред ник, Основна концепција, профил и врста листа. Став редакције. Сви захтевају, сви траже. Фактори одређују став, сви подједнако и на свој начин омеђујући и сиромашећи критичареву мисао, (При том, политика најчешће У таквим стварима уистину има сасвим споредну улогу). Осакаћена, она једва да егзистира, ретко кад се још могу препознати 00 таци критичаревог индивидуалитета, још мање је могуће назре ти шта је његов прави стави убећење. При том ваља елиминисати и неке друге утицаје и окол ности који такође могу допринети извитоперавању истине о делу (лични мотиви, обзири, прија тељство с писцем и сл.. Мако околности од на изглед секундарног значаја, оне често могу да имају пресудну улогу, прибављајући појединим књигама незаслужену и лажну ауторитативност пред временом и читаоцима. Прави, суштински проблем кризе критичке мисли ипак није у ономе грму у који сви обично упиру прст. Последица није у помањкању младих, нових критичарских снага, нити је реч о њи. ховом ·запостављању од стране часописа, новина и издавача мада су узроци за постојеће стање понекад и у томе. Реч је пре свега о монополу утицаја, о не трпељивости и ускоумним схватањима оних који прате и филтри. рају, о онима који шкопе сло. бодну критичку мисао на сваком кораку и где стигну, Реч је, да: кле, 0 робовању. О критичаревој

"У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ ЉУБОМИРА ТЕШИЋА

немогућности да буде и остане особен и личан, спутан једино естетичким мерилима и сопственим схватањем уметности.

Основа сваке уметнички квалитетне критике је у слободи критичке мисли, у индивидуалном начину њеног саопштавања. име свега и свачега то право се непрестано крши. Последице су такве да учмали дух уредника појединих часописа, на жалост, умногоме карактерише и читаву књижевну критику последњих година. Без живости и осећања за актуелно, за виталне интересе са: временог књижевног стварања и збивања, самозадовољно и сито, воде нас мудре главе у умир сваког занимања за оно што се 06јављује у часописима и листовима. Каткад публику пробуди ·какав скандал или свађица, и то је све. Мртво море диктира своје законе.

Настанак кризе датира од оног тренутка када је критичар био приморан да се повинује законима „тржишта", преставши са: мостално и критички да мисли, препуштајући ставове и иницијативу другима — уредницима, скупу „одговорних“, друштву и мо ралној потреби, задржавши за себе право једино да констату је и обавештава, каткад м да прећуткује. Ступивши у односе наручилац-произвођач), крипти чар је натакнуо себи омчу око врата и заувек рекао збогом сво. јој критичарској индивидуалности. Но, постоји и друга страна ме. даље, Питање слободе критич: кон осуђења те се не поставља, или бар не у тако драстич“. ној мери, уколико се критичар определи за писање о тзв. неутралним темама (проблеми из историје или теорије књижевности). Чак, не само да ће себи при: бавити пуно поштовање за СВОЈ труд, већ може бити сасвим си гуран у моралност и поштен ОАнос према свом делу! Додуше, ни он не може да рачуна на не: какву бројност читалаца (евидентно је да свака врста ствара. лаштва која не носи обележја и везу са својим временом сужава круг својих конзумената), Но, намера ми није да о таквима овде расправљам; вратимо се зато онима који ипак покушавају да помире захтеве времена и своју потребу да пишу о актуелним књижевним темама.

Мколико је удовољио захтеву времена, критичар мора да је не измерно вешт и прилагодљив ако жели да се одржи и нешто значи. Потребно је не само да је вичан пословима око Сциле и Харибде, већ и да је способан да брзо заборави оно што је рекао — али и да се тога сети у тренутку када је то неопходно потребно. Да зна када и кога да хвали, као и када и кога да куди. Још боље је ако оба начина испољавања става уме да избегне — тако ће срећнији и дуговечнији бити. Нека га ни најмање не брине чињеница да код већине наших писаца, понајвише оних млађих, влада уверење да их је критика схватила једино ако се о њима изразила похвално. То је за сваког критичара споредно. Јер, није важно шта писац или неко други мисли о његовом де ду, већ шта ће рећи уредник.

Зато критичар и не сме да погреши, јер погрешити _ значи имати став, разликовати се, поседовати индивидуалност. Све до оног тренутка када на то (авај!) буде присиљен друкчијим стањем у култури, друштвеном ситуацијом која ће од њега (да злехуде ли среће! тражити да недвосмислено и јасно излаже своје ставове. Разложно, без страха, не говорећи: позерски, тактички и лажно, с надмоћношћу и ташто, улагивачки или с понизношћу, квазиучено а тупо, академски а заправо празно.

Душан Т. Стојановић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2

ЛЕТОПИС

Турнеја Лесковачког позоришта

На почетку овогодишње позорипе не сезоне посебну пажњу јавности привукла је југословенска турнеја једног малог позоришта. самбл лесковачког позоришта, обележавајући тридесет година. послератне делатности, појавио се на најеминентнијим позорницама Љубљане, Загреба, Новог Сада, ограда и других градова У тотово свим нашим републикама и са приметним успехом изводио „Не чисту крв" Боре Станковића У драматизацији Томислава Цветковића и редитељској поставци Јована Путника.

Лесковац је необичан позоришни центар: ту је остварена иде. ја о позоришту без благајне, устаљује се фестивал класике на јутословенским позорницама и упорно негује сарадња са разним позоришним центрима у земљи. Под руководством песника Томислава. Н. Цветковића овај ансамбл из године у годину постаје све изражајнији, настоји да остварује амбициознији репертоарски програм. „Нечиста крв“ је као представа у целини — један од нај домета овог колектива. Цветкови“ ћева драматизација извукла је сасвим успешно песничке валере из текста Боре Станковића и начинила врло погодну основу за сце нске стилизације Јована Путника. Има у њој лепих детаља и ефектно постављених пр а тако да је разумљиво што је представа изазвала пажњу свуда где је приказана, Приметни у ансамблу су Верица Јовановић (Софка), Радован Контић (Марко), Бранислав Матовић, Даница Митровић (Магда),

Дара Апић (Тодора), Драган Ди митријевић и други. ,. . Овом, су турнејом, током које

су цео месец играли свако вече у другом граду, чланови Лесковачког позоришта остварили свој велики успех. и, уједно, понудили изазов другим ансамблима како би било више међурепубличких тостовања, размена и приближавања а тиме и богаћења нашет

позоришног живота. (П. В)

ВАСИЛИЈ ШУКШИН

Василиј Шукшин

Изненада, у пуној стваралачкој снази, у четрдесет петој години живота, умро је совјетски писац, филмски режисер и глумац Василиј Макарович Шукшин, кога су многи. сматрали најзанимљивијом фигуром совјетске кинематографије у овом тренутку и значајним савременим прозним писцем. Умро је од инфаркта усред снимања филма „Они су се борили за отаџбину“, који је, по роману Михаила Шолохова, режирао Сергеј Бондарчук, а у којем је он играо једну од главних улота. Рођен у селу Сростки у Бијском рејону Алтајског краја (Сибир), Шукшин је са шеснаест година почео да ради у колхозу, а затим на изградњи фабрика у Каауги и Владимиру. Од 1949. до 1952. тодине био је на одслужењу

деће две године је радио као директор вечерње школе сеоске омладине. Године 1954. уписао се на Свесавезни државни кинематографски институт, који је завршио 1960. године. У међувремену, још као студент, играо је у филму „Два Фјодора“ познатог совјетског режисера Марлена Хуцијева. Пошто је играо у низу филмова, снимио је по сопственом сценарију филм „Живео такав момак“ (1964), у којем је приказао тежње совјетских омладинаца за животним подвизима. За овај филм добио је прву награду за комедију на Свесавезном филм ском фестивалу у Лењинграду и „Златног лава“ у ' Венецији. Већ следеће тодине Шукшин је, по мотивима својих прича, снимио филм „Ваш син и брат“, о колхоз нику Војеводину и његова четири сина, а уз њих приказао је

војног рока у морнарици, а сле-.

низ карактера типичних за. сибирски крај, дочаравајући и лепоту

ироде у њему. пе јвећи успех, мада не без извесних контраверзи, доживео је Шукшин филмом „Црвена. калина“, који је такође снимио, по свом сценарију и У којем је он пе само писац сценарија. и режисер него и носилац) главне улоге. М овом филму, који је био победник на овотодишњој свесавезној смотри, совјетског филма у Бакуу, реч је 0 бившем робијашу Јегору Прокудину, који после из весних перипетија, настоји да постане добар пољопривредник, али па његови ранији компањони У прљавим пословима убијају. РаБен у специфичном неореалистичком стилу, са извесном дозом ненаметљивог хумора, 6 много колорита и с рељефно приказаним карактерима, овај филм је задирао мало дубље него што је уобичајено У приказивање људи

с маргина совјетског друштва и

стога је наишао и на извесне 0т-

поре. 3 Ц

Као писац Шукшин је објавио више дужих и краћих проза и драмских текстова. Од његових дужих проза најпознатије су: „Сеоски житељи, „Карактери“, „Земљаци“, „Разговори под јасним месецом“, „Тамо У даљини", „Стјепан Разик“. Обрађивао је претежно савремене теме и проблеме и сликао људе пуне пластичности и живота. Битна преокупација његових дела било је представљање људи на прелазу између села и града, запта м сло. боде, старих и нових схватања, Имао је обичај да најпре објави „филмску повест“, а затим да је сними за филм.

За своје заслуге на пољу књижевности и филма Шукшин је добио низ признања: био је заслаужни уметник РСФСР, носилац Државних награда. „СССР-а и РСФСР-а, одликован је орденом Радне црвене заставе, био је члан управе Савеза филмских радника СССР-а и члан више редакција часописа. Поводом њетове смрти објављено је званично саопштење ко је су потписали многи истакнути по литички и културни радници Совјетског Савеза, а У Централном дому филма у Москви одржан Ј опроштајни митинг.

Антологија енглеске романтичарске | поезије

О преводилаштву, о значају ове делатности и њеној неопходности за сложени развој културе код нас се веома мало говори и веома мало мисли. Преводиоци, књижевни и стручни, не уживају третман какав њихов рад заслужује. Разлози што је тако су, свакако, сложени и има их у културној клими, у нашем менталитету, па и код самих преводилаца. У последње време се, међутим „доста чини да се статус преводилаца (у овом тренутку мислимо претежно на књижевне) знатно измени: на томе ради Удружење књижевних преводилаца Србије, донесени су извесни акти који налажу норме понашања (у односу на издаваче, пре свега) његових чланова, већа су настојања на сарадњи са издавачким кућама, а п друштво се труди да разним облицима стимулисања преводилаштва унапреди развој ове активности и попра ви њен статус, Не треба, међутим, наглашавати да у тој акцији један од најделатнијих фактора могу да буду — добри преводи.

Један такав рад, о коме ће не"ма сумње много више тек. бити товора, недавно се појавио. Реч је о „Антологији енглеске романтичарске поезије“ („Научна књига", Београд, 1974). Аутор ове антолотије — јер то је одиста ауторски рад у комплетном смислу те речи — аутор избора, превода, уводних есеја, бележака и коментара је професор Београдског универзитета и познати преводилац др Ран ка Куић, један од оних преводиЛаца код којих немамо дилема јеоу ли или нису књижевни п код Којих се не питамо да ли они, преводећи једно дело на наш је зик, постају његови ко-аутори. Ранка Куић је, то се у њеним преводима поезије више пута потврАмАо, п преводилац и песник. Стота Моне треба наглашавати да се, та а на преводима енглеских романтичарских песника, руковоДила трима задацима: да обави научнопстраживачки рад пре са мог превођења, да се покуша по. истоветити са аутором кога пре води и да, након превођења критички анализира урађени превод. . „Антологија „енглеске романтијарске поезије“, први пут у стихованом и сликованпом преводу на наш језик, књига којом ће се под» једнако користити студенти англистике и љубитељи поезије, сасвим ће сигурно бити један од најјачих кандидата за овогодишњу преводилачку Буриће, (БА. Пу Ралу „Милош