Књижевне новине
"дела, формални
, ~
СА ХЕ МЕБУНАРОДНОГ ОКТОБА
ПИСАЦА У БЕОГРАДУ
КРИТИКА И СТВАРАЛАШТВО
Димитрије Рупел ; Ки | ШАНСА УМЕТНОСТИ | ЛЕЋИ У — ИНАУСТРИЈИ
МОЈЕ саопштење има наслов: „Трострук концерт". . Сри : У писму-позиву Удружења књижевника Србије има једна реченица која ми је највише времена звучала у ушима. Држао сам онај папир у. рукама и понављао ту реченицу: „Ценећи вашу ерудицију и ваш Адични допринос..." Одмах сам се уплашио: значи, треба написати нешто сасвим посебно, нешто изванредно, нешто са 'ерудицијом, нешто дубоко, нешто са пуно ци-
тата изванредних дела, маште, филозофи-
је, итд. Али, на крају крајева, после неколико сати шетања по насловима и 'страницама књига у мојој малој библиотеци, одлау чио сам да не могу из своје коже и да морам написати оно што је право и добро оду. век, оно Моје, да морам написати нову варијацију на исту моју тему. Изабрао сам грамофонску плочу и ставио је на грамофон. Бетовенов Троструки концерт С-диг, ориз 56, диритент Херберт фон Карајан, солисти: Давид Ојстрах, Мстислав Ростро-
пович и Свјатислав Рихтер, плус оркестар
Берлинске филхармоније. А
. Субота после подне. Љубљана, киша, мрак и Бетовен. Неважна сентиментална реченица, Берлинска филхармонија, аустријски диригент, три велика руска музичара, словеначки слушалац. Међународна компанија ЕМИ је плочу снимила и послала је у Љубљану, Рим, те из, Токио, Њујорк, Сао Паоло, Лусаку, Делхи, Букурешт, Москву, Монтреал, Камберу, Хавану. Немац Бетовен, Аустријанац Кара јан, Руси, Југословени, Кубанци, 'Амери-
канци су у један процес, у један догађај, у '
једно искуство које бисмо могли назвати „доживљај Бетовена“.
Прва констатација: уметност је међу народна и универзална.
Аруга констатација: уметност је масовна. Трећа констатација: данашња сувреме. на уметност је повезана с техником.
етврта констатација: иста музика се
може интерпретирати на више начина.
Пета констатација: интерпретација му.
'зике се може интерпретирати на више на-
чина. Наиме, Југословен ће ову плочу слушати у другим околностима, с друкчијим интенцијама, него Американац, Рус, Куба» нац, Аустралијанац, Индијац.
И шеста констатација: функционисање ове- уметности или доживљај Бетовена не зависе од критичара или критике; ова уметност ми је дата непосредно, директно од, произвођача.
Шта је у свему овоме критика2 Шта за» право ради критичарг Шта му је _ пре остало2 Шта радим ја као критичар Како се критика односи према мом раду, према мојим књигама2 у
Критика је ствар селекције, елиминаци» је. Међу бројним уметничким делима критичар се шета као демијург и дели благо-
· слов лево и десно, као што му припада,
као што му је наређено. Од просечних уметника ствара велике уметнике, добра дела не разуме, ствараоце сврстава међу непријатеље народа. Како би могао разу мети добра дела2 Критика мора да погтреши, она мора у току времена да се деман“ тује. Зашто2 Ако неко уметничко дело заиста нешто вреди, онда је оно пре свега ново, оно прекида са старим моделима, рађа нове; оно избегава разумевање и консумацију, јер не жели да се укључи У културни остаОЛИШ АНИ а Веи + Н а зап садржи једну
У На А кора да се јавља у
претпоставку која нем свим случајевима. То је, наиме, Маркузе
ова претпоставка да је уметност једина револуционарна делатност коју буржоаски систем не може да консумира и претвори
у робу.
Критичар је експонент естаблишмента раг ехсеЦепсе и он подржава · вреднос тог естаблишмента. Ситуација може друкчија. случају заједничког о % јега који има у свом кру-
једног стеш + метника и критичаре. То су та а ин оболијеве авангардне интелек:
туалне елите. Авангардна „група је, У ства један микро-естаблишмент, који се у такт На и настоји да постане прави културни естаблишмент. Дакле, кри тичар мдже постојати на два нацина. и 1. на начин за а владају а стема вредновања и владајућег културни
естаблишмента, или 5 2. на. начин гласник алних елита, које субверзивно делуј
ј ежима, тив постојећег културног р | случају, критичар сукоб са о ОИ том остварује на дискурзивном, ИД шком нивоу. Он је критичар у 4. чком смислу, док У А ПИ умет ничкој елити, аавнгар ) 2 Мј 1
Хр пр аи мруи. ЕВА Нава Он, на један или други н, Г у ЕД ансира, уметничку продукцију 55 Тр. жжиште, Критичар ретко ан а: Це · ступ име некога или У ј Оно Малу, полази ФОА Бока ара: мо
их или т ;
итика аво еђида призна да је кр запр ОУН вање модела. Нормално, при Ка баве мо ла олакша, ча ње неког естетског модела и, та По кав, он може бити "веома. користи а 5 метност. А у неким случајевима КЕ · би одбранио статус непристрасне и објективности, служи наук не и или уметничком историјом, Р 3 Ми У је прави научник и удаљује еви.
малих интелекту. | про. том
' културне политике. ма о није из
Истина је да досад Ј Е мерио корелацију између критике (55 нај „нама и тржишног успеха поједи и или, другим речима, корелацију 13
уметничке (позитивна критика) и комер
РСКОГ СУСРЕТА
цијалне вредности неког уметничког про. извода (велики број продатих примерака), али изгледа да је код нас, у Словенији, корелација минимална. Доста, велики ко-
· мерцијални успех постигла оу дела која су
у критици остала незапажена, или чак до: живела негативан пријем, а дела која је критика поздравила са одушевљењем или полемиком — по правилу су штампана У триста до хиљаду примерака. Критика не:
"ма великог утицаја на тржиште. Према то-
ме, неки млађи критичари (међу њима и ја, кад сам три сезоне редом пратио све прозне текстове у „Нашим разгледима“) све више се обраћају аналитичком, формаамстичком и социолошком типу критике, који нема исти ефекат као традиционална, журналистичка, то јест пропагандистичка, идеолошка, црно-бела, дисквалифицирајућа критика.
У сувременој словеначкој критици све |
је мање априорних судова (чија је намера,
осталом, и оријентисање публике, те при _
тисак на потрошаче), а све више резонирања да се у уметности не ради о сакралним, езотеричким, те генијалним творевинама, него о продуктима рада уметничких радника, Ова критика све више се бави проблемима продукције, технологије, 'и
узимајући за оријентацију Марксову мето-.
Ау, она расправља о уметности као фети-
шу, као митологији, и тежи да с ње скине.
мистичну копрену божанствене творевине. Наравно, проблем још ни издалека није решен и велики број критичара још увек инсистира на мистичком, сакралном поре клу уметничког дела.
Но овај процес модернизације критике ми демитологизације уметности одвија се у једном уском кругу и он је само један индикатор · збивања у сувременој култури. Ако бих хтео само у главним цртама да дефинишем овај шири сектор, могао бих га
означити сукобом међу различитим кул-
НЕ БИБЛИОТЕКЕ
турним групама, или динамиком која се остварује у облику трокута: интелитенција (техничка, практично усмерена интелитенција) — интелектуалне елите (то јест
традиционална, антидемократична интели-'
тенција плус њен антипод — авантарда) масовна култура (то јест менаџери, потрошачки усмерени организатори – културне комуникације).
Као што сам већ рекао, крах или модернизација критике само је један индикатор дубоких промена у сувременој култу. ри. На неки начин би се могло рећи да је сувремена, та јест демократска, масовна, индустријска култура субсумирала или чак консумирала читаву ову динамику.и авела је на ниво једног ефемерног, стално фауктуирајућег, нестајућег па и раБајућег процеса, на ниво иницијативног акта ма. совне културе.
Кад што можемо рећи за револт и младалачку упорност да је заправо почетни
акт институције (студентски револ а- |
ри постају инжењери, професори), тако можемо и за авангардну уметност, а по: тотово за традиционалну, установити да се она у току времена социјализује, инсти“ туцаонализује и консумира као масовна култура. Критика може бити огорчени пра тилац, она се. може борити против тих 0туђујућих процеса, али је њена акција на неки начин провизорна, тако рећи свако. дневна, краткорочна, она брзо стари. Чини се да такозвана авангардна, модерна уметност иде колосеком масовних комуникација, све више се књиге читају као новине: увек је важна само последња књига, нај новије дело; ранија књига, као што каже Кајоа, не важи више. ; Данас смо први пут у историји у могуБности да највећа и најдрагоценија дела уметности : (боемски свет практично више не постоји; чак авангардни писци доживљавају, прак“ тично, масовну примену за време свог жи-
вота) доспеју до. најширих народних маса, .
Процес: проналазак — индустријска прт мена све је бржи и краћи. |
"Овде лежи и историјска шанса радни чке класе. Наиме, каква. је корист од ми стичне уметности и од мистичне критике, која тврди да су читаоци (али слушаоци, гледаоци) и писци (или сликари, компози: тори) чланови истог небеског клуба, да са. мо генији могу разумети геније и да су времена уметност: није никаква уметност јер нема надареност и дух који се богзнакад заувек населио у старој уметности, ко-
ја живи у тишини богате буржоаске би-
блиотеке!и у парфимисаним ложама некадашњих позоришта, док је данашња техника и данашње време уопште уништило праву 'кудтуруг Оувремена индустрија им сувремена економија су смрт уметности плачу неки критичари. У међувремену,
|
СА ОТВАРАЊА ХЕ МЕБУНАРОДНОГ ОКТОБАРСКОГ СУСРЕТА ПИСАЦА У БЕОГРАДУ, У САЛИ НАРОД:
за једно веома кратко време.
лигенције, интелектуалних елита и масо. вне културе, тихе библиотеке и ар о сане дворане, усамљени генији и блазирани. обожаваоци срели су бе и пољубили У малој кутији, међу прецизним металним колутићима мога грамофона, и свирају Троструки концерт Лудвига ван Бетовена и отварају врата у најдемократичнију кон "цертну салу без зидова.
Ромул Мунтеану | пити КРИТИКА ЖЕЛИ ДА ИМА САМОСТАЛАН ТААС
ПОКУШАЈ да се афирмише, као што ми то желимо, један појам као што је „глас критике" може изгледати многима као не што несигурно, ако не и као потпуна заблуда. |
Кад се говори о гласу неког певача, каже се, једноставно, да је он топао, храпав, кадифаст, итд., баш као што се за глас не, ког глумца, или било кога, каже да је снажан, патетичан, пискав, пријатан или не пријатан,
Изгледа да се глас критичара може непосредно упознати само ако се овај појави као говорник, што није уопште карактеристично за уобичајени тип комуникације између критике и публике. Ово може да створи утисак да његов глас остаје, суд бински, непознат његовим читаоцима. Али, мада он на први поглед изгледа одсутан, ми сазнајемо за његово специфично посто јање помоћу писане речи о неком књижевном делу, речи која га чини присутним.
Присутност тог гласа увлачи се у свест читаоца с текстом који омогућава додир с непознатом поруком. Схваћен, у почетку, само као латентно сазнање, до којег се може доћи у напору за разумевањем јеАнот извесног језика створеног додиром с једним другим језиком који припада књижевности, глас критичара се често чу је у неким информативним подацима који
#:
не излазе из анонимности једне серијске појаве. .
„Многобројни су и противници и брани. оци Шекспира, Кбрнеја, Волтера, Бодлера, Хајнеа, Еминескуа, Ежена Јонеска, Алена Роб-Гријеа, итд. Мада оу се њихови гласови, покудни или похвални, чули доста дуго, већину њих је време уништило и' само понеки од њих су остали записани у неким безначајним поглављима историје књижевности. _
Зато је сасвим природно да себи поста» вимо питање о природи гласа критичара и о улози коју тај глас: може имати у историји културе. Тај глас нам се на први поглед указује као одоутност, која је способна да се претвори у особену присутност посредством мисаоног чина читања.
'Али кад би снага евокације читаоца била тако велика, тада би сваки критичар остао заувек наш савременик, без обзира
на време и простор у којем је живео. Вре-
дност његове речи би на тај начин изгубила своју специфичност. Кад би се, међу. тим, неко потрудио да направи списак критичара који би могли да се нађу заједно с писцима у имагинарном музеју кул туре, установио би да је број оних критичара. које тако нестална актуелност свр става у стварно присутне крајње мали у поређењу с бројем песника, романсијера и драмских писаца. Разлике ове врсте не односе се само на проблем вредности кри. тичке речи, која, баш као и књижевна, те жи да се овековечи у времену, већ п на саме основе њеног специфичног положаја,
Природно, глас ауџтентичног писца лакше,
савлађује време, он има дужи живот п већи одјек него глас критичара. Хомер, Софокле, Овидије, Данте, Шекспир, Моли "јер, Расин, Гете, Балзак, Толстој, Достоје.. веки, Еминеску, Ребреану, итд. предста: вљају особене гласове одређених писаца, који нам стално звуче готово једнаком снагом, Али ако прелиставамо дела СентБева, Тена, Брандеса, Фагеа, Бринетијера,
Меринга, Гервинуса, Џонсона, итд. устано- |
вићемо да је распадање њихових идеја проузроковано временом много веће од оног до којег долази у књижевном ствара. њу. То доказује да је глас писца, обдареног аутентичним талентом, увек дуговечнији од гласа неког критичара који је такође
· у своје време сматран значајним.
Историја књижевности потврђује чи: њеницу да, на пример, Виргилије није уништио Хомера; да Иго није поти орнеја, нити Достојевски Балзака, друге стране, историја идеја доказује да је тај исти Иго, овог у положају критичара, заувек засенио Боалоа, исто као што је Кроче допринео да потамни сјеј Оена вов, — Тенов, Лукач — Мерингов ТА, ћук “о Наставак на 4. страни И
,
|
· Слободан Берберски
УШ
КРИНИШТОШЕ 3
Успађанка |
1 А Јаап де Рроз Капутег Негејда Јел 5 6 у
Гитару слушај. ..
Не тледај зелену росу зида,
· љуспе танке!што слећу од даха.
Руже бујају чудних боја ноћи, цветови цвате из уснуте таме.
Сплет шибља из листа. се грана, пуза до висина трептајем лахора.
· Жбунови ћућуре љубичастим латом,
бестрни, плодом плавим испод киша.
П Гитару слушај. У,
Не гледај! модру воду кала
бездно што изора костију мук. Птица је на прагу. Лепрша широким | ; крилом. Светиљке њише на уздигу перја.
Чунови с кљуном, паук што истка их пређом, међ вале броде до језера дуге.
Мостови лелујом над облак се пењу, над |снетове планина заспалих.
11 ' Гитару слушај...
Не гледај голе из града камена, трче проклињања што чандије спале.
Рло спушта усновица нити, њихај тихи, румени ко нар.
Брезе ћутне небу дижу дом, кестени крове петопрстим листом.
Облакг зрни класје у симите, коленом гране дгњи ледну ноћ.
ТУ Гитару слушај..-»
Не гледај замах црних жила тамним мржњу што сеје пред ход.
Шуми шума преко бучне реке, чинком тустом иза магле млечне.
Лептири скривени прахом свог лепета пут мосипљу изнад росних трава, Н+
Свила облеће нечујно с висина за лет у облаке на јагњету белом.
У Гитару слушај...
Не гледај избразданог крвљу, > удар што на челу сломи белег чхона.
Жуто се кругови котрљају небом , угасло спуштају у дубоки лес.
Пеном се пењу обујени хладом у далеке светове руја вечерњега.
Путују у звук, У боје, у сненост, необамет неустрашне игре.
МЕ
Гитару слушај...
Не гледај на цести пепео вршњака спаљених с чергом у развршје јутра.
Гримиз се витла узбибана еха. у развигором над пружене руке, ·
Одоре тка за велики пир каринмилаја успетог до неба.
За илес свадбени: небула и јата, црвеног џина и белог патуљка.
УП Гитару слушај. · ·
Не гледај пхурора што сажиже себе, "у подне једначи с врелинама сунца.
Огњени коњи огњеним тривама језде, топотом сенки нечујом што -ходе.
Бич из камена раздељује море, висове ближи над котлом урвина. | |
Пазуха крила израста до звезде з над длујом туче, урнебеса.
Гитару слушај,
гитару,
гитару, ; |) : сине. ( )
с